ПОУКЕ БОЖАНСТВЕНЕ ЉУБАВИ

 
Старац ПАЈСИЈЕ Светогорац
ПОУКЕ БОЖАНСТВЕНЕ ЉУБАВИ

 
1. НЕИСЦРПНА ЉУБАВ БОЖИЈА И НАША ЉУБАВ ПРЕМА БОГУ – БОГ НАС “БОМБАРДУЈЕ” СВОЈОМ ЉУБАВЉУ
 
Старче, понекад интензивно осећам љубав Божију и боли ме када видим сопствену незахвалност.
Нека буде да узвратиш на многа доброчинства Божија. “Милост Твоја пратиће ме у све дане живота мога” (Пс. 22, 6), говорио је Давид. И ти тако треба да говориш, јер је истина да је тако исто и с тобом. Али опет је истина и то да то треба да познаш и да благодариш и славословиш Бога.
Када човек позна љубав Божију, онда и Бог њега … “бомбардује” Својом љубављу. Можда ћете се зачудити због тога што кажем “бомбардује”, али да би се разбио кречњак, или гранит око нашег срца, неопходне су божанске бомбе које уместо експлозива садрже љубав Божију. Када се једном већ разбије тај тврди оклоп, онда срце постаје осетљиво и човек се потреса и од најмањих Божијих дејстава. Осећа се дужним Богу и стално је потресен, јер док размишља о томе како да Му се одужи, Бог му даје све више благослова, све док не почне да му се топи усрдна душа од Његове љубави.
Старче, зашто нас Бог тако много воли?
Зато што на нас гледа као на Своју децу. Више од тога не могу да вам кажем!
Ако неко, старче, колико год да се бори, стално понавља исте падове, да ли тиме изневерава Бога, да ли Га разочарава?
Да ли Бог од нас очекује напредак? Наравно. Али ми смо Његова деца и све нас једнако воли. Видео сам једног оца који је имао малчице шашавог сина. Дечкићу је цурио нос и он га је стално брисао рукавима, али је отац и њега стезао у загрљај, љубио и миловао као и другу децу. Тако и Бог, као Добри Отац, не воли само Своју добру децу, него и ону духовно слабуњаву, због којих, свакако и трпи, али се за њих још више занима.
Нико не може ни да појми колико Бог воли човека! Његова љубав се не може поредити ни са чим! Она је безмерна, нема граница!
Толико је велика да човек, ако осети макар и мрву од толике Његове љубави, не може да је поднесе и његово глинено срце се топи и раскаљује као блато, јер је глина.
Бог често допушта да преобилна Његова љубав падне на Његова створења и онда се наша душа разгорева, па увиђамо да је божанска љубав толико слатка, толико велика, да то не можемо да издржимо и дође нам тренутак када завапимо: “Боже мој, доста је! Умањи мало Своју љубав, јер не могу више да издржим.” Бог тако хоће да нам покаже да Он са Своје стране има најбоље настројење да нам да изобиље Своје љубави, али то не чини, јер нам је батерија малог капацитета. Треба да је појачамо, како бисмо били у стању да примимо више божанске љубави, јер нам струја божанске љубави долази према нашем капацитету.
А како, старче, да увећамо свој капацитет?
Што се више очишћује наше срце, то му се и капацитет повећава, па утолико више можемо да примимо божанске љубави, која је безмерна, несместива и неисцрпна.
 
ВАЉАНА РАЗДЕОБА ЉУБАВИ
Може ли, старче, моја љубав према неком светитељу да умањи моју љубав према Богу?
Не може. Јер када неко гаји велико поштовање према неком светитељу и много га воли, у томе се крије велика љубав и поштовање према Тројичном Богу и према Богородици.
Онај ко поштује светитеље, без икакве сумње много више воли Богородицу. Исто као и онај који поштује Богородицу, још много више, наравно, поштује Свету Тројицу. И видиш, када општиш са неким светитељем, осећаш тако велику захвалност према њему, да би био у стању чак и да се жртвујеш за њега. А када би се жртвовао за светитеља, зар се не би опет жртвовао и за Бога?
Љубав према Христу, према Богородици, према светитељима, велика ја ствар. То је љубав која се не пореди ни са којом другом љубављу. Она је сигурна, јер ти се узвраћа.
Може ли, старче, неко да воли Бога, а да не воли људе?
Не може. Јер када волиш Бога, немогуће је да не волиш икону Божију, човека. Наша љубав према Богу носи у себи и љубав према ближњему, јер ко се приближи Богу близак је и свим људима, баш као и светитељи. Али и у нашој љубави према ближњему крије се и љубав према Богу.
Када неко своје срце преда Богу, он онда воли све. Не само све људе, него и птице и дрвеће, па чак и змије. Онда се с богопоштовањем клања не само Богу и светитељима, него и иконама Божијим, људима. И сва та створења, велика или мала, драгоцено или безвредно мало камење чак и дрвца, на све то гледа с поштовањем и привија их на груди, као велики благослов Створитеља, као што неко привија уза се неки већи или мањи предмет који је на поклон добио од неке драге личности.
 
УЗНОШЕЊЕ НА НЕБЕСА
Како човек, старче, стиже до Бога?
Има два начина да се човек узнесе онамо високо до Бога и да Га “убеди” да сиђе и буде с њим. Први начин је искрено покајање и односи се на оне веома грешне. Када постану свесни својих великих падова и много се смиравају, онда их Бог, због њиховог великог смирења, много заволи и узнесе их на Небеса. “Велика је радост на Небесима због једног човека који се каје”*, каже Јеванђеље. Тада, наравно, и грешници Бога много воле, јер им је опростио велики дуг. Други начин је следећи: Када се човек сачува чистим од смртних грехова, треба да захвали Доброме Богу Који га је од малих ногу сачувао, па се није упрљала одежда његове душе. И тако, ако те од малена није чувао Христос као пиле под Својим крилима, можда би сада била најгрешнија на свету. Зато да славословиш дању и ноћу Доброга Бога на том великом дару и да ти навру сузе захвалности и благодарности према Њему. Те сузе имају исту силу – или чак о већу – као сузе покајања и тада се човек узноси на Небеса, стиже до Бога непрестано Га славећи, као што чине анђели. Па иако живи на земљи, као да живи на Небесима. Цео му је живот тада славословље и смрт чека са славословљем, јер размишља како ће заувек отићи Богу, што и јесте његово предодређење. Тада из њега провали највеће славословље “Слава тебје показавшем свјет…”
 
ДАЈМО СВОЈУ ЉУБАВ ХРИСТУ
Како треба да делам да бих заволела Бога?
Да би заволела Бога, треба да кренеш од жртвовања. Када човек не мари за себе и када се жртвује, онда све крене како треба. Онда воли ближњега, воли Бога. Сви који говоре да воле Бога, али се не жртвују за ближњега, “заволеше Га устима својим, а језиком својим слагаше Га” (Пс. 77,36).
Како, старче, можемо увећати љубав према Богу?
Ум треба стално да вам буде код Бога, треба стално да размишљате о Богу. Треба да изговарате Исусову молитву, да разговарате с Богом. Када човек тако дела, у почетку осећа мало љубави према Богу, а касније, што више у томе напредује, осећа је све више. Његов ум је тада већ стално код Бога и више га не дира ништа земаљско, ништа испразно. У срце му се усадила љубав према Богу, оно се њоме пуни и неће више да размишља ни о чему другом, изузев о Богу. Равнодушан је према свему од овога света и стално размишља о Небеском Оцу. Видиш, сви они који се баве новим проналасцима заокупљени су искључиво науком. А где је наша заокупљеност Христом?
Шта нам недостаје, старче, да са толиким жаром не трагамо за Христом?
Ништа нам не недостаје. Мозак имамо, довољно смо по годинама старости зрели за то. Ми сами смо томе препрека.
Ако не одбацимо претерану љубав према самима себи, како у нас да уђе Христос? Ако одбацимо себе и ако оде рђави станар, стари човек, у испражњено срце ће ући нови човек Новога Завета и наш храм ће се испунити љубављу, испуниће се њоме цело наше биће, јер ће нас посетити Љубав, Христос. А тада већ наше срце постаје звоно које непрестано радосно и тако јако звони, да замало да се искида плетена мрежа – кости ребара – која је измешана са глином, која је по заповести Божијој постала тело. И ако се нађеш у пустињи где нема храма, онда је храм твоје тело, а звоно твоје срце.
Када човек своје срце да Богу, онда је и његов мозак обузет љубављу Божијом, а срце непрестано поиграва: главу осећа лаком, а тело му је као перце. А када је љубав Божија већа од капацитета срца, куцање срца тада чују и други људи око њега, јер у том стању саучествује цело тело.
Срце је тако мало, а може толико да воли! А ако је толика човекова љубав према Богу, замислите онда колика је љубав Божија! Мислим количински, јер је по каквоћи љубав Божија једнака човековој, када је наша љубав истинска, духовна.
Колико зло чини већина људи што неће да преда своје срце Христу, него је расипа на земаљске, безвредне и испразне ствари! Још један живот и хиљаду година преко тога да имамо и још хиљаду срдаца, не би било довољно да дамо Христу да бисмо Му узвратили огромну љубав коју нам је пружио и коју нам стално пружа: прашта нам, подноси нас и очишћује наше смрдљиве душе Својом божанском крвљу.
 
ОГАЊ ЉУБАВИ БОЖИЈЕ
Зашто, старче, не могу да волим Бога као што волим неког човека па хоћу стално да будем поред њега?
То долази полако након много борбе. Иначе би се људи запалили и сажегла би их љубав Божија. Око њих би било хладно, а док би они мислили да све гори, па би многи отишли у планине. За време рата један војник је напустио своју јединицу и отишао у планину. Толики огањ му се беше разгорео у срцу, да није могао да се уздржи: хтео је да иде да се моли. Ни за шта није марио. Просто је отишао, нашао неку пећину и молио се! Када су остали војници пошли на задатак, нашли су га и ухватили. “Не потчињава се”, рекоше. Позове га командант на рапорт. “На шта то личи? Зашто си то учинио?”, пита га. “Изгарао сам, господине команданте, изгарао сам за Христом. Знаш ли ти шта значи, изгарао сам?” “Добро, зар ја не изгарам?”, пита га командант. “Ја изгарам, господине команданте, разумете ли?”, понавља онај, као да хоће да каже: “Ако изгараш, иди и ти!” Тада му је помогао Бог и избавио се војног суда. Можете ли да замислите: сада, у време мира, ако неки војник напусти положај, одмах иде на војни суд, а камо ли у време рата![1]
Када се неко налази у таквом духовном стању, старче, да ли му је врело цело тело?
Јесте, али највише у грудима. Када се разгори духовна љубав, онда огњем горе целе груди. Груди целе постају као огањ. Човек гори превеликим слатким огњем љубави Божије, лети, воли стварном, истинском, исконском љубављу.
Тај унутрашњи огањ који пали Сам Христос Својом љубављу, греје тело много више од тварне ватре и има силу да сажеже сваку прљавштину, сваку рђаву помисао коју му шаље неваљалац, као и сваку пожуду и сваку срамну представу. Тада душа осећа и божанске сладости које се не могу поредити ни са каквом другом насладом!
Ах, тај огањ још није ушао у вас! Ако се упали и разгори у вашем срцу, неће вас више уопште дирати испразне ствари. Ах, нека буде да Бог Својом љубављу сажеже ваша срца!
 
БОЖАНСКА БОГОЖУДЊА (БОЖАНСКИ ЕРОС)
Старче, да ли је божанска богожудња љубав према Богу?
Божанска богожудња [божански ерос] је нешто још много узвишеније од љубави према Богу. То је лудост. Љубав – богожудња – лудост јесу као завист – мржња – убиство. Огромна љубав према Богу уз жртвовање чини да срце прокључа сладошћу, а као пара од тог кључања подиже се божански ерос, који се не може задржати, већ се сједињује с Богом.
Божански ерос омекшава кости, па оне постају тако меке, да човек не може усправно да стоји, него пада на земљу! Постаје као свећа на топлоти, савија се и не може да остане права: савија се на једну, па на другу страну: ти је намешташ, исправљаш, али је она исувише мека, па опет пада, јер је на великој топлоти… Када се неко нађе у таквом стању, па треба некуда да иде, или треба да обави неки посао, не може: упиње се, труди се да изиђе из тог стања…
Старче, ако се неко налази у стању божанског ероса, па га нешто заболи, дали то осећа?
Ако је много јак, бол постаје умеренији, а ако је мали, нестаје. Видиш, сви заљубљени су потпуно занети, ни сан им не пада на очи. Један монах ми је причао: “Старче, мој брат се заљубио у једну Циганчицу, па не може ни да спава. Само бунца ‘Џасминице, моја, Џасминице моја’. Да ли су га омађијали? Не знам! Толике сам године калуђер, па Богородицу не волим толико као што он воли ту Циганчицу! Ни срце да ми заигра!”
Нажалост, има духовних људи који се саблажњавају од речи “божански ерос”. Нису схватили шта значи “божански ерос” и хоће да уклоне ту реч из Минеја и Требника, јер кажу да изазива саблазан. Докле смо стигли! Световњаци, напротив, који су доживели световну жудњу, ако им говориш о божанском еросу, одмах кажу: “То би требало да буде нешто узвишеније”. Толике момке који су доживели световни ерос одмах уразумим, када им говорим о божанском еросу! “Јесте ли икада пали на земљу од љубави коју сте осећали?” питам их. “Јесте ли икада осетили да не можете да се померите, да не можете ништа да урадите?” Одмах схвате да је реч о нечем узвишенијем и тако се одмах споразумемо. “Ако ми”, кажу, “ако ми од тог земаљског ероса нешто осећамо, замисли тек какав је онај небески!”
Како можеш да полудиш, старче, од љубави Божије?
Ето, дружиш се са …полуделима и они ти пренесу своје духовно лудило! Молићу се да те видим …потпуно луду! Амин.
И ја имам нешто мало искуства са духовним лудилом које произлази из божанског ероса. Тада човек доспева у стање божанског заборава и неће да мисли ни о чему другом изузев о Богу, о ономе што је божанско, духовно, небеско. Када си већ божански заљубљен, изгараш унутра, некако слатко, па споља избија као лудило, а у божанском узвишеном простору славословиш дању и ноћу као анђео свога Саздатеља.
Да ли је то, старче, иступљење?
Да. Човек је изван себе, али у добром смислу. То је… “Нек иступи из себе дрхтећи небо”[2]
Божанско лудило изводи човека изван утицаја силе земљине теже, узноси га до трона Божијег, па се осећа као псетанце које се нашло уз ноге свог господара и с радошћу и поштовањем му лиже ноге.
 
БОЖАНСКО ПИЈАНСТВО
Старче, ја се плашим да се нећу спасти.
Не плаши се: заједно ћемо отићи горе. Само реци мати игуманији да нам да два велика бокала за пут – само пази да буду пластични, а не стаклени, да се не би разбили на путовању!… Напунићемо их водом и док не стигнемо на небеса, попићемо све од умора! Оставићемо само три прста воде и замолићемо Христа да је благослови, да је претвори у вино, па ћемо је попити и духовно се напити поред Христа.
Каква је то вода, старче?
То је љубав према Христу и браћи.
А пијанство?
То је пијанство од Светога Духа. Они који се опијају Светим Духом, непрестано се веселе због брижне љубави Бога, њиховога Оца.
Ако се човек духовно напије небеским вином, његов живот овде на земљи постаје мучеништво, али у добром смислу. Постаје бескористан за овај свет, не мари ни за шта земаљско и све сматра “трицама”[3]. Видиш, сви који много пију и опијају се, ништа после не осећају. “Чича Танасије, гори ти колиба”, викали су неком старом рибару коме се беше запалила колиба. “Нека је, нека гори”, одговорио је, јер је пио и већ био пијан!…
Друго пијанство, оно небеско, је добро, али треба стално да си тамо, поред бурета без дна, на небесима. Нека буде да нађете рајску божанску чесму и да пијете и непрестано се опијате рајским вином. Амин!
 


 
НАПОМЕНЕ:

  1. Старац, који је, као што је познато, у свему био наклоњен закону, користи овај пример о непокорном војнику да би нам помогао да схватимо да ако се разгори огањ љубави Божије у човеку, онда је “захваћен и човеков мозак љубављу Божијом” и долази дотле да чини такве ствари да их је тешко разумети и објаснити.
  2. Из Ирмоса 8. песме канона Велике Суботе (превод владике Артемија из књиге Света Велика седмица – страсна, Призрен, 1996, стр. 207.)
  3. Види: Фил. 3, 8.

2 Comments

  1. Sta je to duhovna ljubav