Псалам 53.
Плач због недостатка Светих (1, 340)
Срце ме моје боли, пати душа моја и сва се унутрашњост моја кида! Где да пронађем сузе, где да пронађем скрушеност и уздахе, којима бих достојно оплакао осиротелост нашу и недостатак светости међу нама?
Видим, Владико, да Свете Своје као злато одабрано узимаш из сујетног света овог, ради упокојења у животу.
Као земљоделац који, видевши да су плодови сазрели, са предострожношћу жури да их сакупи да не би претрпели какво оштећење од које чега, тако и Ти, Спаситељу, прикупљаш изабране који се потрудише у праведности.
А ми лењи, слабе воље, остајемо у својој окорелости, и плод наш остаје вазда незрео, јер нема у нама решености да се потрудимо не жалећи себе, како бисмо сазрели у добрим делима, и оправдано били сабрани у житницу живота.
Кажи, душо: „Тешко мени, тешко!”, и плачи, јер си брзо остала без савршених Отаца и праведних подвижника. Где су нам Оци? Где су Свети? Где они што бдију? Где су трезвеноумни? Где смирени? Где кротки? Где тиховатељи? Где су они који се уздржавају? Где скрушени срцем који у чистој молитви стоје пред Господом као Анђели Божији? – Преселили су се одавде ка Светоме Богу, имајући светиљке своје упаљене.
Тешко нама! У каквом времену ми живимо? У какав смо бездан зла зашли. Оци наши уђоше у пристаниште живота да не виде невоље и саблазни које нас постигоше ради грехова наших. Они су увенчани, а ми дремамо, сањамо и предајемо се самоугађању.
О, Господе, сажали се на нас! Отрезни мисли наше обузете вртлогом сујете. Даруј нам скрушеност и сузе, да би се њима, бар за мало, просветила заслепљеност срца нашег, и ми могли видети пут којим су ишли, следећи Тебе, Оци наши. Даруј нам жељу и снагу да идемо истим путем, да бисмо заједно са њима и ми задобили удео спасених, у славу Имена Твога.
