ПОУКЕ БОЖАНСТВЕНЕ ЉУБАВИ

 
Старац ПАЈСИЈЕ Светогорац
ПОУКЕ БОЖАНСТВЕНЕ ЉУБАВИ

 
4. УСРДНОСТ И ЉУБАВ ИЗ ПРЕВЕЛИКЕ БЛАГОДАРНОСТИ УСРДНИ СУ ПЛЕМЕНИТЕ ДУШЕ
 
Шта је то усрдност, старче?
Шта пише у речнику? Реч „усрдност“ не постоји ни у једном речнику, ни у једном другом језику. Видиш, Грци можда имају приличан број мана, али имају и два велика дара Божија: усрдност и великодушност: од свега направе празник.
Али рећи ћу вам шта каже мој речник: Усрдност је благочестиви најбитнији састојак доброте, изузетно благодарна љубав која је сва од доброте и смирења. То је прочишћена љубав смиреног човека, који не ставља самога себе ни у шта што чини и чије срце је преиспуњено духовном истанчаношћу, осетљивошћу и благодарношћу према Богу и према иконама Његовим, ближњима.
Усрдни људи се унутар себе топе од благодарности према Богу и ту благодарност исказују духовно, као деца Божија. А како се крећу унутар небеског простора славословља, с радошћу прихватају свако искушење. Славе Бога због сваког искушења, као што Га славе и због сваког благослова, па стога стално примају благослове Божије. Усрдни људи су племените душе. Муче се због најмање доброте коју им чине други трудећи се на сваки начин да им узврате, али што год да чине, никада не осећају да су у довољној мери узвратили и ту доброту никада не заборављају.
Да ли онај, старче, ко истински воли свога доброчинитеља, открива да има усрдности?
Онај ко воли само свог доброчинитеља не чини ништа. Али, нажалост, данас ни тога нема. Ретко наилазиш на човека који осећа захвалност. Како су некада људи били усрдни! Моји родитељи су ми причали како је неки аустријски фабрикант, који је био у Адани, избавио мога оца од Турака. Касније је, јадник банкротирао и сматрао је срамотом да остане у Адани, али није хтео ни да се врати у Аустрију. Онда га је мој отац, који никада није заборавио да му је овај спасао живот, довео кући у Фарасу и моји родитељи су га неговали до смрти.
Има ли усрдност, старче, неке границе?
Не. Нема граница. То је непрестано велико лудило… Духовно лудило!
Треба ли имати, старче, расудности у усрдности?
Усрдност сама у себи садржи и расудност и осетљивост и племенитост… Има све… Усрдан човек није глуп: може да му се нанесе неправда, али он има Христа у себи, јер највећа неправда је нанета Христу.
 
ХРИСТОС СЕ РАДУЈЕ НАШЕМ УСРДНОМ БОРЕЊУ
Реците ми, старче, нешто корисно за моје борење.
Борбеност, великодушност, усрдност! Усрдно делај у Христу. А Христос је у души која има добро настројење, борбени дух и дела усрдно и тихо.
Стрче, зашто се не испуњавам молитвом, иако се старам да будем приљежна у испуњавању својих духовних дужности?
А како да се испуниш? Тек тако да се … испуниш? Другачије треба да окренеш своје дугме. Провери да видиш колико у свом духовном животу радиш разумом, а колико срцем; колико радиш из европске приљежности, а колико из православне усрдности. Оно што називамо „приљежношћу“, често је егоизам који нас поткрада. Да бих се показао приљежним, да бих другима показао да сам у свему уредан. Али тада мој живот постаје један велики духовни неред. Треба свуда да се крећеш са усрдношћу, јер на тој таласној дужини се крећу Христос, Богородица, светитељи… Без усрдности не долази божанска благодат.
Да ли непрестана будност, старче, замара?
Замара када се у њу увуче егоизам, јер тада човек присиљава самог себе. Али ако је у томе усрдност, бориш се срцем и то тада не замара, јер ти усрдност заслађује борење. Ти се, чини ми се, мало на силу бориш, јер говориш себи: „треба да чиним то и то и то“, тако, заповеднички. Зато се, а да тога ни сама ниси свесна, ту увлачи егоизам: „да чиним то и то, да бих била света“. Бори се, али не да се освећујеш, него да се Христос обрадује. Ако делаш зато да би се Христос обрадовао, твоја борба неће бити жестока и стално ћеш у себи осећати божанску утеху. Сада је твоја борба жестока и тешка, а утехе немаш. Христос је брижни Отац, а не тиранин. Христос се радује нашој усрдној борби.
Када се човек са усрдношћу духовно бори, осећа унутрашњу радост, јер му Бог дарива духовно задовољство. Усрдан човек се, наравно, никада не бори за спокојство и задовољство. Чак да му Бог и не подари рај, њему то ништа не смета, јер не каже себи: „борићу се да бих отишао у рај, како бих се добро проводио и не бих трпео муке у паклу“, него из усрдности не сагрешује, јер неће да иде у пакао и да повреди свог Доброчинитеља Христа. А ако му Христос каже да и у рају има страдања, прегнућа, итд., ипак ће хтети да оде тамо за Христа.
 
