НАСЛОВНА » БИБЛИОТЕКА, Житија светих » ПОУКЕ БОЖАНСТВЕНЕ ЉУБАВИ

ПОУКЕ БОЖАНСТВЕНЕ ЉУБАВИ

 
Старац ПАЈСИЈЕ Светогорац
ПОУКЕ БОЖАНСТВЕНЕ ЉУБАВИ

 
Прва глава
КАКО ПРОТИЧЕ НАШ ВЕК
 
Сузе су ми хлеб дан и ноћ.., што си клонула душо моја, и што си жалосна? (Пс. 42; 3,5)
 
Ми, путници савременог живота, ходамо жалосно и клонуло по сувој пустињи нашег века. Ми лутамо светом таме и уништења. Корачамо долином свакодневног плача, посред сена смртнога, земљом сухом, жедном и безводном (Пс. 63; 1).
Онај ко иде по тами не зна куда иде (Јн.12;35). То је човек који је изгубио своју духовност, човек помрачених мисли(Еф. 4; 18).
Ми, људи без духовне оријентације, живећи у тами незнања, отварамо своје душе за поучну и душекорисну реч нашег духовног оца, старца Порфирија.
„Љубите Христа… Христос је све, извор живота. Све је у Христу прекрасно. Далеко од Христа – туга, меланхолија, растројство, сећање на животне трауме, потиштеност и немирне тренутке.“
Покушајмо да се мисаоно пренесемо у други, духовни свет, далеко од наше свакодневне површности, од прозаичног живота, од „немаштовитих тренутака“, у неки други свет, где кроз свештене успомене и напрегнуте животне опите настојимо да се приближимо преподобном лику старца Порфирија и да разумемо његову поучну реч.
Ми живимо у време чија су карактеристика нагли и душегубни стресови који човека гурају ка одрицању од живота. Наша епоха је период великих контраста и противуречности, у којем је човек преживео најтрагичнија осећања живота. Велике друштвене и културне промене тог периода стварају савременом човеку тешко решиве проблеме прилагођавања новим животним условима, који искрсавају током његовог хода (по животу). Наше данашње друштво је превасходно антипедагошко. Оно се уобличава и покреће специјалним механизмима и методима „маркетинга“, својеврсног светског идола и неког човекоидола, патолошки ненормалног, који изопачује истину о животу, човеку, свету и Богу. Тако углавном млад човек види истину кроз замагљено стакло, у загонеткама, и формира својеврсни, погрешан и у већини случајева космолошки и антрополошки поглед на свет. Услед тога, одговори које он даје о постојећим великим проблемима показују се као непотпуни и погрешни, због чега воде ка мрачном и неисправном усмерењу.
Наше садашње друштво је обоготворило машину и постало је њен роб. Како примећује блажени старац Пајсије Светогорац: „Умножиле су се машине, умножиле су се бриге, оне су од човека направиле машину, и данас машине и гвожђе командују човеком, због чега је и човеково срце постало гвоздено.“
Наше друштво је, осим тога, обоготворило и науку и логичко мишљење. Оно је постало потрошачко друштво, друштво антагонизама и истовремено, друштво маскултуре, отуђења и потиштености. То друштво болесног „духовног“ профила негативно утиче на човека и гура га на широк пут који води у пропаст(Мт. 7;13). Својим прогласима и подстицајима оно се обраћа инстинктивним потребама превасходно младог човека. Подстиче несвесне области његове психе, нуди му чудне начине живота, сугерише идеје, ствара у њему другоразредне измишљене потребе, одгаја и подгрева расположење самозаљубљености и самозадовољства, преображава га у „потрошачку животињу“ усмерену ка спољашњем и без унутрашњег моралног отпора.
Тако човек бива изгубљен усред вреве савременог живота, свесно се покоривши различитим осујећењима његове главне наде у уздизање сопствене духовности. У покушају да савлада постојећу празнину он ће лако склизнути на различите путеве који воде у „светилишта“ многих јереси, савремених религија углавном азијског порекла, антихришћанских покрета и међународних токова, парапсихолошких група езотеризма и медитације које предлажу „јединствено решење (ослобођење)“. Међутим, човека и тамо очекује пометња и очајање.
У тој трагичној епохи отуђења, нарастајућег криминала, потиштености, усамљености, изолације, у том периоду смеше идеја, краха људских нада и унижавања човекове вредности, постоји само један прави излаз: обраћање ка Христу, Који је све – Светлост и Живот света.
