ПОУКЕ БОЖАНСТВЕНЕ ЉУБАВИ

 
Старац ПАЈСИЈЕ Светогорац
ПОУКЕ БОЖАНСТВЕНЕ ЉУБАВИ

 
XII. ЂАВОЛСКО ДЕЛО
 
1. “Многи људи су несрећни. Не спавају и узимају таблете. Други су, опет, веома осетљиви и нервозни. На свима њима се испољава дејствовање ђавола. Осетљивог и нервозног хоће да учини још нервознијим, бездушног још бездушнијим, док пијаног наговара да не оставља вино него да још више пије.”
2. “Ђаво ради свој посао. А ја, који сам, на жалост, монах, не радим свој посао како би ваљало. Ђаво ради свој посао боље од свих нас. Ми, хришћани, а најпре ја сам, као монах, на жалост ништа не радимо.”
3. “Овај живот нам је дат да бисмо положили испите и прешли у други. Да бисмо поставили основу, морамо да водимо битку.”
4. “Бог је створио ангеле. Неки од ангела постали су демони. Бог сад допушта демонима да нам помажу самом својом злобом, јер на тај начин полажемо испите. Он им не допушта да муче Његову творевину.”
5. “Људи уздижу саме себе по спољашњој форми а не по суштини. Један удара другога и, уколико га је овај увредио, узвисује се у очима других људи. Људи немају љубави која би их духовно ранила: тад не би чинили оно што чине. Кад неки егоиста добије ударац, он често схвата да је погрешио али му егоизам не допушта да се повуче. Ако се не бориш против јереси, ти јој на неки начин помажеш. Сад разумете шта се догађа.”
6. “Ђаво за свакога налази одређен начин. У свету угњетава људе на један начин. Нас на Светој Гори угњетава другачије. Омладину присиљава да жудно прихвата све редом. Он улази у хришћанске породице и чини да сви изгубе разум. То је свеопште зло.”
7. Често слушамо о “харизматичним” личностима које праве много буке и развијају жалосну делатност, чији је исход скретање једног дела народа на клизав пут. Старац је приповедао о следећем таквом случају. “Један потпуно необуздани грешник изјавио је да му се јавила Пресвета Богородица и рекла: ‘Чедо моје, кажи људима да ће се тесалска равница претворити у море и да ће сви потонути.’ Он је тада рекао привидној Богородици: ‘Пресвета, ако људима прети опасност да се утопе, ја ћу их спасти, као Мојсеј.’ Богородица му је затим тобоже дала одговарајуће знакове за дело које је он преузео на себе: ‘Чедо моје, поверавам ти цео свет. Иди у Верију код тога и тога, он ће ти дати крст да крстиш свет и да га спасеш.’ Ђаво долази код некога обманутог у Верију, каже му да ће неко доћи и да му преда крст. Он га је ишчекивао и предао крст ради општечовечанског добра. Срећом, тај човек је на крају дошао овамо по благослов и исприповедао ми читаву историју. Био је то несрећни болесник. Уместо да се покаје због онога што је по својој људској природи учинио и да оде код духовника, он је пронашао ђавола. Није схватио да га је ђаво довео у заблуду. Бедник је након тога отишао.”
8. Старац је приповедао свом познанику – монаху: “Једном је долазио неки младић који је био готово ђавоиман и ја сам му помогао. Увече, током читавог свеноћног бдења, могли су се чути ударци по таваници, као да неко котрља дрвене трупце или дебла. Распростирали су се и другачији, оштри звуци, као да неко удара свом снагом. Усрдно сам пребирао бројаницу, крстио таваницу и певао тропар: ‘Крсту Твоме клањамо се, Владико’. Звуци би накратко утихнули, а затим би се поновило то исто. То је потрајало током читавог свеноћног бдења. Следеће недеље, онај младић је поново дошао. Опет сам му помогао колико сам могао. Увече опет – ударци и гласови, нешто рђаво. Међутим, ни овог пута нисам помислио да је то повезано с доласком оног младића. Нисам то повезивао с њим. Након извесног времена, младић опет долази. Увече се опет понавља снажан демонски напад. Врата су силно лупала. Напрегнуто сам се помолио. Изненада се моја келија испунила смрадом који се не може ни описати. После тога, демонска дејства су престала.”
9. Старац је казивао једном познанику – монаху: “Једном ми је долазио ђавоиман и душевно потпуно растројен младић. Видиш, кад човека напусти благодат Божија, тад га обузимају демони. Тај младић је поцрнео! Пао је у велико очајање. Седео је и дуго ме ишчекивао, око девет часова. Ја сам трпео. Тако је морало да буде. Затим сам га примио, јер је требало завршити посао. Да сам га задржао осам и по часова и истерао, то би било неправедно. Да би се догодило то што се догодило, било је потребно да трпим онолико часова колико је он седео код мене. На крају крајева, он је сасвим оздравио. Бави се богословљем и сад често долази да ме посети.”
10. Старац је често говорио о ђавоиманима и много је трпео због њих. Имао је трајну жељу да их ослободи. Из следеће повести очигледно је да се старац борио с демонима у правом смислу те речи, имајући постојану пламену молитву којом их је на крају и побеђивао, доносећи људима мир и спокој. Дакле, старац је казивао:
“У свету обитељ Суроти дошао је један ђавоимани. Усред цркве добио је напад. Из уста му је излазила пена и урлао је. Узео сам главу св. Арсенија Кападокијског и положио је на њега. Он је рикнуо и пао. Затим сам му светитељеву главу положио на груди. Почели смо да се молимо и ја и монаси. Он је тада почео да се грчи и укочио се, као да је без свести. Демон је изашао! Кад се несрећник опоравио, заблагодарио је св. Арсенију и нама. Од тог доба стално је долазио у свету обитељ и доносио дарове. Кад би се догодило да је манастир затворен, остављао би дарове поред ограде и одлазио. Једном се догодило да је тај човек у сну наводно видео светог Арсенија који му је то забранио и рекао: ‘Иди из манастира и више се не враћај!’ Изрекао је то врло строгим гласом и све је ишчезло. Човек се много ражалостио и, никоме ништа не говорећи, без оклевања напустио манастир. Истог часа почеле су да га спопадају помисли: ‘Свети неће да ме види, неће да долазим у његов манастир, толико сам нечист’.
Обузело га је очајање. Поново је почео да води грешан живот, горе него раније, и поново је постао ђавоиман. Овога пута, међутим, било је теже него раније. Мучио је своју породицу. Борио се с демонима, видео их је својим очима. Био је храбар борац. Демони су га ударали и бацали на земљу а он им је говорио: ‘Не прилазите сви заједно, приђите један по један!’ Подносио је демонске нападе. Изговарао је, наравно и молитву: ‘Господе Исусе Христе, помилуј ме грешног!’ Сваки пут, кад би изговорио ту молитву, демони су му дошаптавали: ‘Не изговарај то име. Стално говори: Казанцакис, Казанцакис, или друга имена’ Он је почео да верује како та имена имају силу молитве и записивао их је на папир.
Несрећник је касније дошао и пронашао ме на Светој Гори. Ушао је у моју келију и испричао ми о новом, још горем стању ђавоиманости у које је поново пао. Тражио је да се помолим за њега. Мало је јео и ја сам га положио на кревет да се одмори. Почео сам да се молим за њега. Изненада – а ја сам био у одаји у којој се он одмарао – разлегао се звиждук као да је пролетео метак: несрећника су одмах шчепали демони и одбацили на четири – пет метара. Почео је да урла и да избацује пену. Демони који су се налазили у њему почели су да вичу и да му прете. Говорили су му срамне речи и скидали одећу коју је имао на себи. Покушавали су да га свуку. Демоне нисам видео, али сам видео његову одећу која се ковитлала, слушао сам непристојне речи које су демони изговарали. Истог часа сам их заборављао. Нисам знао шта да учиним. Међутим, брзо сам се снашао. Отишао сам у горњу одају и узео палац св. Арсенија Кападокијског. Њиме сам прекрстио ђавоиманога, изговарајући при том разне молитве. Он се на тренутак примирио, али чим сам га напустио догодило се оно исто. Такво стање потрајало је два – три часа. Затим је све прошло. Он је почео да плаче и да ми захваљује. Рекао је да су на њега насрнула четири демона и да су њиме ударали о зид, док га је пети вукао за нос. Провео је ту још неко време а затим је отишао. Тај човек се од тада добро осећа.”
11. “Ако неком ђавоиманом кажеш: ‘Господе Исусе Христе, истерај нечистог духа из Твог створења’, ђаво ће се истог тренутка збунити. Сећам се да је у манастир у Суроти дошао један студент који је рекао да у њему живи демон. Показивао је своја ребра и стомак и рекао да га мучи демон. Осим тога, демон је приморавао младића да изговара срамне речи и довео га до очајања. Да бих утешио младића, рекао сам му да демон није у њему него да доживљава спољашњи демонски напад. Пошао сам у храм, узео делић светих моштију и држао их у руци. Студент је био окружен народом и монасима који су пребирали бројанице. Приближио сам му се и упитао у које га место удара демон. Показао ми је то место и ја сам на њега положио руку у којој су биле свете мошти. Изненада је урликнуо: ‘Опекао си ме, опекао си ме’, а затим је почео да испушта пену и да се изругује. Тад сам за себе изговорио: ‘Господе Исусе Христе, истерај нечистог духа из Твог створења’. После једног тренутка, демон га је затресао и бацио на земљу, а он је почео да се тресе. Толико се ударао да му је одећа била покапана свећама и заливена уљем из кандила. Подигли смо га и изнели из цркве. Читаво његово тело потресала је дрхтавица. Демон је изашао и младић је оздравио.”
12. “Често су ми доводили малу децу и говорили да су опседнута. Да бих се уверио да је заиста тако, узимам делић моштију светог Арсенија и стежем их у длану једне руке. Истовремено стежем и другу руку. Тада видим да ли је у детету демон јер ђавоимани са страхом и трепетом гледају управо у ону руку у којој се налазе свете мошти, а не у ону другу. Понекад потапам свете мошти у воду коју затим дајем опседнутим малишанима да је испију. Онима који не прилазе води најпре дајем слатко, ратлук, мед и сл. како би ожеднели а затим и попили мало оне воде. Након тога добијају напад, а неки бивају и исцељени. Ако дете није опседнуто него једноставно душевно оболело, не догађа се ништа од горе наведеног.”
13. “Данашња аристократија одлази код свакаквих медијума и магова, користи воштане ликове божанства Кад. Ти људи желе да нашкоде својим непријатељима, да им упропасте очи, главу, ногу, итд. Маг ради тога забада иглу у воштану лутку, и то управо у оно место које хоће да позледи, а тог човека уистину напада демонска сила. Природно је, међутим, да се то догађа само грешним и непокајаним људима.”

2 Comments

  1. Sta je to duhovna ljubav