ПОУКЕ БОЖАНСТВЕНЕ ЉУБАВИ

 
Старац ПАЈСИЈЕ Светогорац
ПОУКЕ БОЖАНСТВЕНЕ ЉУБАВИ

 
СМИРЕЊЕ
Током читавог свог монашког пута, Старац се одликовао смиреношћу ума. Он је још у младости схватио да човек, који не жели да духовно осиромаши, мора да се обуче у одежду смиреноумља. Штавише, није довољно да је само обуче, него је потребно и да је чврсто привеже око себе, сагласно подстицају апостола Петра: Пригрлите смиреноумље, јер се Бог гордима противи а смиренима даје благодат. Понизите се, дакле, под моћну руку Божију, да вас узвиси кад дође време. Све своје бриге положите на Њега, јер се Он стара за вас(1.Петр.5;5-7). Нама, почетницима у монашком животу, он је стално наглашавао да наш циљ мора бити смиривање самих себе (покоравање ума благодати). Природна последица тога биће дејствовање божанствене благодати, која нам је дата у тајинственом помазању у време крштења и која потом савршава све остало. “Не трудите се да задобијете љубав, молитву, пост, бдење и остале врлине. Узалудно ћете се трудити, јер Бог нам неће помагати уколико није присутно и смирење. И то се не дешава ни због чега другог него због тога што ћете, уколико вам помогне, пострадати од гордости. Бог од нас тражи само смирење. Све остало је природни плод доброг садејства посредством човековог смиреног расположења, узрочника свих добара божанствене благодати. Плод Духа је (када му човек дозволи да ‘нарасте’) љубав, радост, мир, дуготрпљење, благост, доброта, вера, кротост, уздржање… (Гал. 5; 22-23).
Погледајте како и Богородица исповеда и показује нам да Бог погледа на смерност слушкиње Своје (Лк. 1; 48).”
Сви Старчеви поступци исходили су из таквог смирења. У потпуности свестан своје људске слабост, он је осећао и дубоку потребу да се пламеном чежњом и љубављу својим умом привеже за једину благотворну силу – за нашег Господа, Исуса Христа. Будући у потпуности зависан од Њега и Њему покоран, од Њега је и добијао свако дејство и кретање. Старац ни у једном тренутку није допуштао свом уму да се бави нечим другим и да прекине умно јединство с божанственом благодаћу, да не би божанствено дејствовање (енергију) заменио човечијим. При том је његовом уму било тешко чак и да чита последовања свештених списа, која је изузетно волео и којима се дивио, подстичући све нас да проникнемо у њихов свештени смисао (“Ја толико волим црквене књиге”, говорио нам је он, “да, када се молим, узимам Молитвеник и привијам га на срце!”).
Сву Старчеву величину осетили смо у његовом непоновљивом смиреноумљу, које је после свега тога говорило: “Осећам се као конзерва бачена у канту за смеће али чији је поклопац промислом Божијим окренут ка сунцу. Она прима његове светле луче и васцело сунце се одражава на њој тако да, по благодати, и она постаје светла.”
Дивили смо се како његовој смиреној мисли која је самога себе сматрала одбаченом конзервом, тако и његовом свечистом признању узрока који га је чинио светлим. То, с једне стране, признање сопствене слабости, а са друге – признање јединствене благе силе, испуњавало га је савршеним смирењем. С дивљењем смо приметили како се клања мирјанима.
“Старче, зашто се Ви, будући монах, поклањате мирјанима”, упитали смо га једном приликом.
Он нам је, изражавајући љубав, одговорио:
“Зато што у њима видим благодат Светога Духа, коју су добили на светом крштењу. Њу види мој ум, и ја се поклањам својој браћи.”
 
ЉУБАВ
Из таквог Старчевог смирења проистицала је његова искрена и нелицемерна љубав. Привезавши свој ум за Бога, себе је сматрао најгрешнијим и најнижим човеком на земљи, због чега је смирено служио сваком брату. Учинио је себе “последњим и свима служио”, и Бог га је због тога учинио “првим”.
Старчева љубав је била очигледна, подједнака према свима, и имала је све особине истинске љубави:
Био је дуготрпељив, односно, био је веома попустљив према сагрешењима других, јер се трудио да на њихове грехове гледа кроз сочиво за умањење, а на олакшавајуће околности кроз стакло за увеличавање.
