ПОУКЕ БОЖАНСТВЕНЕ ЉУБАВИ

 
Старац ПАЈСИЈЕ Светогорац
ПОУКЕ БОЖАНСТВЕНЕ ЉУБАВИ

 
Прва глава
ОД МАЛЕНА САМ ЖЕЛЕО ДА ПОСТАНЕМ МОНАХ
 
Отац Пајсије је био смирене природе и његов живот је био непрестани подвиг. Он је по природи био монах и подвижник највишег ранга, без обзира на то што му је здравље још од детињства било нарушено.
Сведочења о његовом животу која излажемо на овом месту представљају плод стрпљивог истраживања. Добро је познато да старац никад није говорио о свом животу. Само би у најређим случајевима прозборио понеку реч, па и тада прикривено. Труд да се сакупе сведочанства о његовом животу није представљао нимало лак задатак. И поред тога, успело нам је да саставимо хронологију најважнијих догађаја и да начинимо повезан животопис који, наравно, не може да разоткрије целокупно старчево духовно богатство. На тај начин, можемо рећи да је пред нама само спољашња страна његове биографије, јер је духовно богатство скривено од нас. И сам старац је, следећи правило светих, “мерио греховну, а не духовну дубину”. Постоје, међутим, ствари које није могао да сакрије и које је откривао услед своје велике љубави, творећи духовну милостињу. Ми излажемо управо то и развејавамо све сувишно, како би у корпи сведочења остала чиста пшеница.
Најзад, требало би рећи да су старчеви аскетски идеали, његова озбиљна болешљивост и слабости људи с којима је био повезан учинили да често прелази из обитељи у обитељ, из келије у келију, на самој Светој Гори и изван њених граница, избегавајући непријатне ситуације и поводе за саблазни. Осим тога, старац није желео да га, како се сам изразио, “искористе”. Старац Пајсије се увек одлучно противио кад би се уверио да се њему блиски људи позивају на његово име да би оправдали своје удаљавање од подвижничког пута који је он сам следио и, сасвим природно, желео да га следе и његова духовна чеда.
 
1. Рођење и детињство
Отац Пајсије (у свету Арсеније Езнепидис) родио се у Фараси Кападокијској, у јулу 1924. године. Његови родитељи, Продромос и Евлампија, имали су десеторо деце: Катарину, Сотирију, Зоју, Марију, Рафаила, Амалију, Харалампија, Арсенија, Христину и Луку. Првих осморо се родило у Фараси, а преосталих двоје у Коници, њиховој другој отаџбини. Мајка Евлампија је умрла 1963. године, а три године након ње упокојио се и Продромос.
Неколико дана након рођења, младенца Арсенија је крстио сеоски свештеник и јеромонах Арсеније, који је дечаку дао своје име. О преп. Арсенију Кападокијском, који се сада прославља међу светитељима Грчке цркве, о. Пајсије је написао следеће: “Осећам се веома обавезним пред ст. Арсенијем, како због свог имена којим ме усмерио заједно са светим молитвама над купељи, тако и због тога што сам се након неког времена хранио оном неколицином његових књига које је сачувао Продромос Корциноглу, Хаџисинов син. Свети Арсеније је замолио моје родитеље да ми дају име Арсеније а не име Христос (како се звао деда). Он им је рекао: ‘Дивна је ваша жеља да одгајите човека уместо деде, али зар ја не желим да уместо себе оставим монаха’?”
Те 1924. године породица Продромоса Езнепидиса прешла је у Грчку, приликом размене становништва.[1] У једном од својих записа ст. Пајсије је приметио: “Мене, избеглицу старог четрдесет дана, довели су у нашу љубљену мајку Грчку.” Породица је место свог становања напустила 14. августа, да би се тачно после месец дана, 14. септембра, искрцала у луци Пиреј, где су провели три недеље. Након тога преселили су их на Керкиру. Избеглице је стално пратио св. Арсеније, њихов љубљени пастир, који је 10. новембра умро у Керкири и био сахрањен на градском гробљу. Имао је 83 године. Породица Продромоса Езнепидиса се затим пребацила у Игуменицу а 1927. у Коницу, где се коначно и настанила.
Продромос Езнепидис се суочио с многобројним проблемима. Највећи су били они финансијски, сасвим природни за породицу са толико деце. Са сличним проблемима суочавале су се и остале избегличке породице настањене у Коници. Мали Арсеније је завршио основну школу, али није наставио да се школује у гимназији, иако је показао велике способности и одликовао се великом љубављу према учењу. Сиромаштво је било разлог због којег га нису послали у Јањину да у тамошњој гимназији настави образовање. У то време, у Коници није постојала гимназија. Арсеније је због тога изучио тесарски занат, који је врло брзо савладао. Истовремено се бавио и очевим домаћим пословима.
Од најранијих година, код дечака се испољило урођено стремљење ка Богу и он је почео да се посвећује разним аскетским подвизима. Навешћемо овде сведочење једног јеромонаха, који је једно време живео недалеко од ст. Пајсија, тако да је имао прилике да чује много тога о његовом животу:
“Арсенију се у Коници открила тајна побожности. Живео је у молитвама и подвизима. Кад му је било петнаест година, имао је обичај да после подне оде у суседну шуму, где је начинио једноставну келију од дрвета и прућа у којој се молио. Осећао је посебну сладост када би се у усамљеништву и са сузама молио Христу. Његови родитељи, прости људи, узнемирили су се приметивши да дечак сам одлази у шуму и покушали су да га одврате од те навике. Међутим, њихови напори су били узалудни.
Догодило се да је и један младић, старији од њега и студент универзитета, такође покушао да наруши овај прекрасни обичај. Он је хтео да ослаби дечакову веру у Христа и да му докаже да пост и молитва не доносе никакву корист. Ни тај покушај, међутим, није имао никаквог успеха. Мали Арсеније се за неко време поколебао, али се затим са још већом ревношћу вратио подвизима. Иако га нису напуштале богохулне помисли које је онај младић усадио у њега, Бог није оставио Арсенија. Поново је задобио веру. Једном је, молећи се у шуми у потпуној самоћи, поред себе угледао Христа, Који је беседио с њим држећи у рукама отворено Еванђеље. Све што је говорио Христос, одмах би се појавило на страницама отворене књиге. На дечака су посебан утисак оставиле речи: ‘Арсеније, Ја сам Васкрсење и Живот и сваки који у Мене верује, чак и ако умре живеће’. То искуство сусрета с Христом представљало је за малог Арсенија први додир са светом натприродних откровења и оно је представљало опредељујуће знамење за његов будући пут ка монаштву.”
Сам старац је писао: “Одмалена сам желео да постанем монах.” Кад су младића позвали у војску он је, извршавајући обавезе везисте готово пет година, служио, према његовим речима “земаљском цару” и био демобилисан у марту 1950. године.
 
