ПОУКЕ БОЖАНСТВЕНЕ ЉУБАВИ

 
Старац ПАЈСИЈЕ Светогорац
ПОУКЕ БОЖАНСТВЕНЕ ЉУБАВИ

 
Четврта глава
БЕСЕДА СТАРЦА ПАЈСИЈА С МОНАХИЊАМА
 
Ова беседа одржана је у једном од женских манастира на Атици. Умножена је у хиљаде копија, а објављена је и у Атонском дневнику.
Монахиња: Оче, како да свом снагом заволимо Бога?”
Старац: “Кад човек сабере себе и своје зрење, онда се његов ум неминовно усредсређује на Бога. Ви, жене, лакше се можете препустити Богу, јер за помоћника имате своје срце. Мушкарцима је теже, јер их у томе омета разум. У време страдања Христових, Његови ученици су побегли и сакрили се јер их је руководио разум, док су жене, које је вукло срце, пошле ка Голготи и Гробу. За вас, међутим, постоји друга опасност, а то је да вас срце одвуче ка испразним стварима. Ви своје срце лако предајете ниским и испразним стварима, тако да вам на крају ништа не остане за Христа. Не задовољавате се неопходном одећом, покућством и стварима него тежите да, заједно са неопходним, стекнете још и оно што је украшено и отмено. Вама се посебно допада чаша ако је на њој насликан неки цветић, и више волите вежене столњаке него просте столове. Такво је ваше срце, тако га ви расипате: не трошите га непромишљено! Кад је укроћено, срце јури и лудује у добром смислу те речи. Никад не заборављајте да је свет, односно украс[1] – испразност, обмана и власт ђавола. Жене бивају привучене испразношћу и тако постају слушкиње ђавола.”
Монахиња: Због чега, старче, монахиње чак и због малог сагрешења падају у очајање? Да ли је то исправно?”
Старац: “Оне очајавају јер неправилно извршавају духовни подвиг. Као што и у свакодневном животу жене воле префињене послове, тако и у духовном животу воле истанчан труд и баве се ситницама, препуштајући ђаволу простор да изврши напад. Не посвећујте своја срца испразности него Богу. Не заплићите се у ситнице него почните од грубог, да не бисте очајавале. Ако се у потпуности одсече грубо, лако ће нестати и оно истанчано. Не обазирите се на прошли живот или на ваша детиња сагрешења, јер су се отворили нови путеви и књиге. Живите у атмосфери сталног славословља и благодарења, јер је највећи грех неблагодарност, а највећи грешник незахвалан човек.”
Монахиња: Догађа ли се, старче, да се човек годинама подвизава и да никако не напредује!”
Старац: “Да, постоје људи који се подвизавају и не примећују да су узнапредовали. Онај ко се труди и не види успех или је горд или је наклоњен гордости. Бог не дејствује тамо где постоји надменост или склоност ка надмености. Кад се неко усрдно труди, он ће можда увидети како је постао лошији, али осећа сигурност и утеху. Тад све иде добро. Духовни напредак постоји тамо где човек осећа да је све веома тешко. То показује да постоји микроскоп и за ситнице. Кад се неко усрдно подвизава, осећа сигурност и нада се. Тад му све иде добро и постоји духовни напредак. Напротив, кад очајава, то значи да ствари иду лоше, јер очајање потиче од ђавола. Неко може да изврши мноштво подвига али без успеха, јер нема смирења. Други пак може да поднесе мање напоре а да постигне већи успех јер поседује смирење, које допуњује све недостатке. Подвиг захтева брижљивост, плач, наду, утеху, сигурност и духовни кисеоник. Све ово ће нам осигурати безбедан пут. То неће учинити несрећа и изнуђено послушање, нити усиљена молитва. Неће ни сузе ни мучење које је од ђавола. Оплакиваћу своје грехе надајући се у љубав Божију – тако може. Међутим, да их оплакујем зато што тако хоће ђаво? То нећу дозволити! Веома често се дешава да ђаво баци човека у најдубље очајање и да изађе као победник. Нека се то не догоди. Живите просто, као деца у наручју свога оца. Предавање Богу подразумева непрестану молитву која доноси добре плодове. Очајање долази од ђавола.”
Монахиња: Старче, да ли је лако осетити дубину грехова?”
Старац: “По Својој љубави, Бог не допушта да осећамо своје грехове да се не бисмо мучили. Постоје брижљиве и осетљиве душе које Он намерно чини тврдима да се не би сломиле због свести о греховима. Исто се дешава и са свешћу о доброчинствима Божијим. Ако бисмо били у стању да их схватимо, истог часа бисмо се расплинули. Уколико се човек укрепљује у духовном животу, утолико му Бог допушта да увиди и једно и друго. “Будан” значи “просветљен”. Ђаво не креће на несрећне, он креће на будне, на оне који су уз Бога и могу да творе чудеса. Он им одузима поверење у Бога и почиње да их мучи самоувереношћу, резоновањем, сумњама и осудама. Стога би било потребно да разум “замрзнемо” све дотле док нам га Бог не врати освештаног. Нико се није сам излечио и нико не би могао да се спасе без послушања. Кад се један прост али свет човек нашао у тешком положају и желео да помогне убогом болеснику, пошао је на морску обалу где се налазила Вазнесењска црква, испружио руке и рекао: ‘О, свето Вазнесење, дај ми рибу за болесника!’ Тада се – гле чуда! – у његовим рукама обрела риба, а он је отишао и спремио је болеснику, благодарећи Богу и светом Вазнесењу. Ум (мозак) је дар и благодат Божија, као и телесна снага. Због тога је потребно да их користимо онако како то хоће Бог – за спасење и освећење. Монах се укрепљује покајањем и сав пламти од љубави Божије. Одважност је његово благо, а разговори – беседа с Богом. Кад разговара с Богом, душа се не замара. Молитва даје предах. Ко живи срцем одмара се, а ко живи умом – тај се замара. То је ђаволско лукавство нашег доба. Ђаво зна да ће следеће поколење – осакаћено грехом, осећајући одвратност према савременом начину живота и немајући идеала – кренути пут монаштва, и зато он стреми да нас спречи у истински духовном труду и да нас баци у несреће, како духовни квасац не би проврео. Следеће поколење ће бити приморано да тежи ка небу. Не заборавите то.”
Монахиња: Старче, ја имам камено срце, и ја не љубим Христа.”
Старац: “Тако говори твоја помисао. Да ли ти је то рекао старац или старица? Не. То говори твоја помисао. Љубав постоји. Живите просто и без посебног расуђивања, као детенце уз оца. Вера без много расуђивања ствара чуда. Ум прави препреку благодати Божијој и чуду. Извршите послушање без логичког расуђивања.”
Монахиња: Старче, колико ће молитви помоћи читање неког текста?”
Старац: “Читање наслађује ум и загрева срце. Ако некога унесрећимо, ми ражалошћујемо Христа. Патња другог човека треба да постане и наша патња. Молитва је радост и благодарење. Ми почињемо од изучавања светоотачких дела јер се тиме душа загрева и преноси у духовни свет. Циљ је да ум наслади срце и да молитва постане срдачна. Једино се срдачна молитва може назвати молитвом, јер она обухвата састрадање и даје плодове. Срце се очишћује уздисајима и усрдношћу. Усмерићемо душу на пут суза.”
Монахиња: Старче, осећам духовни бол и стрепим да ли је од ђавола?”
Старац: “Колико духовног бола претрпимо, толико ће нам бити послато божанствене сладости. Кад осећамо тескобу и очајање, онда је то демонски напад. Задржавање дисања приликом молитве у неким случајевима шкоди организму и то треба да избегавамо. Бог тражи другачији труд а не такав. Ми поимамо срце а не тело, односно дејства (енергије) срца. Бог је спреман да нам помогне кад Му све предамо. У почетку се целокупан човек предаје Богу, а Бог га затим очишћује и предаје људима. Кад човек верује да је гори од свих, тада једно ‘Господе, помилуј’, које он изговара за читав свет вреди много више него кад неко други хиљаду пута изговори ‘Господе, помилуј’. Требало би да нам молитва постане неопходна. Разговарајте с Богом, јер ништа није слађе од тога. Док душа не дође у духовно стање, корисно је молити се за ближње уопште и за читав свет, јер уместо да једном имамо користи, нас привлачи свет. Молите се посебно за оне којима је то потребно. Ја сам своју молитву разделио на три дела: један је за мене самог, други за живе, а трећи за упокојене. Најбољи помен за покојнике је наше духовно напредовање. Ми ћемо, наравно, записивати њихова имена и ради помена на проскомидији. Требало би да се монах с душевним болом моли да Бог помилује свет. Говорићу вам о једном случају. Понекад сам одлазио у једно сеоце да се причестим. Свештеник ме обично причешћивао у олтару. Кад је дошло време за божанствено причешће, замислио сам се и рекао: ‘Боже мој, удостој све људе да оду у рај а мене, грешника, постави у неки ћошак, и то само из једног простог разлога: да се Ти не би жалостио гледајући ме у аду!’ У том тренутку свештеник ми је заповедничким гласом рекао да изађем из олтара и да се тамо причестим. Тек што сам се причестио, помислио сам на молитву коју сам сатворио. Свештеник ми је затим пришао, замолио за опроштај и рекао да се у то време осећао као да му је неко одузео разум. То се догодило зато што је Бог желео да ме искуша. Он је због мене у једном тренутку свештенику одузео разум. Исто се може догодити и с вашим животом. Ви се, на пример, за нешто молите, а Бог привремено одузима благодат настојатељки или некој од сестара и она грубо разговара с вама и причињава непријатности.”
Монахиња: Старче, има ли наде за исцељење дуготрајне душевне болести?”
Старац: “Да. За недељу дана бићеш жива и здрава као дрен ако будеш извршавала послушање и бдела. Нека се твој ум не окреће ничему што га чини потиштеним. Док смо телесно обитавали у свету, наш ум је био у манастиру. Сад се повремено догађа да је тело у манастиру, као пањ, а да ум одлази у свет. Нећемо осуђивати, јер можда друга сестра прави метаније у келији а ми грешимо. Оправдавајмо сестру чак и кад видимо да непрестано пада. Господ је рекао да ближњем треба опростити не седам пута, него седамдесет пута седам. Кад видимо прегрешења других и кад их осуђујемо, то значи да су наше душевне побуде нечисте и да људе посматрамо као дрвеће. Сети се приче о слепом! Морамо да ступимо у радионицу позитивних мисли. Ако радионица израђује метке и ти у модел сипаш метал, онда ће и меци бити метални. Ако израђује чаше а ти сипаш злато, добићеш златне чаше. Уколико сипаш метал, чаше ће бити металне. Какве помисли улијемо у ум, такав ћемо ум и добити. Сестра због нас бива изложена искушењу. Кад се молимо да нам Бог подари љубав, Он може допустити да се нека сестра разболи и да нам на тај начин да љубав, онда кад болесници затреба помоћ. Можда ће она од тебе затражити чај или нешто друго, и Бог ће тада видети нашу љубав и трпљење. Он ће можда на неко време одузети благодат и старешинама, и они ће нам се оштро обраћати. Тако ће бити искушавана наша врлина и Бог ће видети да ли осуђујемо или не, јер од Њега тражимо неосуђивање. Бог нам на тај начин шаље врлине, а не тако што ће рећи: колико килограма љубави желиш толико и узми, и колико смирења желиш
– толико и узми! Бог нам не доноси врлине на послужавнику. Он нам само даје повољно време. Ако га не искористимо и ако осуђујемо ближњег, саме себе двоструко осуђујемо: и зато што смо осудили и зато што се нисмо покајали.”
Монахиња: Старче, реци нам нешто уопштено о молитви и аскези (подвижништву)”
Старац: “Молитва која саму себе покреће доноси највећу сладост. Човек тада заборавља и на храну и на сан. Само се моли. Као што дете које смо довели у посластичарницу проба слаткише и не мисли ни на шта друго. Међутим, долази старац и прекида човека да би испитао да ли се смирио. Нека монахиња у једном манастиру достигла је ту меру. Дању је радила тешке послове а ноћу се молила. Кад ју је настојатељка прекинула, она је рекла: ‘Очигледно је да сам у нечему сагрешила’ Почела је да се каје, иако никаквог греха није било. Аскеза (подвижништво) мора бити умерена да не би нашкодила нашем здрављу и спречила нас да извршавамо послушања. Крајности уништавају тело и чине да човек не буде више способан чак ни за оно најнужније. Старица би требало да зна колико приближно поклона (метанија) начините. Врхунац поста је бдење, будући да оно очишћује ум, да га профињује и наслађује срце. Напротив, сан обремењује наш ум. Поверавајте се Богу и вашим старешинама. Кад вам се каже да учините ово и оно, извршите послушање и нећете се заморити. Толико времена сте одгајале веру у себи и шта сте добиле? Самопоуздање? То је највећа препрека за божанствену благодат. Никада не верујте сопственом разуму. Размишљајте просто а Бог ће вам се приближити због тог вашег смирења, и задобићете радост и Његов мир. Духовни напредак – то је оно што се од вас захтева. Не могу нас спасти ни Антоније Велики ни Варсануфије Велики уколико не будемо имали правилно устројство. Бог ће нам помоћи кад све препустимо Његовој вољи. Онај ко има позитивне помисли има и духовно здравље. У време окупације, мала деца, сеоски сирочићи, с апетитом су гризли крајичак кукурузне проје и сви су имали румене образе, док су деца богатих јела бутер и мармеладу а ипак била бледа и болесна. Тако је и у духовном. Ако имамо просте и безазлене помисли, без лукавства, бићемо душевно здрави. Истинско покајање
– то је природно смирење, док нам вештачко смирење није потребно. Кад се ум наслађује он тамо и обитава, и због тога му стално треба давати духовно делање.”
Монахиња: Старче, да ли се наш ангео – чувар удаљује од нас када грешимо?”
Старац: “Благословена душо, кад би нас ангео тако лако напуштао, свет би већ одавно пропао! Он не одлази, остаје, с тим што пати и празних руку излази пред Бога.”
Монахиња: Да ли се у манастиру налази један ангео или више њих?”
Старац: “А зашто у њему не би било и земаљских ангела? Постоје и локални ангели.”
Монахиња: Старче, постоје ли данас светитељи који су видели Пресвету Богородицу?”
Старац: “Шта, зар је то тешко?! Ето, тиме ћемо завршити. Нека вас чува љубав Божија!”
Монахиње: Амин! Амин! Амин!”
 


 
НАПОМЕНЕ:

  1. У питању је игра речи, јер именица “космос” у грчком језику означава и свет и украс, тако да старац Пајсије овде каже да је “свет (космос) односно украс испразност…”, итд. (прим. прев.)

2 Comments

  1. Sta je to duhovna ljubav