Псалам 114.
Благодат долази, и налазећи срце нечистим одлази, – чувај, дакле, срце чистим (1, 317)
Добри Бог нам дарује просвећење сазнањем и благодат Његова често посећује срца наша. Ако нађе она себи покоја, улази и постојано обитава у души; ако ли не нађе чисто срце, истог часа одлази. Али је милосрђе изнова побуђује да сиђе и посети нас грешне, јер смо сви ми непостојани по својој вољи, а не по природи.
Вазда смо расејани и слаби, завидљиви и лукави, често друг о другу помишља лоше, занимамо се лукавим помислима, и свагда се као у страшном блату давимо у нечистим помислима. Зато, када благодат долази да нас посети, затиче у срцима нашим злосмрадије нечистих помисли и истог часа одступа, не налазећи себи приступа да би се уселила и обитавала у нама, као што жели; само светлоносном својом сладошћу оставља траг у срцу, да би човек познао да га је благодат посетила и није нашла себи приступа, и да би таквим примером, насладивши се озарењем благодати, трагао за њом.
Видиш ли Промисао Божији? Видиш ли милосрђе Христово? Видиш ли како нас Свети Бог свагда воли и жели да се спасемо?
Блажен је човек који се стара да за благодат припреми чисто срце, да би дошавши нашла благоухање врлине и светињу душе – и населила се у њој у све векове.
