НАСЛОВНА » БИБЛИОТЕКА, Житија светих » ПОУКЕ БОЖАНСТВЕНЕ ЉУБАВИ

ПОУКЕ БОЖАНСТВЕНЕ ЉУБАВИ

 
Старац ПАЈСИЈЕ Светогорац
ПОУКЕ БОЖАНСТВЕНЕ ЉУБАВИ

 
У ТРЕНУТКУ КАД НАМ ОН БУДЕ СУДИО, ПОСЛАЋЕ НАМ СВОЈУ МИЛОСТ И ОНА ЋЕ НАС ПОКРИТИ
Господин К. Д. је преживљавао тешке дане. Искушења су долазила једно за другим и нигде није могао да нађе утеху. Упорно је преклињао Пресвету Богородицу да умири таласе искушења. Међутим, ништа се није догађало. Налазећи се у таквом стању, овај брат је помислио да је једина људска помоћ, којој може да се нада, помоћ старца Пајсија. Допутовао је на Свету Гору и посетио га. Пожалио му се да се стално моли, али да га Пресвета Богородица није услишила и заштитила од искушења која га муче.
Старац му је тада рекао:
„Види, чедо, неопходно је да се стално молимо и да смирено тражимо милост и помоћ Божију. Не можемо, међутим, захтевати да Пресвета Богородица овде и сада испуни нашу жељу, чак и ако је она добра. У реду, она је добра, и Бог хоће да нам помогне. Међутим, можда још није време за то? Или, можда, Бог види да ће за нас бити корисније уколико нам не да оно што од Њега тражимо? Ми смо дужни да трпимо и да прекоревамо саме себе, да Бога молимо смирено а не као да нешто захтевамо, имајући поверења у Њега да ће у оном тренутку, кад нам Он буде судио, послати Своју милост на нас, да нас покрије.
Кад сам боравио у Катунакији, током извесног времена осећао сам јак бол у оку. Пришао сам кандилу пред Богородичином иконом, узео мало уља на прст и њиме помазао око. Молио сам Пресвету Богородицу да га исцели, како бих током ноћи могао да читам Псалтир и остале богослужбене књиге наше Цркве. Међутим, око се није исцелило. Напротив, после неколико дана стање је почело да се погоршава. Око ме ужасно болело и било је веома натечено. Прошло је шеснаест дана, а око је и даље болело и отицало. Постојала је опасност да испадне. Осамнаестог дана опет сам пришао кандилу да бих узео мало уља и да бих поново молио Пресвету Богородицу да га исцели. Међутим, осећао сам да нисам достојан да добијем Њену помоћ и да својим честим прозбама узнемиравам нашу Пресвету. Чим сам приступио Њеној икони, скрушеног срца сам рекао: ‘Пресвета моја Богородице, још једном ћу Те узнемирити!’ Испружио сам руку према кандилу. Међутим, и пре него што сам прстом дотакао уље, дошло је до чудесног исцељења мог ока!
Видиш ли? Зар Пресвета Богородица није могла да ми исцели око још првога дана? Наравно да је могла. Међутим, Она је нешто видела и због тога ме је оставила шеснаест дана да се мучим. Тако и ти, најпре претрпи, смирено тражи и чекај.“
 
СНИМИТЕ ВИЗАНТИЈСКУ МУЗИКУ!
Једна група ученика Атонијаде одлучила је да посети Старца. Кренули су после подне и сишли ка његовој келији. Док су корачали по стазици, на касетофону су слушали народну музику. Кад су се приближили келији, сакрили су касетофон да га Старац не би видео. Старац их је послужио разним посластицама, а затим је сео поред њих и разговарали су о разним духовним темама. Задовољна оним што су чула, деца су се припремала да крену. Старац их је испратио до капије а затим са осмехом рекао:
„По благослову Богородице, избришите са касете те песме и снимите на њу византијску музику, коју ћете слушати!“
 
О СВЕТОСТИ ПРЕПОДОБНОМУЧЕНИКА КОЗМЕ
Старац је имао много личних опита светитељских јављања и других, различитих дејстава благодати. Међутим, никоме никада није говорио о тим опитима. Увек је морао да постоји неки веома озбиљан разлог да би он о томе говорио. Тако је један брат, мирјанин, сумњао у светост преподобномученика Козме (који је био прот и пострадао је од присталица Латина). Старац му је објаснио неке ствари. Између осталог, открио му је да се, неколико дана након обретења св. моштију, попео до Кареје. Отишао је у протатску цркву да би им се поклонио. У тренутку, кад се приближио св. моштима, осетио је небески миомирис.
На бдењу које је служено у част светог Козме и отаца који су пострадали заједно с њим, у храму су, ради поклоњења, биле изложене ове свете мошти. За све време док су оци појали службу св. Козми, Старац је над светим моштима видео небеску светлост која их је окруживала у виду великог белог венца.
Старац је рекао једном брату:
„И Василије Велики је мој сународник, јер је и он из Кападокије. Међутим, мене је посетио само свети Григорије Богослов!“
 
СМИРЕНА ПОМИСАО ПРИВЛАЧИ БЛАГОДАТ БОЖИЈУ
Један брат је са собом повео ученике Атонијаде и запутили су се ка колиби старца Пајсија. Брат их је успут саветовао да питања постављају један по један, како би задобили духовну корист. Кад су стигли, Старац их је добродушно примио и угостио, а онда сео да поразговара са њима. Ученици су га упитали чега би највише требало да се придржавају како би духовно узнапредовали, а Старац им је рекао:
„Видео сам да Бог обитава само у смиреном човеку. На основу опита понешто знам о томе да нашем напредовању и примању благодати помаже ако стално имамо добру и смирену помисао. Навешћу вам један пример, да бисте разумели да благодат дејствује тамо, где постоји смирена помисао.
Пре неколико година, на бдењу поводом празника Ваведења Пресвете Богородице, у једном светогорском манастиру неки брат је током празничног последовања стајао са великим страхопоштовањем. Пред крај службе, сва браћа су, један за другим, прилазили да целивају икону Пресвете Богородице, а затим се заустављали испред свештеника, који их је помазивао уљем, узетим из кандила пред Њеном иконом. Међутим, онај младић је имао смирену помисао и сматрао се недостојним помазања. Због свог смирења, стидео се чак и да се појави пред светом браћом, каквима је сматрао монахе. Он, дакле, није пошао на помазање. Кад се служба завршила и кад је један од браће пришао да угаси кандила, он је пришао да целива икону Пресвете Богородице. И док се са посебним страхопоштовањем приклањао Њеној икони, кандило се издигло и уље се излило на његову главу. Веома је важно то, што ниједна кап није пала на под нити на његову одећу! Међутим, најјаснија потврда о томе, да га је у том тренутку помазала Сама Богородица, били су неизрецива радост и весеље, као и духовно стање у каквом се нашао тај брат, а које се речима не може објаснити. Видите ли како је смирена помисао привукла благодат Божију?“
Ученици су усхићено посматрали Старца. Касније, кад су се враћали, сви су се једногласно сложили да је у тренутку, кад им је приповедао о том догађају, његово лице заблистало на чудесан начин. У то су се уверили сви дечаци, и још су дуго говорили о чудесном догађају преображаја Старчевог лика у време приповедања о том случају. Сви су били уверени да се то догодило самом Старцу кад је био млад јер је, док је говорио, било очигледно да је то доживео он сам, а „одао“ га је и преображај његовог лика.
 
ТУ ЈАКНУ ЋЕШ ДАТИ МИХАЛИСУ
Једном приликом је до Панагуде сишао неки од браће из Атонијаде. Посаветовавши се са Старцем о свему што га је мучило, ученик је узео благослов и припремао се да пође. Старац му је тада дао једну јакну и рекао:
„Ову јакну ћеш дати Михалису, који се разболео од грипа!“
Кад се брат вратио у школу, пошао је у Михалисову собу. Он је заиста био болестан од грипа и лежао је у постељи. Међутим, до тог тренутка, кад му је предао јакну, нико није знао да се Михалис прехладио – ни учитељи, ни остали ученици, ни послужитељи! Сасвим је јасно да нико од њих није ни могао да обавести Старца о томе.
На такав, жив начин, Старац је помагао младим ученицима да се утврде у вери и да се задиве изобилним дејствима благодати која се дарују онима, што побожно смирују и очишћују душу.
 
И ВИ ЋЕТЕ ЖИВЕТИ У ТО ВРЕМЕ!
Група ученика из Атонијаде силазила је код Старца. Њих је занимала једна тема: чули су да је Старац некима рекао да ћемо заузети Константинопољ. Хтели су да и они сами чују нешто о томе, а посебно да се распитају хоће ли и они то доживети. Успут су се међусобно договарали, ко би требало да Старцу упути такво питање. Међутим, кад су дошли и сели поред њега, нико се није одважио да га упита о томе. Након извесног времена, ученици су устали, узели благослов и запутили се према стазици. Старац их је испратио и с осмехом рекао:
„И знајте: и Константинопољ ћемо заузети, и ви ћете живети у то време!“
Ученици су због ових његових речи били као громом погођени. Запрепастили су се благодати коју је он поседовао и која га је о свему обавештавала, али и због тога што ће се у њиховом поколењу одиграти сви ти страшни догађаји.
То су… речи света!
Као карактеристичан пример Старчевог смиреноумља може да послужи дијалог који је вођен у ходнику онколошке болнице. Један старац са Светог Гроба (Господњег) дошао је у болницу да узме Старчев благослов. У време кад се овај монах обрео у болничком ходнику, болничар је Старца положио у колица и повезао у рендген – кабинет. Монах са Светог Гроба се наклонио да би узео Старчев благослов. Истовремено се наклонио и Старац, да би узео благослов од овог монаха. Монах је тада рекао:
„Старче, ја сам са Светог Гроба Господњег, зовем се М.“
Старац је, климнувши главом, проговорио:
„Знам те, знам те!“
„Старче, чуо сам да творите чуда, и хтео сам да се помолите за мене“, наставио је монах.
„Не веруј ономе што народ прича о мени! То су – речи света“, одговорио је Старац.
 
ЈА КАЖЕМ, ТРИДЕСЕТСЕДАМ!
У време кад је Старац боравио у болници Теагенио, посетио га је и господин … Он је пришао његовом кревету и узео благослов, а затим рекао:
„Ми се, Старче, молимо за Вас!“
„Зашто се молите за мене?“
„Да Вас Бог исцели!“
„Не, чедо моје, помолите се да одем, јер је за мене смрт – празник.“
Припремајући се да пође, овај господин је рекао:
„Старче, сада идем у манастир П. Хоћете ли да кажем сестрама да се помоле?“
„Пожелите им срећан Васкрс“ (било је то време пред Пасху).
Старац је дао знак дежурној сестри и она му је донела пакет са мноштвом пластичних крстића, које је он поклањао народу. Окренуо се ка господину … и упитао:
„Колико тамо има сестара?“
„Не знам, Старче.“
Старац је тада почео да броји: једна, две, три… тридесет пет. Зауставио се, лагано придигао главу, као да се око нечега двоуми. Из пакета је узео још два крстића и задржао их у руци, као да размишља да ли да и њих стави или не. Најзад их је ставио и дао господину … који се заиста упутио у манастир П. Будући да је због побожности а делимично и због лукаве помисли пожелео да за себе узме неколико крстића као благослов, затражио је да види игуманију, како би се уверио да у манастиру живи мањи број сестара. Он јој је предао Старчев благослов и упитао, колико је сестара у манастиру. Старица је одговорила:
„Тридесет пет.“
Након краћег размишљања, наставила је:
„Ту је још једна… и још једна, али не знам хоће ли остати. Рецимо да их је тридесет седам!“
Тада се господин … задивио што је од Бога био удостојен да види један мали пример и опит благодати, која је дејствовала посредством старца Пајсија.
 
ТИ СЕ НЕЋЕШ ЗАМОНАШИТИ!
Један младић је допутовао на Свету Гору са жељом да се замонаши. Пре него што је посетио неки манастир, отишао је код старца Пајсија да би му исказао своју жељу.
Међутим, Старац му је рекао:
„Ти се нећеш замонашити!“
Младић се запрепастио, јер је мислио да ће Старац похвалити његову добру жељу, па је приговорио:
„Зашто тако говорите, Старче? Ја сам овамо дошао да бих се замонашио и не намеравам да одем одавде!“
Старац му је тада рекао:
„На Светој Гори ћеш остати само девет дана, а десетог дана ћеш отићи. Оженићеш се првом женом коју сретнеш!“
Брат је од Старца отишао у један манастир. Међутим, догодило се управо онако, како је предсказао Старац. Био је у манастиру девет дана а затим се нешто догодило и он више није могао да остане на Светој Гори. Укрцао се на лађу и стигао у Уранополис. Тамо није било никаквог аутобуса, и он је почео да тражи аутомобил с атинским таблицама. Кад је видео аутомобил из Атине, пришао је и упитао возача куда путује. Он му је одговорио да путују у Атину. Младић га је замолио да повезе и њега, а возач је одговорио: „Са задовољством! Седи у ауто! Само што ћемо мало сачекати моју кћер. Она је отишла да нешто купи…“
Кад су стигли у Темби, младић је телефонирао својим родитељима и обавестио их да на крају није остао на Светој Гори, него да се враћа, и то са својом будућом супругом. Они су се успут упознали и одлучили да се венчају…
 
НАЂИТЕ ОНЕ КОЈИ СУ ДОШЛИ ИЗ ТРИПОЛИЈА!
Старац је сишао са Свете Горе и боравио је у женској испосници. Пред вратима испоснице тискало се мноштво народа који је желео да види Старца. У једном тренутку, Старац је наложио сестри да каже народу да он не може да изађе и да се разиђу. Међутим, Старац је тада додао:
„Нађите оне, који су дошли из Триполија и имају озбиљан проблем. Реците им да мало сачекају.“
Они, наравно, нису обавестили Старца да ће доћи. Запрепастили су се што је он знао за њихов долазак, па чак и то да имају озбиљан проблем!
 
МУЧЕНИШТВО ЈЕ ЗА ЊИХ БИЛО ПРАЗНИК!
Кад је чуо да преживљавамо тешке дане и да нас, један за другим, у то уверавају знакови времена, кад су почеле да круже гласине о времену антихриста, један брат – мирјанин нашао се у великој недоумици да ли да се уопште ожени и да заснује породицу. Дошао је на Свету Гору и затражио савет од Старца. Он му је тада рекао:
„Зар не знаш да су се у време Диоклецијана и Нерона, који су организовали страшне прогоне с циљем да искорене хришћански род, свети мученици женили и да је мучење за њих представљало празник? Зар не знаш колико је мученика примило мучеништво заједно са својим породицама, са женама и децом? То исто ће се свагда догађати!“
 
ВИДЕЋЕТЕ, ВИДЕЋЕТЕ!
Господин Д. К. је посетио Старца. У то време, СССР је у сваком погледу још увек био веома снажан и нико није могао ни да претпостави да би могао да се распадне. Било је то оно време, кад је на власти био Брежњев.
Старац је овом човеку, између осталог, рекао:
„Видећеш да ће се СССР ускоро распасти!“
„Ко ће да сруши такву силу, Старче“, приговорио је господин Д. К. „Њих нико не сме ни да додирне!“
„Видећеш!“
Старац је предсказао да ће се СССР распасти, али и да ће господин Д. К. у то време још бити жив и да ће то видети (иако је већ тада био у поодмаклој старости).
Старац је у наставку рекао:
„Знај да ће се и Турска распасти. Рат ће трајати две и по године. Ми ћемо победити, јер смо ми православци.“
„Старче, хоћемо ли у том рату имати губитака?“
„Највећи губитак ће бити ако нам узму једно или два острва, али ће нам зато дати Константинопољ. Видећете, видећете!“
 
КОСА ЋЕ ПОНОВО ПОРАСТИ
Једном је Старца посетио студент који је изгубио косу. Младић је био веома узнемирен и, упоредо са свим његовим проблемима, бринуло га је и то што је остао без косе. Лекари нису могли да му помогну. Кад је приметио младог студента, Старац му је пришао и рекао:
„Немој да тугујеш. ја ћу се помолити за тебе. Не брини, коса ће ти поново порасти.“
Након што га је посаветовао да оде на исповест, младић се удаљио. Након неколико месеци, младић се, сав радостан, вратио да би захвалио Старцу: на његовој глави коса је поново почела да расте.
Кад га је видео, Старац га је угостио и помиловао по глави.
За њега ништа није било немогуће. Његовим молитвама успевало је све, или бар у случају оних који су слушали његове очинске савете.
 
ЧАК ЋЕ И ФУДБАЛ ИГРАТИ
Један малишан је имао само годину дана, кад су лекари рекли да има урођену срчану ману. Отац овог детета запутио се у један од највећих кардиолошких центара, где је дечака, због испитивања, примио један веома познати специјалиста. Он је закључио да је то један од најтежих случајева које је он видео и да ће дечак, уколико га не оперишу, живети највише шест месеци. Међутим, уколико би дечак био оперисан онда би, како је рекао специјалиста, постојала могућност да живи још неколико година. Операција би била веома тешка, ако се узме у обзир да дечак има само годину дана.
Отац овог детета био је обузет безнађем. У том тешком тренутку срео је господина Н. П., који је осећао страхопоштовање пред Старцем и често га је посећивао. Отац му је говорио о свему што се догађа с његовим дететом. Н. му је рекао да, ако може, отпутује на Свету Гору, да се посаветује са Старцем. Међутим, како у то време отац ни на који начин није могао да отпутује, господин Н. је понудио да оде он.
Дошао је код Старца и, након што му је испричао све о дечаку, Старац му је рекао:
„Не би требало да ово дете иде на операцију, јер ће га ускоро исцелити Бог, па ће чак и фудбал играти.“
Добри Н. се вратио са Свете Горе и оцу болесног детета пренео све, што му је Старац рекао. Отац је имао поверења у Старчеве речи, и дете није било оперисано.
Од тог доба прошло је доста времена. Дечак је сада сасвим здрав па чак игра и фудбал, јер му се ова игра много допада.
Отац је недавно одлучио да дечака одведе у кардиолошки центар, јер је желео да сазна шта ће рећи лекар. Кад га је прегледао и кад је из архиве извадио некадашње снимке, лекар је био запрепашћен. Сви су били зачуђени и задивљени због чуда које се догодило, будући да је стара дечакова болест сасвим ишчезла!
 
ЈА РАДИМ СВОЈ ПОСАО!
Браћа су често долазила код Старца, жалећи се да воде битку са рђавим помислима и сматрајући да оне потичу од лукавога. Он им је објашњавао да је ђаво слободан да наговара на зло, али и да је човек слободан да слуша или да не слуша његове наговоре. Према томе, проблем није у томе како да приморамо ђавола да престане да у наш ум сеје помисли, него у томе како да га не слушамо и да не обраћамо пажњу на њих.
Једном брату, који је водио битку с нечистим помислима и због тога био растројен, Старац је открио следећи случај:
„Током читаве ноћи, кад сам се молио у цркви, ђаво ме је узнемиравао и покушавао да одвуче моју пажњу, како не бих могао да се усредсредим на молитву. Међутим, како сам ја приморао ум да се усредсреди и нисам му дозволио да буде расејан, ђаво је почео да баца камење на кров моје колибе. Желео је да створи буку усред ноћи и да мој ум одвуче од молитве. Изоштрио сам пажњу и нисам допустио уму да лебди. Потпуно сам се предао молитви и више се нису чули ударци камења. Кад је увидео да је на том пољу претрпео пораз, узео је обличје петла и почео гласно да кукуриче око цркве. Тада се, по допуштењу Божијем, мој ум одвојио од молитве, и почео сам да ослушкујем кукурикање. Изашао сам пред врата келије и, видевши ђавола у обличју петла, рекао:
‘Иди одавде и допусти ми да извршим своју дужност!’
Он ми је одговорио:
‘Зашто да идем? Ја радим свој посао! Мој посао је да вас узнемиравам да се не бисте молили!’
Тако“, рекао је Старац брату, „ђаво ради свој посао, као што би требало да и ми радимо свој!“
 
ДЕМОНИ ЛЕТЕ И ИГРАЈУ
Један клирик из Македоније имао је гледишта која нису била у сагласности с православним предањем. С циљем да укрепи своје нехришћанске теорије, пронашао је једног мирјанина који је имао исте идеје и размишљао на исти начин као и он. Одлучио је да га пошаље да, на било који начин, добије одговор од Старца, како би га искористио за даље јачање својих теорија.
„Био сам у келији“, причао је Старац, „када сам зачуо звоно на капији ограде. Устао сам да видим ко је дошао. Међутим, шта сам видео! Видео сам човека, а око његовог лица лете демони у виду великих мува! Тада сам обавештен шта се догодило и, не рекавши му ништа, отерао сам га и вратио се у келију.“
 
РАДОВАЛА МЕ ЈЕ ПРИЛИКА ДА УСКОРО ПОЂЕМ ХРИСТУ!
Старац је 1987. г. написао брошуру о знаковима времена и у њој обавестио верујуће да не би требало да потпомажу увођење новог економског система. Тада су они, који су видели да њихови планови бивају осујећени, послали тројицу својих људи с претњом да ће му нанети зло. Од оног тренутка кад су се искрцали са лађе и ступили на Свету Гору, он је био обавештен о њиховом присуству и следио их је. Видео је да су толико разјарени да су спремни да га убију.
„Ја сам се, наравно, томе радовао“, рекао је Старац, „јер је то за мене била прилика да убрзо пођем Христу! Међутим, њима се нешто догодило изнутра, кренули су погрешном стазом јер су силазили у сумрак. Ослепео их је Бог, тако да су они, сиромаси, заноћили далеко, сурвали се у провалију и повредили се.“
Сутра ујутро су пожурили да се врате у Кареју. Кад су пролазили недалеко од Старчеве келије, викали су и претили да ће му одсећи језик, уколико не престане да омета њихове планове. Касније, поподне, кад сам дошао да га посетим, испричао ми је шта се догодило и шаљиво рекао:
„Да ли би учинили зло ако би ми одрезали језик? Шта ти кажеш?“
Господину Д. К. Старац је рекао:
„Турска ће се распасти на делове. Ми, као православни, нећемо претрпети никакво зло, и највише што ћемо изгубити једно или два острва. Међутим, околности ће их принудити да нам предају Константинопољ.“
Бог често не даје исцељење одмах, да би човек извукао корист.
Бог оно што хоће повремено чини посредством лекара, и Сам управља њиховим рукама током операција. Због тога је потребно да чинимо оно што нам говори добар хришћански лекар.
А., сестра господина А., открила је да болује од тумора на дојкама. Много се уплашила, али никоме ништа није говорила, чак ни свом брату. Будући да је много волела Старца и да је осећала страхопоштовање према њему, почела је да у молитвама призива његову помоћ. То је трајало неколико дана. Једног од тих дана, њен брат је одлучио да ради неког свог проблема посети Старца и да се посаветује с њим. Сестра му ни тог пута ништа није рекла. А. је, дакле, дошао на Свету Гору и посетио Старца. Кад се припремао да пође, Старац му је рекао:
„Сачекај мало!“
Ушао је у келију и убрзо се вратио, носећи у рукама црну јакну која је личила на женску. На њој се чак налазила и зихернадла. Кад му је дао јакну, Старац је рекао:
„Узми је и подај сестри А., јер је њој потребна.“
А. је узео јакну и вратио се у Атину. Чим је видео сестру, предао јој је јакну и пренео Старчеве речи. А. ју је обукла и запрепашћено видела да је зихернадла прикопчана управо на оном месту, где је она имала тумор. Задивило ју је што је Старчева љубав знала за њену болест и што је на тај начин показао да је чуо њене молитве. Након неколико дана тумор је сасвим ишчезао, а она је тек тада свима испричала шта се догодило.
 
О МЕНИ ЋЕ СЕ ПОБРИНУТИ БОГ
А. је мучио велики проблем: постепено је почела да му се суши рука. Посећивао је лекаре, али они нису могли ништа да му предложе. Рекли су му да је парализа честа појава и да је све распрострањенија.
Будући веома узнемирен, помислио је како је његова једина нада да се обрати Старцу, којега је познавао и према којем је осећао велико поштовање. Допутовао је на Свету Гору и говорио му о својој болести. Старац га је примио с великом љубављу и посаветовао да се не брине. Упитао га је где ће преноћити, а А. му је рекао да ће преноћити у манастиру Кутлумушу. Старац му је тада дао своју јакну, говорећи:
„Обуци је, да ти не буде хладно.“
Господин А. га је послушао и отишао у манастир. Припремао се да пође на починак, а онда је у једном тренутку приметио да је његова парализована рука почела да се опоравља и да је ускоро постала сасвим здрава! Сутрадан се спустио низ стазу да би од свег срца заблагодарио Старцу за његову очинску, делатну љубав. Скинуо је јакну и вратио је о. Пајсију. Међутим, он му је рекао:
„Узми је, хладно је!“
„Не, она је потребна и Вама, не могу да је узмем!“
„Узми је чедо! О мени се брине Бог! Он види да ја стално дајем, па и Он даје мени!“
У време тог „убеђивања“, у Старчеву келију су дошла двојица поклоника. Након што су поздравили Старца, предали су му поклоне. Отворили су један пакет и из њега изнели нову јакну, говорећи:
„Старче, нисмо знали шта да Вам донесемо, па смо Вам донели јакну!“
 
У ЧАСУ КАД СМО ГА КРСТИЛИ, ЈА САМ МОЛИО НАШЕГ ХРИСТА
Старац се увек одликовао двема карактеристичним цртама. С једне стране, показивао је велико умилење, снисхођење и милосрђе према свакоме ко је био напаћен или обремењен греховима. На сагрешења других гледао је кроз сочиво за умањење, а на олакшавајуће околности кроз стакло за увеличавање. За свакога од нас било је отворено његово духовно наручје, преиспуњено љубављу Христовом. С друге стране, био је веома строг према свему што се тицало њега самог. На све своје, готово невидљиве слабости и „особитости“, гледао је кроз увеличавајуће стакло. Ту своју особину испољио је још као мирјанин. Навешћемо овде један пример те строгости, коју је он испољио кад му је било тек петнаест година.
Родитељи су од њега затражили да крсти једно дете. Чим је чуо за то, почео је да проналази различита оправдања, јер је био свестан да бити кум неком детету не значи само давање имена приликом Св. Тајне Крштења него и прихватање озбиљне духовне одговорности за духовно васпитање малишана. О свему томе говорио је Арсеније (световно име старца Пајсија), који је био млад по узрасту али веома зрео по духовности, будући да је намеравао да одустане од тог озбиљног задатка.
Његови укућани су били веома упорни и говорили да, „ако тако буду сви размишљали, онда се нико неће крстити“ (тј. нико неће бити достојан да буде кум на крштењу). Како је увек био послушан родитељима, Арсеније је најзад пристао да крсти то дете.
Када је одслужена Св. Тајна, укућани су му рекли:
„Ето, то је све, а ти си све извршио!“
Тада им је дечак Арсеније објаснио:
„Кад смо га крштавали, ја, који сам недостојан и неспособан да помогнем чак и самом себи а утолико пре непознатом човеку, молио сам нашег Христа и рекао Му: ‘Христе мој, Ти познајеш срца свих људи и провиђаш како ће сваки човек проћи у овом животу. Ако видиш да је живот на његову корист – добро је! Ако пак видиш да је у опасности и његово спасење, онда га узми Себи још сада, док је као ангео.“
Према допуштењу Божијем, након неколико месеци умрло је дете које је Арсеније крстио, и сви су се запрепастили због онога, што се догодило.
 
КАО ДА ЈЕ ПОВЛАЧИМО ЗА ОДЕЖДУ!
Старац је осећао дубоко страхопоштовање према нашој Мајци, Пресветој Богородици. Он ју је љубио, а Она је, са Своје стране, Старца више пута удостојила Своје посете.
Карактеристичан знак његове велике и „својеврсне“ љубави према Пресветој Богородици био је и његов подстицај да јој се молимо. Старац је говорио:
„Када читамо акатист или каноне Богородици, онда се Она радује, јер види несебичну љубав Њених чеда, који јој узносе похвале и служе јој. Сасвим је природно што Она тада изобилно помаже Својим чедима. Када непрестано изговарамо Пресвета Богородице, спаси нас, то је као да је повлачимо за одежду док не услиши нашу прозбу!“
 
ЗАПАМТИТЕ 1992. ГОДИНУ!
Неколико година пре пада режима у Русији, на дан 19. јуна, када је Старац празновао, посетила га је група отаца. Он им је говорио о духовној правди, коју Бог даје народима.
„Бог је допустио“, рекао је Старац, „да Јевреји због својих грехова буду кажњени и одведени у ропство. У ропству су остали три столећа. Тада је свако поколење трајало једно столеће. Тако је премудрост Божија допустила да прво поколење, које је сагрешило, живи у ропству и да својим радом искупи део својих сагрешења. Затим је друго поколење искупило преостале грехове и добило чисту награду. Треће поколење, које уопште није сагрешило, добило је целовиту награду и оно се очишћено вратило у отаџбину.
Сад су се поколења изменила. Сваком поколењу одговара двадесет пет година. То исто ће се догодити и у Русији, где је због њихових грехова Бог 1917. допустио да завлада комунистички режим.“
Старац се тада окренуо ка оцу О. и упитао:
„Три поколења по двадесет пет година, колико је то?“
„То је седамдесет пет година“, одговорио је отац О.
„И седамнаест, јер су комунисти 1917. узели власт, колико је онда то?“
„Деведесет два.“
„Запамтите 1992, јер ће се тада у потпуности васпоставити слобода у Русији.“
Браћа су добро запамтила ове Старчеве речи, али је постојала и сумња у то хоће ли се оне обистинити.
Крајем 1991, кад је на власт дошао Јељцин, видели су да је започео процес васпостављања демократског облика владавине, који се окончао 1992. Тако је Старац још једном предвидео развој догађаја. Они су, како је он говорио, били неминовни због божанске правде, која допушта да се све то догоди с циљем очишћења душе или читавог народа, као у датом случају.
 
ТО ШТО ЈА ГОВОРИМ НИЈЕ ЗА СВАКОГА
Старац се налазио изван Свете Горе и обавестио је да ће доћи у испосницу. Чим се то прочуло, тамо се окупило мноштво побожне браће, која су желела да искористе повољну прилику и да узму његов благослов. Након молебана сестара из ове испоснице и побожних поклоника, старац је одлучио да им одржи две беседе.
Један младић је старчеву беседу потајно снимао на магнетофон. Када су то видели, неки од присутних почели су да негодују, страхујући да ће старац то приметити. Сви су знали да старац не допушта да га фотографишу или да га снимају на магнетофон, и да би због тога могао да прекине своју прекрасну духовну беседу.
Младић је много волео старца и пред њим је осећао велико страхопоштовање. Пошто су га други на то приморали, одлучио је да приђе старцу и да од њега затражи благослов да беседу забележи на магнетофону.
Старац га је упитао због чега беседу записује на касету, кад је већ присутан и кад може да је забележи на својој „другој“ касети (при том је мислио на његово памћење).
Младић је одговорио да на тај начин жели да својим родитељима, који нису могли да дођу, омогући да и они чују старчеву беседу. Старца је убедила младићева побожност. Насмешио се и одлучио да га не одбије, али је рекао:
„Слушај, пошто ја не знам о чему ћу беседовати и шта ћу рећи, молим се Богу да ме просветли и да другима кажем оно, што им је од користи. Свети Дух ме обавештава о одређеним стварима које у одређено време треба да кажем одређеним људима, и те речи се онда односе само на њих. Други пут ме Он обавештава о некој ствари која је потребна у датом тренутку, али се, исто тако, односи на свакога и на свако време. Зато и имаш благослов да снимаш на магнетофон. Ипак, мораш знати да ће твој магнетофон забележити само оно, што се тиче свих. Остало, тј. оно што се тиче конкретног тренутка, неће забележити.“
Ове речи су се касније потврдиле. Када је младић дошао кући да заједно са породицом преслуша касету, уверио се да на касети постоје празна места и да није забележено много тога, што је старац рекао. Младић и његова породица били су запрепашћени невероватним догађајем који је Бог устројио због старчевих молитава. „Својим ушима“ су се уверили да старац није дејствовао сам од себе, него да је у њему дејствовала благодат Светога Духа. Благодат, која је савршавала све што је било потребно, на потребан начин и у потребно време!
 
ЈЕДНОМ СМО УПИТАЛИ СТАРЦА
„Старче, зар се светитељи (а мислили смо, наравно, на њега самог) не плаше да ће услед свега тога што чине пасти у гордост?“
Старац се благо насмешио и радосно одговорио:
„Зар ви о светитељима мислите као о глупацима? Да се погорде, па да изгубе благодат и да им преостану само њихове, човечије снаге?! Можда, на почетку. Благодат их постепено одгаја и добро поучава да без Мене не можете чинити ништа. Међутим, када светитељи постану свесни своје немоћи и чињенице да од њих самих не може проистећи ништа добро, привезују се за Божију благодат и не усуђују се да било шта чине сами, да не би изгубили ту Божију благодат и енергију. Тако они с једне стране познају (благодат) и задобијају осећање сопствене слабости и немоћи. Међутим, паралелно познају да им је, као и свим људима, благодат дата као дар приликом божанственог и светог крштења, пре него што су учинили нека добра дела, тако да не могу да је сматрају за награду од Бога, и на тај начин се смирују. С друге стране, они имају свагдашњу љубав и пламену жељу да благодат Христова непрестано дејствује. Тако они живе и „укрепљују се“ тим смиреноумљем, никада се не излажући опасности да се погорде и да изгубе то што су задобили смирењем.“
 
ГРЦИ И ЕВРОПЉАНИ
У последње време, многа наша браћа обузета су неспокојством и постављају себи питање: „Шта ће се догодити сад, када се отварају границе с Европом и када Грчку преплављују странци? Тврде да су странци богатији и образованији и да ће, када дођу у Грчку, они преовладати и приграбити све послове а да ћемо ми остати без посла.“
Једног летњег дана, док су у хладу старе маслине седели са старцем, неки поклоници су изразили слично неспокојство. Старац их је пажљиво слушао. Кад су завршили своје излагање и очекивали да чују његово мишљење, старац је рекао:
„Испричаћу вам о једном догађају, и то ће уједно бити и одговор на вашу забринутост.
Прича говори о три Европљанина. Један је био лекар, други метеоролог а трећи часовничар. Размишљали су о томе да су образовани и да ће, ако оду у Грчку, моћи тамо да зараде много новца. Дакле, њих тројица су пошли на пут, прешли границу и одлучили да преноће у једној воденици.
Чим их је спазио, воденичар их је радосно примио и позвао у свој убоги дом. Почео је да припрема укусну и обилну храну. Кад ју је припремио, поставио је сто и позвао их да сви заједно вечерају. Европљани су јели мало и умерено, јер су већ одавно навикнути да држе дијету. Воденичар их је стално нудио јелом. Међутим, они су само захваљивали и говорили да су већ довољно јели. Воденичар је био човек другачијег „кова“ и јео је, како ми кажемо, „док не пукне“, тако да на столу ништа није преостало. Пио је много воде и, као да му све то није било довољно, отишао је и донео чинију препуну кајсија. Европљани су узели по једну, а воденичар је појео све преостале кајсије. Тада је учинио нешто што је запрепастило Европљане: донео је два камена којима је разбијао коштице кајсија, а затим одатле вадио језгра и јео их!
Лекар се неприметно обратио двојици својих сапутника:
‘Ако вам предложи да преноћите у воденици, немојте пристајати на то! Убеђен сам да ће пући од оволиког преједања, и могли би да нас оптуже за саучесништво!’
Док су Европљани међусобно разговарали, на дворишту се огласио први петао и воденичар им је рекао:
‘Хајдемо, браћо, већ је поноћ! Пођимо на починак, јер мене сутра очекује посао а вас пут!’
Они су изразили жељу да преноће напољу, на било ком месту у дворишту. Међутим, воденичар је приговорио:
‘Не разумем, драги моји, зашто бисте спавали напољу! У воденици има довољно места, а ноћас ће киша падати као из кабла!’
‘Не’, били су упорни Европљани и на крају су отпочинули на дворишту. Током ноћи се проломио пљусак и они су, наравно, покиснули. Када је свануло, воденичар је изашао и рекао:
‘Зар вам нисам рекао да ће падати киша и да ћете покиснути?! Сад је већ шест сати, уђите у кућу да се осушите и да доручкујете!’
‘Није пукао’, зачуђено је рекао лекар чим га је спазио.
Затим се обратио воденичару:
‘Како ти је успело да се после толиког јела не разболиш?’
‘Драги мој, ти ниси видео колико сам воде попио! Наша вода је веома корисна за варење. Осим тога, помогла су и сва та горка језгра кајсија која сам појео, тако да се храна брзо сварила и ја сам после неколико сати опет био гладан!’
Тада му се обратио и метеоролог:
‘Доста више о храни! Ево шта бих ја хтео да те питам: ја сам студирао на универзитету и изучавао сам метеорологију, али нисам ни помислио да би ноћас могла падати киша. Како си ти то могао да знаш, па си чак био и сасвим сигуран у то?’
‘Е, драги мој, па то је бар просто! Свиње су се јуче читавог дана ваљале по блату!’
Најзад се огласио и часовничар. Упитао га је како је он, иако нема сат, синоћ знао да је поноћ и рекао им да пођу на починак, а да је јутрос знао да је шест сати.
‘Није могуће да ме за то питаш?! Синоћ, док смо вечерали, петао је запевао први пут, и тада је била поноћ. Када је запевао други пут било је три сата, а када се огласио и трећи пут, било је већ шест сати ујутро!’
Европљани су један другоме упутили поглед који је изражавао потпуно разочарење и рекли:
‘Напустимо Грчку. Ми се овде нећемо укоренити! Ако овај неписмени воденичар зна све, како ли је тек са осталима?’
Тако су се њих тројица вратили у Европу.“
Овде је старац завршио своје занимљиво казивање и расположење посетилаца се, наравно, одмах променило. Читава та дружина тресла се од смеха, а лица су им блистала. Старац се никада није претварао да је учитељ, нити је хтео да саветује, да прибегава разним учењима и да издаје људске заповести. Он је знао да говори једноставно и у причама, као наш Господ, и да на тај начин побољша расположење људи.
Постоје хиљаде оних који су тешка срца и једва се држећи на ногама силазили низ стазицу која води ка његовој колиби. Међутим, касније су признавали да су при повратку, иако су ишли уз брдо, осећали да на плећима, као и у срцима, имају крила!
 
НЕКА И ПОЧЕТАК И КРАЈ БУДУ СА ДОБРИМ ПОМИСЛИМА
Неки млади монах, који је покушавао да се подвизава, посетио је једном приликом старца и упитао га кад би и колико требало да пости. Старчев одговор је оставио на њега дубок утисак:
„Никакав значај нема то колико постиш, него с каквим помислима постиш и чему тежиш! Бог не гледа на оно што чинимо, него како то чинимо и са каквим циљем (односно с каквим помислима, како би то рекли монаси).“
Да би разјаснио своје речи, исприповедао му је о следећем случају:
„У Аустралији познајем једног веома побожног и смиреног младића. Размишљајући о свим доброчинствима којима га је Бог обдарио, његова душа је једном приликом осетила умилење и он је одлучио да, као свој мали одговор на доброчинства Божија, прихвати краткотрајни пост. Размишљао је о томе да је безгрешни Господ због наших грехова постио четрдесет дана и да би утолико пре требало да постимо ми, грешници.
С том добром помишљу приступио је посту, не одредивши дан његовог окончања и препуштајући то Богу. Младић је потпуно постио, што значи да ништа није јео и да није пио воду, иако је свакодневно одлазио на посао. Дани су пролазили, али он није осећао ни глад, ни жеђ, ни исцрпљеност, будући да га је због његове добре помисли покривала благодат Христова. Пост је потрајао до четрдесетог дана.
Током четрдесетог дана, дошла је помисао, поново разборита и добра, која му је наложила да прекине тај ангелски пост. (Благодат Божија допустила му је да помисли да већ четрдесет дана ништа није јео.)
Помислио је да ће, уколико настави да не узима ни храну ни воду, вероватно доћи до исцрпљености, па чак и до губитка свести. Ако би се то догодило, вероватно би га одвели у болницу и лекари би се ту уверили да већ четрдесет дана ништа није јео. То би био повод да осуде Цркву и да, будући безбожници, кажу да хришћани посте и лишавају се хране до самоубиства.
Видиш ли како је постио овај млади брат? Почео је и окончао пост са смирењем, некористољубиво и са добром помишљу. Бог се успокојава тек онда, кад и ми дејствујемо смирено и кад не гледамо на сопствену корист.“

2 коментар(а)

  1. Sta je to duhovna ljubav

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *