Старац ПАЈСИЈЕ Светогорац
ПОУКЕ БОЖАНСТВЕНЕ ЉУБАВИ
„КАЖИ ЦРКВИ“
Многи од нас су сасвим погрешно разумели ове речи. Кад имамо неки неспоразум са братом, ми му насамо говоримо све што хоћемо. Међутим, уколико нас он не послуша, онда се користимо овим еванђелским местом, кажи Цркви, тако да се са сагрешењима нашег брата упознају и сви остали, па чак долазимо и дотле, да се јавно објављују у новинама и магазинима.
Старац је због тога био огорчен и није желео да се браћа – јер ми смо браћа у Христу – оговарају и срамоте једни друге. Увек је говорио да не би требало да у сваком случају, кад видимо нечистоту, разглашавамо о томе, како би је видели и други. Разуман хришћанин се на сваки начин стара да је покрије, како је не би приметили и други: то не треба да се дешава само до једног одређеног тренутка, после којег би се нечистота разоткрила, јер љубав – уколико постоји у души и уколико њом руководи – све покрива.
Еванђеље без икаквих ограничења каже: не „неколико пута“ или „до одређеног тренутка“, него да све покрива, све трпи… Уколико неко разоткрива, онда не поступа по Духу Божијем и Дух му не даје Своје плодове, јер су плодови Духа љубав, радост, мир, трпљење, милосрђе, благост…
Требало би да, у односу на речи: Кажи Цркви, знамо да Црква није „цео свет“ и да онај, који жели да правилно одржи заповест, своју помисао, уколико сматра да је она исправна, искаже свом духовнику. Уколико се ради о нечему важном, нека је духовник пренесе епископу. Тако Црква поима ово еванђелско место. Ако неко поступа другачије и објављује целом свету, то значи да не чува заповест. Наиме, заповест говори: Кажи Цркви, а не: кажи целом свету…, како би чули и масони, и јеховисти, и следбеници других религија, и јеретици, и безбожници, итд. На тај начин им ми сами дајемо храну за борбу са нама. Да би слушаоце убедио у оно, што је речено о том питању, Старац је приповедао о следећем случају:
„У Египту, недалеко од оног места на којем су у древна времена живели велики Оци, живео је и један брат који је пао у грех и који је у својој келији живео заједно са неком женом. Постепено је због овог брата читаво ово место изашло на лош глас. Кад су околни житељи дознали за његово рђаво понашање, сакупили су се и одлучили да га протерају одатле. Међутим, према промислу Божијем, тамо се у то време затекао и епископ, авва Амвон. Тако су сви заједно пошли код авве, тражећи да пође са њима и да заједно отерају оног брата. Авва Амвон је радо пошао са њима. Кад је брат спазио гомилу која се приближавала, сакрио је ону жену у велику глинену посуду и покрио је. Ушавши унутра, епископ је приметио да је жена скривена у глиненој посуди. Он је пришао и сео на ову посуду а осталима је наредио да свуда траже жену, све док је не нађу. Након извесног времена, обавестили су авву Амвона да не могу да нађу жену, и авва их је тада прекорео:
‘Зар не видите шта сте учинили? Неправедно сте осудили брата да живи са женом. Идите сада у село, и други пут немојте да гледате на оно што раде други и да осуђујете!’
Након што су мештани отишли, авва је сишао са посуде и, мада је он био „црква“, са великом обазривошћу насамо рекао оном брату:
‘Брате, побрини се за своје спасење!’
Тако поступају они, који имају благодат Светога Духа.“
Старац је веома тешко подносио да браћа прекоревају један другога и свим силама је настојао да поправи њихове помисли.
На жалост, ми данас живимо у времену за које је Христос рекао да ће у њему охладнети љубав многих. С болом примећујемо да чак и мати, тј. и материнска љубав, која је по природи од свега јача, често узалудно прекорева своју децу, и то само због тога што нису испунила неку њену жељу. Требало би да сви ми знамо да ће нас благодат Христова покривати тек онда, кад се ми будемо трудили да покријемо сагрешења наше браће – сразмерно томе, колико је велики грех нашег брата за који се трудимо да га покријемо, утолико ће нас више покривати благодат Божија. У Писму се каже да ће нам се мерити оном мером, којом и сами меримо.
ОПОРАВИЋЕ СЕ!
Било је рано јутро, око 5:30, кад је у обитељи зазвонио телефон. Канцеларија је још увек била затворена, али је неки брат дотрчао и подигао слушалицу. Јавио се један лекар из Солуна, који је пренео тужну вест:
Око поноћи су неки анархисти бацили бомбу на кола полицијске патроле. Аутомобил се нашао у пламену који је захватио и одећу једног официра, тако да се читаво његово тело претворило у буктињу. Тај официр је познавао Старца, који га је волео због његове изузетне доброте. Успео је да искочи из запаљене машине. Из аутомобила који је туда пролазио добацили су му неки покривач, којим је успео да угаси пламен, иако му је он већ узроковао страшне опекотине. У болницу су га довезли полумртвог, где су лекари убрзо закључили да је у врло тешком стању и да нема много изгледа да ће преживети.