2. Ступање у монаштво у светој обитељи манастира Есфигмена
Након демобилизације, у Арсенију је сазрела одлука да се боље упозна с монашким животом. У Коници, наравно, није било монаха. Због тога се он 1950. године упутио на свој први поклонички пут на Свету Гору јер је, да искористимо његове сопствене, добро познате речи, “у њему почео да дејствује Христос”. Требало је да се убрзо оствари Арсенијев детињи сан да постане монах.
У фебруару 1952. године, обузет љубављу према Богу, Арсеније нестрпљиво тежи да среди овоземаљске послове. Свет га замара и он жели усамљеништво. Ни најмање га не интересује новац који је добио за свој рад. У Коници обитава само телесно. Младићево срце куца у ритму монашког живота, а ум му је прикован за Свету Гору. Он пише свом духовном брату, потоњем монаху, Павлу Зисакису:
 
Коница, 2. фебруара 1953.
Љубљени и жељени, духовни мој брате Павле! Свагда се радуј Господу и весели се због Њега!
Молим се за твоје душевно и телесно здравље. На жалост, ја сам, несрећник, здрав само телом. Знај да се налазим у Амаранти (село у Коницкој епархији) и да радим. Остаћу овде неколико дана. Не можеш ни да замислиш искушења којима се излажем! То ме много оптерећује. Нестрпљиво очекујем да ме Бог удостоји да напустим свет.
Напиши ми, брате, како ви живите а такође и да ли вам је потребан новац. Спреман сам да вам помогнем са свом својом пријатељском усрдношћу. Ако током марта буде могло да се среди, ја бих вам могао донети нешто новца који сам зарадио и којим бисте могли да покријете своје домаће потребе. Уосталом, све зависи од тога кад ће се новац појавити, јер су послови раније били уноснији.
То је све. Поздрављам вас.
Ваш у Христу брат, многогрешни Арсеније
 
Након седам месеци, Арсеније поново пише о. Павлу, али сада већ из манастира Есфигмена, где се налазио у својству послушника. Ово друго писмо посебно је занимљиво, јер старац казује свом духовном брату о појединостима свог одрицања од света и ступања у поменути манастир:
 
