Псалам 129.
Враг је препреден, а ми безбрижни, – будимо пажљиви да не би изгубили Царство (2, 538)
Ходите, принесимо старање; ходите, припаднимо Богу, неодступно плачимо и проливајмо пред Њим сузе, да би нам подарио душевно просвећење.
Схватите замке врага, непријатеља нашег, овог ненависника сваког добра, који нам на путу поставља препреке и саблазни, погубну љубав према стицању, надменост века овог, плотско задовољство, а такође и жељу за дуговременим животом овде, страх од подвига, лењост на молитви, сан у време псалмопојања и телесни покој.
Колико се год он труди, толико смо ми нерадни и безбрижни; колико је он препреден, толико смо ми непажљиви, иако знамо да су дани наши скраћени, да је дошло време и Господ славе долази у благољепију красоте Своје са страшним силама Царства Свога, да да свакоме према делима његовим.
Бојим се да се на нама не испуни реч Господња: Доћи ће од истока и запада, севера и мора и обитаваће са Аврамом и Исаком и Јаковом у Царству небеском, а ми ћемо бити изгнани напоље.
Молим Тебе, Христе, светлости истинита, породе благословеног Оца, образу и блистање ипостаси Његове, који седиш са десне стране величанства Његовог, похвало и радости оних који Те љубе, Животе мој: „Спаси ме грешног у Царству Твоме и не узврати ми по делима мојим, већ ме спаси благодаћу Твојом, и помилуј ме по доброти Својој, јер си благословен и препрослављен у све векове.”
