Псалам 92.
Плачи; дани пролазе, а тамо су митарства (1, 489)
Тешко мени, безбрижноме! Тешко мени, немарноме за спасење! Тешко мени, сагрешившем у знању! Свестан сам да чиним зло – и не уклањам се од њега. Тешко мени, јер нема ми оправдања! На речима се приклањам десној страни, али на делу сам са леве.
Теби, Господе, једином благом и незлопамтивом исповедам грехе своје. Ако ли и оћутим ја, – Ти, Господе, знаш све, и ништа није сакривено пред очима Твојим. Но, пошто си Ти, Господе, рекао преко Пророка: „Ти сам кажи своја сагрешења да би се оправдао”, – зато и велим: „Сагреших, Господе, и нисам достојан погледати и видети висоту небеску од мноштва неправди мојих.”
Шта ми је чинити, беднијем од свих људи? -Плакаћу над собом дан и ноћ, док је још време примања суза… Даруј ми сузе скрушености, Господе, једини благи и милостиви, да бих сузама измолио од Тебе очишћење срца од скверни.
О, сагрешила си душо моја! Покај се, јер ево, дани наши пролазе као сен, не задуго поћи ћеш одавде; страшна ћеш места пролазити, душо моја; не одлажи дан за даном обраћење своје ка Господу.
Тешко теби, душо моја! Нечистим си делима одагнала од себе милост Божију. Не дај себи покоја, дан – ноћ припадај Благоме и Човекољубивоме, да би ти подарена била свише благодат и милост.
