ПОУКЕ БОЖАНСТВЕНЕ ЉУБАВИ

 
Старац ПАЈСИЈЕ Светогорац
ПОУКЕ БОЖАНСТВЕНЕ ЉУБАВИ

 
Друга глава
ЕВАНЂЕЛСКИ БАРЈАКТАР ПО СВЕТОВНОМ ИМЕНУ
 
Пре него те саздах у утроби, знах те; и пре него изиде
из утробе, посветих те. (Јер. 1; 5)
 
Отац Порфирије, по световном имену Евангелос Баирактарис („еванђелски барјактар“), потиче из Евије. Родио се 1906. године у селу Свети Јован Каристијски, у породици сиромашних родитеља. Већ са десет година био је приморан да ради у једној бакалници у Пиреју. Од своје дванаесте до четрнаесте године изучавао је житије св. Јована Каливита. Привукло га је његово учење и трудио се да он постане прототип његовог живота. Предавши се љубави Христовој, потајно је напустио своје село и дошао у Кавсокаливију[1] на Светој Гори, да би тамо остварио своје узвишене идеале.
Сам старац је записао у свом „духовном завештању“: „Од детињства сам сав био у гресима. Мати ме послала у планину да чувам стоку јер је мој отац, будући да смо били сиромашни, због нас, своје деце, отишао у Америку да ради на изградњи Панамског канала. Тамо где сам напасао стоку, сричући сам читао житије светог Јована Каливита. Много сам заволео светог Јована и будући још дечачић од 12 до 15 година, не сећам се тачно, сатворио сам много молитава. Желећи да га подражавам, уз велике напоре потајно сам побегао од родитеља и дошао у Кавсокаливију на Светој Гори, где сам постао послушник двојице стараца, рођене браће, Пантелејмона и Јоаникија. Имао сам среће, односно они су били веома побожни и врлински монаси и много сам их заволео, тако да сам им, благодарећи њиховим молитвама, био савршено послушан. То ми је много помогло: осетио сам велику љубав према Богу.“
Благодат Божија је врло рано почела да краси ову младу личност која се распламсала љубављу према Христу, високим даровима и најузвишенијим пројавама људског духа. Бог је том смиреном и неприметном младићу отворио светао пут: предодредио га је да буде један од оних духовних отаца нашег века који су били обдарени највећим даром расуђивања. Тако се догодило да је 1923. године, кад је имао седамнаест година, у недељу након божанствене Литургије, чим се причестио, сав срећан корачао по шуми и осетио да га преиспуњава божанствена благодат. Пред њим се отворио нови свет. Тог дана Бог му је подарио дар прозорљивости. Реч је о дару о којем ћемо касније говорити са више појединости. Током читавог свог живота он је тај дар користио разборито и са страхом Божијим, у шта су нас уверила његова учења. Једном га је током разговора (18. 6. 1986) упитао неки од његових духовних чеда: „Старче, зар Ви никад нисте тражили од Бога да вам подари неку харизму?“[2] Старац је на то одговорио: „Никада. Ни на памет ми није падало. Међутим, то је дошло по благодати Божијој. Не можеш то да тражиш. Очишћуј се и Бог ће ти дати ако будеш тога достојан (по промислу Божијем).“
Убрзо се тешко разболео и старци су га послали код родитеља да би оздравио. У отаџбини га је сусрео архиепископ синајски Порфирије Трећи, који је препознао његов етос, божанствене дарове и, посебно, дар прозорљивости. Године 1927, кад је младић имао 21 годину, архиепископ га је рукоположио у чин презвитера и дао име Порфирије.
Током следећих година, до 1940, отац Порфирије био је духовни отац, исповедник и саветник у светој обитељи Лефкос (манастир Светог Харалампија). Тамо је читавих тринаест година, током бескрајних часова, примао исповести хиљада верника, углавном житеља околних области: Еубеје, Кимије, Кариста, Аливерије, Вафија и других. Онима који су долазили помагао је да изаберу прави пут и да мудро разреше проблеме који су их мучили. Захваљујући дару расуђивања а пре свега дару прозорљивости, освећивао је са разних страна живот људи погружених у таму незнања, отварајући им на тај начин путеве самопознања и покајања. Они који су осетили тај његов изузетни дар назвали су га „старац – пророк.“
Кад је објављен Други светски рат, у октобру 1940, одређен је за парохијског свештеника у цркви Светог Герасима при Атинској поликлиници, која се налази код улица Сократове и Пирејске, недалеко од трга Омонија. Поликлинику су 1903. основала и њоме управљала браћа Николаос Аливизатос (1876-1945), професор хирургије на Атинском универзитету, и Амилкар Аливизатос, о којем ће бити речи касније. Током читавих 30 година уважени старац је у тој поликлиници, покрај болесника, вршио многобројне пастирске дужности. Он је био аскета и подвизавао се, како је сам говорио, „уместо у светогорској пустињи, у пустињи трга Омонија“. У тој истој пустињи, у самом центру Атине, подвизавао се још један преподобни лик наше Цркве, отац Епифаније Теодоропулос (1930-1989) подвижник љубави и старац обдарен даром расуђивања. Двојица духовних отаца били су повезани дубоком духовном везом, заједно су радили и обремењивали се духовним и пастирским опитом. Посебно пред крај овоземаљског живота оца Епифанија, кад је он, оболео од рака, трпео ужасне болове. Старац Порфирије га је током ноћних сати позивао телефоном. Бол се олакшавао јер су се обојица подвижника преносила у наднебеске сфере.
У тим, за народ критичним тренуцима, свети отац се у тој установи посветио важном духовном делу. Исповедао је, саветовао, бодрио, поучавао, исцељивао душе, брижљиво ослушкивао свакодневне патње, живео поред смрти и осетио смрт, много пута исцелио телесне болести. Лекари који су радили у тој поликлиници задивљено су казивали о многим чудесним случајевима тог периода. Много пута, у многим критичним и компликованим медицинским случајевима, старчево благодатно присуство било је једина нада за људе.
Сам старац гануто приповеда о неколико карактеристичних случајева с болесницима. С посебном деликатношћу описује последње минуте земног живота оних који су се припремали за исход и које су преносили у посебну просторију. Неколико пута разазнао је разливање неког тамног облака над креветима. У тим последњим часовима болесника он их је пратио молитвом, јер су то били тренуци предсмртне агоније. У једном тренутку прекидао би молитву, силазио у храм и, приклонивши колена пред св. Трпезом, плакао, преклињао и молио се усрднија(в. Ј1к.22;44). Кад би се вратио, облак је ишчезао. Нека светлост обавијала је сада већ спокојну фигуру болесника. Његова душа је, ослободивши се, путовала на небеса. Лекари, који су га често виђали поред узглавља болесника, у таквим тренуцима су питали: „Старче, ти си опет овде?“ „А шта да радимо, децо? Они су сами и напуштени“, одговарао је он.
На поликлиници је био и један пас којег је старац посебно волео, као и остале животиње, птице, биљке и цвеће. Уосталом, то је карактеристика свих светитеља: они воле природу, поштују је и настоје да очувају њен изглед. Дакле, старац је волео тог пса, који је био његов „пријатељ“.
Догодило се да је у Грчку дошла група америчких научника који су у сарадњи с једним научником са поликлинике изводили неке експерименте. У том циљу користили су огледне животиње, међу којима се налазио и тај пас, старчев „пријатељ“. На дан експеримента старац је напустио поликлинику. Кад се увече вратио, одмах се упутио у кабинет за експерименте. Отворио је фрижидер у којем се налазила мртва животиња, тужно га погледао и рекао: „Несрећниче, шта су ти то учинили?“ Тада је пас – како је сам старац задивљено приповедао – опраштајући се с њим, последњи пут пријатељски махнуо репом, као што је чинио и раније. Видите ли да се и природа приклања пред светошћу и да се укидају физички закони!