Његова љубав није завидела. На чему би могло да позавиди срце које је било обитавалиште Господње? На слави? Старца је Створитељ сваке твари прослављао дејствовањем Светога Духа. Које је друго дејство могло да донесе већу, јединствену и истинску славу? Славу, коју Старац никада није волео и свагда ју је приписивао искључиво Богу.
Старчева љубав никад није тражила своје, и он је увек гледао на корист других. То се посебно пројавило током последњих година, када је, и сам болестан и са непрестаним крварењем, служио болеснима, не размишљајући о последицама које су довеле до исцрпљивања организма. Дан је посвећивао људској патњи а ноћ Богу. Због крварења је два или три пута током Литургије падао у несвест, и подизали су га са пода. До смрти је запостављао себе ради Бога и ближњег.
Старчева љубав је за нас грешне увек деловала као покров. Желео је да његова чеда буду без икаквих недостатака, а када би их приметио, никада их није разобличавао пред другима.
Старчева љубав је свагда веровала и надала се да ћемо се једном поправити, иако смо ми својом необлагодаћеношћу изневеравали његове наде. Он, међутим, није очајавао, јер је знао да је оно, што је немогуће људима, могуће Богу (Лк. 18; 27). Старац је своју наду полагао на Бога и Он га никада није постидео.
Шта би се могло рећи о трпљењу његове љубави?
Код свих људи, трпљење има одређену границу, тако да ју је имао и Старац, с том разликом што ту границу није поставио он сам. Та граница је била телесна смрт.
Никада нисмо видели да Старчева љубав пада. Међутим, одакле би и могла да падне? Он је самога себе сматрао нижим од сваког створења, а одатле није могао да падне. Падање је својствено онима који “лебде у облацима”.
За крај смо посебно оставили казивање о томе да Старчева љубав није мислила зло. Он је веома рано научио да очисти ум од сваке рђаве људске помисли, а касније чак и од добрих помисли. Тако је свој ум припремио да буде сасуд за част, освећен и користан Господару, припремљен за свако добро дело (2.Тим. 2; 21). Помишљао је само на Христа. Није допуштао да поред Њега “преноћи” било ко: целокупна његова пажња била је посвећена томе да ништа не постане узрок окретања његовог ума ка споредноме, да се не би лишио благодати. Та света заједница са Христом није му допуштала да равнодушно посматра изопачену човекову помисао о ближњем, и он је настојао да је исправи. “Мој посао је да исправљам изопачене мисли, и сви смо ми дужни да то чинимо”, говорио је он.
Старче“, одважио се једном да му каже неки мирјанин,за некога кажу да је неморалан. Шта ви мислите о томе?
“Зар ти речи да ће цариници и блуднице пре нас ући у Царство небеско (в. Мт. 21;31) ништа не говоре о томе? Уколико познају своје оскрнављено стање, Бог ће устројити и њихова страдања ради покајања, учиниће их страдањима за Његово небеско Царство.
Међутим, Бог с нама има проблема јер мислимо да смо прави и судимо другима. Не осећамо потребу за Његовом помоћи, не тражимо је и, самим тим, лишавамо благодат Божију права да дејствује и да нас спасе.”
“Старче, моји родитељи стално јадикују и ја више не могу да их поднесем у кући. Шта да учиним!”
“Ех, благословени, кад си био у колевци даноноћно си јадиковао. Они су те тада узимали у руке и привијали уз себе с нежношћу и љубављу. Како ти се допада то, што су они тада могли да помисле да те упуте у неку установу и да мало предахну? Правда Божија ти сада омогућује да понашањем, какво су они тада показивали према теби, делимично вратиш дуг родитељима.”
Старче“, упитао га је други брат,данас ђаво напаса по читавој земљи, и свуда је присутан, шта ће се догодити?”
Старац га је потапшао по рамену и са осмехом рекао:
“Не брини, младићу! Христос ће затећи обрађену земљу и без тешкоћа ће је засејати!”
Видевши код врата (кутлумушке) обитељи да стотине поклоника одлазе код Старца, почивши старац Данило из Закинта карактеристично је приметио: “Он ће учинити да више нећемо бити у стању да умесимо довољно хлеба и нахранимо народ. Сећам се да је једном, кад сам старца Данила (којег су оци – Светогорци сматрали човеком тешког и јогунастог карактера) довезао у Солун код лекара, овом старцу пришао неки човек. Рекао му је да његово дете има рак и упитао га шта да учини.
Старац Данило му је тада одговорио:
“Одведи га код лекара.”
“Водио сам га”, одговорио је човек, “и ништа не могу да учине.”
“Ако су ти тако рекли, онда иди код старца Пајсија. Тај све њих излечи!”
Старац је био веома огорчен видевши да неки духовници не постављају као свој циљ да поправе искварене помисли браће, него да их на сваки начин умирују. Он сам је, наравно, увек настојао да исправи помисли али је при том жалио што браћа неће имати добро мишљење о таквом духовнику.
Када бих ја“, говорио је Старац,користио тај начин, умирио бих и самог ђавола!
Старац се, посебно током последњих година, трудио да не ослаби љубав многих. Као нежна мати, покривао је и исправљао своју децу, уподобљујући се нашем небеском Оцу. И Он је учинио то исто, кад се кроз тајну Свог оваплоћења обратио људима, иако су Га разочарали наша слободна воља и склоност ка злу, тако да је рекао: Колико пута хтедох да саберем чеда твоја као кокош пилиће своје под крила, и не хтедосте (Ј1к.13;34). Жалећи због непостојаности људских помисли, рекао је: С ким ћу, дакле, упоредити људе овога рода, и коме су слични? …Јер је дошао Јован Крститељ који хлеба не једе нити вина пије, а ви говорите: демон је у њему. Дошао је Син Човечији који и једе и пије, а ви кажете: Гле човека изјелице и пијанице, друга цариницима и грешницима. И би оправдана премудрост од све деце њезине (Лк. 7; 31-35).
Старац се само у једном случају није трудио да исправи човекову искварену помисао: онда кад се она односила на њега самог. Никада се није правдао ако су га оптуживали, нити се трудио да убеди. Напротив, видели смо да је захвалан онима који га оптужују и да их оправдава.
Један брат, господин К. из Кавале, дошао је код Старца и замолио га да прими извесну количину новца, али је старац то одбио. Међутим, како је овај брат био веома упоран, Старац му је рекао:
“Отиђи и дај тај новац томе и томе. Међутим, како ће њему тај новац нашкодити, отиђи и купи те ствари (рекао му је које), однеси их њему али нипошто немој да кажеш да сам те ја томе посаветовао!”
Господин К. је учинио онако, као што му је Старац рекао. Задивио се смирењу Старца, који није желео да брату буде откривено ово доброчинство.
Међутим, кад нам је господин К. открио шта је учинио по Старчевом савету, ми смо се још више задивили, јер је брат, којем је учињено доброчинство, био међу оном двојицом – тројицом што су, видевши да код Старца притичу хиљаде поклоника, услед зависти почели да га оптужују, да га називају чаробњаком и сл. Тако је поступао Старац: чинио је добра дела онима који су га ненавидели и говорили лажи. Он је био једно од оних чеда Божијих што су се уподобила нашем небеском Оцу, Који по Својој доброти сунцем обасјава и зле и добре, и даје дажд праведнима и неправеднима(Мт.5;45).
Старац је благонаклоно прихватао да буде посрамљен и неоправдан пред људима. Међутим, управо му је због тога током читавог живота помагао и садејствовао наш Господ. Тако је Старац испунио трећи знак верног и истинског слуге: Господ му помагаше и реч потврђиваше знацима који су се затим показивали (в.Мк.16;20).
Предлажемо вашој љубави тек неколицину од многих таквих знакова.
 
СВИМА ПРЕД ОЧИМА
М. А. из Александруполиса је заједно са двојицом својих пријатеља дошао на Свету Гору да би посетио старца Пајсија. Док су се спуштали низ стазицу, сусрели су групу Немаца. Они су придржавали свог сународника, богаља који није могао усправно да хода. М. је једном од својих пријатеља, који је знао немачки, рекао да их упита куда иду. Одговорили су му да свог пријатеља воде код Старца, односно да су још у Немачкој сазнали да он може да га исцели. Грци су их тада запитали којој вероисповести припадају и они су одговорили да су римокатолици. Другови су наставили свој пут и први стигли код Старца. Он је, међутим, најпре примио Немце а затим, након што је с њима разговарао неко време, отишао у своју келију. Одатле је донео штап и дао га брату са осакаћеним ногама. Немци су се опростили и отишли. Након што су Грци, са своје стране, поразговарали са Старцем, отишли су и они.
На успону стазице сустигли су Немце. Запрепашћено су приметили да Немац – инвалид сада хода сам, ослањајући се само на штап. Како су им Немци рекли, Старац их је уверио да ће њихов пријатељ потпуно оздравити. Обе групе су се заједно спустиле у Дафни и укрцале на лађу која води до пустиње. Међутим, група М. А. није могла да одвоји очи од Немца, који је још јутрос био богаљ. Са дивљењем су примећивали значајно побољшање његовог здравља.
Најзад, када су се Немци припремили да изађу на пристаниште свете обитељи Симонопетра, Грци су се запрепастили видевши да бивши инвалид скаче и излази на пристаниште! Нису веровали сопственим очима! Старац је још једном помогао својим светим молитвама тако да је Бог сатворио још једно чудо, и то пред очима толико људи!
Старац је наглашавао да сви духовници, када на божанственој исповести читају молитву разрешења, могу да опросте грехове, односно, да кроз њих (духовнике) дејствује Бог. Истовремено је, међутим, објашњавао:
“Кад је неком потребан духовни учитељ, не би требало да се узда у срећу, јер поучавати могу само они, који су се претходно побринули за сопствено очишћење и који су, задобивши опит кроз делање, добили заповест да поучавају.”
Тада је неко од слушалаца упитао Старца о спору тројице јерарха с архиепископом, желећи да зна ко је од њих у праву.
Старца је на неки начин узнемирило ово питање и он је рекао:
“Слушајте, децо, нисмо сви ми погодни за сваки посао! Требало би да се сваки брине о свом послу и да се не меша тамо где не приличи, јер на тај начин ни у чему нећемо узнапредовати. Наш посао и циљ су да се, колико год је то могуће, побринемо за свакодневно очишћење душе, односно да се ослободимо од блата и да, према љубави Божијој и нашем смирењу, очистимо наше душе од сваке мисли, не испуњавајући је помислима о томе шта ради овај или онај. Пошто сте ме питали о тој ствари, рећи ћу вам следеће:
а) Сви хришћани су обавезни да слушају законе наше Цркве.
б) Ми не смемо да гледамо на то шта чине други, него би требало да испуњавамо заповест Христову: Пазите на себе, да не бисмо чули прекор: Зашто гледаш на трун у оку брата твојега? Утолико пре нам не доликује да судимо, јер је то искључиво Божије дело – да гледа шта раде људи и да им суди – а не наше. Не би требало да проваљујемо кроз туђу ограду, да се не бисмо заплели.
в) Да бисмо постали свесни свега тога, исприповедаћу вам једну причу.
Отац је имао троје деце. Једне вечери, кад се вратио кући, угледао је следећи призор:
Његова пијана деца ваљала су се по поду. Под око њих био је прекривен делићима разбијених чаша и флаша. Добри отац је с напором подигао децу и опрезно их положио на свој кревет. Затим је узео метлу и почистио све крхотине стакла са пода. Отворивши врата, погледао је куда би могао да баци то стакло, али није нашао ниједно место, па је рекао:
“Оставићу га овде, на врху зида (који је одвајао врт око куће од улице), а сутра ујутро ћу га бацити.”
Да… након што је оставио стакло, онако узнемирен отишао је да спава. Касно у ноћ, лопови су покушали да уђу у његову кућу. Међутим, чим су рукама дохватили зид, посекли су се на оно стакло и почели да запомажу од бола. Отац је устао и отерао их.
Ујутро, кад су се деца пробудила, отац им је испричао о ономе, што се догодило те ноћи. Деца су тада рекла:
“Видиш ли, оче? Добри Бог нам је због нашег добра допустио да се напијемо! Да се нисмо напили и разбили чаше, ти не би ставио разбијено стакло на ограду. Лопови би онда ушли у кућу, покрали би нас, а можда би нас и убили!”
Кад је Старац завршио причу, окренуо се и рекао:
“Да ли сте разумели ово приповедање?”
Нико није одговорио, а он је наставио:
“Ето, добри Бог никада неће допустити да нам се догоди нешто лоше ако претходно не види да ће отуда проистећи нешто добро и да ће наша душа од тога имати користи. Према томе, будимо сигурни да ће Бог чак и нашу разузданост преокренути на добро! Имајте поверења у Њега, све препустите у Његове руке и не брините се!”
 
ЗЕМАЉСКА И НЕБЕСКА ТОРБА
Тата монаха оца П., који се подвизавао на Светој Гори, дошао је на Свету Гору ради поклоњења, али и да би са својим сином размотрио нека питања. Он је у то време имао извесне проблеме са децом, и затражио је од оца П. да га одведе код старца Пајсија.
Кад су тамо стигли, Старац је монаховог оца ословио по имену, иако се нису познавали. Након што их је угостио, отац му је објаснио о чему се ради.
Док су разговарали, отац П. је стајао недалеко од њих, са монашком торбом на леђима. Био је узнемирен, јер се његов брат у Христу, којем је старац Пајсије помогао и учинио добро дело, сада променио и почео да га осуђује. Велика је била његова жалост и огорчење. Све му је то пролазило кроз ум, као и неправда каквој га је изложио брат којем је учињено доброчинство, због чега се много мучио. Одлучио је да се о томе посаветује са Старцем чим његов отац заврши разговор.
Управо у тренутку кад је размишљао о свему томе, Старац је прекинуо разговор с његовим оцем, окренуо се према њему и с осмехом рекао:
“Слушај ме, драги оче П.! Кад неко у овом животу помаже људима, чини им добра дела и воли их и када му они, са своје стране, такође узвраћају добротом и љубављу – онда је то слично том двопеку у торби коју носиш на леђима! Међутим, кад ти онај, којем чиниш добра дела и којем помажеш, уместо захвалношћу и признањем узврати осуђивањем, онда то одлази у другу, бољу торбу, коју имамо на небу, и за нас би било добро да је напунимо! Према томе, немој да се збуњујеш. Уколико се твоја торба на небесима пуни, ти – заблагодари, и нећеш је пронаћи празну!”
Старац се затим окренуо и наставио разговор с његовим оцем.
Отац П. је задрхтао од Старчевог неочекиваног одговора на његову унутрашњу тескобу. Истовремено је приметио да његову душу напуштају сва она осећања која су је донедавно помрачивала и изазивала неподношљиво мучење.
 
ПЛАНИНА СЕ ПРЕТВОРИЛА У РАВНИЦУ
Један брат је живео у свету, следећи веома рђав пут. Био је повезан са магијом, наркотицима и, уопште, живео је на веома рђав начин. У време док је служио “злог господара”, овај је почео да га мучи на све могуће начине, као што и обично чини са свима који раде за њега. Брат Е. се силно уплео: ма колико да се трудио, није могао да избегне његове замке, због чега је ужасно патио. Почео је и да очајава, страхујући да неће моћи да се отргне од таквог окружења. Он је, дакле, био на прагу безнађа: све му је, што је требало да учини да би се отргао од њега, изгледало недостижно и тешко.
Пријатељи, који су га волели и желели да му помогну, наговорили су га да отпутује на Свету Гору и да своје неподношљиво душевно бреме положи пред Старца.
Брат Е. је послушао овај добар савет својих пријатеља и запутио се на Свету Гору. Чим је стигао до келије “Панагуда”, Старац га је приметио. Увео га је у своју келију и показао му велику љубав и доброту. Након што га је послужио ратлуком и водом, Старац је сео поред њега и упитао га како се зове, одакле је и који је циљ његове посете.
Брат Е. му је отворио своје срце: причао му је о својој прошлости и о томе како се уплео. Објаснио му је да сада, кад је одлучио да се врати добром животу, све изгледа као “планина” и да због тога очајава. Закључио је говорећи да сада све своје наде полаже у његову (Старчеву) помоћ.
Видевши у каквом се стању налази, Старац му је рекао:
“Послушај ме, чедо, и не жалости се! Ти јеси, и требало би да се осећаш као мало, просто детенце, које је ходало и неочекивано се нашло пред великом стеном што му је препречила пут. Дете покушава да својим малим и нежним прстићима помери стену. Међутим, она ни најмање не може да се помери. И шта се дешава онда кад дете, желећи да удаљи огромну стену и да пође даље, не прекида своје покушаје, чак и ако су они узалудни? Наш добри Отац гледа на благочестиво настојање Свог малог детета, чак и ако је оно узалудно, и жури да му помогне. Он, наравно, боље од свакога разуме да је дете слабо и нејако, и не осуђује га. Напротив, Он Сам жури у помоћ. Тада се остварује оно што је Он рекао: Оно што је немогуће човеку, могуће је Богу. Видевши усрдно настојање малог дечака, ја верујем да неће само добри Отац померити и одгурнути стену, него да ће то учинити и сваки варварин.
Према томе, не жалости се: Бог зна да си ти слаб и да људским снагама нећеш моћи да уклониш огромну стену која лежи на твом путу. Бог од тебе тражи само једно – да наставиш да корачаш по добром путу и да се трудиш да својим слабим рукама помериш стену, како би и даље ишао тим путем.
Видевши твоју добру намеру, а такође и твоје побожно, иако слабо старање, наш Отац ће Сам померити стену. Зло је у томе што човек, осетивши се силним и снажним, начини први покушај; међутим, кад види да се стена не помера, почиње логички да размишља и враћа се назад. Он тиме показује да верује својим снагама и разуму. Положивши сву своју наду на њих, не допушта Богу да му помогне. Према томе, не размишљај логички него поступај као мало дете које има Оца, и којем Он у свему помаже. Буди опрезан и не труди се да се сам избориш са својим помислима, како те не би задавила омча убеђености да ћеш их сам протерати и победити. Помисли ће одагнати благодат Христова онда кад се будеш подвизавао просто, знајући да сам ништа не можеш да учиниш. Због тога се уздај у Христа а не у себе! А сада иди…”
Старац је ово брату рекао с много доброте и љубави. Одлазећи од Старца, он је признао да се “планина” претворила у “равницу”. Од тог доба, он безбрижно корача путем нашег Христа. Када повремено на свом путу наиђе на “стену”, опомиње се Старчевог савета и, примењујући га, она његовим (Старчевим) молитвама ишчезава.
 
МОНАХ ПО ПРИНУДИ
Отац X., који се подвизавао у Капсали, имао је духовног брата. Много га је волео, због чега се безброј пута молио на бројаници да га Бог просветли и да се замонаши. Он се током дужег периода молио с тим циљем.
Једнога дана одлучио је да оде у посету Старцу и да се са њим посаветује о том питању. Кад је пришао огради његове келије Старац га је спазио и, без обзира на то, што ништа није знао о његовом питању, насмејао се и рекао, предупредивши тиме сваки разговор:
“Ех, оче X..! Чини ми се да ће због многих молитава које смо сатворили на бројаници … постати монах и против своје жеље! То, међутим, није исправно!”
 
ПОТРУДИ СЕ ДА ДОБИЈЕШ СВОЈУ ДИПЛОМУ!
Један брат је студирао у свету. Међутим, пре него што напусти световно да би се замонашио, било је потребно да положи још много испита да би добио диплому. Због тога је одлучио да се замонаши и пре него што у потпуности оконча школовање. Допутовао је на Свету Гору и запутио се у свету обитељ.
У време кад је већ био послушник у манастиру, почело је да га мучи питање: да ли би требало да положи те испите и да добије диплому? Одлучио је да оде код старца Пајсија и да њега упита о томе.
Добио је следећи одговор:
“Боље ће бити ако се покајеш једном зато што си је добио него да се кајеш хиљаду пута због тога, што је ниси добио! Према томе, положи те испите!”
Међутим, овог брата су мучиле сумње:
“Старче, плашим се да нећу бити у стању да их положим!”
Старац га је умирио и обећао му да ће се помолити за њега, како би га Бог просветлио да напише тачне одговоре.
Брат је отишао, а затим отпутовао у Солун и прилично лако положио неколико испита. Преостала су му још два тешка испита којих се, у ствари, и плашио.
Док је размишљао о тежини тих испита, заспао је и у сну видео нека поглавља из предмета које је сутра требало да полаже. Кад се пробудио, није том сну придавао никакву важност, тако да је поново заспао. Међутим, и тог пута је имао исти сан, са оним истим поглављима. Тада је устао и изучио одговарајуће странице. Снажно је осећао да се Старац моли за њега и да га је на неки начин обавестио.
Брат се сутрадан са запрепашћењем уверио да је на испиту добио управо оне теме, које је претходне ноћи видео у сну!
 
СВАКОМ ДОБРУ ПРЕТХОДИ ОДБАЦИВАЊЕ ЗЛА И ОДРИЦАЊЕ ОД СТРАСТИ
Старац је о Николају П. рекао:
“Данас примећујемо појаву екуменизма. Сви говоре о општесветском уједињењу, о миру, љубави и сл. Римокатолици покушавају да се уједине с православнима, протестанти с католицима и, уопште, примећује се општесветски покрет уједињења, екуменизам. То је велика грешка, и они ништа исправно неће моћи да учине. Видим да су наши Оци, да би задобили љубав, безмолвије [тиховање] и, уопште, благодат Христову, најпре савршавали велики подвиг да би се ослободили од страсти. Након што би из срца прогнали гнев, било је сасвим природно да његово место у срцу заузме љубав. Тако су постизали да, одбацивши страсти, најпре постану добри а затим и да се сједине са Богом. Требало би да људи и данас тако поступају. Требало би да се православци постарају да постану добри православци, римокатолици би требало да одбаце оно што је код њих погрешно, итд. Уопште, требало би да свако одагна из себе оно, што није угодно Богу. Тек тада ће људи моћи да се уједине и да воле једни друге. Како да говоримо о богословљу, кад нама владају страсти? На пример, ако папа верује у своју непогрешивост, самим тим показује да он, будући да је непогрешив, не може да се сагласи са другима или да саслуша другачије мишљење – он је непопустљив.