Лекар нас је позвао и затражио да у име овог официра одемо код Старца, да му испричамо шта се догодило и да затражимо да се помоли за њега. Чим је свануло сишао сам до Старчеве келије, пронашао га и испричао му шта се догодило. Старац се узнемирио и извесно време ћутао, усредсредивши мисли. Онда се окренуо и рекао:
„Позови лекара и реци му да се официру ништа неће догодити. Он ће се сасвим опоравити, и нека се његова супруга и деца не брину. Жалим само оне анархисте, јер ће изгубити човека који им је љубави Христове ради толико помогао!“
Дошао сам у манастир, позвао лекара и пренео му све што ми је Старац рекао. И заиста, официр је ускоро био ван животне опасности. Након неколико дана постепено је почео да се опоравља, да би се најзад вратио у своју породицу. Једино су га – како је то рекао Старац – „изгубили“ анархисти. Наиме, официр је био пензионисан, тако да више није био у прилици да се на хришћански начин побрине и за њих!
САМО СЕ СТАРЧЕВ ГЛАС НИЈЕ ЧУО!
Г. је био веома добар младић, али није веровао у Христа. На наговор својих другова, одлучио је да отпутује на Свету Гору и да посети Старца.
Дошао је у једну обитељ, где је затекао оца Е., свог познаника који се замонашио. Затражио је од њега да га одмах одведе код Старца.
Старац је на дворишту разговарао са групом поклоника. Сели су и они, слушајући шта говори Старац. У једном тренутку, Старац је устао и запутио се у келију. Током његовог одсуства, Г. је из џепа извадио мали касетофон, ставио у њега касету и вратио га у џеп. Кад се Старац поново појавио, притиснуо је дугме и касетофон је почео да снима. Старац је говорио и одговарао на питања поклоника док су истовремено на гранама дрвећа, под којим су седели, птице приредиле концерт и непрестано цвркутале. Време је протицало и једна страна касете била је попуњена. Касетофон се аутоматски искључио, при чему се зачуо познати звук: „клик“.
Кад је Старац то чуо, окренуо се према Г., устао и строгим гласом узнемирено рекао:
„Дај ми тај касетофон! Како се усуђујеш да снимаш без питања?“
Старац је узео касетофон и покушао да извади касету. Међутим, кад је видео да не може да је извади, вратио је младићу касетофон и свима рекао:
„Идите сада, децо, идите! Било је довољно!“
Старац је затворио капију и, видно узнемирен, ушао у келију.
Без обзира на непријатност која се догодила, Г. је ипак био задовољан јер му је, најзад, остала касета са тонским записом. На стазици су застали да преслушају оно шта је снимљено на касету. Међутим, чекало их је велико запрепашћење: могло се чути само цвркутање птица на гранама! Г. је дошао у свету обитељ, исповедио се и од тог доба постао верујући. Касније је и своје другове упућивао код Старца. Желео је да и они добију онакву помоћ какву је добио он сам.
ПРОНАЛАЖЕЊЕ ПОСРЕДНИКА
Налазио сам се у манастирској порти, где сам угошћавао пристигле поклонике. У једном тренутку пришао ми је поклоник, који је изгледао растројено и пометено. Благонаклоно сам га примио и, након што сам га послужио ратлуком, кафом, ракијом и водом, уобичајеним светогорским послужењем, сео сам поред њега и упитао да ли је већ долазио на Свету Гору. Одговорио ми је да се сада први пут овде налази. Кад сам пожелео да дознам какав је циљ његове посете, почео је да ми говори због чега је био принуђен да нас посети. „Ја сам лекар, као и моја жена, и имамо децу. Не идем у цркву. Сад сам у великим новчаним тешкоћама. Ево у чему је проблем: у нашој амбуланти нема посла, а морамо да плаћамо закупнину и за кућу и за амбуланту. Доспели смо у дугове ‘до гуше’, и дошли смо дотле да деци ни млеко не можемо да купимо. Поред свега тога, једно дете се разболело и морали смо да га водимо код другог лекара ради испитивања. Очајавао сам, и ниоткуда нисам видео светлост, роптао сам на Бога и оптуживао Га због тога што ми не помаже. Помишљао сам да починим и многе друге глупости, кад је дошао један мој пријатељ и рекао ми:
‘На Светој Гори живи један Старац. Он је веома добар и многима је помогао. Зове се старац Пајсије. Зашто не одеш код њега и не испричаш му шта те мучи? Верујем да ће и теби помоћи!’ Тако сам, оче, одлучио да дођем овамо и да се сретнем са Старцем. Међутим, у стању у каквом се ја налазим тешко да и он може да помогне!“
Показао сам му пут ка Старчевој колиби. Док је силазио, корачао је спорим, тешким корацима. Нестрпљиво сам стајао код манастирских двери и очекивао његов повратак, желећи да сазнам да ли је Старац могао да му помогне. Прошло је отприлике сат времена, кад сам видео да се враћа као на крилима. Радознало сам пожурио да га упитам шта се догодило, и он ми је испричао следеће:
„Оче, кад сам дошао до Старчеве келије, код капије сам повукао уже које је привезано за звоно. Оно га је обавештавало да је неко на улазу. Тада сам чуо како се отварају врата, и појавио се Старац. Пажљиво ме погледао и, пре него што сам било шта рекао, ословио ме по имену и казао:
‘Иди и позови парохијског свештеника да миропомаже твоје болесно дете! Кад дете оздрави, дођи опет код мене!’
Ја сам, међутим, упорно настојао да разговарам с њим.
‘Не, најпре учини како сам ти рекао, па онда дођи’, одговорио је он. Зато сам се, оче, вратио тако брзо, да бих видео да ли постоји нека ванредна лађа, којом бих могао да се вратим!“
Господин Е. је отишао.