Дакле, у том периоду антидуховности а у циљу нашег досезања спасоносног обраћања ка Светлости Живота, умешало се човекољубље Божије и посредством ликова савремених светитеља дејствовало на уравнотежујући, исцелитељски, педагошки и преклињући начин. Присуство светитеља у данашњем свету показује икономију [домострој] Божији и дарује нама, многострадалнима, наду у ослобођење, васкрсење и духовно здравље. Древни и савремени светитељи су „богоносни“ духовни оци, они су светлост свету (Мт. 5; 14-16) која просветљује и освештава свет. Они су човекови учитељи и саветници, који га поучавају за истину. Сагласно учењу св. Симеона Новог Богослова, светитељ је духовни отац верујућих, он је живо присуство Христово, то је савршени, у Христу препорођени човек, обитавалиште божанствене светлости, образац духовног живота. Светитељ је присуство благодати у свету греха: где се умножи грех, онде се још већма умножи благодат (Рим. 5;20).
Ако наш свет, свет смрти и очајања, буде оскудевао у светитељима, из нашег живота ће ишчезнути и блажена нада (Тит.2;13). Светитељи су со која соли наш живот (в.Мт.5;13). Основни елемент којег је лишен живот савременог човека а који тај живот изискује, јесте светост. Да би преживео биолошки, а превасходно друштвено и духовно, човеку је неопходна светост. Светост оваплоћују и зраче савремени светитељи. Њихово трезвеноумно присуство даје нам надземаљску потврду утехе. Неопходно је да осетимо да светитељи живе и у наше време, да су у нашој близини, да корачају и раде упоредо са нама. Морамо бити свесни да светост није нека далека и недостижна особина – она је достижна. Како учи свети Јован Лествичник изражавајући дух синаитског монаштва, светост је усхођење по лествици духовног живота. То усхођење по степенима врлинског и духовног живота човек извршава током доживотне духовне борбе – аскезом/подвигом/, постојаним просветљењем, молитвом, смирењем и расуђивањем.
Као и остали знаменити старци наших дана, као и многи непознати и свету неоткривени преподобни, и блажени старац Порфирије својим светим животом уверава да светост постоји и у нашој епохи.
Међутим, да бисмо схватили величину сапостојања светости и греховности у једном истом свету и у једном истом друштву, морамо прекорачити границе људске перцепције. Нама, људима нашег времена, потчињеним логици и савести отупљене осећањем прозаичне стварности, веома је тешко и готово немогуће да постанемо свесни да светост постоји поред нас, да је она опит садашњег времена, и да се она не појављује као неко духовно стање прошлости, апстраховано од земаљског. За нас, с нашом ограниченом логиком, готово је немогуће да се преобратимо и поверујемо да смо суграђани светих и домаћи Богу (Еф.2;19).
Током наших дана, запажамо окретање интересовања, углавном младих људи, ка светлим личностима светих стараца. Запажамо такође и увећано штампање нових књига са житијима и учењима ових преподобних ликова. Молићемо се, да се та тенденција покаже као свестан захтев младих за обрасцима живота преподобних и да, исто тако, буде и сведок духовног препорода.
Присуство савремених светитеља у нашем свету не садржи се само у пројављивању образаца светости живљења: оно представља посебну потпору и осећање утехе. Оно је светлост, утеха и мољење за живот људи: монаха, неизлечивих болесника, парализованих и прикованих за постељу, родитеља а посебно мајки што без роптања носе крст осакаћености или хроничне болести своје деце, младих и њихових укућана, лагано умирућих у безнађу које зависи од наследно-породичног језгра. За све ове страдалнике и за многе друге који у бесконачним часовима ноћног усамљеништва дубље преживљавају нарастајућу доминацију уништења, бола и смрти у свом биолошком и душевном „бићу“, Свети Оци су били и свагда јесу жива нада (1.Петр. 1;3), једино што може да их спасе од очајања и духовно препороди, а што ћемо видети из нашег даљег излагања.
Без обзира на то, изопачени одлучујући критеријум нашег друштва интересује се за сасвим другачију категорију људи, уместо да уздиже савршене обрасце и потпоре живота о којима говоримо. Тај критеријум обично узноси и демонстрира непостојеће врлине носилаца световне власти, „мудраца“ овога века, највећих богаташа, звезда уметничког и спортског неба и, уопште, људи моћи и сјаја. Светитељи су, међутим, нешто друго! Из тог разлога многи их не познају и обично им се изругују или их мрзе, будући да нису од овог света. Светитељи су у свету неприметни и скривени, они су понижени и безначајни за свет, али они су истовремено и надјачавање, утврђивање и величина света. Што је лудо пред светом оно изабра Бог да посрами мудре; и што је слабо пред светом, оно изабра Бог да посрами јаке; и што је неплеменито пред светом и понижено изабра Бог, и оно што је ништавно да уништи оно што јесте(1.Кор.1;27-28).