Манастир Есфигмен, 1. августа 1953.
Оче Павле, благословите!
Молим се да Вас ово писмо затекне у добром здрављу; ја сам здрав. Знајте да се налазим у манастиру Есфигмену. Све време док сам живео у Коници забринуто сам ишчекивао вести од Вас, али узалудно. Сишао сам у Велу не бих ли Вас срео али – авај! Видео сам тамо монахињу и схватио да се ништа не добија – већ трећи пут – и да служење које бих ја могао да понудим, извршава она. Велико закашњење у Вашој преписци утврдило је моју претпоставку да ствари тако стоје. С друге стране, осећам велики страх да ће ме, као што знате, мобилисати у батаљон националне безбедности и тада ће проћи године пре него што будем у стању да испуним обећање које сам дао Христу.
Веома сам забринут. Постојала су три места на које сам желео да одем; бацио сам коцку и она је пала на Свету Гору. Намеравао сам да одем у манастир Кастамонита, али ујутро се с те стране подигла олуја и отишао сам другим бродићем. Очигледно је да није била воља Божија да одем тамо. Стигао сам у манастир Есфигмен и ту сам и остао. Ако упитате како живим – хвала Богу, изврсно. Једино што осећам велики умор. Ми овде имамо трпезарију а поред ње и пекару. Молим Господа да ме укрепи. Манастир има врлинске оце и изванредан устав. Чини се да је мој останак у есфигменској обитељи био промисао Божији и уздам се у Господа да ће и мене, Своју шугаву овцу, прибројати малом манастирском стаду.
То би било све.
Молим за Ваше молитве.
Арсеније
Не заборавите ме у својим молитвама.
 
Окончавши послушнички рок, Арсеније 27. марта 1954. године постаје расофор и добија име Аверкије. Појединости излаже у свом другом писму духовном брату, о. Павлу:
 
Манастир Есфигмен, 29. марта 1954.
Оче Павле, благословите!
Молим се Пречистој за Ваше душевно и телесно здравље. Ја лично сам здрав али, на жалост, само телесно.
Писао сам Вам много пута али, авај, ни трага ни гласа! Не знам да ли сте добили моје писмо. Не желим да то погрешно протумачим, јер не знам шта ће се догодити.
Прекјуче сам постао расофор и дали су ми име Аверкије. Желели су да ме пострижу у велику схиму али ја, несрећник, нисам у стању да испуним ни оно што захтева мала схима! Како онда да испуним оно што захтева велика? Колико већ дуго ишчекујем Ваше мишљење! Уопштено говорећи, ни најмање нисам спреман за велику схиму.
Напишите ми како живите, макар и у пар речи. Ако добијете моје писмо и не одговорите ми, биће очигледно да према мени осећате одбојност и то ће бити сасвим праведно, јер се од главе до пете налазим у гресима. Након тога, ако будете желели, помјаните ме понекад. Молим се за Вас пасхалном радошћу.
То је све. Клањам се и целивам Вашу руку.
Најништавнији од монаха, Аверкије.
 
У то време млади монах Аверкије био је веома неискусан и узнемирен јер још не беше задобио оно чему је стремило његово срце: “Врати се у Градину Пречисте, као што обично и чине почетници да би пронашли миомирисне цветове Свесвете (односно Светих Отаца) и сабрали нешто духовног полена.” Он сам признаје: “Као млад монах, био сам веома несрећан док нисам задобио оно што сам желео. Разуме се да нико за то није био крив, осим мојих многобројних грехова и неопитности, јер нисам могао да се поверим Ономе, за Којим сам трагао. Благодарим Богу због свега тога, јер ми је све то донело велику корист. Ти ударци су скинули с мене рђу старог човека, дали ми искуство и омекшали моје камено срце.” Млади Аверкије је трагао за нечим истинитим а не за нечим лицемерним. Од тог времена, кад се спасао из узбурканог житејског мора и задобио луку, он није желео да поново ступи на престарелу лађу и да настави да плови или да, другим речима, препусти своју душу бризи неодговарајућег старца.
 
3. У светој обитељи манастира Филотеја
На дан 12. марта 1956. инок Аверкије се удаљује из манастира Есфигмена и одлази у манастир Филотеј. Код њега су се већ појавили озбиљни здравствени проблеми и због тога је, на захтев отаца, отпутовао у Коницу ради неопходног лечења. Болест га је довела у тежак положај, али он није хтео да лежи у болници како не би пао у искушење и оскрнавио монашки чин. Карактеристично је његово следеће писмо оцу Павлу:
 
Коница, 18. јуна 1956.
Оче Павле, благословите!
Добио сам Ваше писмо и захваљујем Вам на добром савету и саосећању. Ја, међутим, ствари видим нешто другачије. Околности у којима ћу се наћи свима ће бити познате. Као што знате, велики су мали и, као духовно мртви, траже повод да оклеветају монашки живот. Они ће се распричати о томе да се монах постаје због тога да би се на крају крајева дошло у санаторијум. Ако постанем саблазан за оне који хоће да буду монаси, чему онда служи мој живот?
Овде то, у крајњој мери, никоме није познато. Чак ни моји ближњи не могу јасно да замисле у каквом се стању налазим. Инјекције ми даје моја сестра.
Тако ја то посматрам. Напишите ми, молим Вас, да ли је моје мишљење исправно или погрешно, како бих се усмерио на бољи пут.
То је све. Смирено се кајем и целивам Вашу десницу.
Монах Аверкије
 
