Псалам 128.
Једино добру жељу приносим; ње ради, помилуј и спаси! (2, 416)
Као Творац, Ти знаш шта си створио. Као Судија, знаш шта си осудио (после пада), као Онај који се очовечио, знаш шта си устројио на спасење.
Ти си ми дао природу неоскврњену, али праотац мој, Адам, ју је покрио великом нечистотом и учинио немоћном. А ја сам нечистоти придодао насладу сујете – и сада невољно сносим казну. У саму природу моју унето је распадање – и ево, сиротујем као витлан буром на мору.
Помилуј ме као Творац; састрадалан буди немоћи мојој, као Онај који се ради мене очовечио; не одбаци ме ради мојих страсти, већ их растерај, видевши стремљење моје воље. Не узгнушај се на мене ради моје нечистоте, већ погледај на скрушеност и жељу да будем бољи.
Ако се одвратиш од мене ради скривених помисли мојих, Ти погледај на плач мој и на то што сам осуђујем сластољубље своје.
Добре воље у мени има, али не могу рећи да има и снаге. Дајем оно што имам. Ако хоћеш да даш и то што недостаје, подари, погледавши на моје расположење.
Сирот сам и покраден од змије; немоћан сам и свезан трулежношћу; не налазим у себи снаге, угушен грехом. Прокоцкао сам дар Твој, и зато немам потпуну благоразумност. Прокоцкао сам близину Твоју, зато и не знам куда идем.
Ничега нема у мени. Ако се нешто и нађе, то си ми Ти, смиловавши се, дао. Сирот сам до краја; а ако се и обогатим, све ће то опет бити Твоји дарови. И ово сада је Твоје, и оно пре је било Твоје.
Само благодат просим, – и исповедам да ћу се кроз Тебе спасти, ако се уопште спасем.