Прошло је око месец дана, и он је поново дошао. Сад је био радостан, па је сео и испричао:
„Миропомазали смо дете, као што је Старац рекао. Недавно сам дете водио код лекара на контролу. Након што га је прегледао, лекар је рекао:
‘Господине Е., ово је веома занимљиво, јер код детета нема више ничега! Није ми јасно како се то догодило. Ово је натприродно!“
Дакле, све је добро и ја сад идем код Старца са вером да ће ми он помоћи и у осталоме као што ми је помогао у овом великом проблему!“
Убрзо је сишао код Старца. Он је био на дворишту и, чим га је угледао, рекао:
„Дођи овамо, изудараћу те овим штапом јер ништа не разумеш!“
Почео је благо да га удара.
„Слушај ме, Е.“, рекао је Старац, „сви твоји проблеми потичу отуда што си се удаљио од Цркве и од Христа. Ако учиниш све што ти кажем, нестаће сви твоји проблеми!“
Човек је почео да приговара, говорећи да је позајмио много новца и да га није вратио, да нема посла, да не може деци ни млеко да купи.
Међутим, Старац му је јасно рекао:
„Иди да се исповедиш! Нека ти духовник каже кад да се причестиш. Моли се и иди недељом у цркву. Уколико се вратиш у цркву, Бог ће ти узвратити Авраамовим добрима!“
Е. је отпутовао, и одмах отишао да се исповеди. Након тога се и причестио, у време које му је назначио духовник. У свом дому је поставио иконостас и почео да се моли, управо као што му је и Старац наложио. Болесници су полако почели да долазе у његову амбуланту, тако да је и новац почео да притиче.
Дошло је време кад је објављено да су у Грчком лекарском удружењу упражњена нека места. Господин Е. се поново обратио Старцу и упитао га да ли ће благословити да преда молбу за своје постављење.
Старац му је потврдно одговорио.
Е. му је објаснио да је он млад лекар и да постоји много старијих лекара који су већ предали молбе и који такође очекују постављење. Открио му је да он нема посредника који би се заузео за његову молбу, због чега је и оклевао са њеном предајом. Чинило му се да је његово постављење практично немогуће.
Међутим Старац га је и даље храбрио:
„Ти иди и предај молбу, а ја ћу се молити да те приме!“
Е. је отишао и предао молбу. Кад су објавили о постављењима, он се налазио међу првима које су примили. Дошао је на Свету Гору да захвали Старцу.
Следеће године је упражњено још неколико места. Е, је поново дошао да упита Старца да ли ће благословити да овога пута преда и молбу своје жене. Старац је опет потврдно одговорио и обећао да ће се и за њу помолити. Жена је предала молбу, и била је примљена и она!
Временом су отплатили дугове и, према Старчевом обећању, задобили су „добра Авраамова“.
Младог лекара је толико задивила ова неочекивана помоћ коју је посредством Старца добио од доброг Бога, да је многе људе почео да запиткује да ли верују да постоји Бог. Уколико би добио негативан одговор, он би им одушевљено и са великом вером рекао:
„Питајте ви мене, да ли постоји Бог!“
Од тог доба, добри лекар је стално долазио код Старца, па је са собом доводио и болеснике да би им Старац помогао својом добротом и благодаћу Божијом, која се изобилно изливала кад год је налазила „плодоносне“ душе.
КЕЛИЈА ПОРЕД МОРА
Отац… је живео у једном од светогорских манастира. Међутим, због неких личних разлога био је веома узнемирен тако да је, никоме не говорећи, помишљао да оде одатле. Долазила му је помисао да би се смирио уколико би нашао келију поред мора, у којој би живео сам.
Одлучио је да посети старца Пајсија и да му открије своју помисао. Чим је приметио да он долази, Старац му се с осмехом обратио, и пре него што је монах стигао да му било шта каже, рекао:
„Хоћеш да будеш сам и хоћеш келију на морској обали!“
ЦАР ИЛИ ЈЕДНА ХАРИНГА НА ЊИХ ЧЕТВОРО?
Једног младића, мирјанина, искушавала је помисао. Она му је у једном тренутку говорила да би требало да се замонаши, док га је у другом одвраћала од ангелског монашког живота и наговарала да остане у свету.
Младић је одлучио да отпутује на Свету Гору и да посети Старца. Кад га је овај примио у своју келију и кад се младић спремао да му говори о свом проблему, Старац га је предухитрио и с осмехом рекао:
„Постоји неко ко се колеба да донесе одлуку: да ли да постане цар или да води живот у којем ће често бити приморан да једну харингу подели на њих четворо!“
Старац, наравно, никада никоме није указивао на то, какав живот да одабере. Карактеристичне су његове речи: „Ја не наговарам ни на један ни на други начин живота!“
ТУРЦИ КОЉИВО НОСЕ У СВОЈИМ ОПАСАЧИМА
Догодило се да је неки побожни брат одлучио да се не устручава и да Старцу постави најтежа питања. Тако је почео да се распитује и о есхатолошкој теми. Било је то време кад се много говорило о антихристу, кад је објављено много књига о томе и кад је владала велика пометња. На сву срећу, Старац је у то време написао брошуру „Знакови времена“ у којој је објаснио како стоје ствари. У противном би многи и дан – данас били збуњени.
Старац је брата најпре посаветовао да се не бави есхатолошким питањима, односно да ће, уколико се догоди да га прегази аутомобил, за њега већ настати Други долазак. Међутим, како је брат – наравно, са добрим намерама – наставио да се у разговорима враћа на страшне догађаје који нас очекују и о којима је читао у разним књигама, он је, на неки начин, плашио своје саговорнике. Иако му брат претходно ништа није рекао, Старац му се обратио следећим речима:
„Буди пажљив и не плаши ову децу!“
Говорио је и о још неким пророчанствима, напомињући да начин на који нам се она преносе изазива озбиљне тешкоће: она су сачувана или у усменом предању или на полупоцепаним листовима папира, због чега често бивају избрисана или веома замршена.
Ускоро су дошли и други посетиоци, тако да се разговор пренео на друге теме, на велико разочарење оног брата. Старац је, међутим, успео да му каже неколико ствари о Турцима:
„Многи Грци се плаше Турака, јер нас по броју становника превазилазе за неколико десетина милиона. То, уосталом, нема никаквог значаја. Суштина је у томе да ће помоћ Божију добити онај, који је праведан.
Нашим непријатељима се дешава исто што и вуковима:
Вук се приближава стаду оваца, тихо им приступајући да га не би приметили. И мада је он дивљи и снажан, плаши се чак и штенећег лавежа, и бежи одатле. Осећање сопствене кривице приморава га да се плаши чак и малог, немоћног штенета. Исто се дешава и Турцима. Знајући да нису у праву они се плаше, а у рату су пад морала и осећање кривице највећи непријатељи.“
Поред тога, рекао је да Турци немају много војничке части и на крају додао:
„Турци кољиво (за свој помен) носе у својим опасачима!“
БИЋЕМО КАЖЊЕНИ ЗА СВОЈА БЕЗАКОЊА
Један ожењени брат говорио је Старцу о тешкоћама с којима се суочио у својој породици због гунђања родитеља, женине хировитости и дечје дрскости.
Старац је нешто другачије гледао на ствари:
„Бог допушта такве тешкоће као казну за дрскост коју смо показивали у детињству. Незадовољни смо дедом и бабом (или оцем и мајком), али ми заборављамо на оно незадовољство које су они трпели због нас, кад смо ми били деца. Ми се не сећамо оног времена кад због нас нису могли ни да спавају, ни да се одморе, тј. кад су нас држали у свом наручју да не бисмо плакали. Храна нам се није допадала, починили смо велику штету. Сада смо ми, са своје стране, дужни да трпимо и да се бринемо о својим родитељима с оном истом љубављу каквом су они нас окруживали у нашем детињем узрасту. Бог нам сада праведно даје могућност да на тај начин поништимо наше детиње зановетање. Ако не пристанемо на то, показаћемо се као неправедни и незахвални, јер смо и ми чинили то исто, а они су то с љубављу трпели. Исто тако, и од жене и од деце страдамо зато, да бисмо платили за сопствену дрскост!
Тако и ја, иако нисам ожењен“, наставио је Старац, „страдам од многих младих људи који долазе овамо. Бог је тако устројио да бих платио за свој детињи безобразлук!“
О СУПРУГАМА
Многи супружници су незадовољни и жале се једни на друге, тј. нису у стању да у тешкоћама, које им се догађају, разаберу добар план Божији. Муж се жали да је жена ћудљива, жена се жали да је муж гневљив. Кад су током једног разговора Старцу поменули ову тему, он је с осмехом рекао:
„Ех, децо, Бог боље од нас зна шта да учини. Ако је једно заједљиво, онда Бог устројава да друго буде попустљиво, како се не би ‘побили’.“
Један брат је, кад се оженио, дошао на Свету Гору. Први којег је посетио био је старац Пајсије. Они су водили следећи дијалог:
„Старче, ја сам се оженио!“
„Будите срећни и напредни! Јеси ли узео лепу жену?“
„Лепа је, Старче!“
„Е, онда нећеш имати награду од Бога! Несрећниче, Бог устројава многомилионски свет, а тебе није устројио! Хришћани би требало да узимају ружне жене јер оне обично имају унутрашњу лепоту, у души, а не телесну. Оне, сиротице, виде да нису пристале, па плачу и очајавају! Ако их не узмете ви, хришћани, ко ће их узети?“
Брат је поново упитао Старца:
„Оче, хоће ли нам радости овог живота и наша привезаност за њих сметати да напредујемо као хришћани?“
„Не, уколико будеш умео да се правилно поставиш према стварима! На пример, своју децу ћеш волети као децу, жену као жену, родитеље као родитеље а пријатеље као пријатеље. Светитеље ћеш пак љубити као светитеље, ангеле као ангеле а Бога као Бога. Као што је рекао апостол Павле, требало би да свакоме укажемо част и поштовање какви му доликују.“
СА ДОБРОМ
Старац је рекао:
„Децу би требало васпитавати добром, јер су данашња деца преиспуњена егоизмом и уопште не реагују на грдње. Ако почнемо да их грдимо, њихове душе се одмах испуњавају помислима. Та деца не могу да схвате да их грдимо због њиховог добра и зато, што их волимо.“
Закључио је речима:
„Нужно је да их ‘привежемо’ за Бога и да у њима развијамо свест о потреби да чине добро.“
МАРЉИВИ СВУГДЕ НАПРЕДУЈУ
Један брат је упитао:
„Старче, шта Ви мислите, где данас млад човек може да напредује?“
Старац му је одговорио:
„Марљив човек свугде напредује, а лењ не напредује нигде! Марљиви отац породице напредује исто као и монах, као што би и марљив монах напредовао у случају да се оженио. То се, међутим, не дешава због тога што је Бог овога створио као марљивог а онога као лењог, него због тога што немају сви подједнаку ревност.“
ДА НЕ ОШТЕТИ ПАРКЕТ!
Једном се догодило да је Старац због неког посла отишао „у свет“ и том приликом га је један брат у Христу примио у свој дом. Кад су дошли до улазних врата, Старац је приметио да овај брат улази у кућу веома опрезно, готово на прстима. Старац га је онда упитао:
„Благословени, зашто тако ходаш?“
„Да не бих оштетио нови паркет!“
„Ех, благословени, ако је нови паркет разлог што ти је неудобно у сопственој кући, онда ћу се молити Богу да ти подари много деце која ће по њему ‘правити барице’ и оштетити га!“
Старац је рекао да се запослене удате жене, које имају факултетску диплому, веома тешко одлучују да напусте посао и да се посвете материнству. Напротив, оне које раде тешке (физичке) послове далеко се лакше одлучују на то.
„Када их подносимо с трпљењем и љубављу, деца бивају добра“, рекао је Старац.
Старац Пајсије је рекао и следеће:
„Да бисмо разумели Свете Оце, потребно је да са њима будемо у сродству!“
ЖЕЉА ЗА МОНАШКИМ ЖИВОТОМ МОРА БИТИ ПОСТОЈАНА
„Да би се неко замонашио, потребно је да се ослободи сваке сумње. Као што за жену коју волиш кажеш: узећу њу а не неку другу јер без ње не могу да живим, такав је и монашки живот. Ако га желиш 99 % и колебаш се за онај један једини проценат, уколико си неодлучан, онда нећеш успети! Непријатељ је довољно моћан да промени количину, и онда га нећеш желети 99%“, говорио је Старац.
БОГ ПОМАЖЕ ИСТИНСКИ БЛАГОЧЕСТИВИМА
Старац је објаснио студентима:
„Не би требало да благочешће буде изговор за лењост. На нама је да учинимо оно, што пролази кроз наше руке а остало ће довршити Бог. Бог је обавезан да помогне богобојажљивом човеку, који је са своје стране учинио све што је могао.“
Старац је на том месту навео следећи пример:
„Требало је да један студент полаже испит. Читао је до касно у ноћ, али му је остало још неколико страна. Намеравао је да их прочита ујутро. Међутим, ујутро се сетио да је тога дана велики празник и да се у цркви служи божанствена Литургија. Оставио је читање и отишао на божанствену Литургију. Будући да је то учинио подстакнут истинским благочешћем а не због лењости, Бог је учинио да је на испиту добио она питања, која је прочитао.“
ИСЦЕЉЕЊЕ СИНУСА
К. Г. је годинама патио од синуса. Ма колико да је одлазио код разних лекара, ма колико лекова да је узимао, његово здравствено стање било је безнадежно: имао је страшну главобољу, као и учестало лучење из носа и уста и многе друге тегобе. Одлучио је да оде код Старца и да му открије свој проблем. И заиста, К. Г. га је посетио, а Старац га је веома пажљиво саслушао. Прекрстио се и утешио господина К. Г.: „Не брини, бићеш сасвим здрав!“
Кад се опростио са Старцем, запутио се у свету обитељ манастира Ивирона. Међутим, тада му се догодило следеће:
Док је корачао путем добио је јаку кијавицу, тако да је често бивао принуђен да застане и да прочисти нос. Зачудило га је што из носа излази сва нечистоћа. Кад је стигао у манастир, кијавица је престала, а заједно са њом и симптоми болесних синуса. Од тог доба је прошло доста времена и њега више никад, захваљујући Старчевим молитвама, нису мучили слични симптоми.
ИСПРАЖЊЕНЕ БАТЕРИЈЕ
Док је силазио низ стазицу која води до колибе старца Пајсија, један поклоник је на путу нашао четири нове, нераспаковане батерије. Кад их је подигао, видео је да су нове и помислио:
„Поклонићу их Старцу, можда ће му затребати!“
Дошао је код Старца, поклонио се, узео благослов и рекао: „Старче, на путу сам нашао нове батерије, па сам их донео Вама!“
Старац је узео батерије, разгледао их и упитао:
„Чије су ове батерије? Ко их је изгубио?“
„Не знам, Старче“, одговорио је поклоник.
У том тренутку, приметили су како низ стазицу журно силази још један поклоник и прилази к њима. Старац се окренуо према њему и запитао:
„Шта хоћеш, младићу?“
„Ето, Старче, нисам имао времена да дођем и моје ‘батерије су се испразниле!’ Зато сам одлучио да дођем овде код Вас и да их напуним!“
Старац се насмејао, дао му оне батерије и рекао:
„Ево, узми нове батерије! А ми смо се управо питали коме ће оне затребати!“
ОСВРНИ СЕ ОКО СЕБЕ!
Један поклоник је рекао Старцу:
„Старче, силно ме искушава помисао гордости и ја Вас молим да ми помогнете. Реците ми нешто!“
„Одакле си, момче“, упитао је Старац.
„Из Солуна.“
„Кад си допутовао одатле?“
„Данас, Старче.“
„Какво је јуче било време у Солуну?“
„Веома лоше: магла, облаци и обилна киша.“
Старац се насмешио и рекао:
„Налио си много воде у котао, момче, и зато си покварио време! Међутим… о звездама, месецу, сунцу, планетама и земљи ништа не могу да кажем! Они су прекрасно створени! На небу, међутим, постоји озонска рупа коју си ти отворио, да бисмо видели шта ћеш с њом да учиниш. Шта ће се сад догодити? Мораш узети лепак и залепити је!“
Старац му је све ово добронамерно говорио, објаснивши брату да мисаон човек, чим се осврне око себе, види дела Божија, смирује се и не бива горд.