Отац Аверкије је неколико месеци живео у Коници, где је добио неопходно лечење. Он истовремено наставља своје монашко делање, ниуколико га не умањујући. Узнемирује га судбина свете обитељи Стоми, која се налази у кланцу Аоја. Житељи Конице се интересују хоће ли га тамо примити. Он, међутим, живи у покајању. Отац Аверкије се још увек није одлучио.
Неколико месеци након његовог повратка у манастир Филотеј, односно 3. марта Године 1957. пострижен је у малу схиму и добио име Пајсије.
На дан 3. маја исте године послао је мајци, у Коницу, своју фотографију у монашкој одежди и с потписом “монах Пајсије Филотејски”.
У обитељи манастира Филотеја отац Пајсије је за собом оставио добру успомену. Много ценим сведочење једног архимандрита, који је у то време дошао овамо да би се замонашио и на којега је посебан утисак оставио старчев врлински живот:
“Године 1957, када сам, будући још увек млад, стигао на Свету Гору, односно у манастир Филотеј који је тад био самосталан, затекао сам тамо и старца Пајсија. Он је дошао из обитељи манастира Есфигмена. Послушање је извршавао у трпезарији, где је браћи делио храну. Сећам се с каквом нам је пријатношћу и једноставношћу отац Пајсије делио храну! Био је изузетно љубазан и предусретљив када бисмо му прилазили да напунимо чиније. Отац Пајсије је био изузетно услужан и силно је љубио браћу. Од њега су нисходили мир и спокојство и спуштали су се на све остале. Имао је смирен израз лица и увек је био расположен да услужи браћу. Отац Пајсије је бдео, молио се и постио. Мучила га је туберкулоза.”
Током 1958. године о. Пајсије суочио се с озбиљном тешкоћом изазваном неким писамцетом које је добио из Конице. Ево шта је старац о томе казивао једном свом познанику, монаху: “Добио сам писамце у којем су ми писали да дођем у обитељ у Стомију ради помоћи у неком важном послу. Нисам хтео да одем. Тада сам већ један краћи период живео у Каруљи. Узео сам бројанице и босоног се упутио на врх Атонске горе, да би ме Господ обавестио шта треба да учиним. Након неколико часова вратио сам се потиштен, не добивши никакав одговор. У души ми је било рђаво. Одлучио сам да одем код једног старца по савет. Старац ми је рекао да пођем у свет. Стигавши у своју келију, нашао сам и друго писамце из Конице у којем ме моле да им напишем шта мислим а они ће затим све уредити. Вратио сам се код старца и испричао му о том писму. Он ми је поновио да би требало да лично одем тамо и да им помогнем.”
У то време, о. Пајсије је духовно општио с оцем Петром који је живео у Катунакији, у келији Св. Ане. Отац Пајсије је о њему писао: “Познајем многе подвижнике, али нико не може да се упореди са старцем Петром. Он је зрачио божанственом сладошћу која је била утиснута на његовом лицу. Он је већ напунио своју духовну кошницу и из својих уста излива духовни мед.”
Отац Пајсије је желео да оде код њега и да буде његов послушник. Отац Петар је, међутим, предосећајући да ће се ускоро упокојити, дошао у обитељ манастира Филотеја да би се опростио од старца Пајсија и рекао: “Оче Пајсије, опрости ми али ја желим да се припремим за причешће на дан светог Петра Атонског, 12. јуна. Дошао сам да бих се опростио с тобом и да бисмо опростили један другом, јер ћу ја умрети и зато не могу да те узмем за послушника. Опрости ми, јер ја ћу умрети.” И заиста, старац Петар је умро 12. јуна, након што се тога дана причестио.
Тако се догодило да отац Пајсије није отишао у пустињу као што је желео. Воља Божија је била другачија. Ево шта је он о томе говорио: “Негде после поднева, кад сам се припремао да изађем и да одем у пустињу, изненада сам био лишен било какве могућности да се покренем. Нека невидљива сила приковала ме је за хоклицу на којој сам седео. Два часа сам провео тако, као привезан. Са сузама сам почео да се молим и зачуо сам глас: ‘Нећеш отићи у пустињу. Поћи ћеш у Коницу где те људи очекују’. Непосредно након тога био сам ослобођен. Бог ме послао у свет.”
 