У периоду о којем је реч председник Атинске поликлинике био је професор општег права и пастирског богословља на Теолошком факултету Атинског университета, академик Амилкас Аливизатос (1887-1967). Била је то академска личност богате научне и друштвене делатности. Чак и у том периоду он је био и председник болнице у Мандзавинатију. Амилкас Аливизатос, строга и помало својевољна личност, посебно је уважавао морал, дарове и поштовања достојан пастирски труд ст. Порфирија. Из тог разлога он га је волео и дубоко поштовао, а старац је уједно био и његов духовни отац. Карактеристичан је садржај тестамента овог незаборавног професора: како нам је саопштено из поузданих извора, он је изразио жељу да погреб буде једноставан, без учешћа архијереја и осталог свештенства, изузев једног – његовог духовника, који ће служити и опело.
Старац је био духовно али и пријатељски повезан с персоналом ове поликлинике а посебно са служитељима у цркви Светог Герасима. Карактеристични су неки случајеви који су се одиграли на том месту и о којима је говорио сам старац Порфирије. Износим следеће казивање, забележено на магнетофонској траци:
„Једном сам повредио леву ногу. Поломио сам малу и велику цеваницу, да ли тако називају те кости, изнад колена и испод глежња? Поломио сам ногу по средини, и она је пукла као стакло. Сместили су ме у болницу, а ја сам запомагао… Окупили су се тамо професор хирургије и целокупан персонал хируршког одељења, и ставили су ми гипс. Прошло је неких десетак дана. Устао сам и погледао ногу: по благодати сам спазио да је неправилно намештена. Ох! Почео сам да се молим. Како да говорим о томе? Обраћам се младом лекару К., који је био слаткоречив и услужан. Кажем му:
„Нису је добро наместили.“
„Ех“, каже он, „не говори тако, било је толико нас лекара, и видели смо је под зрацима [рендгенским].“
И заиста, мене су водили на рендген-апарат. Лекари су вукли ногу, професор је надгледао. Сви су добро видели и рекли да на ногу треба ставити гипс. Кад су је извукли одатле и ставили гипс, показало се да је нога измакла тако да су неправилно поставили гипс. Ја сам, дакле, о томе говорио лекару К., а он је пренео другима:
„Нека се он бави својим свештенством, а нама нека допусти да радимо свој посао“, одговорили су они.
Запомагао сам. Дошао је други лекар, асистент.
„Кажи професору да желим да ногу поново погледате под зрацима.“
„Не“, каже он, „то нас вређа.“
„Испуните ми жељу, ја сам стар човек.“
„Најзад“, каже професор, „подигните га и одвезите доле, испунићемо му жељу, нека нас мучи. Зар смо ми незналице? Толико се година бавимо овим послом!“
Одлучили су, дакле, да ме одвезу доле. Тамо су се уверили да је нога заиста одступила од правилног положаја и да је већ почела криво да сраста.
„О, старче“, кажу ми, „ти си веома грешан.“
„То и ја видим, господине професоре“, одговарам му ја.
„Гледај сад шта ћемо да ти урадимо! Морамо је сломити јер је већ срасла.“
„Све што вам заповеда Ваша наука“, кажем му.
Почели су да вуку моју ногу а професор песницом, трес, по средини! Нису ми дали никакву инјекцију против болова. Двојица су ме овде држали, један горе, један доле а професор – песницом! Остали су је вукли. Најзад су ми је сломили. Говорио сам: „Господе Исусе Христе!“ Болови су били ужасни. На тај начин, они су је шчепали, поломили, а затим истрљали и све поново саставили.
Професор је сад био задивљен због онога што се догодило!
