НАСЛОВНА » БИБЛИОТЕКА, Житија светих » ПОУКЕ БОЖАНСТВЕНЕ ЉУБАВИ

ПОУКЕ БОЖАНСТВЕНЕ ЉУБАВИ

 
Старац ПАЈСИЈЕ Светогорац
ПОУКЕ БОЖАНСТВЕНЕ ЉУБАВИ

 
Четврта глава
СТАРАЦ ПОРФИРИЈЕ – ДУХОВНИ ОТАЦ И УЧИТЕЉ
 
Свагда молим духовна чеда да љубе Бога Који је све, да би нас Он удостојио да ступимо у земну, нестворену Цркву Његову, јер одатле треба почети.
Јеромонах Порфирије, из Духовног завештања
 
Изашао сам врло, врло рано, да бих гледао Егејско море, и до мене је допирао мирис мора…
Старац Порфирије
 
Кад се први пут нађеш насупрот старцу Порфирију који седи на кревету у својој келијици, осећаш да живиш у другом свету. Духом се преносиш у древни свет старозаветних пророка, живиш у атмосфери тишине и безметежности. Замишљаш стања и ликове који су описани у житију светог Антонија Великог. Видиш пред собом лик библијског старешине, неког „старца“ мудрог по свом опиту и благословеног благодаћу „духовног очинства“.
Старац Порфирије је био један од истинских духовних отаца, који је достигао високу меру духовности и због тога је могао да дејствује као учитељ и саветник.
Његова педагогика, коју је као духовни отац остваривао на делу, појављује се као педагогика Отаца Цркве, која се све до данас сачувала у црквеном предању исихазма и добротољубља.
Као што смо раније рекли, према светом Симеону Новом Богослову духовни отац представља живо присуство Христово, он је савршени и у Христу препорођени човек, обитавалиште светлости у свету, он је лик учитеља. Такав саветник младих, али и људи свих узраста, посебно родитеља, био је, а и данас наставља да буде и старац Порфирије.
Као духовни отац, старац је био један од најважнијих ликова у духовној породици Христовој, у Цркви, којега је са духовном децом повезивала божанствена очинска веза. Био је то човек савршене, целовите љубави, унутрашњег духовног савршенства и светости. Својим духовним руковођењем, односно тајним и духовним начином, потпомагао је рађање и препорађање своје духовне деце кроз Еванђеље. У његовом лику оствариле су се апостолске речи: Јер ако имате и хиљаде учитеља у Христу, немате много отаца. Јер вас у Христу Исусу ја родих Еванђељем (1. Кор. 4; 15).
Поучавање духовника представља благодатни дар Светога Духа који непосредно зависи од целокупне личности духовног оца. Он углавном зависи од нивоа духовне и емоционалне зрелости, од унутрашње, „духоучитељске“ мудрости, а не само од његовог животног и психолошког искуства или од научно – педагошке припремљености. Старац је уистину био образац духовног оца и учитеља. Његово васпитачко деловање имало је за свој извор харизматички дар Духа Светога. Због тога је то дејство било тајинствено и није происходило од уобичајене људске обуке, него је у својству силе која га усмерава имало „унутрашњу духовну обуку“ (св. Григорије Двојеслов).
Као што смо већ рекли, старац Порфирије је био целовита личност, украшена безбројним моралним и духовним својствима и врлинама. Међутим, његова највећа врлина било је расуђивање. Преподобни старац био је, у највећој мери, учитељ расуђивања. На васпитачкој умешности расуђивања заснива се руковођење душа – процес који понекад може бити превентиван, а понекад исцељујући. Он у себи садржи неограничену силу која, како примећује свети Јован Златоусти, може да укроти и најнеобузданију природу. Тим тајинственим васпитањем старац је поучавао, усмеравао и саветовао децу, младе и родитеље. Није их поучавао само својом речју него и својим ћутањем, а много пута – и самим својим присуством. Он није наметао апстрактна морална правила и углавном је усмеравао ка стварању дубоке личне везе.
Сагласно оном што је речено, могли бисмо га окарактерисати као савременог (духовног) педагога, чија педагошка теорија и пракса почиње од кападокијских Отаца а завршава се савременим антрополошким гледиштем, „психопедагогиком лица“. И теоретска полазишта и практична примена били су савремени и резултативни. Они чак нису ни могли да буду другачији, будући да су били проникнути јединственом светлошћу Свесветог Духа. Начела на којима се заснивало његово дело показала су се као начела којима би требало да руководе и савременог педагога, саветника, психолога, психотерапеута и уопште свакога ко се бави „клиничким“ делом и тежи да разуме човека.
Као што смо рекли, блажени старац се божанственом благодаћу удостојио да још у раној младости у свести људи буде прихваћен као трезвеноуман духовни отац. Пажљиво је, са стрпљењем и снисходљиво слушао њихове проблеме. Он је могао да им помогне разним средствима и на разне начине. На разна питања одговарао им је с добротом и нежношћу. Поучавао је, убеђивао и подржавао малодушне. Није се гневио на неку узнемирену, неразбориту и тешку духовну децу. Његова реч није била једноставна, површна реч контактирања: била је то зрела, суштинска, поучна реч најдубљег општења душа.