ВИНСКИ ДУХ
У неком селу живео је један евангелиста који је покушавао да и мештане увуче у своју јерес. Много им је тиме досађивао, а посебно кад се напије.
Једном је група житеља из тог села допутовала на Свету Гору и посетила Старца. Говорили су му да их евангелиста узнемирује, али да не знају шта да му одговоре. О његовој страсти пијанства мештани му ништа нису говорили, али је Старац запитао:
„Он пије, зар не, он пије?“
„Да, пије“, одговорили су му.
„Кад се вратите у село, испричајте му да сте посетили Свету Гору и пренесите му како вам је један монах наредио да га обавестите да они, евангелисти, немају у себи Духа Светога, него винског духа!“
Кад су се вратили, мештани су евангелисти пренели оно што су чули од Старца. Од тог доба, није их више узнемиравао својим заблудним теоријама.
СНЕГ СА ОЛИМПА
Једном је Старца посетио неки поклоник, чија је коса била бела као снег. Он никада раније није био код Старца. Сусрели су се на дворишту, и Старац га је упитао:
„Одакле си?“
„Из Литохора“ (село испод Олимпа).
„Схватио сам да си одатле!“
Поклоник је у недоумици запитао:
„Како сте схватили, Старче, да сам одатле?“
„Ето видео сам снег који се с Олимпа спустио на твоју косу“, одговорио је Старац.
СТАРА ПРОВОДАЏИЈКА
Један брат је имао проблем: није могао да нађе добру девојку којом би се оженио, што га је силно мучило. Дошао је код Старца, испричао му о томе и замолио га да му укаже на неку девојку. Старац му је у шали рекао:
„Ех, децо, ви бисте желели да мене, старца, претворите у старицу! Шта ја то кажем: у старицу? Не, него у стару проводаџијку!“
Затим је, наравно, посаветовао младића да се исповеди и да редовно одлази у цркву. Уверио га је да ће му Христос помоћи а да ће се и он сам помолити за њега.
Кад је отишао од Старца, срце овог брата било је испуњено надом и поверењем. Учинио је онако, како му је Старац рекао. И заиста, добри Бог му је помогао: нашао је добру девојку којом се оженио, и створили су срећну породицу.
БЛАГИ ПРЕКОР
Једном приликом, кад је Старац на дворишту разговарао с поклоницима, на капији се појавио неки младић. Имао је веома дугу косу и узане „џинс“ панталоне, док је на плећима носио торбу с фотоапаратом. Кад га је приметио, Старац га је дочекао следећим речима:
„Младићу, ти изгледаш веома храбро и подсећаш на гардисту који служи на двору, само што уместо оружја носиш торбу!“
И ТИ СЕ ЖАЛИШ?
Старца је посетила група поклоника. Он их је примио на дворишту и понудио да седну на пањеве. Послужио их је ратлуком и водом, а онда сео да саслуша због чега су дошли. Браћа су питала, а Старац је радо одговарао. У једном тренутку, неки од браће је упитао:
„Старче, у свету данас постоји много патње, и много људи страда, посебно због тога што су изван Цркве, што не могу сами да се изборе са својим проблемима. Реците ми, да ли нам бол користи и колику корист имамо од њега?“
Старац му је одговорио:
„Видео сам да бол много помаже души и да смирује. Уколико неко више страда, утолико извлачи већу корист. Замислимо две мајке, од којих свака има по једног сина, и да су оба сина одлучила да се замонаше. Претпоставимо да једна од мајки одлази у цркву. Она ће патити, будући да је њен син одлучио да се замонаши и да оде од ње, али ће то у извесној мери лакше поднети јер има поверења у Христа. Њен бол ће се на тај начин постепено умирити, јер она осећа да је њен син на сигурном и да је са Христом. Претпоставимо, опет, да она друга мајка не одлази у цркву. Она далеко више пати, понаша се као да је њен син умро и сматра га живим мртвацем. Не може да поднесе његов одлазак и силно пати кад помисли да он пости, бди, покорава се итд., јер она не види циљ и не осећа благодат. Међутим, Бог још више пати гледајући бол ове две мајке. Верујем, међутим, да ће бол оне мајке која није ишла у цркву Бог прихватити као мучеништво и да ће јој касније дати велику награду, јер је страшно патила због непознања божанствене благодати.“
Један од браће је у том тренутку упитао:
„Старче, ја сам био болестан и лежао сам у болници шест месеци. Сада сам, хвала Богу, здрав. Шта ће бити са мном?“
Старац му је с осмехом одговорио:
„Ех, благословени, неки желе да макар један дан леже и да се одмарају, а ти си се одмарао шест месеци, и уместо да прославиш Бога ти се још жалиш?!“
НЕ ВЕРУЈ ТОМЕ
Старац нам је приповедао:
„Једном је овде, у моју келију, дошао човек из иностранства. Тај несрећник се, због свог рђавог живота, уплео у мреже сатане, који га је често искушавао. И тако, он ми каже:
‘Оче, ја често видим Бога Сведржитеља!’
Потрудио сам се да га освестим:
‘Не, чедо, не веруј тим стварима, то су ђаволске замке и лукавства! Он ти то показује јер жели да те уништи!’
Обрати пажњу на то, шта ми је он тада одговорио, будући да је био под снажним утицајем сатане:
‘Оче, ја сам прокрстарио целим светом и још ми нико није рекао истину. Једино сте Ви то разумели!’
Увиђаш ли да га је лукави приморао да ми каже такву ствар да би ме прелестио и да бих поверовао како сам добар. Ја, међутим, увиђам да сам најгори од свих људи!
Према томе, морате бити веома опрезни у односу на помисли гордости, јер су то помисли које се најтеже препознају. Оне, међутим, наносе човеку највећу штету.“
ВИ ДОЖИВЉАВАТЕ ОНО ИСТО ШТО ДОЖИВЉАВА КОКОШКА
Након празничних дана Рођења Христовог једна група поклоника посетила је старца Пајсија. Позвонили су на звонце и ускоро се на вратима појавио његов подвижнички лик, преиспуњен добротом. Прилазећи капији, Старац их је упитао:
„Шта се догодило, децо?“
„Испразниле су нам се батерије, Старче!“
Старац им је, смешећи се, рекао:
„Изгледа да сте за празник Рођења јели много меса и да су се због тога испразниле ваше батерије! Ви доживљавате оно исто што доживљава и кокошка: кад много једе, она се угоји и не може да лети, због чега је јастребу лако да је ухвати!“
ИМАМ ОБИЧАЈ ДА НИ ОД КОГА НЕ УЗИМАМ НОВАЦ
Отац Н., који служи у нашој цркви у Америци, одлучио је да посети Свету Гору и старца Пајсија, о којем је много слушао. Након што је разговарао с њим, из џепа је извадио два коверта с именима, да би се Старац помолио за њих. Коверти су били истоветни и запечаћени. Међутим, у једном од њих налазио се новац, који је ту ставио свештеник. Сматрао је да он сам има довољно новца и да би било добро да и Старцу да „прилог“ за његов труд, иако су га монаси претходно упозорили да не даје новац старцу Пајсију, јер га он не узима. Свештеник се надао да ће, кад Старац отвори коверат с новцем, он већ бити веома далеко. Предао му је коверте и запрепастио се кад је Старац прихватио само онај, у којем није било новца, док је за други рекао:
„Опрости оче, али ја имам обичај да ни од кога не узимам новац!“
Свештеник је био упоран, али је Старац остао неумољив:
„Опрости ми, ја не желим да те увредим, али је моје правило да ни од кога не узимам новац! Недавно сам видео светог Арсенија, који ми је рекао: ‘Много ме радује што ни од кога не узимаш новац!“‘
Старац је овом свештенику поклонио књигу са житијем св. Арсенија Кападокијског, коју је он сам написао. Свештеник ју је отворио и спазио управо оно место у којем се говорило о светитељевом јављању Старцу! Био је веома збуњен, јер је тада први пут доживео духовни опит те врсте.
АКО БИ СЕ ТАКО ЧИСТИЛО СРЦЕ …
Један брат је упитао:
„Старче, да ли је добро да на послушању или на неком другом месту гласно изговарамо молитву, како би нас чули и други?“
„Ако добро испитамо, видећемо да се у основи тога крије човекоугађање. Оци су се више трудили да сакрију своју врлину него да је задобију. Боље је оно што чинимо тајно, јер оно што је јавно узнемирује људе. Осим тога, зар Свето Писмо не каже: кад хоћеш да се помолиш, уђи у клијет своју… и Отац твој који види тајно узвратиће теби јавно (Мт. 6; 6)?
У један манастир су дошли мирјани, који су тамо видели младе монахе како се моле брзо и гласно. Саблазнио их је начин на који су ови изговарали молитву. Нисам знао како да их оправдам. Најзад сам им рекао: да су у свету, играли би фудбал или радили нешто слично а овде ипак изговарају молитву. Међутим, циљ за који се молимо не допушта нам да нас и други чују.
Током заједничког рада, било је присутно много отаца и један од њих се гласно молио. Други су о њему говорили: ‘Он је велики молитвеник!’ Једном приликом, разговарао сам с њим и он је почео да ми говори:
‘Писао сам том и том митрополиту и указао му на то, другом сам рекао да сам на његовој страни, а том и том владики сам рекао нешто друго. Кад би и други били као ја, ми бисмо спасли свет!’
Видите ли какво је он мишљење задобио о самоме себи зато што се молио на тај начин и што је слушао похвале других! Допустио је демону да веома добро обави свој посао.
Други желе да много пута понове молитву и то у брзом ритму, тако да при том мењају речи молитве и долазе дотле да изговарају КИР-СУ-СТЕ[1]. Неки су прочитали да је један светитељ, у извесном периоду свог живота, због личних особитости задржавао дисање и да му је то помогло, тако да су и они покушали да учине то исто. Долазили су чак до таквих крајности и у тој мери задржавали дисање да су били на граници да експлодирају! Избечили би очи само да би осетили бол у срцу! Међутим, то је телесни бол и веома је шкодљив за срце, јер нарушава од Бога дати срчани ритам. Кад пође у лов, ловац не задржава дисање. Међутим, кад види да му се животиња приближила, он га задржава на минут – два, јер му то помаже да нанишани. Увек нам је потребно велико расуђивање!
Ако би се тако чистило срце…“ (Старац је у том тренутку показао на десну страну грудног коша, и неко му је рекао: „Старче, срце је на другој страни!“ Старац је са смехом додао: „Моје је овде!“) „…Ако би се тако чистило срце, ми бисмо одлазили код хирурга, вадили га и прали у раствору! Срце се очишћује смирењем и добрим помислима. Много ће нам помоћи ако размишљамо о доброти Божијој, о Његовим небројеним доброчинствима и о Његовој љубави уопште. Исто тако, помоћи ће нам ако размишљамо о својој недостојности и незахвалности, о својој слабости. Тада се душа очишћује, и молитва сама извире из нас.“
Догодило се да ми је телефонирао један посланик и затражио да одем у Старчеву келију због следећег питања:
„Молим те, упитај Старца да ли да у скупштини поднесем захтев за забрану абортуса. Шта он мисли о томе? Молим те, пренеси ми његов одговор, да бих знао шта да учиним“, рекао је он.
Отишао сам код Старца и пренео му питање побожног посланика. Старац је одговорио следеће:
„Видео сам, оче мој, да неки посланици, па чак и велика већина њих, покушавају да нађу тему како би изнели захтев пред скупштину, али не због бриге и побожности него да би показали како и они раде на општем добру. То су они исти који пре само неколико година, кад је прихваћен тај незаконити закон, ни једном речју нису приговорили!
Мени се не допада начин на који неки покушавају да се супротставе насталој ситуацији. Видиш ли да се они, који хоће да ‘прогурају’ неки рђав закон, организовано и благовремено припремају за то, да пишу и говоре на телевизији… Зар ниси видео како је једна од њих окупила неколико жена које су изашле на улицу носећи плакате и тражећи да се донесе такав закон? Од неколико милиона грчких жена изашло је само њих пет стотина, али се затим на балкону појавио председник владе и рекао да је због захтева жена принуђен да попусти и да прихвати закон о абортусу. Они нам ствари представљају тако, као да је влада тобоже принуђена да донесе закон под притиском народа. У суштини, реч је о добро замишљеном и организованом плану…
Дакле, реци посланику да не износи захтев, јер ће он бити одбачен. Много је боље да га уопште не поставља него да захтев буде одбачен. Требало би да поступи на овај начин:
Нека види који су посланици и из којих странака најбољи хришћани, који ће се сагласити да заједнички делују. Наиме, хришћани не могу да се деле по страначким бојама, јер су сви они хришћани и њих уједињује Христос, Који је њихов заједнички знак уједињења. Кад се сви сагласе, нека сваки посланик пође у своју општину и нека се упути код епископа. Нека му каже да се припремају да изнесу захтев и да траже и њихову помоћ. Епископи су дужни да одмах одреагују на то и да, након одлуке у Синоду, пишу новинама и затраже укидање тог закона који је и антихришћански и антиуставни, будући да је наш устав написан и потврђен у име Пресвете Тројице.
Нека се огласе и лекари – хришћани, и нека у штампи изјаве да је абортус убиство. Нека кажу женама да је наука утврдила да око 95% жена, које су абортирале, оболева од рака материце, јајника, дојке итд., односно, да се током трудноће читав организам припрема за развој новорођенчета. На пример, груди се припремају да дају млеко, хормони се мењају, итд. Међутим, кад се жена одлучи на абортус, прекидају се сви ти процеси у организму и долази до одређених физиолошких последица као што је рак. Дакле, нека лекари објасне шта се дешава и какве су последице.
Нека и политичари пишу о проблему пада наталитета. Хришћани тешко да имају и једно дете, док муслимани имају по десеторо деце. Убрзо ћемо се суочити с проблемом који ће јасно открити наше безакоње и непридржавање заповести Христових. Нама нису криве националне мањине у Грчкој: националне мањине су почеле да нам праве проблеме онда, кад су Гркиње одлучиле да и без рата убијају своју децу и пре него што се роде.
Дакле, нека се покрену све те снаге и нека се огласе и остале утицајне личности. Кад у скупштини буде заказан дан за постављање тог захтева, нека епископи позову народ и нека изађу да захтевају укидање тог закона. Ми, као хришћани, не желимо да нарушавамо закон Христов, али смо дужни и да поштујемо слободну вољу других хришћана. Од тренутка кад се прогласи државни закон, сваки грађанин је дужан да га поштује, јер ће га у противном држава казнити. Овакав постојећи закон лишава слободе оне лекаре који су хришћани. Лекар – хришћанин има закон Божији и своју савест, који кажу: не убиј!
Кад се појави државни закон, онда одговорност лежи на сваком грађанину, односно, Бог онда кажњава цео народ. Међутим, кад не постоји државни закон, тада је казни изложен само онај који је сагрешио. На жалост, спустили су се дотле да не жале да дају двадесет хиљада драхми за ускршње јагње, док за абортус – за убијање детета
– не желе да дају ни једну једину драхму! Због тога су се те жене и потрудиле да буде донет закон, како би им бесплатно вршили абортусе у државној болници. Међутим, они не знају да постоји божанствена правда која ради нашег добра не допушта да то прође незапажено него нас још овде кажњава, да бисмо се покајали и да не бисмо били преоптерећени дуговима!“
Старац ми је рекао да то пренесем посланику и ја сам, са своје стране, тако и учинио.
Овде би требало приметити да је Старац желео да се хришћани организују и да не прихватају „скрштених руку“ антихришћански морал који нам нуде.
НАПОМЕНЕ:
Sta je to duhovna ljubav
Жаклина,
https://www.youtube.com/watch?v=JW2Oy9ABRL8