Псалам 10.
Не владам собом, даруј ми дух покајања (1, 288 – 292)
Пред славом Твојом Христе, Спаситељу мој, изрећи ћу сву поквареност своју и исповедићу сву неизмерност милосрђа Твога, које изливаш на мене по благости Твојој.
Од утробе матере моје жалостим Те, и ни за шта не сматрах благодат Твоју, не старајући се за душу своју. Ти си, Владико мој, по великој доброти Твојој, милостиво и трпељиво гледао на сво лукавство моје. Глава је моја подигнута благодаћу Твојом, али се непрестано приклања ради грехова мојих.
Зле ме навике везују као ланцима, а ја се радујем што сам свезан. Тонем у саму дубину зла, и то ме весели. Непријатељ непрестано обнавља моје окове, јер види колико се радујем њиховом мноштву.
Ридања и плача достојно је ово; у томе и јесте стид и срамота, што сам свезан сопственим жељама, и још је страшније то што себе везујем оним везама које налаже на мене непријатељ и умртвљујем себе оним страстима које га радују.
Иако знам колико су страшни ти окови, брижљиво их скривам од свих оних који ме гледају, иза пристојне спољашности. На изглед сам обучен у предивну одежду страха Божијег, а душа је спутана срамним помислима. Од споља изгледам побожан, а изнутра сам испуњен сваком нечистоћом.
Савест ме моја изобличава у томе, и ја ако и хоћу да се ослободим окова својих, и сваки дан тужим и уздишем због тога, ипак остајем свезан тим истим мрежама.
Јадан сам ја и јадно је то свакодневно покајање моје, јер оно нема тврдог темеља. Сваки дан полажем темеље здању, и опет га сопственим рукама рушим.
Покајање моје још увек није поставило добар почетак и зломе немару моме не види се крај.
Поробљен сам страстима и злој вољи непријатеља мога, који ме уништава.
Ко ће глави мојој дати воду, и очима мојим изворе суза да непрестано плачем пред Тобом, милосрдни Боже, да би пославши благодат Твоју, избавио мене грешника из мора разбеснелог греховним таласима, који непрестано узбуркавају душу моју? Јер прохтеви моји посташе гори од рана, које ни лековите мелеме више не трпе.
Живим у нади да ћу се покајати, и обмањујем себе овим сујетним обећањем док не умрем. Стално говорим: „Покајаћу се”, и никада се не кајем. На речима се наизглед усрдно кајем, а делима сам веома далеко од покајања.
Шта ће бити са мном у Дан испитивања, када Бог све открије пред судиштем Својим! Свакако да ћу бити осуђен на муке, ако овде сузама не умилостивим Тебе, Судију мога.
Јер уздајући се у милост Твоју Господе, Теби припадам и Тебе молим: „Даруј ми дух покајања и изведи из тамнице безакоња душу моју! Нека засија луча светлости у моме разуму, док нисам доспео на страшни и предстојећи ми Суд, на коме неће бити места покајању за лоша дела!”