Како учи св. Климент Александријски, истински мудраци су смирени, они су „младенци“ у свету, док су, напротив, мудраци овога света самовољни и горди. „Вођени својим мудрацима постадоше глупи… тога ради се оно, што је скривено од мудрих и разумних овога века, откри младенцима.“
Отац Порфирије је уистину био прост човек, телесно слаб и болешљив, незнатног порекла, „младенац“ и „понижени“ у свету. Био је то неприметан човек. Као што сам приповеда, у младалачком узрасту – био је још младић – путовао је на лађи пут Свете Горе. У време пловидбе, већи део времена проводио је на палуби, посматрајући бескрајно плаветнило мора и галебове који су се погружавали у таласе и ишчезавали на хоризонту. Око њега су на палуби у групама седели путници који су јели и разговарали. Било је подне. Нека госпођа из оближњег друштва је у једном тренутку престала да једе. Сажаљиво је погледала сеоског младића у простој искрпљеној одећи који је стајао покрај бродске ограде и рекла: „Ево бескућника. Сиромашак… дајте му да једе.“ Јели су пржене сарделе. Од тог доба, старац се с великим усхићењем сећао тог значајног тренутка у свом животу и говорио: „Мене су сматрали за бескућника, мене су назвали бескућником!
Заиста, ја сам скитница, бескућник Христов!“ Међутим, том неприметном и смиреном човеку Бог је открио најузвишеније и јединствене животне истине јер је таква била блага воља Твоја(Мт. 11;26). Бог је старцу Порфирију подарио благодат преласка у друге, духовне светове, изван граница уништења и испразности земаљске, тамо где је, како сам описује у једноставном и трезвеном магнетофонском запису, доживљавао таворско стање и дивио се ономе што око не виде, и ухо не чу, и у срце човеку не дође, ономе што је Бог припремио онима који Га љубе(1. Кор. 2; 9).
Отац Порфирије (1906-1991) представља једну од најзначајнијих духовних појава нашег века. Њему слични ликови појављују се у богословији и Цркви, али врло ретко у широј друштвеној заједници. Као што ћемо видети у даљем излагању, његова личност била је украшена многим даровима. Слични случајеви толико облагодаћених људи ретки су и у дугој историји светитеља Цркве. Поштовања достојни старац био је света личност која је живела и наставила да обитава у области чуда.
Како примећује старац Пајсије Светогорац, други преподобни лик наших дана (у достојној изучавања књизи „Светогорски Оци и њихово учење“), „Оци те епохе имали су велику веру и простоту, и већина њих је била једва писмена. Међутим, како су имали смирење и подвижнички дух, постојано су примали божанствено просветљење, док је у нашој епохи, у којој је нарасло знање, здрав разум удаљио веру људи од темеља, испунивши њихове душе знацима питања и сумњама. Последица тога је да смо лишени чуда, јер чудо се доживљава и не може се објаснити здравим разумом.“
Према томе, сфера коју је живео и изразио старац Порфирије јесте сфера чуда, аскезе и умне молитве. То је духовни трансцендентни простор, који је готово недоступан опажању и разумевању. Та сфера припада категорији која је „изнад разума“ а за многе од нас, који поседујемо савремени дух здравог разума, учености и технократије, она припада и категорији „без разума“, безумља, па чак и лудости(1.Кор.1;18,20).
Плашим се да уз помоћ здраворазумских шаблона или научних расуђивања нисмо способни да постанемо свесни те освећене личности. Без обзира на то, усудићемо се да на одређеним местима изнесемо тумачење или чак анализу „педагогије“ старца Порфирија, уз опасност да умањимо духовни нектар његове поучне речи. Преподобни старац изложио је значајну педагошку теорију која се углавном тиче савета младима, пастирства родитеља и педагогике породице. Претпостављам да та теорија представља квинтесенцију његовог вишегодишњег пастирског опита. Она је, као правило, заснована на његовој просвећеној психодијагностичкој способности.
Да бисмо што потпуније разумели психопедагошке и духовне позиције светог старца, осврнућемо се укратко на неке значајне моменте његовог живота и описати неке карактеристичне црте његове личности, из којих можемо разазнати дубину његовог духовног доброчинства.

2 коментар(а)

  1. Sta je to duhovna ljubav

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *