ПОУКЕ БОЖАНСТВЕНЕ ЉУБАВИ

 
Старац ПАЈСИЈЕ Светогорац
ПОУКЕ БОЖАНСТВЕНЕ ЉУБАВИ
 
Пета глава
МЕЂУ НАМА НЕ ПОСТОЈИ РАСТОЈАЊЕ
старац Порфирије
 
Изнесох сузе моје преда Те. (Пс. 55; 9)
 
Говоре да смо данас, кад су отпочинули и из нашег живота отишли савремени преподобни духовни оци – Порфирије, Пајсије, Јаков Цаликис, Амфилохије са Патмоса, Симон Арванитис, Софроније и Епифаније – ми остали сироти.
Напротив. Верујем да смо постали богатији и срећнији јер се ови светитељи, ослобођени телесних ограничења и биолошких зависности, увек налазе међу нама, они су наши животни сапутници. Ми, међутим, сасвим природно, нисмо у могућности да осетимо и доживимо њихово духовно присуство.
Током једне од наших посета, рекао сам старцу Порфирију: „Старче, мислите чешће о нама и молите се за нас. Нама је то неопходно. Што је најважније, мислите о нама током ноћних часова, онда, кад животни жамор утихне, и кад се трудимо да беседимо сами са собом и са Богом.“ Он ми је на то одговорио: „Међу нама не постоји растојање.“ Затим је додао: „Кад одем из овог живота, биће много боље. Бићу вам ближи него кад са мном разговарате.“ И заиста, као да у сваком тренутку осећам присуство преподобног старца! Осећам да је ст. Порфирије присутан. Да је жив, и да се налази међу нашим свакодневним проблемима. С нама разговара речима и делима наших ближњих, успесима и тешкоћама нашег живота. Говори с нама својим ћутањем.
„Међу нама не постоји растојање.“ То су утешне речи које плејада савремених светитеља упућује свима нама, „оптерећенима и обремењенима“, усамљеним људима, људима патње и плача, који им приносимо своје сузе.
Светитељи живе! Они су поред нас, они су наши пријатељи, пружају нам руку. Хоћемо ли одговорити?
Једне вечери, априла 1996, након беседе на радио-станици Пирејске цркве на тему „Живот и дело старца Порфирија“, добио сам телеграм. Јавила ми се млада девојка из Нове Смирне, која се већ неколико година налази у инвалидским колицима. То је Сула. Она необично воли старца Порфирија. На њу су посебан утисак оставиле речи: „Светитељи живе. Они су међу нама“. Од те вечери, Сула једну столицу поред кревета оставља празну и куди своју мајку увек, када ту остави постељину.
Сула чека. „Можда ће једне вечери на ту празну столицу доћи старац Порфирије!“
„Таква је сила светих – и живих и упокојених“ (св. Ј. Златоусти – „Вавили“).
„Јер свим људима уистину највећа утеха и радост бива од гробова ових светитеља“ (Ј. Златоусти, „Мученицима“).