„Невиђен и нечувен случај у мојој пракси! Болесник каже: неправилно сте ми поставили гипс, а прошло је већ петнаест дана од времена кад смо га ставили!“
Након тога сам око три месеца седео са гипсом. Тај гипс је био тежак. Затим су ми, кад ми је било мало боље, дали штаке и сишао сам у цркву. После неколико дана рекао сам Хариклији:
„Иди, купи ми штап.“
„Добро, отићи ћу“, каже она.
Сутрадан, у 11 ујутро, кад сам сишао у цркву, сео сам на стасидију. Насупрот мене стајала је монахиња. Била је то Хариклија. Опет јој кажем:
„Иди и купи штап.“
„Добро“, каже она, „отићи ћу касније.“
Ускоро је у цркву ушла једна госпођа носећи у руци штап. Тако га је држала, високо. Чим је ушла, почела је да се осврће око себе и упитала:
„Да ли је овде Свети Герасим?“
„Да, чедо“, каже јој монахиња.
Она се тад приближила и погледала икону.
„Да то је он“, каже. „То је он“, каже и монахињи, и клања се светитељу.
„Ишла сам на поклоњење у Јерусалим. Тамо сам видела да продају штапове и купила сам овај штап. Те вечери у сну ми се јавио светитељ који је тамо на икони. Ја га нисам знала. Он ми каже: Хоћу да ми донесеш и приложиш штап који си купила у Јерусалиму! И ето, ја сам га донела. Где да га ставим?
Замислите да ја, несрећница, нисам ни знала за тог светитеља!“
Она се распитала и рекли су јој: „Иди тамо, на Омонију, и они ће ти показати где је Свети Герасим!“
Ја сам јој тад рекао:
„Дођи овамо и саслушај. Светитељу не треба тај штап. Ја сам већ 30 година његов слуга у овом светом храму. Јуче сам рекао да ми купе штап и ускоро би моја сестра Хариклија и отишла да га купи. Светитељ ти је заповедио да тај штап донесеш овамо. Ја сам његов слуга и тај штап је поручен за мене.“
Жена је тада приступила икони светог Герасима, узела штап, положила га на капелицу, целивала икону и, обраћајући се светитељу, рекла:
„Светитељу мој, донела сам ти штап. Сад ћу га предати твом слуги.“
Окренула се, поново узела штап, пришла ми, целивала руку и предала штап.
Каква дивна ствар! Можеш ли да објасниш тај случај? Био сам веома тронут. Овде, доле, на штапу, налазила се гума. Шта се догодило? Зар су је одсекли? Можда су узели делић за успомену!“
Пролазиле су године и старац Порфирије је у црквици Светог Николаја у Калисији Пенделијској организовао ново огњиште духовног и пастирског делања. Тамо је особито ревновао у периоду од 1955. до 1978. Почетком 1980. г. пренео је средиште свог духовног делања у Оропос, у област Св. Сотирија, у Милеси. „Дом на точковима“ првобитно је био његова келија. Данас, након дуготрајног и напорног личног залагања старца Порфирија и његових духовних чеда, као и уз његово непрестано руковођење и надзирање, у тој области уздиже се огроман грађевински комплекс, у чијем је средишту прекрасан храм од опеке. Читаво то домостројитељско дело извршава се прилозима и поклонима хиљада људи и, што је најважније, чудесним божанским посредовањем. Могуће је да ће те грађевине, сагласно прозорљивим намерама преподобног старца, у наредним деценијама представљати значајан центар православне духовности.