Да бисте разумели шта хоћу да кажем, исприповедаћу вам једну кратку историју. Наиме, и ми желимо уједињење Цркве и молимо се за то, али не како они хоће него како то хоће Бог, односно, да одбаце своје захтеве и страсти. Једном, кад сам био на Синају, догодило се следеће:
У време док су се успињали на врх Синаја, случајно су се нашли заједно Италијан – римокатолик и Грк – православац. Док су корачали, повели су разговор о уједињењу Цркава. Обојица су имали најновију представу о томе (екуменистичку). Дакле, док су били на путу, све је било прекрасно. Сједињење, мир, љубав, сагласност и све остало што сервира “екуменизам”. Након вишечасовног путовања, доспели су до врха Синаја. Тамо су сусрели два мала бедуина – у дроњцима, прљава, мршава – који су просили новац. Кад их је приметио, Грк је извадио нешто из џепа. Међутим, он се узнемирио и рекао Италијану
– римокатолику:
“Знаш ли на шта су ме подсетили ови бедуини? Кад сам их видео, сетио сам се да смо управо у таквом, па чак и у још горем стању били ми 1940, кад су Италијани упали у Грчку. Италијани су нас тада поробили, и на хиљаде наших људи умирало је од глади. Дошли смо дотле да је сав наш народ осиромашио.”
Кад је то чуо Италијан, почео је да брани Италију и да говори да је крива сама Грчка, односно да није хтела да се потчини Аксону: да се потчинила, не би се догодило ништа слично. Тад су почели да се свађају, што се завршило политичким размимоилажењем: Грк је подржавао Метаксаса, јер му се овај допадао, а Италијан – Мусолинија. Тако су се за неколико минута развејала сва она прекрасна размишљања о љубави, сједињењу, миру, итд. То потиче отуда, што нису знали да сваком добру претходи одбацивање зла и одрицање од страсти.”
 
НЕОПХОДНО ЈЕ ДА ПРОНИКНЕМО У ДУХ ПИСМА
У лето 1987. упитао сам Старца о будућем општесветском рату, о оном којег називају “Армагедон” и о којем нас обавештава Писмо.
Он ми је, са очинском заинтересованошћу, саопштио различите податке. Хтео је чак да ми открије и одређене знакове, који ће нас убедити да се уистину налазимо у поколењу Армагедона. Старац ми је рекао следеће:
“Кад чујете да воде Еуфрата Турци у горњем току реке прекривају бранама и да их користе за наводњавање, знајте да смо већ ушли у припрему за тај велики рат и да се на тај начин припрема пут за двестамилионску војску која долази од истока сунчевога, како каже Откровење.
Међу припремама се налази и следеће: најпре мора да пресуши река Еуфрат, како би могла да прође та многољудна војска. Мада” – Старац се у том часу насмешио – “ако двеста милиона Кинеза, који ће туда проћи, попије по један врч воде, они ће исушити Еуфрат!
Многи су говорили да армију Кинеза у овом тренутку чини двеста милиона људи, односно, то је онај конкретан број о којем пише свети Јован у свом Откровењу. Кинези већ припремају пут који називају ‘чудом епохе’. Он је широк толико, да по њему несметано може да прође хиљаду војника поређаних у строј. Они су га до сада довели до границе Индије.
Потребни су, међутим, велика пажња, просветљен и чист ум да би се могли разликовати знакови времена. Другим речима, на неки начин се дешава тако да не могу да их разликују они, који се не брину о очишћењу срца, због чега лако падају у заблуду. Претпоставимо да неко зна да река Еуфрат мора да пресуши да би туда прошла армија од двеста милиона војника. Међутим, ако очекује да се то догоди на чудесан начин, тј. да се, претпоставимо, отвори велика пукотина и да ишчезне сва вода, онда ће такав човек бити у заблуди, јер се није постарао да кроз срдачну чистоту проникне у “дух” Писма. Нешто слично догодило се и са Чернобилом: свети Јован Богослов у Откровењу каже да је видео звезду која је пала с неба и људима загадила воде. Међутим, онај који очекује да са неба падне звезда већ је одавно у заблуди и никад неће схватити да се то већ догодило. Чернобил у Русији означава ‘пелен’ и ми видимо да је начињена огромна штета, која ће током времена бити још већа!”
 
ЕЛЕКТРОНСКЕ КАРТЕ КОНТРОЛЕ И АПСОЛУТНО ПОВЕРЕЊЕ У БОГА
У последње време се много говори о електронским личним картама, кредитним картицама и картицама за различите услуге.
Народ се поделио: једни кажу да су те картице нешкодљиве, а други – да су оне систем који служи плановима оних што нападају човечанство. Неки, опет, тврде да знају циљ због којег се издају те картице, али да нас то неће погодити уколико на њих ставимо крсно знамење, односно, да од нас неће тражити да се одрекнемо Христа. Једном речју, било је много говора о томе, што је изазвало пометњу и поделило браћу. Међу њима је завладала тешка атмосфера: сваки је подржавао своје сопствено мишљење, сматрајући да су сви остали у заблуди.
Схвативши ову ситуацију и желећи да нам помогне, Старац нам је подробно објаснио шта се догађа и где је истина.
Овде ћемо говорити о само једном случају, о ономе што се догодило побожном господину који ради у министарству у Атини, оцу четворо деце.
Један од министара у влади одлучио је да на улазу у министарство постави електронске аутомате за проверу службеника помоћу једноставних електронских картица, које на себи нису имале нити магнетну траку, нити bar code систем, нити пак UPC (Universal Product Code – универзално кодирање производа). Тада се међу хиљаду и три стотине службеника овог министарства појавио проблем: да ли да пристану или да не пристану на тај систем?
Огромна већина службеника одлучила је да се успротиви и да не пристане на увођење електронске контроле, којом се нарушава слобода личности. Што је најважније, савест им је говорила да тај систем служи мрачним плановима неких људи који нису наклоњени нашој Цркви. Они су се, дакле, успротивили, али је тада министар, господин …, на чији су предлог купљени апарати за електронску контролу, почео да им прети отказом. Присиљавао је службенике да се сагласе са новим електронским системом, на чију је куповину потрошено много милиона.
Након свих тих притисака, службеници су се предали и пристали да прихвате картицу. Међутим, двојицу најпобожнијих службеника министарства мучила је савест. Они се нису сагласили, због чега су морали да трпе претње министра и осталих руководилаца овог министарства. Дали су им рок и рекли да ће они, уколико се не сагласе до његовог истека, бити отпуштени из министарства. Оба побожна брата обратила су се за савет Цркви и свештеницима. Ни тамо, им, међутим, нису дали јасан одговор. Један јереј је рекао овом господину:
“Узми ту карту, несретниче, није то ништа! Имаш четворо деце, шта можеш да учиниш?”
Други му је рекао друго, због чега овај човек није био у стању да донесе исправну одлуку.
Одлучио је да посети Свету Гору и да се посаветује са старцем Пајсијем. Он му је говорио о читавој овој ствари и показао карту. Старац је картицу узео у руке и, након што ју је детаљно разгледао, објаснио:
“Ово је једноставна картица. Не садржи нити магнетну траку, нити било какав код из система bar code-а или UPC-а. Према томе, не брини! Ви сте, међутим, добро поступили што нисте пристали на тај систем, јер се иза њега крије други, већи план…”
“Обојица сте”, наставио је Старац, “добро учинили што сте се успротивили, и до краја се немојте сагласити!”
Онај господин му је тада рекао:
“Старче, министар прети да ће ме за неколико дана отпустити уколико не пристанем!”
Старац је на то рекао:
“Ти учини оно што је, као што видиш, угодно нашем Христу а министар, уколико буде упоран, неће успети да оствари нити своју претњу нити свој антихристовски план!”
Господин … је отишао са Свете Горе, имајући поверења у Бога и у Старчеве свете молитве. Из министарства му је стигао позив, којим су он и његов пријатељ обавештени да се означеног дана јаве у министарство и да дају свој одговор. Међутим, и пре него што је дошао тај дан, влада је пала и министар је отишао. Следећи министар је уклонио све електронске аутомате, сматрајући их средствима која спутавају слободу личности. Склонио их је у подрум министарства, где се и данас налазе.

2 Comments

  1. Sta je to duhovna ljubav