4. У светој обитељи Стоми у Коници
У августу 1958. године о. Пајсије напушта Свету Гору и долази у обитељ Стоми. Тај догађај је обрадовао житеље Конице, који су гајили посебну љубав и поштовање према њему. Они већ све беху учинили да манастир Филотеј дозволи старцу да се удаљи. Старац је наставио свој подвиг и међу оштрим стенама Стомија, иако је стално имао проблема са здрављем. Истовремено је започео обнову или, боље речено, поновну изградњу запуштене обитељи.
У октобру те исте године о. Пајсије долази у Керкиру и присуствује откривању часних моштију светог Арсенија Кападокијског. Он их тајно преноси у Коницу. Требало би да овде приповедамо о чуду које је свети Арсеније извршио с оцем Пајсијем након обретења моштију. Отац Пајсије се налазио у гостионици, док је скупоцено благо, односно часне мошти, било на поду. “Увече у девет и десет, док сам се молио приклонивши колена, зачуо сам груб глас који ми је претио говорећи: ‘А чије су то мошти?’ Некаква сила се надвила нада мном, али нисам видео цело тело. Разазнао сам само две црне и грубе руке које су ме стегле и готово задавиле. У том тренутку, док сам се налазио у опасности – не знам како ми је то пало на памет – громко сам завапио: ‘Свети Арсеније, помози ми!’ Истог часа осетио сам другу силу, као неког борца који је ухватио те страшне руке, одгурнуо их и ослободио ме. Моје срце је тада радосно ударало и ја сам продужио своју молитву, с великим страхопоштовањем према старцу Арсенију.”
Делатност о. Пајсија није била ограничена само на манастир. Он је своју пажњу обратио и на житеље Конице који нису осећали само огромне материјалне тешкоће него су били изложени и озбиљним духовним опасностима. Он је њихову љубав према сиромасима окренуо у њихову корист. Отац Пајсије је у сваком кварту поставио кутије за сакупљање прилога и поводом тог дела организовао комитет од неколико чланова. Мирјани су знали у којим се домовима налазе те кутије и тамо су односили своју лепту. Након одређеног времена, старац и чланови комитета су отварали кутију и оно, што се сакупило, распоређивали за хлеб, одећу, лекове и сл. намењене сиромасима.
Манастирске њиве старац је уступао сиромашним и убогим сељацима, не узимајући закуп. Када би сакупили летину, могли су нешто од тога да дају и манастиру. Бог је све то благословио, тако да је род на њивама сваке године био обилан.
Старац је велику пажњу обраћао и на евангелисте и муслимане у Коници. “Боље је да неко хули него да је јеретик, јер богохулник има бар неко оправдање да то чини у гневу”, говорио је о. Пајсије. У то време у Коници се налазило легло евангелиста, који су овамо дошли из Фарасе Кападокијске. У њиховом храму окупљало се педесетак људи који су се непрестано бавили ширењем своје јереси. Старац се свесрдно побринуо да задобије ове људе. Он их је просветио и, након извесног времена, евангелистички храм је опустео. Отац Пајсије је написао чланак у којем је разобличио заблуде евангелиста и причврстио га на улаз у манастирски храм. Оне муслимане, који нису испољавали тврдокорност и тврдоглавост, сваког петка окупљао је у различитим домовима, где је разговарао с њима. Био је убеђен да би они ускоро могли постати хришћани. Међутим, услед његовог неочекиваног одласка из Стомија и уопште из Конице овај подухват је био прекинут.
Године 1960, на 26 страница једне свешчице, о. Пајсије пише “Кратки летопис свете обитељи манастира Стоми”.
Обитељ манастира Филотеја дала је оцу Пајсију званични отпуст октобра 1961. године. Одлучивши да напусти Коницу, о. Пајсије на дан 30. септембра 1962. предаје манастир Стоми јеромонаху Јакову Пападелису. Тај догађај је посебно ражалостио житеље Конице који, уосталом, нису ни слутили какво духовно богатство поседује отац Пајсије. Већина је желела да он живи у манастиру и да им укаже гостопримство када дођу овамо. Он за њих није био свети човек којем би притицали ради духовне подршке и утехе. Другим речима, житељи Конице познавали су старца Пајсија само са спољашње стране.
 
5. Одлазак у Синајску пустињу
Оца Пајсија је у Стомију посетио отац Дамјан, који ће касније постати архиепископ синајски. Он му је предложио да пође на Синај, утолико пре што је одлука о. Пајсија да напусти Коницу већ била сазрела. Отац Пајсије прихвата овај предлог и, након неопходних припрема, стиже на Синај. Овде, у келији светих Галактиона и Епистимије, недалеко од манастира Свете Катарине, поново започиње подвижнички живот.
У Синајској пустињи, старац живи напрегнутим духовним животом и његовим молитвама извршавају се чуда.
У време његовог доласка на Синај, читава ова област страдала је од дуготрајне суше. Старац је убедио оце да одслуже бденије и да се помоле Богу да ниспошље кишу. И заиста, сутрадан је пала обилна киша.
У том периоду, старчево рукоделање било је резбарење дрвета. Будући да није имао неопходне справе, он је узео маказе које је донео из Конице, наоштрио сечива и тиме обрађивао дрво. У то време извршавао је велике подвиге. Према његовим сопственим речима, он је на Синају био “босјак Божији, јер је ходао без обуће”. Он, наравно, није заборављао ни бедуине, настојећи да им учини добра дела и будући увек спреман да им помогне. Оно мало што би зарадио својим рукоделањем делио би тим симпатичним људима. Није могао да остане равнодушан кад људи живе у тако неподношљивим условима.
На старца је посебан утисак оставила чињеница да су се бедуини с болестима борили различитим природним средствима и користили лековите траве које су само њима биле познате. Старац је од бедуина преузео много рецепата, о којима је радо говорио кад би то било потребно.
Старац је из Синајске пустиње слао писма и разгледнице својим познаницима. Он је одржавао ове везе знајући да је потребан тим људима. Навешћемо овде два писма упућена његовим познаницима.
На разгледници која представља свети синајски манастир написао је следеће:
 
Манастир светог Галактиона, 27. децембра 1962.
Поздрављам те, у Христу брате Пантелејмоне!
Добио сам твоје писмо и сетио сам се прошлих дана. Молим се Свесветом витлејемском Младенцу да ти пошаље телесно и душевно здравље, а такође и твојој породици, као и љубљенима Тајсију и Вангелу и свим непријатељима и пријатељима.
Желим вам срећну Нову годину.
С љубављу у Христу, Монах Пајсије.
 
Занимљив је и следећи одломак из писма упућеног познанику 16. јуна 1963. године:
“… Овде готово ништа немам. Донекле ме искушава висинометар, будући да се манастир налази на висини од 1500 м, а тамо где ја живим је висина од 2000 м. Овде има врло мало кисеоника, због чега је околина потпуно гола. То, наравно, не треба саопштавати мојима ближњима, да се не би бринули. Када нема ветра осећам главобољу и као да ми се прекида дисање. Срећом, Бог је близу и храни ме небеском маном – Својом божанственом благодаћу. Тако осећам велику радост… Усрдно ћу затражити од тебе да се заједно са својом децом помолиш за мене у вези с једним мојим подухватом, како би ме Бог укрепио и како би се извршила Његова свесвета воља: све, што Он одреди. Прибојавам се да ти напишем нешто више. Написаћу ти само једно: добри Бог дејствује. Није потребно ништа више да се каже…
С љубављу у Христу, монах Пајсије”.
 
Старац је на Синају живео око годину дана. Локалну климу је подносио само уз невероватне напоре. Поред астме, страшна хладноћа током ноћи и силна жега током дана били су неподношљиви за њега који је увек био слабог здравља. Услед тога је одлучио да напусти вољену Синајску пустињу и да се врати на Свету Гору.
 