Током нашег разговора вођеног у зиму 1988. године, док је старац излагао планове за будуће активности овог центра, предвидео је да ће доћи време кад ће ова грађевина играти истакнуту духовну улогу у области Атине, у изградњи православног богословског просвећивања и антропологије, нарочито у времена која ће бити посебно тешка за Православље и јелинизам. Том приликом смо говорили о утицају савремене психологије и психоанализе, педагогије и уопште „наука људских“ на решавање различитих проблема до којих долази током развоја личности младог човека. Старац Порфирије је сталожено излагао своје ставове. Имао сам утисак да слушам научног експерта који је изванредно познавао дубину и ширину тих тема. Тај човек, који није поседовао световно научно образовање, у том тренутку је у мојој свести изгледао као просвећен и мисаон научник. Међутим, старац Порфирије није био обичан научник од овога света. Његова „научна“ знања, знања о психопедагогији, медицини, физиологији, анатомији, физици или астрономији имала су извор мудрости који је потицао одозго(Јн.8;23).
Блажени старац био је веома опрезан кад је у питању психоаналитичка теорија, исто као и у односу на различите савремене психолошке поступке и методе. Свакодневно је говорио: „Ја то не знам, Ви то боље знате.“ Оног дана, кад је развио своја гледишта, старац је окончао беседу и „пророчки“ приметио: „Свети Оци се у својим делима баве свим тим психолошким темама. Доћи ће време кад ће у антрополошкој теорији трезвеноумља, на овом месту, та питања предавати атонски оци, који ће у том циљу сићи са Свете Горе.“
Благочестиви старац се постепено и неприметно из Оропоса удаљио у своје родно духовно обитавалиште, на Атос. Његова скривена жеља била је да свој последњи дах остави на месту где је пострижен за монаха. Као и сви свети, и он се удостојио преподобног упокојења. Према божанском извештавању, он је предосетио час своје смрти. Затражио је од својих духовних чеда, монаха, да одслуже свеноћно бдење и да се причести, те да на тај начин приуготови попутнину за оно велико путовање на које је ускоро требало да крене. Заповедио је да о томе не обавештавају никога од његових духовних чеда у Атини. У праскозорје 2. децембра (по световном календару) 1991. године, у време кад је на Егејском мору беснела бура, он се запутио на Небо. Његово многострадално и болесно тело похрањено је у земљу Кавсокаливије. Одозго је само земља, суво лишће кестена и једноставан дрвени крст: „Јеромонах Порфирије, отпочинуо у Господу 19. новембра (по православном календару) 1991. године.“
Гледајући на његов гроб, у сећање навиру стихови једне моје поеме коју је старац волео и читао је на тај начин да сте помишљали да је у том тренутку преживљавао сваку њену реч.
Борови
Ако би ми дали борове на падини горе од гомиле
њихових небројених грана у крајичку крај њих
начинио бих своју убогу пустињску колибу.
Ако би ми дали лето прилегао бих
на њихово суво лишће да бих заједно с њима
певао предјутарњи њихов шум, песму њихову.
А онда нешто друго: кад би се тако
угасио живот мој, препун радости,
и ако би ми опет дали мало својих гранчица,
оне би биле моја последња постеља.
Тако је старац Порфирије, „старац љубави и бола“, како су га прозвали, смирено живео као неки „бескућник Христов“, смирено и скромно отпочинуо и смирено сахрањен међу борове и кестенове, далеко од световног и метежног града Атине, који је, међутим, љубио, служио му и чинио добра дела, будућ и предан безграничној љубави Исусовој.
 


 
НАПОМЕНЕ:

  1. Кавсокаливијски скит – светогорски скит који се налази на приобалној стени. Основао га је у 14. веку св. Максим Кавсокаливит. Преподобни Максим није дуго живео ни на једном месту и кад би напуштао своју каливију или колибу у којој је живео он ју је спаљивао. Због тога је и назван Кавсокаливита, што дословно преведено значи „спаљивач колиба“. Скит се састоји од 40 посебних келија и 23 цркве. У овом скиту подвизавају се и Грци и Словени.
  2. Назив „харизма“ изведен је од грчке именице „харц“ (благодат) и означава благодатни дар Светог Духа.

2 коментар(а)

  1. Sta je to duhovna ljubav