Псалам 131.
Сва је нада на милост Божију (4, 65)
Благодат Твоја даровала ми је да Ти кажем, Господе: „Као једини благи и Саздатељ свих нас, опрости безакоња и грехе слузи Твоме, грешноме и неблагодарноме.”
Знам, Господе, да гресима превазилазим сваког човека, али за прибежиште имам свепревазилазећи бездан милосрђа Твога. Уверен сам да примаш и милујеш све који прилазе благости Твојој, јер волиш да видиш покајање, и радујеш се ревности слугу Твојих који се подвизавају.
Мени недостојном слузи Твоме даруј сузе, да бих просвећеног ума, с љубављу и вером умолио ни са чим упоредиву благост Твоју, и исцелио се од скривених рана својих. Покажи на мени бедном милосрђе Твоје, избави ме од мучења које сам заслужио, и нека се пројави благодат Твоја и на мени, као /што се пројављује/ увек и свуда, на мноштву немарних.
Као што си напунио судове за воду благословом Твојим, тако напуни и срце моје благодаћу и благошћу Својом. Болећива мати, и када је одбачена од свога детета, не презире га, Господе, јер је савладана материнском осетљивошћу; тако нека не надвладају ни моји греси благост Твоју.
Знам да ћу бити подвргнут осуди чак и за празну реч, за лукаву помисао, за саму жељу. Међутим, чим ми се укаже прилика за задовољство, истог часа све заборављам, и као безуман, у свему робујем греху. Славољубив, гневљив, раслабљен, лењив, расејан, стомакоугодник, сластољубив, покривен нечистотама, непрестано блудим, и не схватајући то.
Једино ме очекивање благодати Твоје, човекољубиви Владико, теши и држи ван очајања; – зато хтео или не хтео, спаси ме, преблаги Господе, по великој благости Својој.