6. Повратак у градину Пресвете Богородице
Старац је већ одавно желео да пође у Капсалу, али га је неки прост монах посаветовао да не иде тамо него да оде у скит часног Претече Ивиронског, где би за 500 драхми могао да нађе колибу [каливију]. Тако се о. Пајсије сместио у Ивиронском скиту, у каливији Светих Архангела. Према записима ивиронске обитељи, он је у скит ступио 12. маја 1964. године. Убрзо након тога старцу су се придружили јеромонаси Василије Гондикакис и Григорије Хаџиемануил, који су постали његови ученици. Први је дошао 1965, а други 1966. године. Они су, међутим, живели у другој келији.
У том периоду, старац контактира с подвижником, старцем Тихоном[2], који је живео у ставроникитској келији Часног Крста, која се налази на врху Капсале, изнад Калиагре. Старац га је познавао још од оног времена када је обилазио манастире и, наравно, када је боравио у обитељи манастира Есфигмена. На дан 11. јануара 1966. године, старац Тихон је постригао оца Пајсија у велику схиму. Чин пострига извршен је у келији Часног Крста.
Здравље оца Пајсија изазивало је све већу забринутост. Током 1966. одлучио се за операцију у Солуну и том приликом уклоњен му је део плућног крила. Старац је сада имао, како је сам говорио, “само половину плућног крила”. Захват је био веома озбиљан. Оцу Пајсију је била неопходна трансфузија а крв су давале верујуће младе жене. Оне су сачињавале језгро свете обитељи у Суроти, коју је старац почео да подиже 1967. године. Након операције, старац је дуго живео изван граница Свете Горе, али се после оздрављења вратио овамо и неколико месеци боравио у каливији [колиби] Хипатија, у округу Катунакија, где је живео у великој оскудици.
Током 1968. године јеромонаси Василије и Григорије одлучили су да преузму на себе управљање манастиром Ставроникита који је услед недовољног броја монаха био на граници укидања. Након неопходних формалности с Протатом, о. Василије постаје игуман. Да би њихови напори били крунисани успехом, јеромонаси су позвали старца који је напустио пустињу и дошао у манастир, прихвативши дужност настојатеља. Тачан датум његовог доласка је 12. август 1968. године. Он је радио заједно са осталима и бринуо се о преуређењу обитељи. Упоредо с тим посећивао је старца Тихона, свог старца, који је живео последње дане.
Након упокојења ст. Тихона на дан 10. септембра 1968. године, отац Пајсије се, сагласно жељи свог старца, удаљио у келију Часног Крста. На тај начин се 2. марта 1969. настанио у тој пустињској келији, наставивши да контактира са обитељи манастира Ставроникита. Овде започиње напрегнуту подвижничку борбу, не занимајући се никаквом овоземаљском бригом.
Нарастањем његовог подвига, радост у Богу облагодаћивала је старца новим духовним опитима. Сасвим природно, нарастала је и његова слава и број старчевих посетилаца увећавао се из дана у дан. Тако је отац Пајсије постао велики духовни доброчинитељ, који је и на делу испуњавао оно у шта је веровао. “Они који се смирено труде стичући врлине, и смирено, због љубави, раздају свој тајинствени лични опит, највећи су доброчинитељи јер раздају духовну милостињу и сасвим делатно помажу онима чија је душа слаба и колебљива у вери. Ако се они на неки начин због љубави поново врате у свет, чине то кад свет већ протерају из себе. Они већ узлећу на небеса и свет их више не спутава.”
Келијица у којој је живео старац била је крајње убога. Јеромонах који га је познавао описао ју је на следећи начин: “Ничим није била украшена и била је у највећој мери подвижничка. Била је малих размера и са озиданом пећи која се стално ложила, јер је старац страдао од хладноће. На зидовима су се налазиле иконе и обично су горела кандила. У углу – мали кревет, дрвени, који подсећа на гроб, као и мноштво икона. Изнад кревета – руско схимничко одјејаније. На другој страни стајала је хоклица на којој је старац седео и молио се. Била је ту и широка даска, коју је полагао на колена да би писао писма. У малом удубљењу у зиду налазило се довољно листова папира и две-три оловке. Старац није користио умиваоник, нити је имао било какву кухињску посуду. Кувао би у некој конзерви, обично пиринач, сочиво или нешто друго, што би му се нашло при руци. Кад сам боравио код њега, свака два дана би ми говорио да одем у неку обитељ и да једем јер он сам нема ништа осим двопека, чаја и поврћа. Био је то бесплотни, истински ангео и небески човек.”
У Часном Крсту старац је живео десетак година и то је с духовне стране био најплодотворнији период његовог монаштва. Осим обимне преписке, старац Пајсије се бавио и писањем књига. Биће корисно да на овом месту укратко истакнемо најважније догађаје у животу о. Пајсија у том периоду:
6. новембра 1968: Велика Лавра даје о. Пајсију отпусну грамату (повељу).
1970. старац из Конице преноси освећене мошти св. Арсенија Кападокијског у свету обитељ у Суроти.
1971. старац пише житије светог Арсенија, које је објављено четири године касније -1975. године, а 13. новембра исте године пише писмо “Духовни цветови” које је 1994. објављено у књизи “Писма”, после његове смрти.
29. октобар 1972: у пратњи игумана манастира Ставроникита Василија посећује своју отаџбину, Фарасу Кападокијску. На дан 2. децембра исте године пише писмо “Блаженства”, објављено у књизи “Писма” 1994. године.
13. март 1973: старац пише задивљујуће писмо “Почетницима”, а 25. новембра исте године пише писмо “О девствености и љубави”. Оба писма објављена су у горепоменутој књизи.
Април 1974: пише посланицу “Шачица искуства – семења, испеченог у огњу искушења”, која је објављена у књизи “Писма”.
21. новембар 1975: пише писмо “Мали благослов од неколицине ‘сувих плодова”‘, штампано у поменутој књизи.
25. мај 1977: о. Пајсије пише животопис старца Тихона, који је објављен 16 година касније, у књизи “Светогорски Оци”.
1978. на позив архиепископа аустралијског Стилијана посећује далеки континент да би укрепио своје духовне саплеменике.
12. маја 1979: старац одлази из ставроникитске келије Часног Крста.
 
