Старац ПАЈСИЈЕ Светогорац
ПОУКЕ БОЖАНСТВЕНЕ ЉУБАВИ
5. ДУХОВНА РАДОСТ – БОГОРОДИЦА ЈЕ СВЕТУ ДОНЕЛА РАДОСТ
– Старче, можете ли да нам појете Величаније који сте написали за Богородицу[1]?
– Хајде да га појемо заједно. „Велику благодат ти си истински нашла у Бога, Мати Владикина, Велеблагодатна, Преблагодатна, како повика Гаврило, Царичице анђела, чувај слуге своје“. А испричаћу ти и нешто из догматике: Богородица је била Дјева и Мати, Слушкиња и Царица, Царица целога света. Може ли то икако да стане у човеков ум? Благовештење Богородичино је нешто натприродно, несхватљиво, изван сваког разума. Нека ти Богородица подари благодат Благовештења и Анђео нека те благослови, да би имала духовног напредовања. Амин.
– Старче, у једном тропару се каже: “ Радуј се радости Евина: јер жалост њена твојим породом престаје, Пречиста“[2]
– Што год лепо човек да каже о Пресветој Богородици, не може да искаже њену величанственост. Богородица нам је својом послушношћу поново отворила рајске двери, које је Евина непослушност затворила. Ева је прекинула карику која нас је сједињавала са Богом и донела свету жалост и бол[3]; Богородица је поново успоставила ту везу и донела свету рајску радост. Свезала нас је с Богом, јер је Христос Богочовек.
Архангел Гаврило је свету донео радосну вест да су људи, благодарећи Богородици поново нашли „благодат у Бога“. Пресвета Богородица се радује јер се Логос Божији оваплотио и избавио нас греха. Радујемо се и ми, јер нам је Богородица осветлала образ. Због тога на Божић појемо: „Пустиња приноси Христу јасле и ми људи приносимо Мати Његову, Богородицу.“[4]
ГДЕ ЈЕ ХРИСТОС ОНДЕ ЈЕ ИСТИНСКА РАДОСТ
– Старче, понекад не могу да се радујем и тада мислим да радост није за мене.
– Ма шта то говориш? Зар радост да није за тебе? А за кога је? За ђавола? Да ниси нешто побркала? За човека је радост. Бог нам није дао жалост, дао нам је само радост.
– Али зашто, старче, радост није увек у мени?
– Када твој ум није уз Бога, како да осећаш радост Божију? Ти заборављаш на Христа и твој ум се стално врти око послова и машина, па тако твој духовни мотор престаје да ради. Напред, дакле, са Исусовом молитвом, напред са тихим псалмопојањем, па ћеш после трчати и вртети се као чигра око Христа.
Само поред Христа човек налази стварну, истинску, чисту радост, јер само Христос даје истинску радост и утеху. Где је Христос, онде је истинска радост и рајско весеље. Они који су далеко од Христа, немају истинске радости. Могу да сањаре: „урадићу ово, направићу оно, ићи ћу овамо, ићи ћу онамо“, могу да уживају у почастима, или иду на забаве и да се веселе, али та радост коју осећају не може да им преиспуни душу. Таква радост је вештаствена, световна радост, а вештаственом радошћу душа се не преиспуњава и човек остаје са празнином у срцу. Видиш ли шта каже Соломон? „Изградио сам куће, засадио винограде, направио вртове, сакупио злато, стекао сам што год је срце моје пожелело, али сам на крају схватио да је све то испразно.“[5]
Световна радост има нешто привремено, нешто само за онај тренутак, нема оно што има духовна радост. Духовна радост је рајски живот. Сви они који су прво прошли кроз распињање и потом духовно васкрсли, стално проживљавају васкршњу радост, Васкрс, Васкрсење Господње! А онда долази Педесетница! …А када стигну до Педесетнице и приме огњени језик, Светога Духа, онда се све завршава[6]…
ДУХОВНА РАДОСТ ДОЛАЗИ СА ДУХОВНИМ ДЕЛАЊЕМ
– Реците нам, старче, нешто о небеским радостима.
– И у овом животу постоје небеске радости и сладости, па се човек пита да ли у оном животу има још нешто узвишеније од овога што доживљава овде. Те се радости не могу описати, оне се само могу доживети.
– Како се, старче, доспева до таквог духовног стања?
– Да би дошла у стање у коме више не можеш да поднесеш толику радост, а камо ли да је опишеш, треба да водиш рачуна о три ствари: да све што чиниш, чиниш простодушно, да се не бавиш другима, да стално изговараш Исусову молитву. Ако тако поступаш, доћи ће час када ћеш осетити толику радост да ћеш доћи к мени вичући: „Старче, старче, полудела сам! Можда ми није добро? Шта је то што осећам?“ Такво лудило радости ће те обузети!
– Да би неко доживео духовну радост, да ли, старче, треба да буде у добром духовном стању?
– А шта ти мислиш? Када ће неко доживети духовну радост? Када нема духовности? Унутрашња радост наилази тек када свој унутрашњи живот доведеш у ред и тада даје крила души. Када душа није загрејана унутрашњим делањем, она је као ауто коме се заледио мотор, па морају да га гурају да би га покренули. А унутрашње делање – стална будност и надгледање самога себе, читање и молитва – загрева душу и мотор граби напред. Тада човек занемарује спољашњост и духовно напредује.
– Да ли му тада, старче, смета ако се нађе у непријатном окружењу?
– Не, не смета му, јер се истински налази у сасвим другачијој атмосфери: налази се изван окружења. А како се налази у другој атмосфери, ово окружење му не смета. То је као да други око њега говоре другим језиком који он не зна и зато не разуме шта говоре. И боље је што не разуме, јер, кад би разумео макар мало, сва његова пажња би отишла онамо. Он је сада удубљен у језик који зна. Тако почиње унутрашње „окриљење“. Знате ли шта је унутрашње „окриљење“? Који анђелски ред има крила? Херувими, или Серафими? „Шест крила“[7], што каже пророк Исаија, који ред има?
– Серафими, старче.
– Знате ли шта чине Серафими? Ударају крилима у одређеном ритму… Тако куца и срце, пулсира, када дође до унутрашњег „окриљења“. Живот је тада празник. Али ви сте још увек везане за саме себе. Нисте се ослободиле самих себе, па се тако срце није ослободило да би доспело у такво стање, да поиграва од радости. Хајде, децо, окусите прво такву радост, па онда дођите да о томе разговарамо!
БОЖАНСКА РАДОСТ ДОЛАЗИ КАДА ДАЈЕМО
– Да ли сваки човек, старче, који живи по Богу доживљава духовну радост?
– Наравно! Да би се човек истински, духовно радовао, треба да верује, треба да воли, а да би волео треба да верује. Људи не верују, па зато и не воле, не жртвују се и не радују се. Кад би веровали, волели би, жртвовали би се, па би се онда и радовали. Из жртвовања произлази највећа радост.
– Да ли се ви, старче, радујете што волите?
– Ма не, наопако си то рекла! Када волиш, онда се радујеш. А када се увећа љубав, онда човек не тражи радост за себе, него хоће да се други радују.
– Значи ли то, старче, да радост однекуд долази, а да љубав сама по себи постоји?
– Тако је: љубав постоји сама по себи, а радост извире из љубави. Када дајеш љубав, онда долази и радост. Човек даје љубав и прима радост: награђује се за узврат радошћу. Видиш, неко добије од некога неку ствар и радује се због те једне ствари. Други даје све и радује се због свега. Радост коју човек осећа када добија је људска радост.
А радост коју осећа када даје је божанска радост. Божанска радост долази када дајемо!
ДУХОВНЕ РАДОСТИ СУ ДАРОВИ БОЖИЈИ
– Старче, како човек спознаје да се измирио са Богом?
– Унутрашња радост и божанска утеха коју осећа у себи представља познање да се измирио са Богом.
– Може ли се човек измирити са Богом, а да не осећа радост и божанску утеху?
– Не може. Нешто ће свакако осетити. Може некада осећати велику утеху, а касније да утеха коју осећа буде мања, што га може навести да мисли да не осећа божанску утеху.
– А зашто се понекад дешава, старче, да се налазиш у добром духовном стању и да се радујеш, а онда те изненада радост напушта?
– Бог ти шаље духовне радости и ти се радујеш. Онда их узима, а ти онда трагаш за њима и улажеш више напора у борење и тако духовно напредујеш.
– Па какву ја то онда, старче, радост осећам? Да ли сам, можда, недовољно свесна своје грешности?
