NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Žitija svetih » POUKE BOŽANSTVENE LJUBAVI

POUKE BOŽANSTVENE LJUBAVI

 
Starac PAJSIJE Svetogorac
POUKE BOŽANSTVENE LJUBAVI

 
DOBRI NESPOKOJ
Dobri nespokoj, pozitivna strepnja zbog „dobrog podviga“ (1. Tim. 6,12)
 
Starče, šta je to dobri nespokoj?
– Dobri nespokoj je pozitivna strepnja zbog „dobrog podviga“. Neko se podvizava, nadgleda samoga sebe, pokušava da utvrdi šta predstavlja smetnju njegovom duhovnom napredovanju, zabrinut je, traži, ako zatreba, pomoć i, duhovno dela. Vidi, na primer, da se u toj i toj situaciji poneo gordo. Odmah razmišlja: „Kako se odseca gordost? Aha, smirenjem. Onda smirenje“. I tak-tak, odseca gordost sekirom. Ukratko, traži način da se što bolje duhovno razvija i duhovno dela. Vidiš, učenik završi prvi razred osnovne škole, pa krene u drugi, završi osnovnu školu, pa krene u gimnaziju itd. Ako nije dobar učenik, tražiće pomoć. Ili, da bi se upisao na Univerzitet, dodatno se priprema. Posle, da bi završio studije, intenzivno uči. Nakon toga može da završi postdiplomske studije, pa doktorat, može da ode i u inostranstvo na usavršavanje. I sve to čini da bi se razvio i usavršio u jednoj grani nauke. Tim više čovek treba u sebi da oseća nespokoj zbog svog usavršavanja u duhovnom životu, koji je duhovna nauka!
Dobri nespokoj „okriljuje“. Daje duši širinu i hrabrost, daje joj živost. Ne donosi teskobu i zabrinutost, nego utehu. To nije muka, nije strepnja ni agonija, nego revnost, žar za borbom. Vi nekad pokazujete izvestan zastoj. „Tako se borim“, kažete, „nalazim se u takvom i takvom duhovnom stanju“ i ostanete gde ste bile. U redu. Nalazite se u takvom duhovnom stanju. Šta bi, međutim, neki svetitelj uradio na vašem mestu? Nema u vama tog potresanja, nema tog „okriljenja“. Kod vas nije došlo do unutrašnje promene, jer u vas nije ušao trn dobrog bespokojstva da vas stalno bocka.
 
TREBA NAJOZBILJNIJE DA SHVATIMO SPASENJE NAŠIH DUŠA
U biografiji starca Hadži-Georgija pišete, starče, ovo: „Zanimanje za spasenje duše smirava telo i umrtvljuje strasti.“[1] Da li meni nedostaje to zanimanje?
– Tvoj um i srce u osnovi nisu tamo. Um i srce treba stalno da budu obuzeti time kako da stignemo do svog predodređenja [istinskog odredišta], do Carstva Nebeskog. Kada srce boli zbog spasenja duše, onda se i um stalno nalazi tamo gde je bol srca. Suština je u bolu.
A kada imaš bol, nećeš da jedeš, nećeš da spavaš. Onaj ko ima dobri nespokoj, sve uzima ozbiljno. Vidi se, međutim, da ti još nisi sebi Nebesa postavila za cilj. Tvoj cilj je još na zemlji. Još nisi ozbiljno shvatila spasenje svoje duše. Ali šta ćemo dobiti ako ne shvatimo ozbiljno spasenje naše duše?
Ne možemo da budemo ravnodušni i nemarni prema spasenju svoje duše. Treba stalno da budemo obuzeti pitanjem kako da se spasemo. Ako time nismo obuzeti, ostaćemo vezani za zemaljske stvari i bićemo stalno u „kratkom spoju“. Kada ne zaboravljamo da je cilj našeg života ovde na zemlji da zadobijemo Carstvo Božije, onda u nas ulazi dobri nespokoj. Taj nespokoj će pre ili kasnije preneti našu dušu u prostor duhovnosti, gde će naći kiseonika u izobilju, te će oživeti i poleteti visoko.
Bog nije čoveku dao pamet da misli samo o tome kako da nađe što brže sredstvo da se preveze iz jedne zemlje u drugu, nego da se prvo postara za najbitnije: kako da stigne do svog predodređenja, kako da stigne do Boga, u istinsku „zemlju“, u raj.
 
„KAŽI MUDROME I BIĆE JOŠ MUDRIJI“ (Prič. 9, 9)
Šta može, starče, da “ podbode “ čoveka koji je ravnodušan da počne duhovno da živi?
– Mnogo toga da ga „podbode“, ako sam hoće da napreduje. Ali ako on sam neće da napreduje, samo će imati sve više rana od „podbadanja“, kao neki volovi koje podbadaš štapom da idu brže, a oni idu sve sporije. Samo dobijaju rane od štapa, a posao opet ne obave.
Starče, ako neko ima dobro nastrojenje, pa ga „podbodeš“, zar mu neće Bog pomoći da nešto učini?
– Da. Takvom će pomoći Bog, ali na prvo „podbadanje“ treba da potrči. Inače se umara i onaj ko ga „podbada“. Kada se neko stalno drži jednog istog, jer neće da se popravi, to je vrlo zamorno za onog drugog koji se trudi da mu pomogne.
Ako u čoveka ne uđe dobri nespokoj, da napravi zaokret i da duhovno dela, ne može duhovno da napreduje. Ostaje kao četvrtasti točak i stalno ga treba gurati. Gurneš ga, a on, „plap“, pa stane. Kako da krene napred? Ako treba da pređe veći put, može li ga preći takvim guranjem? A duhovni put je dug put. Nije to put od sto ili dvesta metara pa da ga guraju da ga pređe.
Starče, kako se stiče dobri nespokoj?
– Pretpostavimo da čitam neku duhovnu knjigu i jedno mesto na mene ostavi dubok utisak. Zadržim se na njemu – kao da sam našao dragi kamen i hoću da vidim koji je – pa ga proučavam. Nađem u tome sebe, pitam onda da li sam dobro razumeo i pokušam to da primenim. Onda pitam da li sam to dobro primenio. I tako polako učim kako dobro da napredujem u duhovnom životu. Čekaj, ko mi to beše pričao o avvi Isaku? Jedan bakalin mi je jednom umotao haringu u list iz časopisa „Svetogorska Biblioteka“. Kada sam je odmotao, pogled mi je pao na tekst na tom listu. Tekst je bio iz knjige avve Isaka. Uzeo sam ga, osušio na suncu i pročitao. Potpuno me porazio. Proveo sam godinu dana čitajući ga. Tako sam i zavoleo avvu Isaka. Pitao sam se može li se naći knjiga. Namučio sam se da je nađem i da je imam u rukama. A vi, tolike ste knjige pročitale. Zar ni jedna na vas nije ostavila utisak? Ono što vas dirne prepišite. Ako to prepišete i često ga se setite, nećete zaboraviti i lako ćete sprovesti u delo ono što je na vas ostavilo utisak.
Nekima kažem samo reč-dve i odmah im zasijaju oči. Zabeleže na… eto, tolikom parčencetu hartije, pa to sprovedu u delo i napreduju. Zar ne kaže Solomon: „Kaži mudrome i biće još mudriji“? A drugi, iako su čuli mnogo toga i dobili veliku pomoć, ne čine ništa, jer u njih nije ušao dobri nespokoj. Dolaze i samo mi iznesu svoje stanje, nemajući dobri nespokoj da se bore. Da li je to je neko prolazno stanje? Sumnjam! Da li se oni ne zamisle nad svojim duhovnim stanjem? Nemaju li pitanja?
Od časa kada u čoveka uđe dobri nespokoj, primećuje šta mu nedostaje, pita kako to da stekne i izvlači korist. Kako čovek da nauči, ako ne pita? Jednom sam putovao sa jednim bračnim parom i njihovim detetom. Dete celim putem nije ostavljalo na miru svoga oca postavljajući mu bezbroj pitanja. „Tata, šta je ono? A zašto ono?“ A majka mu kaže: „Prestani, zamaraš oca“. „Pusti dete“, kaže otac, „ako ne pita, kako će naučiti?“ Tako je i u duhovnom životu.
Da biste bolje razumele kako duhovno dela onaj ko ima dobri nespokoj, trebalo bi da vam ispričam kakva pitanja zaokupljaju jednu vašu sestru. Gledam je i radujem joj se. Na svako pitanje koje mi postavi, iz dobrog bespokojstva, a ne samo da bismo razgovarali, da bih joj odgovorio treba da ispišem celu svesku. Ima veliki dobri nespokoj, mnogo prima, mnogo se bori, pa zato i prima mnogo blagodati. Kada čovek traži da bi otkrio gde mu ne ide dobro i trudi se da to popravi, onda se smirava, dolazi blagodat Božija i onda valjano napreduje.
 
