Псалам 93.
Поуке о животу (2, 114, 122-124)
Наступиће за нас време испуњено страхом и трепетом, када ће се открити све учињено тајно и у тами, – и тешко /оној/ души која за помоћника нема Господа.
Уздише срце моје и очи моје прижељкују сузе, али грех мој држи у поробљености мој ум, да не би дошао у скрушеност и измолио од Господа – да бачен не будем у таму најкрајњу.
Док још имамо снаге, потрудимо се пред Господом у чистоти срца, да би у време невоље имали за помоћника Њега, који избавља од сваке беде.
Као што онај ко носи светиљку расветљава таму онима што су са њим, тако и врлина свагда са собом доноси славу.
Док не ставиш у ум свој да си се већ представио из овог живота, и не будеш на овај свет и славу његову гледао као на опустошену кућу, све до тада нећеш моћи да победиш телесне страсти и светску похоту, које увлаче човека у растројство и погибао.
Невеликим трудом поставља се темељ, али је тешко довршити здање; и што се оно више привршава, то више труда изискује од градитеља, све до самог краја.
Ево шта бива са онима који почињу да се труде Господа ради: прво иду искушења, потом невоље, онда тешкоће, униније, нагота, страдање, тескоба, понижење. Све ово побеђује онај ко је свим срцем предао себе управљању Божијем, и пребива – у вољи Божијој. Бог од нас тражи једино савршену одлучност. А Он ће нам сам придодати силе и даровати победу.
