Молитвеник и Псалтир Преподобног Јефрема Сирина

Псалам 145.
Смрт – и нада у смрти
(4, 675)

Душа говори: „У гостопримници тела живех, и Домаћин посла по мене; не могу више остати у њему доле, јер ме посланик тера: „Излази из дома свога, остави то обиталиште.” Остај, дакле, тело, у миру – привремено станиште моје, и нека те са радошћу угледам у дан Васкрсења.”
Журно дођоше да ме узму, а ја ни знао нисам; послан за мене, већ је пред /вратима/, а ја то и не осетих. Избави ме, Господе наш, од оне осуде којој је допао ђаво, ненависник непорочних синова Твојих, и са Светима Твојима уведи ме у Царство, да бих узносио хвалу и прослављао Тебе, заједно са њима.
Душа говори телу: „Како је горка чаша коју за тебе раствара смрт! Како је страшно ово време и тежак час испитивања! Остај у миру, пријатно станиште у коме сам боравила, док је угодно било Господу.”
Каква ће скорб испунити срца грешника у тај час, када Судија – Христос седне на страшни престо Свој; сва покољења предстаће Њему, и откриће се све тајне срца! Страшан Суд, Страшни Судија, страшан је овај час!…
Блажен је онај кога тада покрије благост Твоја, Господе.
Тебе, Сине Божији, примих у себе за попутнину, и када огладнех, наситих се Тобом, Спаситељу света.
Нека бежи огањ од удова мојих; нека га одагна мирис Тела и Крви Твоје; крштење нека буде за мене непотопива лађа. Тебе, Господе наш, нека угледам тамо у дан Васкрсења.

 

Comments are closed.