Старац је био чист и имао је „душу прозорљивца“ (Евагрије), која га је водила ка правилном самопознању. Истовремено је имао могућност да препозна и разабере мисли другога, онога ко је био његово духовно чедо и ко му је притицао молећи за савет и руковођење. Тако „прозорљивац и разматра оно што је срдачно“ (Климент Александријски). Старац је душе читао као књиге.
Кад би погледао у саговорника, чинило се да његов поглед прониче у дубину човековог „ја“, да досеже до скривене суштине и да њему ништа не може да остане непознато. У тим тренуцима сабеседник је имао осећање лакоће, унутрашње тишине и безграничне радости.
Саговорника није привлачила само дубина поучне и утешитељске старчеве речи: била је то „богољубазност“ обраћања и сладост његовог присуства, која је опчињавала. „Не само наук, поука и савет светих, него и сам њихов изглед доносио је велику насладу и корист“ (св. Јован Златоусти, Акили и Прискили, 2. беседа).
Веома је тешко обухватити и разумети величину тога часа. У том непоновљивом тренутку сусрета и општења са духовним чедом, старац је користио веома резултативно педагошко средство – еванђелску љубав. Живео је јединственом љубављу, без граница и услова, љубављу која се по атмосфери разливала Духом Светим, присутним приликом овог сусрета и утемељивачем везе између духовника и његовог чеда. Будући да је ст. Порфирије по својој суштини био човек љубави и преиспуњен љубављу, он је том љубављу и зрачио унаоколо. У том тренутку, саговорник би осетио ту лучезарност и постајао пријемник безграничне божанствене љубави. Као да унаоколо не постоји свет, као да не постоје људи. У том тренутку, кад би човек доживљавао дотле непозната осећања, као да су се заустављали живот и време, да је ишчезавало сећање на страдања и смрт. Старчев саговорник је овде и сада доживљавао јединство тог духовног сусрета. Осећао се као да на сваки начин монополише том љубављу коју је старац показао пред његовим лицем.
У тој богоугодној атмосфери, блажени отац је обављао дијагностичку, терапеутску и укрепљујућу процедуру. Обично је полазио од конкретног проблема који је занимао његовог сабеседника, тј. од видљивог полазишта теме. Ишао би даље и долазио до саме основе, до узрока који подстичу понашање. Својом дијагностичком способношћу и силом „психолошког разумевања“, како бисмо ми данас рекли, старац је настојао да расветли позадину својеврсног понашања или греха. Настојао је да разазна спремност и расположење свог духовног чеда према покајању, да разоткрије динамику његовог несвесног душевног света или да, најзад, разоткрије патологију његове личне и породичне историје.
Након тог првог приближавања конкретном проблему, старац Порфирије, увек подстицан унутрашњим божанственим дисањем Светога Духа „који је кроз њега говорио“, истраживао је целокупно животно поље свог саговорника. Тада би духовни отац много пута говорио о савршено личним питањима „свога чеда“, откривајући скривене ожиљке или чак и непознате појединости његовог живота. Тога је било у довољној количини! Од тог тренутка и након тога, духовно чедо је самога себе предавало Старцу. Дословно се безусловно предавало свом духовном оцу! Његова душа већ је била отворена.
Такво разоткривање душа било је резултат старчеве непрестане молитве. Откривање је обухватало молитву, молитва је обухватала откривање. Такве душе често су се претварале у жедну земљу, у земљу навлажену, спремну да у своја недра прими семе и да донесе плод. Тада би старац одабирао правилан метод савета и руковођења, неопходан за конкретну личност. Тад смо примећивали да трезвеноумни духовни отац по благодати Божијој дејствује као учитељ и саветник, сагласно основним начелима савремене пастирске симвулевтике и педагогије. Старац је у свом пастирском раду остварио принцип посебности [личносности]. Сваког човека је сматрао за апсолутну вредност, као јединствену и непоновљиву личност. Разумевао је и уважавао особити карактер свакога, подједнако као и његову личну слободу. Тако је божанствени учитељ сваком проблему приступао појединачно и сагласно његовој посебности. Никада двојици људи није саветовао једно исто. Био је у стању да десеторици људи, који су га питали за исту ствар, понуди десет различитих савета.
Отац Порфирије је ближњег свог прихватао онаквог какав је и био, са слабостима и особитостима у понашању. Никад није покушавао да га укалупи. Спољашњи изглед људи, а посебно младих, није га интересовао, као што се није ни непромишљено и негативно супротстављао њиховим спољашњој ексцентричности и провокативности. Он је сагледавао најдубље наслаге душе, њене покретачке снаге и основу њиховог понашања јер је знао да ће се, чим буде устројена човекова унутрашњост, одмах устројити и спољашњост. Ту исту тактику користили су сви велики Оци Цркве. Они воле човека онаквог какав јесте, с његовим слабостима и недостацима, дејствујући педагошки промишљено и психолошки опрезно и користећи еластичне педагошке методе.
Уважени учитељ увек је у свом поучавању избегавао крајности и претеривања, будући да није веровао да оне погодују духовном васпитању и емоционалној зрелости младог човека. Напротив, користио је методе и средства као што су умереност, безгранична љубав, разумно снисхођење (тј. разумна попустљивост) и молчаније [безмолвије, тиховање] која су човека привлачила ка „исцељењу и трезвеноумљу“.
Навешћемо неколико примера његових поучавања.
Раније, док је старац служио на Атинској поликлиници, догодило се да је са две девојке, својим духовним чедима, пролазио рејоном трга Омонија. Угледали су једну девојку изазовне спољашњости. Носила је добро познату „супер-мини“ одећу, веома модерну у то време. Чим су је сусрели, старац их је упитао:
„Шта кажете? Шта сте помислиле? Осуђујете ли ту девојку?“
„Не, оче“, одговориле су оне, знајући његова гледишта.
„Добро чините, немојте ни да је осуђујете“, рекао је старац. „Не осуђујте људе према спољашњем изгледу! У тој девојци, коју видите, налази се силна душа! То што она сад ради, односно што изазива, односи се на силу њене душе. Замислите шта ће се догодити ако та девојка упозна Христа, ако научи то што ви знате! Несумњиво је да ће се она у том случају високо уздићи!“
Био је то начин поучавања и васпитавања који је користио отац Порфирије. Поучавао је браћу животним и очигледним примерима.
Други пут, старца су посетили родитељи – отац инжењер и мајка васпитачица. Желели су да се посаветују о васпитању свог детета које је пролазило кроз буран младалачки период.
„Старче“, рекли су родитељи, „дечак је већ порастао. Имамо ужасне проблеме. Ноћу долази касно… не слуша нас… залази у лоше друштво.“
Мудри духовни отац је одговорио:
„У овом периоду ћутите. Прикријте своју „побожност“. Не разјарујте га. То је тренутак кад му се чини да сте ви „добро одевени“ и да носите све што је лепо, док је он „прљав“ и „у дроњцима“. Њега разјарује и одбија ваше „смерно“ понашање.“
Следећи пример је карактеристичан за старчев васпитачки метод. Пре неколико година, једна побожна девојка, матуранткиња, посетила је старца да би је он посаветовао и поучио у погледу одлуке која је за њу била од животне важности и коју је у том периоду требало да донесе. Без обзира на то што никад није био у њеној кући и што није познавао њене родитеље, старац јој је рекао следеће:
„Чедо, немој гневити мајку мноштвом икона које се налазе у твојој соби. Скини неке са зида, не искушавај.“
Други пут, у предизборном периоду 1989. г, старац је у 4 ујутро телефонирао својој духовној кћери, госпођи М. Благодаћу Божијом старац је видео да је овој жени у том часу била потребна психолошка и духовна подршка. Тако је почео да јој говори:
„Знаш ли да је данас долазила једна жена која је тражила да јој објасним Символ вере? Почео сам да јој објашњавам Символ…“, говорио је око пола сата. Његов глас је био измењен. Као да говори неко други. Тако се догађало увек кад би читао свештене текстове.
Госпођа М. је тад постала свесна да овај разговор представља погодан тренутак за духовни контакт и заједничку молитву са духовним оцем.
Преподобни старац је веровао да се најзначајнија подршка и помоћ, која се може дати сваком човеку, састоји у следећем: да га саслушаш кад жели да ти говори о својим потребама и проблемима, кад хоће да ти говори о свом болу, кад жели да контактира с тобом да не би осећао мучну усамљеност и друштвену одбаченост које руше личност. Нежно очинско наручје преподобног старца било је увек отворено за сваког страдалника, за сваког духовно сломљеног човека који је у опасности да падне. На тај начин су духовни отац и његово чедо били два сједињена бића, два срца која куцају у једном истом ритму, која су се заједно разболела и заједно болују, која заједно пате, али се заједно и надају.
Старац Порфирије није био саветник и учитељ само младим људима. Он је истовремено био и општенародни духовни отац и учитељ. Путовао је и обилазио забачена села, јер је благодаћу Божијом видео да имају потребу за откровењем и свешћу о Божијем присуству у њиховим животима. Тако је на личан, њему својствен начин, животним поукама подстицао душе простих људи у сеоским срединама, сиромашним духовним опитом.
Својом речју, а превасходно доброчинитељским приношењем својих благодатних дарова, он их је чинио причасницима тајинстава Божије благодати, откривао им је Бога у њиховим скромним, убогим животима. Као други „Папулакос“ на Пелопонезу, обилазио је села и подстицао сељаке који су били обузети духовном летаргијом.
Јун 1986. године. На поуци која је забележена на магнетофонској траци, старац Порфирије са њему својственом живошћу казује о неким мисионарским случајевима и о потресним догађајима који су се одиграли пре неких 40 година, дакле 1946. године.
Његов поучни и приповедачки говор побуђује осећања која разблажују разједајуће дејство животних брига и тешкоћа и потпомажу молитвено расположење, тако да на тај начин мењају и преображавају свакодневну апатију у слатко, хвале вредно занимање и насладу наших напаћених душа.
Преподобни старац приповеда: „Једном приликом, било је веома рано, сишао сам с намером да одем у своју цркву. Међутим, црква је била затворена. Чувар још не беше отворио. У близини се налазила млекара. Отишао сам тамо и сео док не дође чувар. Млекара је још увек била празна. Тако сам седео за истим столом са продавцем, који се звао Атанасије Брациос.
У једном тренутку, у млекару је ушао купац и затражио млеко. Док је Танасије припремао млеко, приметио сам да је веома узнемирен. Однео је млеко, пришао за сто и сео, а ја сам рекао:
„Танасије, видим да си веома забринут.“
„Стварно сам забринут“, одговорио је он. „Моја жена се разболела.“
„Твоја жена“, кажем ја, „има камен у десном бубрегу. Током читаве ноћи имала је потребу за мокрењем и пражњењем. Устајала је, лежала, па онда опет устајала. Од ужасног бола није могла ни да лежи ни да стоји.“
„Тако је заправо и било“, каже он. „Опрости ми. Нисам веровао у те ствари. Ја сам убеђени рационалиста. Сад се, међутим, дивим ономе што говориш! Дивим се благодати Божијој! Једном је из неког села овамо дошло троје Арбанаса. Чекали су овде да дођеш у цркву јер су хтели да те виде и да те поведу са собом, да би им ти показао где да нађу воду у селу. Ја сам се смејао што су читав дан седели и чекали, запиткујући чувара хоћеш ли доћи. Ја сам, међутим, говорио: „Глупи Арбанаси, чекате попа да вам он нађе воду?“ Сад те, оче, и ја молим: хајдемо у наше село, ми немамо воде. Можеш ли да дођеш? Платићемо.“
„Нећу новац, Танасије“, кажем му ја. „Тешко ми је да дођем. Ја имам цркву. Народ ме тражи и ја не могу да одсуствујем.“
„Ми ћемо доћи овамо и одвешћемо те.“
„Не могу“, кажем.
Након тога, он је отишао.
После три дана долази сеоски старешина и каже: „Оче, чуо сам од Танасија то и то. Надамо се да ћеш учинити веома добро дело за село ако нам кажеш где да тражимо воду.“
Кад ми је то рекао, одговорио сам овом старешини:
„Ево, испод села постоји један извор.“
„Да“, каже он, „тако је, али морамо да силазимо доле да бисмо узели воду, а наше жене се много замарају носећи доле крчаге с водом.“
Тако су ме повели да тражим воду. Прошли смо кроз сва фокидска села и стигли у Маландрино, које се налази у округу Лидорикија. Они ми кажу:
„Ево, то је наше село“, и показују ми га.
„Видите ли ону белу кућу“, упитао сам. „Изнад те беле куће протиче вода.“
Старешина на то каже:
„Танасије, знаш ли како називају то место горе, на које отац показује?“
„Како“, пита он.
„Зову га Бучна вода“.
Ја га онда упитам:
„Зашто га тако зовете?“
„Зато што је, како кажу, једног пролећа тамо спавао пастир и тамо, где је спавао, осетио да доле протиче вода. Он је то јасно осетио и рекао да испод протиче вода. Због тога су то место и назвали ‘На бучној води’.“
„Е“, кажем ја, „туда протиче вода. То насеље су називали ‘Браила’.“
Сви су се обрадовали. Нарочито се обрадовао старешина.
Ја им кажем:
„Гледајте, децо! Нећу да почнете да причате како сте доводили старца а он вам рекао где је вода. Нећу да се то прочује. Кажем вам да то не би било добро. Нико не треба да зна да сам овамо дошао због воде. То ми много значи. Нећу да неко за то сазна!“
Кад смо дошли у село, отишли смо у дом тамошњег свештеника. Танасије Брациос је отишао и довео једног господина. Не сећам се како се звао. Рођен је у Патри и тамо је радио као ватрогасац, а узео је жену из Браиле. Било је лето и дошли су на одмор у Браилу. Дакле, њега су ми довели и кажу: „Он ће те одвести горе, где смо ти показали, и ти ћеш нам онда рећи.“ Дошао је по мене и пошли смо горе. Ја сам положио камен на оно место на којем је било воде.
Кад смо се враћали, он је седео напред а ја иза њега.
У једном тренутку он каже: „Оче, Танасије ми је причао да ти знаш и о болестима.“
„Не знам“, одговарам ја, „сад сам уморан.“
Тако сам му рекао. Заћутао је и наставио да вози. Ја сам се неприметно прекрстио и погледао га. Видео сам да на левој страни груди има туберкулозу. Зауставио сам га. Не сећам се његовог имена: да ли се звао Ставрос? Или можда Танасије? Или Георгије? Не сећам се. Нешто ми говори негде у мом сећању. Дакле, зауставио сам га и ударио по десном рамену. Кажем: „Овде сам ти пронашао болест.“ Био је задовољан! Видео сам да му је лице заблистало.
