ПОУКЕ БОЖАНСТВЕНЕ ЉУБАВИ

 
Старац ПАЈСИЈЕ Светогорац
ПОУКЕ БОЖАНСТВЕНЕ ЉУБАВИ

 
Трећа глава
КЊИГЕ СТАРЦА ПАЈСИЈА
 
Отац Пајсије је написао три књиге о различитим људима, који су се одликовали строгим подвижништвом. Прва од тих књига је животопис св. Арсенија Кападокијског. Она је имала више издања у неколико хиљада примерака. Један савремени богослов описао ју је као “задивљујуће дело, непосредно опитно сведочанство о јединству светих који чине Цркву и укидају границу времена, пропадљивости и смрти.” Захваљујући овој књизи, св. Арсеније постао је широко познат како у Грчкој, тако и изван њених граница.
Друга књига оца Пајсија је исцрпан животопис знаменитог Хаџи Георгија Атонског, који је живео у прошлом веку и био велики подвижник.
Недавно[1] се појавила и трећа књига, у којој се приповеда о светогорским оцима. Нова књига, нимало привлачне спољашњости, ипак привлачи читаоца. У њој старац Пајсије усхићено говори о атонским оцима протеклих времена. Морамо истаћи да су се светогорски монаси раније одликовали простим начином живота, подвижништвом, дубоком побожношћу, поверењем у Бога и одсуством световне учености. Те врлине пређашњих Светогораца отац Пајсије описује с простотом, да би их сачувао за потомство, будући да су данас постале веома ретке и да постепено сасвим ишчезавају. Оци тих времена имали су већу веру и простоту и већина њих је била необразована. Међутим, како су поседовали смирење и подвижнички дух, стално их је посећивало божанствено просветљење. “У нашем веку умножавања знања логика је, на жалост, поткопала темеље вере у људима и испунила душе питањима и сумњама.”
Та књига је превасходно корисна за савремене Светогорце, а такође и за хришћане који живе у свету. Она би се могла назвати носталгијом за светогорском прошлошћу, будући да у наше време и Светој Гори прети дух модернизма и жеља младих монаха да користе сва цивилизацијска добра, због чега се губи јединственост Атоса. Најзад, и Света Гора је препуштена модернизму, и сваки покушај да се он заустави био би узалудан. Убрзо ће се догодити да они, који буду трагали за местом безмолвија, неће поћи на Атос него ће тражити друге горе. Биће корисно да обратимо пажњу на речи оца Пајсија, које указују на ту опасност: “Атонски светитељи били су исти као и ми, били су обични људи. Атос је, као и друге горе, био дивља гора. Међутим, како су се наши оци ревносно подвизавали, освештали су и себе саме а освештали су и гору, због чега је названа Светом Гором. И ми се данас гордо називамо Светогорцима! Наши оци освештали су пустињу и преобразили је у духовну државу, док смо је ми, на жалост, претворили у световну државу! Сваки светски поредак у монаштву представља велику духовну пометњу.”
Књига почиње прекрасним предговором, на који читалац треба да обрати посебну пажњу. За њим следи задивљујуће житије старца Тихона, о којем отац Пајсије често казује својим посетиоцима, тамо, у архондарику [гостопримници] под ведрим небом, у келији Панагуда. То житије – синаксар[2] заузима двадесет пет страна. За њим следи педесет пет кратких повести, од којих свака заузима једну – две странице. Ове повести говоре о животу пређашњих монаха који су достигли врхунац монашких врлина. Последњи део књиге носи назив “Повратак Богу са земље на Небо”. Сматрам да је најважнији у целој књизи, јер садржи део поука старца Пајсија. У целини посматрано, ова књига представља савремени атонски Отечник (Патерик).
 


 
НАПОМЕНЕ:

  1. 1993. године.
  2. Поуке које се садрже у богослужбеним књигама.

2 Comments

  1. Sta je to duhovna ljubav