7. Келија Панагуда
Након одласка из келије Часног Крста старац долази у келију Панагуда, која се налази у скиту Светог Пантелејмона. Назив “Панагуда” значи “Свесвета” и келија га је добила по црквици освећеној у име Рождества Пресвете Богородице. У почетку се старац колебао да ли би требало овде да живи али је на крају остао јер му се јавио свети Пантелејмон, заступник и покровитељ скита. Он му је заповедио да живи у скиту и да својим житијем прославља Бога и теши људе.
Старац је у Панагуди био “укључен у програм гостопримања”. Свакодневно је примао десетине и стотине људи. Његов архондарик* под ведрим небом био је отворен за свакога. Овде се с њим упознало велико мноштво људи. Старац их је примао, послуживао ратлуком или нечим сличним и разговарао с њима. Овамо су притицале стотине страдалника који су желели његов савет и тражили да се за њих моли.
Навешћемо кратки летопис најважнијих догађаја из старчевог живота у време његовог обитавања у Панагуди:
1980: пише преостала поглавља књиге “Светогорски Оци”, објављене 1993.
1984: пише кратак чланак о генералу Макријанису који дели посетиоцима. Чланак је објављен у периодици.
1986: старац издаје књигу “Старац Хаџи Георгије Светогорац” поводом стогодишњице његовог упокојења. Издаје такође и “Патријаршијски и Синодални акт Васељенске патријаршије о проглашавању јеромонаха Арсенија Кападокијског за светитеља”.
1987: пише кратак чланак о антихристу који дели посетиоцима. Старцу је извршена операција којом је уклоњена кила.
2. фебруара 1988: пише завештање којим мошти светог Арсенија и своје књиге предаје манастиру у Суроти.
Октобар 1993: због погоршања здравственог стања старац стиже у Солун ради општих испитивања. Уверава се у озбиљност своје болести. Започиње лечење. Сестринство манастира Сурота, његова духовна чеда, указује му свесрдну помоћ.
 
8. Упокојење старца Пајсија
На дан 4. фебруара 1994. године старац је подвргнут операцији црева и код њега се испољавају многобројни симптоми рака. То изазива велико неспокојство. Неспокојно је братство манастира, неспокојна је Света Гора, неспокојна је Патријаршија, неспокојна је Православна црква Грчке. Старац се лагано гаси. Умножавају се молитве народа, али је Бог другачије расуђивао.
Старац зна да се његов живот приближава крају. Смрт дочекује као ослобођење. Ево вредног сведочења лекара који га је лечио: “Тада сам се први пут борио за живот једног Светогорца и то је на мене оставило дубок утисак. Он није размишљао о смрти и у њој је видео ослобођење, посматрајући је као мост који води ка Богу. Било је то толико потресно да не знам да ли је то могуће описати.” Старац је прихватио лечење само зато да би био у стању да служи до последњег минута. Када су његове снаге биле исцрпљене, старац је замолио лекара да прекине свако даље лечење. Карактеристичне су његове речи: “Откад више нисам у стању да клечим на коленима, свет ми више није потребан и ја морам да одем.” Други пут је рекао својим познаницима: “Хоћу да умрем, али лекари ми то не допуштају. Читавог свог живота борим се да будем с Богом. Зар сад треба да се плашим тога?” Једном приликом је признао: “Ни све године подвижништва нису ми донеле толико користи колико је то учинила болест.”
Чим је након операције осетио извесно побољшање свог здравственог стања, старчева највећа жеља била је да се врати на Свету Гору. Међутим, његово здравље је из дана у дан бивало све угроженије и он је схватио да повратак на Атос више није могућ. Чим је старац постао свестан тога, одлучио је да остане у манастиру у Суроти (поред Солуна) и да ту буде и сахрањен. Ту жељу је изложио у писаном облику, како би се избегао сваки неспоразум.
На дан 12. јула 1994, у уторак, старац је отпочинуо у Господу и био сахрањен у манастиру у Суроти, поред храма Светог Арсенија. У складу с његовом жељом, на гроб су поставили малу мермерну плочу са следећим стиховима:
 
Овде се оконча живот, овде се
оконча дах, овде ће тело похранити
а душа ће се радовати.
Мој Свети ангео живи и Он је моја част.
Верујем да ће се сажалити на
убогу моју душу.
Он ће се молити Избавитељу
да будем крај Пресвете Дјеве.
 
Монах Пајсије Светогорац
 


 
НАПОМЕНЕ:

  1. Видети о томе књигу ст. Пајсија Преподобни Арсеније Кападокијски. Иако је за житеље Тарасе тај прелазак био повезан с многим тешкоћама и опасностима, он се успешно окончао превасходно захваљујући св. Арсенију, великом молитвенику и чудотворцу, који је подржавао своју паству без обзира на своје године.
  2. Старац Тихон Руски (1884-1968).

2 Comments

  1. Sta je to duhovna ljubav