„О“, каже он, „шта видиш?“
„Шта да ти кажем, чедо? Видим чудо!“
„Причај ми“, рече он.
„Ти већ одавно имаш туберкулозу. Сад је дошло до исцељења и потпуно се затворила та туберкулоза. Могу ти рећи да је десно плућно крило здравије од левог.“
„Како“, упита ме он.
Кажем: „Тамо где је била болест, одозго се сакупио калцијум и затворио болест.“
Много се обрадовао и упитао:
„Да ли је истина да се оно исцелило?“
„Исцелило се. Десно плућно крило је здравије од левог.“
„Дај да те целивам, оче. Гризе ме та ствар и та мисао. Ја сам туберкулозан.“
На то сам му рекао:
„Ти си исцељен! Да ли то схваташ?“
„Схватам, али још не могу да замислим!“
Пошли смо и вратили се назад. Већ се смркавало, читав дан смо провели на путу. Знаш ли какав је био тај пут? О, ни асфалта, ничега! Само рупе и камење. Ох, ох! Већ се смрачило. Бубрези, желудац, утроба… све ме болело од тог аутомобила. Није имао гуме испуњене ваздухом. Схватате ли? Позади је био угаљ. Позади се налазила једна бачва (плински генератор), и аутомобил је радио на гас дрвеног угља!
Кад смо увече напокон стигли, отишли смо у дом оног свештеника. Отац није био тамо, али је ускоро дошао. Поздравио ме и почео да прича:
„Оче Порфирије, Бог те довео у наше село. Нико од житеља не иде у цркву. Сам служим јутрење и вечерњу, сам служим божанствену Литургију! Сам, као да сам у пустињи! Чак и празником! Само кад неко умре или кад се служи парастос, онда сви дођу.
Знаш ли шта се догодило. О теби у кафани прича учитељ!“
„Шта то говориш?“
„Да.“ каже он.
„А шта је сазнао учитељ?“
„Танасије му је причао какав си ти и ево, он им сада говори: ‘Децо, овамо је дошао један човек! Ви причате да нема Бога и слично… А он је урадио то и то… Атанасију је све испричао о његовој жени. А затим, тек што смо стигли овде у Маландрију, рекао је да тамо има воде и показао према врху Бучних вода иако уопште не познаје овај крај’.“
Тако је народ убрзо пристигао на трг пред свештениковом кућом. Трг се испунио народом. Викали су, викали.
Свештеник ме пита:
„Старче, шта да радимо?“
Одговарам:
„Реци им, чедо, да је Старац уморан и да ће доћи сутра. Устаните и пођите, јер тај човек није здрав. Заморио се од аутомобила којим је дошао.“
Отишао је и убедио их.
Те вечери сам јео у свештениковом дому.
Свештеник је имао петоро – шесторо деце, па ме упитао:
„Шта видиш у овој деци?“
Погледао сам децу и рекао:
„Шта да ти кажем?“
„Знам ли ја? Шта ћеш ти рећи?“
„Нећу да говорим“, рекао сам.
„Добро“, каже он, „немој ми ништа рећи.“
Кад смо вечерали, поп ме опет подстакао и упитао:
„Шта видиш, благословени, у овом детету?“
„Он је такав од мајчине утробе. Настрадао је“, одговарам ја. Испричао сам му читаву историју.
Он се надовезао:
„У ствари, посетили смо све лекаре, а он не проговара. И они су ми рекли да је такав од зачећа.“
Затим су ми припремили постељу и ја сам заспао.
Рано, и пре него што је свануло, чујем неку ларму. На тргу се окупио народ, много народа. Долази свештеник и каже ми:
„Оче, имамо много посла!“
„Каквог посла“, питам.
„Дошао је народ из Амигдолије.“
„Шта је то Амигдолија?“
„Село које се налази преко пута, на другом брегу!“
Изашао сам пред врата. Народ је био усхићен. Призор је био величанствен! Чим сам стао пред врата, сви су подигли руке. Можете ли да замислите? Сви су клицали. Ту је дошао и ватрогасац. Звао се Костас. Сетио сам се. Он ми каже:
„Оче, путуј, и тамо ћеш наћи!“
Тако сам пошао. Сад силазимо низ падину. С нама је била и Костасова жена. У једном тренутку она ми каже:
„Реци ми нешто, старче.“
„Заморио сам се и ништа не могу да кажем“, одговорио сам.
Нису више разговарали са мном. Ја сам, међутим, испитивао његову жену и посматрао је, ало они то нису знали. Нешто ниже сакупљали су винову лозу.
Кир – Костас каже:
„Идем да донесем грожђа.“
„Иди“, одговарам ја, а кад је отишао обратио сам се његовој жени:
„Хајде, рећи ћу ти. Ти си веома тешка жена и у теби се крије страх. Свако зло полажеш у свој ум, а превасходно ти се намеће мисао да ће се твоја кућа запалити.“
„Да“, каже она, „окупира ме и мучи та тешка мисао. Кад излазим и кад се враћам, издалека осматрам има ли дима у кући.“
Нећу вам много говорити. Посаветовао сам је и објаснио јој. Кад је дошао Костас, жена му је рекла:
„Коста, све ми је казао!“
Уобразиља! Разумете ли?
Тако смо полако силазили, силазили смо доле. Чим смо дошли у Ханију, угледао сам две – три кућице. У даљини видим народ! Како је било у Браили, било је сад и овде доле. Питам Косту:
„Ко су они?“
„О, благословени“, одговара он, „током ноћи су разна села дознала да ћеш пролазити овуда па су се окупили да би те видели.“
„Ох, шта сад да се ради?“
Тек што сам сишао а сви су нагрнули према мени. Један ми каже:
„Хоћу да се исповедим.“
Питају да ли бисмо могли да пођемо тамо до воденице, где бих могао појединачно да их исповедим?
„Не могу“, кажем, „доћи ћу други пут.“
Тамо, где смо чекали аутобус из Лидорикија, један од њих ме шчепао за расу:
„Старче, пођимо“, каже он, и даље држећи расу.
„Не могу, чекам аутобус.“
Тад се обратио другом:
„Држите га. Не желим да старац отпутује. Хајде“, каже он и гура ме. „Хајде, ја немам воде. Хоћу да ми покажеш где има воде.“
Тако сам и пошао. Кажем му:
„Ено, тамо!“
„Не знам“, одговара он. „Поћи ћемо заједно.“
Повео сам га тамо и показао:
„Ево, овде има воде.“
Како сам касније сазнао, копали су и пронашли много воде на том месту које су назвали „Старчев бунар“. Да, можда и данас на том месту постоји село. Међутим, питам се да ли још постоји неки бунар који се зове „Старчев бунар?“ Не знам, не знам. Сад је прошло већ четрдесетак година откад се догодило све ово о чему вам причам. Ако не четрдесет, онда сигурно тридесет девет. Да ли сте разумели?
У међувремену је дошао аутобус из Лидорикија. Ушли смо. Убрзо се почело причати: „Овде је онај монах што налази воду!“ Кондуктер је почео да ми се изругује. Не могу ни да вам опишем шта ми је говорио током читавог путовања. Стално ми се подсмевао.
„Има ли овде воде? Кажи нам!“
Молио сам се у себи. Ни најмање се нисам збунио. Стално ми је досађивао…
„Еј, калуђеру“, добацује, „шта сад видиш?“
Народ се смејао. Смејао се… Како су могли и да знају шта се догодило у селу? Ови су се смејали. Како су могли да знају да су други плакали и да су ме почаствовали тако великим страхопоштовањем? Из Лидорикије су долазили људи из разних места. Нису знали и смејали су се. Онај кондуктер је седео иза возача и стално ме искушавао. Народ се смејао. Презриво ми се обраћао:
„Еј, калуђеру, шта сад тамо видиш? Има ли воде тамо доле? Видиш ли је?“
Нисам одговарао. Тако, дакле. Допутовали смо у Свету Еуфимију. Машина се зауставила пред кафаном да би се људи напили воде. Ја сам отишао у страну, нисам улазио у кафану. Ишао сам тако, као да корачам по Атини, левом страном. И да ти кажем истину, са нама је била и једна жена из Свете Еуфимије, која је говорила да тамо нема воде. Ја сам сишао и пошао даље да бих видео да ли тамо има воде. Приближава ми се онај кондуктер и каже:
„Хајде, калуђеру. Шта гледаш? Воду?“
Тад сам му рекао:
„Дођи овамо. Дођи, рећи ћу ти.“
Питам га:
„Хоћеш ли ме послушати?“
„Да.“ одговара он, „послушаћу те.“
Показујем му на доњи део његовог тела и кажем:
„Мислиш ли да је сад оздравило оно доле што те боли?“
Поцрвенео је… Каже:
„Шта видиш, старче? Опрости ми за оно раније. Разболео сам се од сифилиса“, прича он, „и лекар ми каже да ће то ускоро проћи. Шта ти кажеш“, пита ме.
„Не знам хоће ли проћи“, одговарам му ја.
„Ја, међутим“, каже он, „сад ништа не осећам. Само се плашим болести.“
Оставио ме и отрчао да позове возача. Каже му:
„Дођи овамо!“
„Слушај, он је светац, а ја сам га читавим путем вређао. Сад сам се сасвим збунио. Види, он ми је рекао од чега болујем!“
Прилази возач и моли:
„Кажи и мени нешто.“
„Не могу“, одговарам, „не могу да вам причам.“
„А где ти живиш“, упитали си ме они. Рекао сам им и они су након извесног времена дошли, и срели смо се.
Све сам рекао. Шта још да кажем? Не сећам се.
Ја сам, међутим, како ви то кажете, видео стрепњу, видео сам страх. Говориш другом о његовој болести, о његовом стању, кажеш човеку то и то, а њега подилази језа. Таквих догађаја, сличних овоме о којем сам вам казивао, било је много у мом животу. Читав мој живот испуњен је таквим догађајима. Толико их је много да не могу ни да се сетим.
Све вам ово говорим зато да бисмо прослављали Бога…“
Више него све остале пројаве људског живота, старац Порфирије је волео оне које су се тицале породичних односа. Веровао је да се језгро човекове личности – било да је исправно или погрешно – образује унутар породице. Из тог разлога, он се током читавог свог живота са посебном преданошћу бавио пастирским радом и давањем поука везаних за породични живот.
Углавном се интересовао за унутрашње – породичне и дубоко личне односе брачног пара. Веровао је у посебну улогу „благонаклоног разговора“ међу родитељима, у нежност у односима и у изражавање супружничких осећања.
С посебним интересовањем односио се према случајевима „компликоване“ деце, како их је он карактеристично називао. Била су то деца с различитим психолошким проблемима, који се обично појављују у немирној атмосфери и због агресивног понашања родитеља. Осим тога, говорио је да разни дечји проблеми имају свој почетак у периоду бременитости, периоду кад се мајка не постара да живи спокојне и молчаљиве душе. Обично би говорио: „Мати још од утробе почиње да васпитава дете душевним опитима личности.“
У таквим случајевима, кад би код детета постојали проблеми органског или психолошког порекла, старац Порфирије је покушавао да бесконачном љубављу, која му је била својствена, подржи породицу. Обично би полазио од анализе проблема. Претпостављам да ће вам случај, који ћу вам описати, помоћи да разумете старчево интересовање и његов покушај да се супротстави таквим ситуацијама.
Током 1988. године имао сам једног студента на Богословском факултету, благодатног и љубави достојног младића, Георгија Р. из Мисолонгија. Тај студент је једном показао несигурност у ходању и тада се испољила болест од које је патио, мишићна дистрофија. Еволуционирајућа и обично наследна болест мишићног система, која постепено доводи до разарања мишићног ткива. Тачан узрочник болести ни до данас није познат. Болест је почела да се испољава увече и Георгије се нашао у инвалидским колицима. На факултет су га довозили отац и мајка, г-ђа Ирина. Изненада, Георгијев отац се разболео од тумора на мозгу и преминуо. Тако је г-ђа Ирина у потпуности преузела на себе породичне проблеме којих је, како сам се затим уверио, било много. У породици је био још један син, Нектарије, који је такође био у колицима јер је боловао од исте болести. Кад смо посетили породицу, осећање тишине преплавило нам је душу. Спокојно окружење, ликови светитеља на зидовима, трпељиви осмех ових људи. Све је одисало присуством Светога Духа. Та благословена кућица уистину се налазила у наручју Божијем!
Отац Порфирије је познавао и волео ову породицу, посебно г-ђу Ирину и децу. Страдао је заједно са њима и трудио се на све начине да ублажи њихов бол. Током ноћи, око 2-3 сата, односно у време неподношљиве усамљености, кад бол разара људско биће, кад би г-ђа Ирина осетила да је напуштена, зазвонио би благословени телефон: био је то старац Порфирије. Према речима г-ђе Ирине, она је у тим тренуцима очајања у утешним речима преподобног старца осећала топлину Светог Духа. Старац је веома добро познавао ситуацију у овој породици. Чак се догодило да је, приликом прве посете г-ђе Ирине, говорио о болести деце и о њеним узроцима. На свој познати, дијагностички начин, који смо претходно већ описали, тј. додиривањем чланка руке, он јој је рекао: „У периоду твоје бременитости у вашој породици је преовладавала напетост. Тад се у твом организму појавила нека преосетљивост. Нешто се изменило у заметку.“
Кад су посетили лекара специјалисту у Швајцарској, он им је говорио о „мутацији“ ембриона.
Тема правилног понашања и васпитавања деце чинила је главни део поука старца Порфирија. Кад би га родитељи упитали: „Старче, шта да учинимо с дететом, пун је немира и страха“, он би им одговорио: „Ви сте у потпуности одговорни за њега. Ви сте га још у мајчиној утроби обликовали вашим лошим међусобним односима и свим тим траумама и психолошким проблемима које ће он носити читавог живота.“ Такође је говорио: „Дете никад не сме да види да се свађате или да чује да сте повисили тон једно на друго.“ Закључио би речима: „Светост родитеља спасава њихову децу. Постоји само један начин да немате проблема с децом: светост. Постаните свети, и нећете имати никаквих проблема са децом… Природно, то је веома једноставно кад дође Божија благодат. А како долази Божија благодат? Смирењем и молитвом. Међутим, наша молитва мора бити снажна и жива. Кад се молимо с вером и трпљењем, увек добијамо резултате.“
Кад би се мудри учитељ дотакао теме педагошких метода и средстава које би родитељи требало да користе у васпитању деце, он би рекао:
„Не разјарујте своју децу. Дечје слабости обично потичу од родитеља, који децу угњетавају – својом љубављу, наравно – али љубављу простом, човечијом…“
„Оно што желите да кажете деци, говорите с молитвом. Деца не слушају ушима: тек када дође Божија благодат која просветљује, слушају све што хоћемо да им кажемо. Кад желите да нешто кажете деци, реците Пресветој Богородици, и Она ће све уредити. Та ваша молитва постаће живо родитељско дисање и духовно целивање које милује, грли и привлачи децу.“
Свештени Порфирије је веровао у вредност коју молитва има за човеков духовни живот и својим духовним чедима саветовао је како да се моле:
„Моли се овако: једноставно, једноставно и смирено, с простом вером и не очекујући одговор Божији. Без очекивања да видиш Његову руку или Његово лице! Ништа! Веруј! Уколико говориш са Богом, онда стварно говориш са Богом!“
Изложени ставови и гледишта преподобног старца искоришћени су у савременим психопедагошким теоријама о деловању породице као психо-друштвеног система. У том систему односи међу родитељима, динамика и стабилност породичног начина живота, успешни или неуспешни родитељски фактори, утичу на психу сваког члана породице. Они, међутим, посебно делују на душевни мир деце и омладине, на чију личност они јасно стављају печат, или печат „дара“ живота и наде или пак, у већини случајева, дубок и трајан печат очајања, духовне пропасти и смрти. Тако се породица од плазме живота претвара у жариште смрти.
Данашњи заговорници „породичне терапије“ верују да је за промену личности нужно изменити односе и позиције међу члановима породице, управо како је саветовао и блажени старац. Осим тога, „да би се изменио свет, нужно је изменити породицу“ (V. Satir).
Блажени старац није био само еванђелски учитељ, наставник младих и породични саветник просветљен Божијом благодаћу. Он је, осим тога, био и деликатна, истанчана, поетска природа. Волео је птице, волео је цвеће, одушевљавао се природом. Волео је да се пробуди у зору и да посматра сунце које се издиже из мора. И лети и зими је, током дужег временског периода, боравио у области Ахладерије, поред капеле Св. Антонија, на Еубеји. Одатле је посматрао море, молио се и уздисао. Често смо га чули како каже: „Изашао сам веома рано да бих гледао Егејско море и до мене је допирао мирис мора…“ Исту такву шетњу упражњавала је још једна преподобна личност, блажени старац Филотеј Зервакос, у Фапсани на острву Парос.
Старац је много пута говорио: „Христос не жели да се око Њега налазе дебелокошци, него осетљиви и истанчани људи… Светитељи су песници… Уистину, колико је поетичности у појави, у учењу, и делу Господњем, у Тиверијадском мору!“
„Читајте Псалтир“, саветовао је он, „то наслађује душу“.
„Љубите природу. Устаните рано“, подстицао је своја духовна чеда, „да бисте видели како се пурпурно сунце издиже из мора.“ Такође их је подстицао да седе поред мора и да размишљају, да се моле, да ослушкују тајинствени глас природе, да се усаме, да путују, да се пењу у планине, да се диве звезданом небу, да се радују животињама, цвећу, дрвећу, пролећи, зими, снегу. Веровао је да таква осећајност потпомаже духовној и психичкој зрелости човека, да утире пут дубљем општењу са Богом, да је то почетак славословља бесконачне величине Његове.
Целокупан овај плодоносни педагошки процес који смо претходно описали представља једно чудо, непојмљиво људској логици. То је Литургија живота, која је спасла и оживотворила хиљаде углавном младих људи на читавој планети. Старац Порфирије је живео окружен тим чудом. Целокупно његово дело било је смирено посвећивање самога себе Богу и ближњем. Током свог живота, старац Порфирије се васцело предао Богу с апсолутним смирењем, послушањем и безграничном љубављу. Он је био старац Љубави који је својим понашањем призвао благодат Божију, будући да је живео благодарећи за патње и славословећи Господа својим болестима. Због тога га је Господ удостојио да још у овом животу доживи бесконачно чудо: да буде учесник „процеса измене“ душа животворним дисањем Духа Светога: „силом Духа Светога, чијим дејством они који су достојни сазерцавају Царство Божије“ (св. Григорије Палама, „Беседа на Преображење Господње“).
Окончавајући наша размишљања, и ми бисмо могли, сагласно педагошкој антропологији светог Златоуста, доћи до следећег закључка: „Ова душа преподобног старца Порфирија, нежно љубећа, брижна, која је очинску благонаклоност обавила љубављу, и нежну љубав природе победила и њене урођене болести надвладала, од Духа беше и од божанствене благодати“ (св. Јован Златоусти, „Ово знајте, да ће у последње дане…“).

2 коментар(а)

  1. Sta je to duhovna ljubav

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *