ПОУКЕ БОЖАНСТВЕНЕ ЉУБАВИ

 
Старац ПАЈСИЈЕ Светогорац
ПОУКЕ БОЖАНСТВЕНЕ ЉУБАВИ

 
КАКВА ПЛЕМЕНИТОСТ!
Старац је са једним братом разговарао о оптужбама које су се, с времена на време, упућивале свештенству:
“На мене је”, рекао је старац, “дубок утисак оставио одговор равноапостолног Константина Великог, када је он на Васељенском сабору уклонио извесне оптужбе које су се тицале свештенства: ‘Ја бих скинуо свој плашт и њиме покрио свештеника који је сагрешио!’ Каква племенитост! Каква одважност! То је веома важна ствар!
Константин Велики је помогао хришћанској вери да постане владајућа и много је допринео њеном развитку, јер је укинуо идолослужење. Тек сада хришћани могу да разумеју какво је добро Константин Велики учинио свету! Данашње власти поново допуштају да у држави постоје све вероисповести, и то у име слободе која се у наше време изједначила са самовољом.
Данас допуштају да без икаквих сметњи дејствују и да се оснивају центри прозелитизма или школе и манастири гуруа, да несметано делују муслимани, магови, сатанисти, масони, јеховисти и хиљаде религиозних организација, од којих је Константин Велики очистио државу! Тек сада смо у стању да, као никада раније, схватимо његову делатност!”
Требало би да своју молитву поделимо на три дела: један део ћемо задржати за себе, један ћемо наменити нашој живој браћи, Цркви и целом свету а један (део) нашој упокојеној браћи, коју не смемо заборавити.”
Бремените жене би требало да се чувају и да не гледају телевизију, јер она емитује зраке, који стварају озбиљне проблеме њеном здрављу.”
Старац је упитао једног брата:
“Које је истинско Име Божије?”
Брат се нашао у недоумици, а старац му је објаснио:
“Истинско Име Божије је – Господ (Кириос), остало су Његова својства.”
Једном брату, који га је посетио, старац је између осталог рекао:
“Подвиг који извршавамо с циљем да тело покоримо духу морамо извршавати с великим расуђивањем. Неки много посте и исцрпљују се. Онда се догоди да брат од њих затражи да изврше неко послушање, а да они нису у стању да га испуне. На тај начин губе своју награду, јер аскеза (подвижништво) није само себи циљ него средство којим ћемо достићи љубав према Богу и према Његовом образу, тј. према човеку.
Кад се смирујемо, Бог устројава да окусимо Његову божанствену благодат, а она затим, кад постане све за душу, храни и тело. Срце ти не допушта да спаваш, заборављаш на самога себе, и као да више не постојиш. Иако се у то време може догодити да даноноћно будеш, да тако кажем, “на ногама” не осећаш умор него се, напротив, одмараш! Према томе, нагласак се мора ставити на смирење!
Богу је позната наша слабост, али Он хоће да је и ми осетимо, како бисмо се одрекли сопствених дејстава и прихватили Његова (дејства). Све је, дакле, у нашем смирењу, које привлачи благодат а она даље твори све остало!”
 
“ОЧИНСКИ ШАМАР”
Једног октобарског поподнева, 1983. г, са још двојицом браће стајао сам на улазу у манастир и очекивао поклонике. Стигла је прва група, коју смо угостили и која се затим запутила код старца Пајсија. Убрзо потом, на манастирској капији појавио се и младић који није могао да хода, тако да су га придржавали побожни посетиоци. Он је био у веома лошем телесном и душевном стању.
Објаснио нам је да већ две године у рукама и левој нози осећа окоштавање, болове и, истовремено, натприродну покретљивост. И заиста, његова рука и нога биле су окренуте споља, и више нису реаговале на мождане импулсе. Иако су учинили све што су могли, лекари су на крају “дигли руке”, јер су се уверили да не могу допринети никаквом стварном побољшању.
Пријатељи су му рекли да на Светој Гори живи један монах, старац Пајсије, и да је он, по благодати Божијој, помогао многим људима, од којих су многи били и у горем стању него што је он. Не очекујући више ништа од науке, младић је одлучио да посети старца.
Пре него што се запутио у Панагуду, упитао је за наше мишљење о њему. Ми смо му одговорили следеће:
“То што су ти рекли, и што ћемо ти ми рећи о старцу, у потпуности одговара истини, јер се стање, у каквом се он налази, не може описати речима, и далеко је од сваке логике.”
Уз помоћ осталих посетилаца, младић је сишао до старчеве келије. Кад је тамо стигао старац га је, као и остале, примио с оном особитом љубављу коју бисмо без двоумљења назвали очинском, када у њој не бисмо разликовали ону благост, саосећајност и нежност коју само мајка, у свом материнском срцу, осећа према својој деци. Загрлио је младића док је овај с неком упорношћу, али и вером, настојао да буде исцељен истог минута. Старац га је тешио и говорио:
“Не брини, све ће бити добро. Ја ћу се молити за тебе. То је очински “шамар” од Бога. Иди да се исповедиш и да се причестиш, и редовно иди у цркву.”
Старац је то рекао, и младић се у манастир вратио као “други човек”. Остао је код нас два-три дана, а затим се вратио кући.
У јануару 1984, тј. три месеца касније, кад се старчевим молитвама много тога изменило у души овог доброг младића, почело је лагано и постепено побољшање његовог телесног здравља. Истовремено је и своју душу поверио топлом наручју Цркве. У лето 1984, на изненађење лекара, младић је био потпуно здрав.
Тада је дошао на Свету Гору да старцу захвали за његову љубав и помоћ. Кад је угледао младића, старац је заблистао од радости и рекао:
“Требало би да даноноћно прослављаш Христа, јер си био у веома лошем стању и Бог је устројио све то, што си преживео, да би те поново привео Цркви.”
Данас овај добри младић пламено благодари Богу љубави, нашем Христу, за благост коју је показао “устројивши” ово искушавање болешћу.
Он се труди да свагда буде с Њим и из дубине душе се моли да Господ цео свет приведе Себи, молитвама Његовог изабраног сасуда, старца Пајсија.
Примедба:
Постоји видео-касета, снимљена у дворишту келије Панагуда, на којој видимо старца како беседи с монасима и горепоменутим младићем. Можда ће она касније, ако буде воља Божија, бити умножена на корист наше браће.
 
БИЋЕШ ЗДРАВ!
Према савету свог духовног оца, господин Д. је 1989. г. дошао на Свету Гору и код старца Пајсија. Била је то његова прва посета.
Већ наредне, 1990. г, овај човек се разболео од једног тешког облика злоћудног тумора. Лекари су одлучили да га одмах, не губећи време, подвргну болној операцији, којом ће уклонити овај тумор.
Након операције и убрзане хемотерапије, лекари су се уверили да се здравствено стање овог човека још више погоршало. Господин Д. је тада отишао на Свету Гору, посетио старца Пајсија и испричао му о својој болести.
Старац га је с љубављу и благошћу повео у своју капелицу, где се неко време молио са великим болом. Када је завршио, дао му је да попије освештану водицу. Затим му је поклонио бројаницу и охрабрио га.
“Не брини, уз помоћ Божију све ће бити добро! Бићеш здрав. Само се моли и буди са Богом колико год можеш, иди у цркву, исповедај се и причешћуј сагласно саветима твог духовника.”
Господин Д. је од старца отишао са безграничним поверењем и испуњен надом. Кад је с осталим поклоницима дошао у манастир Кутлумуш, седели су код извора и разговарали. Ту је господин Д. изгубио бројаницу коју је добио од старца и коју је због тога сматрао непроцењивим благословом. Господин Д. је због тога био ужасно узнемирен. Међутим, кад је поново отишао код старца на разговор, догодило се следеће.
Један од његових пријатеља, с којим је отишао у старчеву келију, затражио је од старца једну бројаницу. Старац му је рекао да их више нема али је, пре него што ће поћи, позвао господина Д., дао му другу бројаницу, насмешио се и казао:
“Зар ти нисам рекао да се не бринеш?”
Господин Д. је био свестан да је старац својим чистим душевним очима видео да је он изгубио бројаницу и да се због тога силно узнемирио. Тако се и на делу уверио да ће му старац уистину помоћи својим молитвама. Од тада је прошло шест година, а он је, благодарећи старчевим молитвама, све до данас здрав, превазишавши све претпоставке и рокове које су давали лекари.
“Свету су данас, више него икад, потребни добри свештеници и духовници, јер због оскудице у њима цркве остају празне, док се психијатријске клинике, затвори и болнице све више пуне”, рекао је старац Пајсије.
Свештеници, који имају жене и децу, својом добром и узорном породицом треба да представљају пример који ће подражавати сви људи, посебно у наше време, кад се темељи породице искорењују из болесног друштва.”
 
СМИРЕНИМА СЕ ДАЈЕ БЛАГОДАТ
Старац је једном брату, свештенику у православној општини у Америци, саветовао следеће:
“Онај, ко је свестан своје огреховљености, осећа највећу наду и утеху. Он не очајава, јер је велика његова вера у Бога. Бог има тако велику и чисту љубав према Свом створењу, човеку, какву ми не можемо ни да замислимо. Та љубав Божија често нам не допушта да видимо саме себе, односно да видимо какви смо заиста, јер не бисмо могли да поднесемо своје несрећно стање. Ако не узнапредујемо у смирењу, наш добри Отац неће допустити да видимо своју скверну, јер би у том случају егоизам довео нашу душу до безумља и очајања, а оне најслабије и до самоубиства. Добри Бог нас просветљује и допушта да видимо само оно, што можемо да поднесемо, да би нам постепено откривао све више и више.
Сузе су дар Божији. Не би требало да од Бога тражимо да нам подари посебне благодатне дарове, као што су сузе и сл. Требало би да се молимо само да нам да покајање и једино би о томе требало и да бринемо. С покајањем долази и “царица”, тј. смирење, и чим га Бог примети у човековој души, Он се успокојава. Тада нам даје све, и све благодатне дарове заједно! Он је то и обећао, говорећи: Бог се тврдима противи, а смиренима даје благодат.
 
СВЕ ЋЕ БИТИ ДОБРО
Један од ученика Атонијаде (Атонске школе), дечак који је потицао из многочлане породице, много је туговао што његова најстарија сестра није могла да се уда, док су оне млађе већ имале срећне породице. Кад год би дошло време за свадбу, догодило би се нешто и свадба је пропадала. Дечак је одлучио да оде код старца, да збаци тешко бреме своје туге и да затражи од њега да се помоли, да Бог помогне његовој сестри да се уда. Старац је овом малом, забринутом посетиоцу рекао да пренесе сестри да оде на општу исповест и, што је карактеристично за њега, обећао да ће све бити добро.
Старчева молитва је одмах помогла, и његова сестра се после четири месеца удала.
 
БИЛА ЈЕ У КОМИ
Један ученик Атонијаде, који је такође потицао из многобројне породице, имао је тешко болесну мајку. Она је већ дуго лежала у коми и лекари ни на који начин нису могли да јој помогну. Овај ученик је врло добро знао да би се у том тешком положају само старчевим посредовањем могло доћи до решења. Сишао је до његове келије и открио му свој бол. Старац га је умирио и, као и обично, убедио да ће све бити добро.
Захваљујући старчевим молитвама, мајка је ускоро оздравила. У то време су тројица браће из ове породице похађала Атонску школу и, чим су добила ову вест, деца су поскочила од радости, благодарећи Богу Који је старчевим молитвама одмах подарио здравље њиховој мајци.
Старац је свагда показивао велико интересовање за мале ученике Атонијаде и радовао се кад би их видео одевене у расе. Поредио их је са анђелчићима. Ученици су, са своје стране, гајили ангелску љубав према старцу и због тога су се током школске године у групама спуштали ка његовој келији. Он би тада често остављао народ, лично их примао и разговарао о њиховим проблемима. Понекад им је читао текст духовног садржаја а понекад казивао историје подвижника из Светогорског Старечника, који су достигли висок степен врлине. Увек је настојао да им помогне на личном плану, да реши проблеме њиховог узраста и разнолика питања с којима се млади данас суочавају. Старац је са мудрошћу учитеља помогао сваком ученику у његовим лутањима.
Многи ученици Атонијаде удостојили су се да, заједно са старцем, преживе догађаје који су оставили неизбрисиве трагове у њиховом детињим душама. Одлазећи са освештаног места Свете Горе, са собом су носили духовни дар вере и уверења да је жив Господ и да је диван у светима својим.
Навешћемо овде неколико примера.
Један ученик је старцу Пајсију донео хлеб из Кареје. Старац је у то време био сам и примио је овог ученика с великом љубављу. Понудио му је да седне на један пањић, који је у “гостопримници под ведрим небом” служио уместо столице. Док су разговарали, старац је одломио комадић хлеба и иситнио га на длану. Затим је, на очиглед свом задивљеном малом посетиоцу, старац позвао птицу! Она је одмах послушала и, долетевши, села на старчево раме, одакле је слетела на његов длан и почела да кљуца мрвице хлеба.
“Не плаши се, он је наш”, рекао је старац, обраћајући се птици.
Затим се окренуо ка ученику и рекао:
“Данас ти је Пресвета Богородица дала мало сладости. Увек се сећај тога, и услед тога подстичи себе на добро!”
На жалост, у том тренутку су се зачули гласови и кораци на стази, и старац је био принуђен да каже птици:
“Сад ћеш морати да одлетиш, јер долази народ!”
Група ученика из Атонијаде, међу којима је био и један нови богослов, спустила се низ стазу да би узела старчев благослов. У тренутку кад је старац отишао у келију по послужење, нови ученик је упитао:
“Да ли овај старац има ученика?”
Објаснили су му да старац Пајсије у својој келији нема послушника и да живи сам. Нови ученик је спонтано упитао:
“Шта то говорите? Да ли ће ме примити ако затражим да останем код њега као послушник?”
После неколико минута, старац је донео послужење. Након духовне беседе, деца су устала и припремала се да пођу и, као и обично, приступила да узму благослов. Међутим, када је нови ученик пришао да се поклони старцу Пајсију, он га је зауставио и рекао:
“Хеј, а куда си ти пошао? Зар нећеш остати овде са мном?”
У суботу поподне, друга група ученика и старешина који их је пратио сишли су до келије Панагуда с циљем да посете старца. Док су ишли стазицом, један од њих упитао је вођу групе:
“Ако од старца затражим вуну за бројанице, хоће ли ми дати?”
“Ако има, даће ти”, одговорио је он.
Дошли су до скромне старчеве келије, разговарали с њим и, кад је дошло време да пођу, почели су да се опраштају. Чим је дошао ред на ученика који је тражио вуну, старац се зауставио и рекао:
“Сачекај мало, донећу ти вуну коју си тражио!”
Нико се није насамо видео са старцем, нико му о томе није говорио. Међутим, за његов духовни “радар” ништа није остајало непримећено!
Осим ученика, старац је духовно укрепљивао и предаваче Атонијаде. Многи од њих су веома често силазили до Панагуде и износили своје проблеме.
Један предавач је био искушаван тиме што ноћима није могао да спава, и није био у стању да сам превазиђе овај проблем. Одлучио је да оде код старца. Иако ноћу није примао посетиоце, старац је, видевши страдање овог предавача, радо пристао да га прими у малом архондарику [гостопримници].
Предавач је затим причао да је тада први пут заспао после толико дана несанице. Од тог времена, осећао је још већу љубав и поштовање према старцу Пајсију.
Старац је, с једне стране, предавачима саветовао да буду смирени и да настоје да побуде интересовање ученика тако што ће им помагати. С друге стране, и ученицима је саветовао да према предавачима покажу поштовање и да се понашају онако, како доликује богословима. Свима је, међутим, и предавачима и богословима, наглашавао посебан благослов какав имају они, налазећи се у тој школи која припада Градини Пресвете Богородице. “Због тог благослова, на вама је и велика одговорност. Потребно је да помажете и да, осим саме себе, просветљујете и осталу браћу, која корачају по тами савременог друштва!”
 
ТАЈ БРАК ТРЕБА ДА СЕ ОСТВАРИ!
Млади И. упознао је једну девојку која му се веома допала и помишљао је да се с њом ожени. Чим се уверио да се његово срце с љубављу приклања тој девојци, одлучио је да је запроси. Међутим чим је донео такву одлуку, појавили су се тешки проблеми, који су младића приморали да размисли не само о ономе што је њему угодно, него и о ономе што је блага, угодна и савршена воља Христова. Осим тога, младић никада није веровао самоме себи, него је свагда тежио да следи поуке духовно опитнијих од њега.
Одлучио је да оде на Свету Гору и да посети старца, како би чуо његово мишљење о том питању: да ли да се ожени са том девојком или не?
Иако девојку није познавао, старац ју је детаљно описао и поменуо душевни мир његове будуће супруге. Осим тога, пронашао је и прави узрок проблема, с којима се младић суочио.
И. је дословно занемео. Није могао ни да замисли да ће старац уз благодат Божију разрешити проблеме који су се њему чинили велики као планина!
“Тај брак треба да се оствари”, саветовао је старац.
Поред тога, старац је додао:
“Ако не узмеш ову девојку и ако ожениш другу, знај да ова друга у једном тренутку више неће бити твоја!”
Кад му је старац ово рекао, младић се уверио да је то воља Божија, и оженио се девојком која му се допадала.
 
УЗЕЋУ САМО ОНО, ШТО ЈЕ ИЗ ТВОЈЕ БАШТЕ!
К. је одлучио да оде на Свету Гору и да тамо посети старца Пајсија. Кад се припремио за пут, помислио је да би требало да му нешто однесе као дар. Будући да је журио, чинило му се да ће најпогодније бити да му понесе нешто из своје баште. Отишао је тамо и одсекао неколико тиквица. Међутим, како им још није било време, тиквице су још биле прилично мале, па је он отишао у суседову башту, која се налазила непосредно уз његову. Тамо је одсекао још неколико тиквица и додао их онима својим.
К. је, дакле, посетио старца. Он га је радосно примио, послужио ратлуком и водом, а затим саслушао разлог његове посете. На свако његово питање старац је давао мудар одговор, и К. је био веома задовољан. Кад је добио потребне савете, К. је устао, захвалио старцу и узео његов благослов. Затим је старцу дао врећу са тиквицама и рекао:
“Нисам имао ништа друго, па сам Вам као дар донео неколико тиквица из моје баште.”
“Веома сам ти захвалан”, одговорио је старац, “али, ипак, сачекај мало!”
Старац је извадио тиквице, неке од њих издвојио и рекао:
“К., узећу само оне које су из твоје баште и које си залио сопственим знојем! Остале, које си украо од суседа, носи! Нећу да их узмем! Врати их суседу и више не узимај туђе ствари! Крађа је озбиљан грех, зато се не укради и налази међу десет Божијих заповести!”
Посетилац је био као громом погођен, јер је старац открио његово дело!
 
СТАРАЦ ЈЕ СВЕ ЗНАО!
Једног поподнева, низ стазицу која води ка келији старца Пајсија силазило је неколико поклоника. Међу њима је био и И., који је сада први пут посећивао Свету Гору и старца. Много је слушао о њему тако да је сада, док се спуштао ка келији, мноштво осећања преплавило његову душу. Тешко је описати његово усхићење и радост кад је чуо да га старац ословљава по имену, иако се раније никада нису срели!
“Приђи, И.! Реци ми чедо, зашто си се толико намучио да из Солуна дођеш овамо? Зар си болестан? Или можда не знаш да ја не исповедам? Да ли си овамо дошао на исповест?”
И. је био сасвим збуњен због овог неочекиваног пријема и задивио се што је старац знао све!
“Да, старче”, одговорио је он. “Одавно ме мучи мноштво проблема, и хтео сам да се исповедим. Зато сам и одлучио да дођем код вас.”
Старац му је понудио да седне, послужио га и објаснио:
“Видиш, благословено моје чедо, ја сам прост монах а не исповедник, и зато и не исповедам. Слушај, на исповест ћеш отићи само код исповедника, а ја ћу се помолити за тебе!”
И. се распитао за још неке проблеме а затим отишао. Његова душа, испуњена благодарношћу, прослављала је Бога Који га је удостојио да види старца и да осети дејствовање божанствене благодати.
Тај опит га је у великој мери утврдио у његовој вери у Христа.
 
О СТАРИЦИ КОЈА ЈЕ ПОЖЕЛЕЛА МУЧЕНИШТВО
Старац је често понављао да Христос увек гледа на склоности срца и да суди сагласно нашој доброј или лошој вољи. Да бисмо то разумели, наводио нам је један пример: била је то прича о старици која је живела у Албанији у време режима Енвера Хоџе.
“Живела је тамо једна старица, која је била веома побожна. Тадашњи режим је прогонио хришћане и они, који су сачували веру, били су изложени многим мучењима. Једном приликом, старица се молила изражавајући пламену жељу да буде мученица за Христа. У време ове молитве, пред њом се појавио наш Господ и упитао шта жели. Она Му је одговорила да има силну жељу да пострада за Њега. Господ јој се слатко насмешио, али је желео да старицу научи истинском смирењу:
“Иди код вашег свештеника и разговарај са њим, а онда учини оно што ти он каже!”
Чим је то рекао, Господ је истог тренутка ишчезао.
Старица није оклевала него је пожурила да пронађе свештеника који ће јој допустити мучеништво. Међутим, свештеник се томе успротивио и није јој дао благослов.
Старица је била веома узнемирена. Дошла је кући и била неутешна. Тада се овој простој и побожној старици поново јавио Христос и рекао:
‘Не жалости се! Ти си, према својој слободној вољи, у Мојим очима већ мученица, и добићеш венац и награду мученика!’
Добри Бог види човекове склоности и у складу с тим суди и оправдава, узимајући у обзир олакшавајуће околности за човека.”
 
БОГ ХОЋЕ ДА СЕ СПАСЕ ВАСЦЕЛА ЊЕГОВА ТВОРЕВИНА
Једног брата мучила је следећа недоумица:
“Старче, да ли Бог може да спасе ђавола?”
“Бог све може! За Бога не постоји немогуће. Тешкоће потичу од нас, кад нећемо да се смиримо. Бог, Који је љубав, хоће да се спасе васцела Његова творевина, па према томе и ђаво. Међутим, ђаво неће да се смири и да се покаје!
Једном приликом, кад сам се молио за васцелу творевину, устао сам и почео да се молим да Бог помогне и ђаволу. Бог је тада устројио (допустио) да се преда мном појави ђаво и у време, док сам ја јадиковао због њега, он се грохотом смејао и ругао ми се. То је за мене био моментални одговор Божији који ми је показао да Он жели да се и ђаво спасе, али да сам ђаво то неће.”
 
ОН ЈЕ СВЕ ВИДЕО КАО ДОБРО
Старчева доброта била је неописива. Радосно је било видети како он све посматра с добром помишљу. Карактеристичан је његов разговор с једним братом, који је дошао са Кипра да би га посетио.
Старац је упитао:
“Како је тај и тај монах из обитељи..?”
“Лоше, повио се и погрбио”, одговорио је овај брат.
“Када је у класу много зрна, он се повија! И отац … има много плодова!”
Старац је затим упитао за другог свештеника:
“Како је отац Т.?”
“Ох, старче, он је у веома тешком положају!”
“Видиш, тај тежак положај ће за њега бити лак пут у други живот, небески и вечни!”
 
ЗНАЈ ДА ЋУ СЕ МОЛИТИ ЗА ТЕБЕ!
У зиму 1991. други син госпође Е., којем је било 27 година, видео је у сну старца Пајсија (раније га никада није видео и само је слушао о њему). У том сну, старац му је рекао:
“Ја сам старац Пајсије.”
Ујутро је испричао мајци о овом ноћном виђењу. Затражио је од ње да му га опише и уверио се да старац, којег је видео у сну, сасвим одговара том опису. Био је то разлог да овај младић пожели да посети старца.
У време кад је старац сишао са Свете Горе и дошао у исихастирион (испосницу) Светог Јована Богослова, младић је пошао да га посети. Испричао је старцу о виђењу које је имао у сну а овај га је, смејући се, загрлио и рекао:
“И како ти сад то изгледа? Да ли сам онакав, каквог си ме видео усну?”
Не сачекавши одговор, старац је почео да се распитује о његовом учењу и послу. Дао му је неколико савета и благословио га, а затим му поклонио крст и рекао:
“Знај да ћу се молити за тебе!”
У јулу 1991. младића су отпустили с посла (радио је као новинар у једној радио-станици). Неколико месеци био је без посла, а онда је предао молбу за пријем у другу радио-станицу. Очекивао је да га најзад приме.
Дошао је јануар 1992. године. На дан 6. јануара разговарао је са својом мајком. Она се уверила да је младић веома разочаран због отказа и немогућности да пронађе посао. Да не би узнемиравао мајку, одлучио је да прошета и да се ослободи брига. Међутим, његова добра мајка била је веома забринута, видевши да се он налази у таквом стању. Дуго је седела и размишљала ко би му могао помоћи, али није налазила никакво решење. Одједном се сетила старца и његовог обећања да ће се молити за њеног сина. Узела је крст који му је старац поклонио, побожно се прекрстила и са вером, смирено и усрдно, почела да се моли старцу:
“Старче, пошто сам много грешна, не смем ништа да тражим од Бога и од Пресвете Богородице. Зато те сад молим да ти, који имаш одважност пред Њима, замолиш Богородицу да он најпре буде жив и здрав, а затим и да убрзо нађе посао, јер много пати и страда.”
Било је 3 сата поподне кад се добра мати молила старцу. У пет сати је позвонио телефон. Мајка се јавила и, на своје огромно чуђење, зачула следеће:
“Добро вече! Ја сам господин Л., директор радио-станице. Молим Вас да кажете сину да ми се до 6 сати јави на овај број, јер ћу до тог времена бити у канцеларији. Ако из неког разлога не буде могао да се јави, реците да сутра ујутро у 9 сати дође у радио-станицу, јер га тамо чека посао!”
Не могу се описати осећања која су мајку преплавила због тако брзог дејствовања старца Пајсија. Није могла да поверује да се то догађа на јави а не у сну. Њен син је сутрадан добио посао, тако да је и на делу доказано да старац слуша и притиче у помоћ, чак и ако су они, који га призивају, далеко. Наравно, и овде је превасходно дејствовао Срцевидац Бог, Који увек пажљиво слуша и види срца која пате; међутим, мало је оруђа (тј. људи) кроз које Он дејствује. Један од њих био је и старац Пајсије, који је увек настојао да пријемник његовог срца буде чист и уздигнут изнад свега земног, како би био у стању да одмах прими духовне сигнале који су му упућени.
 
ЖИВЕО ЈЕ У СТАЊУ, У КАКВОМ СЕ ЧОВЕК НАЛАЗИО ПРЕ ПАДА
Сјединивши се с једином Љубављу, са Христом, старчев дух се преиспунио крајњом благошћу према свим живим бићима. Постоји мноштво случајева који говоре о његовој љубави према бесловесној творевини и ми ћемо овде навести неколико таквих примера.
А. из Александрополиса (у Малој Азији) посетио је једном приликом старца Пајсија. Поклонио му се а затим видео да је старац узео двопек, да га је иситнио на длану, окренуо главу ка небу и позвао врапца:
“Дођи овамо! И овај А. је наш!”
Врабац је слетео, спустио се на његов длан и спокојно почео да кљуца мрвице. А. је занемео, будући задивљен овим необичним призором.
Након извесног времена, старац се поново обратио врапцу:
“Иди сад, требало би да разговарам с мојим пријатељем, који долази из Мале Азије, одакле и ја потичем!”
Као добар послушник, врабац га је одмах послушао и одлетео.
Често се догађало да браћа и поклоници виде како птице слећу и спуштају се на старчеве руке.
У време кад је старац живео у манастиру Стоми у Коници, овамо је често долазила његова сестра Христина, која му је из Конице доносила разне ствари, као што је одећа и сл. Једном приликом, одлучила је да са собом поведе и једну пријатељицу. Пошто се накупило много ствари које је требало понети, натовариле су их на коња и кренуле. Међутим, кад су дошле до једног веома стрмог успона, коњ се уплашио и није хтео да се помери са места. Почеле су да повлаче поводац, али је животиња и даље стајала као укопана. Тада је једна од њих пришла отпозади и почела да шиба коња, док је друга повлачила поводац. Ни то није помогло, јер коњ није ни помишљао да крене. На све начине су покушавале да га покрену, али све је било узалуд. Христина је тада сама отишла у манастир и рекла старцу:
“Са тим коњем се нешто необично дешава, јер неће да крене! Све смо покушале, и ништа није помогло! Шта да радимо?”
“Шта да радите? Том коњу се ништа необично не дешава! Иди и поведи га!”
“Не, кажем ти да неће да крене! Шта још да ти кажем?”
“Том коњу се ништа чудно не дешава, вас две сте чудне! Пођи са мном и видећемо да ли је тако или није!”
Убрзо су стигли на место на којем је стајао коњ. Старац се прекрстио, узео поводник и коњ је мирно пошао напред! Жене су биле запрепашћене и нису могле да поверују својим очима. Ни до данас нису у стању да логички објасне, како то да је коњ спокојно пошао за старцем!
Једна породица старчевих рођака преживљавала је тешку ситуацију. Кад су о томе обавестили старца, он је кренуо из манастира Стоми и дошао у Коницу. Посетио је њихов дом и саветовао им да претрпе, јер је Бог, по Својој великој љубави, допустио све те тешкоће с циљем да се очисте њихове душе. Тада су му се пожалили да су се разболела два прасета, која се ваљају по слами и само што нису издахнула. Старац је од своје рођаке затражио да га одведе до места, где су се налазиле болесне животиње.
Кад су тамо стигли, старац их је прекрстио и помолио се. Животиње су истог тренутка устале и више нису боловале. Рођака се задивила, видевши како је брзо дејствовала старчева молитва. Она све до данас с радошћу прича о ономе, чега ју је Бог удостојио да види својим очима!
 
СВЕТИ ДУХ НИКОГА НЕ СРАМОТИ!
Прочуло се да неки старији духовник има благодат Светога Духа и да, како су причали, предвиђа разне ствари. Покренут благочестивом радозналошћу, једном приликом сам упитао старца шта мисли о томе и о том духовнику. Он је, међутим, разговор скренуо на другу тему. Касније сам га поново запитао:
“Старче, неки од наше браће мирјана говоре разне ствари о њему и препоручују га један другоме. Често питају и за моје мишљење, али ја не знам шта да им одговорим. Хтео бих да ме посаветујете, јер не бих желео да их обманем.”
Принуђен мојом оправданом упорношћу, старац ми је рекао:
“Овамо су долазили многи од оних, који су ишли код тог свештеника. Они ми кажу да тај свештеник прекорева браћу која су сагрешила пред многим људима, и да свима прича да је тај и тај починио такав или онакав грех. То, оче мој, није дејствовање Светога Духа. Свети Дух, будући да је љубав, не срамоти људе него их покрива, тј. прикрива наше погрешке. О томе је и наш Христос говорио у Еванђељима, рекавши: А по томе ће сви познати да сте Моји, што имате љубав међу собом.
Знај да, ако неко пред другима оптужује човека који је сагрешио и ако са пристрашћем говори о другом брату, не дејствује од благодати Божије него од другог духа, који се противи Љубави!”
 
СМРТ НЕ ПОСТОЈИ
Једном сам сишао код старца да бих га обавестио да се један брат, наш заједнички познаник, разболео од неизлечиве болести и да му лекари не дају никакву наду, говорећи да му није преостало још много живота.
“Старче, његова породица пати јер ће он умрети. Од тренутка кад су им лекари рекли да више нема никакве наде да ће преживети, не знају шта да чине. Да ли би требало да се помолимо Богу?”
Старац ми је на то одговорио:
“Као прво, реци им да не тугују, јер смрт не постоји; постоји само прелазак из једног живота у други. Видиш да и апостол Павле каже: да се не жалостите као остали, који немају наду. То је потребно и из следећег разлога: ако Бог допусти да на некога због његових сагрешења дође неизлечива болест и ако се тај човек не моли Богу да дејствује Његова љубав и да суди праведно, природно је да оде тамо, куда га болест води!
Међутим, кад се за њега моле Богу и моле Га да дејствује онако, како провиђа Његова љубав, тј. сагласно са оним што је најбоље за његову душу, Бог, као Свезнајући, види како ће се даље развијати његов живот и хоће ли то бити од користи за његову душу. Тада Он, ради наших прозби, продужава човеков живот или, пак, ако просуди да је то најбољи тренутак – узима његову душу.”
 
ИЗ ВАШЕГ СРЦА ИШЧЕЗЛА ЈЕ ЉУБАВ ПРЕМА БОГУ
“Уверио сам се да је много наше браће која прихватају мноштво послова како би зарадили што више новца. Често се правдају тиме да не зарађују довољно за живот и да су због тога принуђени да много раде. Међутим, ако некоме кажемо: ‘Иди кући и само се моли, а ја ћу ти дати много више новца него што можеш да зарадиш, они не би на то пристали. Из наших срца ишчезла је љубав према Богу и ми не пристајемо да будемо с Њим чак и ако нам то неко плати.”
 
ДУХОВНИЦИ СЕ МОРАЈУ ОДЛИКОВАТИ РАСУЂИВАЊЕМ
Старац је често наглашавао да се духовници и свештеници морају одликовати великим расуђивањем о душама. Казивао нам је о ономе, што се догодило њему самом:
“У време кад сам живео у пустињи на Синају, био сам још млад и много сам постио. Током читаве седмице ништа нисам јео, и тек сам у суботу увече допустио себи да узмем мало пиринча са уљем.
Тамо смо се често суочавали с једним проблемом: дешавало се да недељом нико не служи Литургију. Сасвим неочекивано, те недеље су ме обавестили да ће бити одслужена Литургија. Отишао сам у цркву и рекао да бих желео да се причестим. Свештеник, који ме није познавао, позвао ме је да приђем олтарским дверима а затим упитао шта сам синоћ јео. “Пиринач са уљем”, одговорио сам. “Онда не могу да те причестим”, рекао је он, будући да јуче нисам постио. Наравно, није ми допустио да се причестим. Како ме ништа није упитао о разлогу због којег сам јео – да ли сам можда болестан и сл., ја му ништа нисам ни рекао, тако да није сазнао да током читаве претходне седмице ништа нисам јео!”
 
БОГ ЋЕ БИТИ У НЕДОУМИЦИ, ДА ЛИ СИ ТИ ЊЕГОВА ОВЦА ИЛИ НЕШТО ДРУГО
На дворишту је седела група људи који нису имали никакве веза са Црквом. Међу њима је био и један адвокат, који је замарао старца непотребним питањима, везаним за магловиту тему награђивања (узвраћања) по правди. Старац је покушавао да га помоћу многих речи и примера убеди да, кад је реч о узвраћању по правди, треба да буде искрен и да не покушава да оправда убицу, којег ће свесно представљати као светог човека. Адвокат је био упоран све док старац, видевши његову тврдоглавост, није рекао:
“Не, чедо моје, ти не разумеш, и не можеш да се уразумиш речима! У Мисолонгију је живео један човек који је имао овцу. Ојагњила је једно јагњешце, али је убрзо потом угинула и јагњешце је остало без млека. Тог истог дана оштенила се куја, тако да је јагњешце одлазило код ње и сисало њено млеко. Најзад је одрасло, хранећи се псећим млеком. Кад је после неколико месеци сељак хтео да за Васкрс закоље ово јагње, почела је да га мучи мисао да ли се уопште може јести месо овог јагњета, пошто је одрасло на псећем млеку.”
Старац се окренуо ка адвокату и додао:
“Слушај ме, јер ће и Бог, будући да ти тако поступаш, бити у недоумици да ли припадаш Његовим овцама или некоме другом!”
 
БОГ НА КРАЈУ СВАКОМЕ УЗВРАЋА ПО ПРАВДИ
Побожни отац многобројне породице често је био изложен неправдама које су му причињавале колеге на послу, али је он, будући веома добар, све то подносио без негодовања и прекоревања.
Знајући за његов положај, старац је рекао:
“Управо тако и треба да радиш! Трпи! Знај да Бог на крају свакоме узвраћа по правди! Ако се повремено и деси да Његов промисао просуди да није потребно да некоме узврати, буди уверен да ће стоструко узвратити његовој деци!”
Млађи син свештеника И. казивао ми је следеће.
Када је требало да 1995. пође у гимназију, неки пријатељи су предложили његовом оцу да га пошаље у Атонијаду. Међутим, било је и оних који су се томе успротивили, тврдећи да тамо не постоје повољни услови за учење.
Отац И. се нашао у дилеми, да ли да сина пошаље у Атонијаду или не.
У то време дошао је на Свету Гору, желећи да о томе разговара са једним духовником који је живео недалеко од старца Пајсија. Када је пролазио поред старчеве келије, догодило се да је старац био на дворишту. Чим га је видео, он му се обратио:
“Дођи овамо, оче И.! Како си? Овамо пошаљи сина, овде је добро! Не слушај никога! Док је још млад и док има празну ‘касету’, овде, у Градини Пресвете Богородице, наћи ће се много повољних прилика да је испуни добрим садржајем! Међутим, ако буде у свету, знај да тамо кружи много саблазни!”
 
ЉУБАВ ЈЕ ДЕМОНИМА САСВИМ СТРАНА
“Човеку је веома једноставно да се спасе”, рекао је старац једном посетиоцу, који је био судија. “Довољно је да то човек пожели и да призове божанствену помоћ. Желећи да спасе онога, који призива Његову помоћ, Бог ће без колебања послати Свог Сина или неког светитеља, како би спасао макар и једног јединог човека. У томе много помажу љубав и добра воља. Љубав је демонима сасвим страна, и због тога присталице ђавола у једном тренутку уништавају један другога, будући да међу њима не постоји љубав која би их сједињавала.”
 
РАСЕЈАНОСТ
“Старче, веома сам расејан током молитве.”
“То се дешава стога, што ти свој ум не усредсређујеш на циљ молитве, и допушташ му да лута тамо-амо. Ако се потрудиш да сабереш ум, да изговараш молитву Христову и да смирено молиш за помоћ Божију, расејаност ће ишчезнути сама по себи.”
 
БОГ ЈЕ ЧОВЕКА СТВОРИО КАО СЛОБОДНО БИЋЕ
“Старче, често имам хулне помисли”, рекао је једном приликом Ј1. “Шта ми саветујете да учиним?”
“Не обраћај пажњу на то.”
“Старче, сатана ми их намеће, а након тога ме присиљава и ја сагрешим.”
“Не говори да те сатана присиљава, јер ће он, приликом Другог доласка рећи: ‘Тај и тај хришћанин ме оклеветао, говорећи да сам га ја присилио да сагреши. Међутим, ја га на то нисам присилио него је он сам, имајући слободну вољу, одлучио да почини грех!’ Тада ће, уистину, сатана бити у праву, јер је Бог човека створио као слободног и нико не може да присили његову слободу; као што је Бог не присиљава на добро – иако, као Творац, има на то право – тако ни ђаво не може да је присили на зло! Сам човек се, према својој слободној вољи, приклања или Богу или сатани. Стога не би требало да окривљујемо сатану него своју злу вољу, јер се човек својом вољом предао сатани.”
“Читајте Свето Писмо, јер је оно богонадахнуто и у себи има Духа Светога. Онај, који га чита, просветљује ум и очишћује душу.”
“Ви урадите све, што долази у ваше руке, а све остало с поверењем предајте у руке Божије.”
“Старче, понекад се догоди да недељом радим у башти. Због тога ме мучи помисао и дошао сам код Вас да се посаветујем.”
Старац је на то одговорио:
“Познајем једног сељака који има трактор. Он је на том трактору радио и недељом. Све што је зарадио, дао је лекарима, јер су га болеле ноге. Међутим, једном му је дошла помисао да он не поштује празнични дан, који је посвећен Богу. Престао је да ради недељом, и од тог доба ноге га више нису болеле! Према томе, чувај се да и ти не даш лекарима све што зарадиш!”

2 Comments

  1. Sta je to duhovna ljubav