– Није то у питању, чедо моје! Бог ти даје понеко парче чоколаде да би се радовала. Сада чоколаду, а касније вино, као оно што пију у рају. Знаш ли како слатко вино пију тамо? Ууу! Само да Бог види мало усрдности, мало доброг настројења и даје ти изобилну Своју благодат, па те опија још у овоме животу. Опијеност коју прима и весеље које осећа у срцу када га посети благодат Божија не може човеку дати ни… највећи кардиолог на свету. Када осетиш такву радост, настој да је што дуже задржиш.
– Треба ли, старче, да тражимо од Бога да нам подари духовне радости?
– Није лепо да тражимо духовне радости. Оне долазе саме, када за то постоје предуслови. Ако хоћеш стално да будеш радосна, то је већ самољубље. Христос је дошао у свет из љубави да би био распет. Прво је био распет, а потом је васкрсао.
Деца Божија ништа не раде нити за небеску плату, па ни за духовне радости у овоме животу. Јер деца не добијају плату од Оца, пошто је цела имовина њиховог Оца њихова. Друго су божански дарови које ће нам Бог подарити као Добри Отац и у овом животу и у вечноме.
ДУХОВНИ БОЛ ЈЕ ДУХОВНА РАДОСТ
– Како се, старче, може у себи задржати радост?
– Ако се са свиме у животу суочава на духовни начин. Онда чак ни болести, ни искушења не могу да му одузму радост.
– Старче, зар не треба човек да одсече своје страсти да би се са искушењима духовно суочавао?
– Чак и када човек није одсекао своје страсти, па искушења прима као муке, он ипак може да буде радостан. Ако мисли да су те муке лекови против његових страсти, онда их прима са радошћу, као што болесник радо прима горки лек са надом да ће оздравити.
– У каквој су вези, старче, радост и бол?
– У духовном животу збивају се противречности: када човек трпи за љубав Христову, па чак и мучеништво, његово срце се преиспуњава божанском сладошћу. Тако је исто и када саучествује у страдању Господњем. То јест, ако мисли да је Христос распет због наших грехова и због тога осећа бол, онда бива награђен божанском сладошћу. Тако осећа бол и радује се. И што више осећа бол, то се више радује. Осећа као да га Христос милује и као да му говори: „Не тугуј, чедо Моје, због Мене“.
Једна сестра је говорила: „Нећу радост. Хоћу да тугујем за Христа. Христос је распет због мене, како онда ја да се радујем? Зашто ми Христос даје радост?“ Доживљавала је духовна стања и што је више састрадавала са Христовим страдањем и усрдно се жалостила, то јој је Христос више радости давао…
Распињање увек претходи васкрсењу и доноси победу. Крст доноси славу. Пошто се прво са крстом испео на Голготу и пошто је распет, Христос се након крста узнео к Оцу. И сада Распети Христос блажи горчину људима, а распети човек подражава Богочовека Исуса.
Наш добри Исус узео је заједно са грехом света и све његове горчине и оставио нам радост и сладост, коју осећа сваки онај ко је свукао са себе старог човека, па сада у њему живи Христос. Тада доживљава део рајске радости на земљи, као што вели Јеванђеље: „Царство Божије унутра је у вама“ (Лк. 17, 21).
Благодарим Богу Који ме је удостојио да упознам много таквих људи и молим Га да ми помогне да Га не жалостим, бар убудуће, па макар не био удостојен таквих духовних стања.
Молим се да увек имате духовне радости у овом животу, а у оном другом, вечном, да се вечно радујете поред Христа. Амин.
НАПОМЕНЕ:
- Старац је написао то Величаније и послао за имендан сестри која је носила Богородичино име, да би га појала у својој келији.
- Из 1. песме 2. канона Богородичиног тропара, од понедељка 3. недеље Часнога Поста.
- Види: 1. Мој. 3, 16.
- Види: Четврти Самогласен, Вечерња Божићна служба.
- Види: Проп. 2, 11.
- Ове старчеве речи исказују крајњи циљ духовне борбе сваког верујућег, а то је стицање Светога Духа. Када човек постаје заједничар боготворне благодати Светога Духа, онда је већ доспео до обожења, до „несавршеног савршенства“.
- Иса. 6,2.
Sta je to duhovna ljubav
Жаклина,
https://www.youtube.com/watch?v=JW2Oy9ABRL8