САМОЉУБЉЕ ЈЕ НЕПРИЈАТЕЉ УСРДНОСТИ
Да ли човек, старче, који има усрдности увек има и самоодрицања?
Ако је усрдност коју има у себи чиста, онда има и самоодрицања. Што више човек из своје љубави изузима себе, тим више усрдности стиче. Где има самољубља, тамо нема усрдности, јер самољубље је непријатељ усрдности.
Упркос томе, старче, што, ако затреба, са усрдношћу радим дванаест или четрнаест сати, опирем се ако се од мене затражи да урадим нешто друго што ми није било у плану.
То што ти радиш, немој називати усрдношћу. Онај ко има усрдности, тај се не опире када од њега затраже помоћ, нити говори колико ради. Када сам био у општежитељном манастиру, крио се онај ко је највише радио. Ако би неки брат сакупио два џака маслина говорио би да је сакупио једну корпицу, а да је други сакупио много џакова. То је љубав. А овде када питаш: „Која сестра је сакупила маслине?“, нека ти каже: „Ја“. Е, боље да их није ни сакупљала. Ако сте пошле у монаштво да примате похвале, штета што сте се истрошиле за путовање.
Када видим, старче, да имамо много посла, мене ухвати паника и прекомерно се трудим.
Да сам на вашем месту, ја бих се „прекомерно трудио“ да урадим посао и друге сестре. Када сам изучавао за столара, мајстор је узео још једног момка да му помаже и он је био старији и крупнији од мене, али је био лењ. Газда нам је давао посао, а он је седео. „Шта? Зар од мога рада да се богати мајстор?“ говорио је и није ништа радио! „Ама слушај“, говорио сам ја њему, „ако хоћеш да научиш занат, ради!“ Онај ни да макне! А онда сам радио и његов посао. „Хајде, онда“, опет му кажем, „седи бар на сто да ми држиш даску, а ја ћу је сећи. Крива је и не могу да је затегнем стегом“ А могао сам му рећи: „Свој посао сам обавио, ја сам у реду“, па да дође газда и да каже: „Шта си ти радио? Како је овај мањи и слабији од тебе толики посао урадио?“ Зар ми не би било жао да га је грдио? Да сам се ја истакао и добио похвалу, а он толику грдњу, да ли би ми то помогло? И на крају нанео је сам себи неправду јер тако седећи није научио занат. Усрдни човек ће напредовати где год да се нађе, јер ће све усрдно да ради. С друге стране, човек који не негује усрдност коју му је Бог подарио, што год да ради, неће напредовати.
Гледали смо некада јадне мазге, волове и коње, када је једна животиња у запрези била усрдна, а друга није вукла, она усрдна се напрезала и вукла и другу. На крају би она лења завршила код касапина. Знате ли колико ми је било жао једног јунета! Упрегли смо три животиње заједно, а јадно јуне, упркос томе што још није било у пуној снази, толико се напрезало, да је вукло и терет и друга два вола. Како се напрезало, тако је постајало потпуно мокро од зноја. Ако нам прекосутра Христос покаже једну такву животињу и каже нам: „Погледајте ову животињу, вукла је још и друге две. А шта сте ви урадили?“, шта ћемо рећи? Ах, децо, схватите то озбиљно! Духовни живот је широкогрудост. Дају вам се толике могућности.
 
УСРДНИ ЉУДИ ИМАЈУ ИСТАНЧАНУ САВЕСТ И БОГ ИМ ПОМАЖЕ
Да ли је, старче, онај ко је усрдан свестан да је такав?
Јеси ли ти свесна? То се види, благословена душо! Човек је мање-више свестан самога себе и то зна јер има унутрашње спокојство и мир. Али се онај ко има усрдности не хвали тиме, не каже „ја имам усрдности“, јер увек мисли: „Треба да имам више усрдности“.
Усрдни човек је искрен, не мисли на самога себе, он је простодушан, смирен. Све то њему самом пружа спокојство, али је видљиво и другима. Има и унутрашњи комуникацију са другим и разуме га. Ако те нешто боли, а кажеш му „добро ми је“ да се он не би забринуо, он зна да ти није добро и труди се да те не замара. А други, само да би нешто од тебе тражио, иако види да немаш снаге, да се крећеш, да се заносиш, каже: „Гледам те, старче, изгледаш боље него икада, изгледаш ми сасвим здрав!“ Па бар да има некакав озбиљан проблем, могао би се оправдати. А усрдан, напротив, чак и кад је у невољи, каже: „Старче, само ме благослови, да те не задржавам“. А ја ако га заустављам, очи му се пуне сузама. „Идем ја, старче“, каже, „видим да си уморан“. Е, како такав да не добије Божију помоћ?
Има људи који од усрдности знају шта помаже и шта може да задовољи другога, у најбољем смислу те речи, јер стално мисле на другога, а не на себе. А неки чак, иако ме не познају, знају шта ми треба: пошаљу ми понеки мали пакет у коме нађем тачно оно што ми треба. Њихов пакет ти омогућава да проникнеш у цео њихов унутрашњи свет. Видиш њихову истанчану савест којом све обухватају.
Старче, у вашој колиби понекад успевају да вас виде они који су мало груби и упорни.
Да, али бивају награђени усрдни који због своје истанчаности неће да ме узнемиравају. Једном је овамо дошао да ме види један отац породице. Примио сам га и самог и са женом и децом. После два-три дана поново је дошао. Тада сам баш са неким другим разговарао, а напољу је чекала једна девојка која је дошла авионом из Атине да ме пита за нешто што ју је мучило. „Могу ли да разговарам са старцем само пет минута?“, рече јој и она му препусти свој ред. Чекала је сат и по да изађе тај господин који је тражио да га пропусти само на… пет минута. Када је изишао, већ је било време да иде на аеродром, па ми, сирота, рече: „Дај ми благослов, оче, дошла сам из Атине да те питам за савет око једног проблема, али сада не могу. Добила сам само неколико сати дозволу да одсуствујем с посла и морам да кренем да не изгубим авион.“ Е, како да заборавим ту душу! На крају крајева, човек прима помоћ од Бога једино ако је племенит.
Када усрдан човек живи са људима тешке нарави, зар му, старче, није тешко, зар се не мучи?
Циљ се и састоји у томе да своју усрдност покаже наопаким људима. Јеванђеље каже: „Ако љубите оне који вас љубе, каква вам је хвала?“ (Лк. 6, 32).
Усрдни и осетљиви својевољно себи наносе неправду уступцима које чине из љубави према другима, или злобом других, али никада не очекују, нити им је циљ да се оправдају у овом испразном животу. У овоме животу усрдни све плаћају, али примају помоћ Божију, а у оном животу ће имати велику плату.

2 коментар(а)

  1. Sta je to duhovna ljubav