Псалам 71.
Непостојаност воље и чврсте решености (4, 308)
Страшан је и ужасан Дан Суда Твога, Спаситељу наш, када ће се открити греховне тајне. Зато трептим, Господе, и обузима ме ужас, јер греси моји превазиђоше меру. Буди милостив мени, по доброти Твојој, о, Благи и Благосрдни!
Гледам, Господе, на грехе своје и тугујем, видевши њихово мноштво. О, како ме снађе таква беда? Језик мој говори предивно, а владање је моје срамно и презира вредно. Тешко мени у онај Дан када се открију тајне!
Прекрасне су речи моје за оне који ме слушају, а дела су моја распусна. Друге поучавам светском поретку, а сам се, несрећни, одајем страстима.
Сви дани моји протекоше и ишчезоше у гресима, и нема ни једног јединог дана када сам служио правди. Тек што бих поставио почетак покајању, са намером да више не грешим, дошао би лукави и уловио ме по ненависти својој. Тешко мени, јер добровољно падам у његове замке.
Ако изађем међу људе, понашам се као праведник и мудрац. Приметим ли да неко други греши, смејем се и изругујем га. О, када се обзнане моја безакоња, – какав срам ће ме обузети тада.
О, боље да се ни родио нисам на овом свету! Тада ме не би покварио овај пролазни свет; да га ни видео нисам, не бих учинио себе кривцем, не бих себе испрљао грехом, и не бих се бојао патњи, Суда и мучења.
Тек што дам обећање да ћу се покајати, поново се враћам и падам у исте грехе. Радује ме време проведено у греху, и још мислим како сам урадио нешто похвално. Тешко мени! Још увек не помишљам да ме чека геена.
Лукавост воље уводи ме у грех, а када погрешим, пребацујем кривицу на сатану! Али тешко мени, ја сам сам узрочник својих грехова. Лукави ме није насилно натерао да сагрешим; грешио сам по својој вољи.
Умилостиви се на мене, Ти који си милосрдан према онима који се кају! Опрости ми кривице моје, по мноштву благости Твоје. Прими, Господе, сузе које Ти приносим, и као грешницу очисти ме од греха. Схватам, Господе, да сам погрешио; поштеди ме ради милости Твоје.