DOBRI NESPOKOJ NIKADA NE PRESTAJE
Nespokojna sam, starče, plašim se da se možda ne borim pravilno.
– Osećaš li teskobu?
Ne. Ali zašto sam nespokojna?
– Blagoslovena dušo, postoji spokojni nespokoj i nespokojni spokoj. Dobri nespokoj treba uvek da postoji u nama. Ali da nema teskobe. Kada se neko pravilno bori, nikada nije zadovoljan samim sobom. U njemu uvek ostaje nespokoj koji proizlazi iz njegovog usrdnog truda.
Da li čovek, starče, ikada dospeva dotle da mu više nije potreban dobri nespokoj?
– Ne, jer dobri nespokoj ne prestaje nikada u ovom životu. „Trčite da … dobijete“ (1. Kor. 9, 24), kaže apostol Pavle. Čovek trči dokle god živi, samo da nađe Hrista, nikada se ne zaustavlja. Trči i ne oseća umor, nego radost.
Da biste to bolje shvatile, izneću vam jedan primer: dobar lovački pas ne sedi pored lovca, kada nanjuši zeca: počinje da traži sve dok ga ne nađe. Trči, malo zastane, njuši levo-desno, pa opet potrči. Ne može da stane. Samo gleda kako da nađe zeca. Ne gubi vreme. Veća mu je radost kada trči, nego kada sedi. Trčanje i traženje mu život znače.
Trebalo bi i mi da imamo takvu budnost. Da nam um stalno bude kod Hrista, jer On je naš cilj. Mi, međutim, iako smo našli stazu, pa zatim našli i put, znamo kuda da idemo da bismo išli u susret Hristu, često stojimo i ne idemo napred. Kad ne bismo znali put, imali bismo opravdanje što stojimo.
Sećam se da je moj otac u Konici imao dva dobro izdresirana lovačka psa. Stari Prodrom Korcinoglu, pojac Svetog Arsenija, jednom je od njega tražio dobro štene od iste rase, da mu čuva stoku, to jest da laje ako se pojavi vuk. Otac mu je dao jedno. Jednoga dana se, Korcinogluov komšija, koji je mnogo voleo lov, rastužio jer mu se pas razboleo i nije mogao da ide u lov. Kada je to čuo stari Prodrom, reče mu: „Ne žalosti se. Daću ti svoga psa, on je od rase Eznepidis[2]?’ Obradova se komšija, uze psa i krenu u lov. Kada je došao u šumu, mahnu rukom, kao što lovci obično čine, da bi pas potrčao. Ali pas, umesto da potrči, obiđe oko njega i poče mu lizati noge i gledati u ruke da vidi ima li neki komad hrane! Vidite, to je bio dobar pas, rasan, ali nije bio dresiran da lovi zečeve, pa je stalno obilazio oko lovca. Verujem, međutim, da ćete vi, budući da ste našle Hristove stope, stalno trčati da Ga nađete, da će vam se srce toliko ispuniti Hristom da nećete moći više da podnesete i da ćete reći: „O, Bože moj, ne mogu ovoliko da primim“.
Sa grčkog prevela Lada Akad
 


 
NAPOMENE:

  1. Starac Pajsije Svetogorac, Starac Hadži-Georgije, str. 34.
  2. Prezime starčevog oca.

2 komentar(a)

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *