NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Žitija svetih » POUKE BOŽANSTVENE LJUBAVI

POUKE BOŽANSTVENE LJUBAVI

 
Starac PAJSIJE Svetogorac
POUKE BOŽANSTVENE LJUBAVI

 
2. LJUBAV PREMA BLIŽNJEMU LJUBAV I SMIRENJE, DVE ZBRATIMLJENE VRLINE
 
Starče, kako da se spasem, kada imam toliko strasti?
Uz pomoć ljubavi i smirenja. Čim se uvećaju ove dve vrline, gordost i zloba će zakržljati i strasti će početi da izdišu. Tako će sve strasti polako nestati, a sve ostale vrline će same doći. Zato sve svoje duševne sile usmeri ka ljubavi i smirenju.
Istinsku ljubav čvrsto grli smirenje. Oni su kao dvoje blizanaca koji se mnogo vole. Ljubav se ne odvaja od smirenja. U ljubavi nalaziš smirenje i u smirenju nalaziš ljubav.
Za mene su ljubav i smirenje osnova celokupnog duhovnog života. Gde ima ljubavi, onde boravi Hristos, Ljubav, a gde ima smirenja, onde je ono primilo na stan blagodat Božiju. Onda svuda caruje Bog i zemlja se pretvara u raj. S druge strane, gde nema ni ljubavi ni smirenja, onde stanuje đavolče, neprijatelj, pa ljudi sa njim još ovde doživljavaju pakao i stalno pogoršavaju svoj položaj u onom životu.
Najlakši put do spasenja su ljubav i smirenje: na osnovu toga će nam se suditi. Ove dve vrline potresaju i diraju Boga i uznose Njegovo stvorenje na nebesa. Po tome – smirenju i ljubavi – sveti Anđeli razlikuju decu Božiju, uzimaju je s ljubavlju i provode kroz mitarstva[1] tako da ne osećaju strah i uznose ih do brižnog Boga Oca.
 
SAVRŠENA ISTINSKA LJUBAV
Po mom mišljenju ima tri vrste ljubavi: telesna ljubav, koja je puna duhovnih bacila, svetovna ljubav, koja je lažna, formalna, licemerna, bez dubine i najzad duhovna ljubav koja je istinska, čista, savršena ljubav. Ta ljubav je besmrtna, traje „u vekove vekova“.
Kako da znam, starče, da li imam istinsku ljubav?
Da bi to znala, treba da proveriš da li voliš sve ljude jednako i da li sve ljude smatraš boljim od sebe.
Starče, moja ljubav prema Bogu i bližnjima je ohladnela.
Zasej ono malo ljubavi što ti je ostalo, da bi iznikla nova ljubav, da bi izrasla, zametnula plod i da bi onda požnjela ljubav. Posle ćeš zasejati više ljubavi, pa ćeš još više požnjeti i tako će ti se ambar polako napuniti i nećeš više imati gde da stavljaš ono što požnješ, jer što više ljubavi seješ, to se ona sve više uvećava. Seljak, recimo, ima malu vreću semena i zaseje ga. Potom pokupi plod i napuni veću vreću. Ako potom zaseje sve što ima u većoj vreći, napuniće još veću vreću. I kada sakupi mnogo semena i zaseje ga, napuniće ceo ambar. A da je zadržao seme u onoj maloj vreći i da ga nije zasejao, seme bi se ucrvljalo. Mora da baci seme u zemlju da bi niklo, izraslo i zametnulo plod.
Hoću da kažem da tako isto biva i sa ljubavlju. Da bi se ljubav uvećala, treba da je daš. Onaj, međutim, ko ne daje ni ono malo ljubavi što ima, isti kao je onaj ko ima šaku semena, ali ga čuva i ne seje. On je kao onaj zli sluga koji je sakrio talant*.
Prema tome koliko ljubavi pružiš, imaćeš i da primiš. Ako ne daješ ljubav, nećeš primiti ljubav. Vidiš, majka stalno daje svojoj deci, ali i stalno od njih i prima, pa se njena ljubav neprestano uvećava. Ali kada tražimo ljubav od drugih isključivo za sebe i hoćemo da nam svi daju i kada učinimo nešto dobro, mislimo samo kako će nam se uzvratiti, onda nemamo pravu, nego ništavnu ljubav. Onda se udaljavamo od Boga i ne primamo ljubav ni od Boga, ni od ljudi.
Oni koji poseduju svetovnu ljubav svađaju se ko će zgrabiti više ljubavi za sebe. Ali oni koji imaju onu duhovnu, onu pravu, svađaju se ko će dati više ljubavi drugome. Vole ne razmišljajući o tome da li ih drugi vole, ili ne vole, niti traže od drugih da ih vole. Hoće sve da daju i daju se, ne tražeći da im daju i da im se daju. Takve ljude svi vole, a najviše Bog, sa Kojim su srodnici.
Ljubav bez uzvraćanja! Nemojmo činiti dobra dela da bismo dobili blagoslove. Odnegujmo plemenitu, istinsku ljubav, onakvu kakva je Božija, a ne jeftinu svetovnu ljubav koja ima sve ljudske slabosti.
Meni je teško, starče, da svoju ljubav dam tamo gde je neće ceniti.
Onda nemaš prave ljubavi, pa ti je zato teško. Onaj ko ima pravu, istinsku ljubav, ne misli na to da li njegovu ljubav cene ili ne. Čak i ne pamti žrtvu koju čini za svog bližnjeg, upravo zato što je čini iz čiste ljubavi.
Kako, starče, da zaboravim dobro koje činim?
Baci ga u more… Tako ćeš ga zaboraviti. Ali isto tako i zlo koje ti učine. I njega treba da zaboraviš. Na taj način ćeš sabrati duhovno blago, a da toga nisi ni svesna.
 
IZUZMIMO SEBE IZ SVOJE LJUBAVI
Starče, koja je mera ljubavi?
„Ljubite jedni druge, kao što Ja vas ljubih“ (Jn. 13, 34 i 15,12). Time Hristos hoće da kaže da treba uvek da se žrtvujemo za druge kao što se On žrtvovao za nas.
Može li, starče, u žrtvovanju da postoji volja?
Da, može. Sećam se – još sam bio mirjanin – kako je neki Konstantin odmah nakon Vaskrsa pred svima rekao: „Idem gore u manastir, kod Bogorodice da upalim kandilo“. Ali u načinu na koji je to rekao osećala se gordost, volja… Otišao je, dakle, u manastir da upali kandilo, dva sata pešačenja da ode i dva da se vrati. I to po kakvom putu! A u crkvi je sve bilo zapušteno, razbacano. Gde da nađe kandilo i fitilj! I na kraju, Učinio je sav taj napor, ali uzalud. A da mu je neko rekao: „Sada kada odeš kući upali kandilo“, možda ga ne bi upalio! Da je stvarno hteo da se žrtvuje, trebalo je samo da ode bez ijedne reči u manastir i da upali kandilo.
Znači li to, starče, da neko može da se žrtvuje iz gordosti?
Kako da ne može? Može da žrtvuje, kao što kaže apostol Pavle, čak i život, a da nema ljubavi.
Ima li takva žrtva ikakve vrednosti?
Zar se ne sećaš šta još kaže apostol Pavle? Ako „ljubavi nemam, ništa sam“ (1. Kor. 13, 2). Da bi žrtva bila po Bogu, ne sme da ima ljudska svojstva, sebičnost, taštinu itd. Kada se neko smireno žrtvuje, onda ima ljubavi i onda to kosne Boga. Kada govorim o ljubavi, govorim o istinskoj, čistoj, plemenitoj ljubavi. Jer može neko da se uljuljkuje pomišlju da ima ljubavi, jer sve daje, ali da u stvari nema ljubavi, jer u toj svojoj ljubavi ima i samoga sebe, jer gleda svoju sopstvenu korist.
Da bi naša ljubav bila čista, treba da je očistimo, da izuzmemo sebe iz svoje ljubavi. I kada svi izuzmu sebe iz svoje ljubavi, onda su svi međusobno jedan u drugome i svi su jedno i onda su već sjedinjeni u jednoj, Hristovoj, ljubavi. A u Hristu su svi problemi rešeni, jer nam ljubav Hristova rešava sve probleme.
 
MATERINSKA LJUBAV PREMA SVIMA
Kako, starče, može ceo svet da se smesti u srce?
Misliš kako da zagrlimo ceo svet, a ruke su nam kratke?… Da bi neko ceo svet smestio u svoje srce, treba da ga proširi.
Kako se to postiže, starče?
Uz pomoć ljubavi. Ali ni to nije dovoljno. Tu je potrebna materinska ljubav. Mati voli svoju decu više nego samu sebe. Ako takvu ljubav neko zadobije, onda voli ne samo one koji ga vole, nego i one koji mu čine nažao, jer kao što mati za sve nađe opravdanje, tako i on uvek nalazi načina da ne sudi drugima i svu krivicu preuzima na sebe. Čak i ako ga pokradu, njega grize savest ako uhvate lopova i bace ga u zatvor. „Zbog mene je dopao zatvora“, reći će. „Da sam našao načina da mu dam novac koji mu je bio potreban, on ne bi krao i sada ne bi bio u zatvoru.“
Materinska ljubav sve pokriva, sve briše. Ako neko njeno dete napravi štetu, ili se ružno ponaša, majka mu odmah sve prašta, jer je dete njeno. Tako i kada voliš svoga bližnjega materinskom ljubavlju, opravdavaš njegove slabosti i ne gledaš njegove mane. A ako ih i vidiš, praštaš ih. Onda se tvoje srce preispunjava ljubavlju, jer postaješ podražavalac Hrista Koji sve nas podnosi.
Starče, ja na sve gledam nekako uskogrudo. Da li, možda, ja nemam srca?
Ti da nemaš srca? Znaš li kakvo srce imaš? Ali ti dopuštaš da ga guši tvoja uskogrudost i posle se mučiš. Onaj ko ima široko srce, sve podnosi. A uskogrud se mnogo žalosti zbog jedne primedbe, ili neprijatnog događaja. Ne može da podnese.
A zašto, starče?
Jer toliko podnosi njegova baterija.
Šta da radim, starče, da moja baterija može više da podnese?
Opravdavaj nedostatke i nesavršenost drugih. Sa svime se suočavaj duhovno, sa verom i uzdanjem u Boga. Misli na to da si u rukama Božijim i ako nešto nije onako kako hoćeš i želiš, prihvati to sa slavoslovljem [blagodarenjem].
Kako, starče, da mi se proširi srce?
Da bi se tvoje srce proširilo, treba nešto iz njega da ukloniš: da izbaciš svoje samoljublje. Ako se osuši bršljan samoljublja i uskogrudosti koji te guši, tvoje duhovno drvo će se slobodno razviti. Moliću se da se tvoje srce što pre potpuno oslobodi, da bi se razvilo i proširilo. Amin.
Znate li šta sada osećam? Osećam toliku materinsku ljubav, toliku brižnost i nežnost kakvu ranije nisam imao[2]. Smestio se u mene čitav svet. Hoću sve ljude da zagrlim, da im pomognem. Jer ljubav ne može da ostane zatvorena u srcu. Kao što teče i proliva se mleko majke čije dete je umrlo, tako i ljubav hoće da bude data.
 
SRCE NIKADA NE STARI
Starče, avva Pamvo kaže: „Ako imaš srca možeš se spasiti“[3]. Šta misli kad kaže „ako imaš srca“?
Mnogo toga može time da kaže. Prvo: ako imaš srca, može značiti – ako voliš Boga. Drugo: ako imaš srca može značiti – ako si osetljiv i nisi bezosećajan. Treće: ako imaš srca, može značiti – ako imaš dobrote. Četvrto: ako imaš srca, može značiti ako si popustljiv. Peto: ako imaš srca, može značiti ako imaš srčanosti. Kada kažemo „srce“, ne mislimo na komad mesa, nego na nastrojenje ka žrtvovanju, na plemenitu ljubav.
Snaga srca je velika stvar! Srce je kao neka baterija koja se stalno puni. Niti se umara, niti stari: njegova snaga se nikada ne iscrpljuje. Ali srce treba negovati, obrađivati. Jer i ja imam srce i ti imaš srce, ali šta će nam ako ga ne obrađujemo i ne negujemo? Ako neko ne neguje srce, može da bude džin, pa opet da nema smelosti bilo šta da uradi. A drugi može da bude eto tolišni, ali, pošto sve što čini, čini srcem, uopšte se ne umara. Eto, vidim i ovde jednu sestru koja nema izdržljivosti, ali, kako sve što čini, čini srcem, ne oseća umor. Ne gleda kako da izbegne posao, nego kako drugom da omogući odmor. Sve čini s ljubavlju, zato što sastradava, a ne zato da bi je drugi videli i rekli joj „bravo“. Nema samoljublja, čovekougodništva, sve što čini, čini neprimetno, a onda prima božansku blagodat i Bog joj pomaže.
Kada je čovek bolešljiv, ili mu je telo ostarilo, pa ne može da se napreže, ukoliko je prethodno naučio da neguje srce, onda srce prisiljava telo da radi. On je kao neki stari automobil sa izduvanim gumama, polomljenim osovinama, ali čiji motor je još uvek jak da vuče i vozi. A neki mladi i jaki čovek je, ako ne neguje svoje srce, kao novi automobil koji nema jak motor i ne može da vuče. I najmanji napor mu se čini kao planina. Jednom se desilo da je u kolibi neki stari čovek zaboravio kišobran, ili torbu i ja kažem jednom mladom momku: ,,’Ajde, momče, potrči malo da stigneš staroga.“ Čim je to čuo, momak poče da uzdiše: „Zar se neće vratiti, oče?“, pita. „Hajde, momčino“, ponovo mu kažem, „učini tu ljubav“. On opet uzdiše. E, taj čim je čuo „potrči malo“ već se umorio, a šta bi tek bilo da je otišao!
Ako čovek ne neguje svoje srce nije čak ni kao životinja. Postaje statua. Srce mu je beskorisno.
 
SARADNJA UMA I SRCA
Ponekad, starče, svojim umom shvatam da treba da volim drugoga, ali u sebi ne osećam ljubav.
Polako će iz uma doći u srce i osetićeš ljubav. Da bi zavolela drugoga, treba da radi i tvoje srce. Nije dovoljan um. Sa umom dospevaš dotle da kažeš: „Sada treba ovoga da podnosim“, ili „treba da pazim da mu ne kažem ovo, da mu ne učinim ono“ itd. To znači da tog drugog ti ne voliš. Na njega gledaš kao na stranca, ne gledaš ga kao brata, da zbog njega boluješ, da ti poskakuje srce.
Kada postoji udaljenost između uma i srca, može li, starče, nekim logičkim stavom srce da sledi um?
Koliko je udaljeno srce od uma? Zašto uopšte da postoji udaljenost?
Jer, iako se u umu pravilno postavljam, srce ipak ne može da ga sledi, jer njime vladaju strasti.
Postavila si dobru dijagnozu, ali to nije dovoljno. Potreban je trud i terapija. Sav duhovni posao obavlja um zajedno sa srcem. Um je odašiljač, a srce je prijemnik. Kako neko namesti odašiljač, na toj talasnoj dužini radi prijemnik. Ako um radi na svetovnoj talasnoj dužini, šalje svetovne telegrame srcu. Ako radi na duhovnoj talasnoj dužini, srce se duhovno potresa i boli. Kako, na primer, mnogo da jedeš, kada pomisliš da negde drugde ljudi umiru od gladi, ili da Beduini jedu kamilji izmet[4]?
Zapazila sam, starče, da ja ne volim srcem, nego razumom. Šta da radim da mi proradi srce?
Zar ne znaš? Lekari sada, da bi proradilo srce otvaraju grudni koš i stavljaju unutra… bateriju. A mi treba da negujemo um, da bi nam se otvorilo srce, da bi se pokrenulo i počelo da radi.
Kako se to postiže, starče?
Po mom mišljenju, to se postiže na tri načina: Ili da se oseti velika zahvalnost za Božija dobročinstva, a onda se um omekšava i slavoslovi Boga, ili da se oseti težina sopstvenih grehova i da se s bolom traži oproštenje od Boga, ili pak da se stavi na mesto drugoga koji ima neku teškoću i da ga njegova teškoća prirodno boli.
Starče, ja se ponašam spontano, onako kako osećam. Da li je to dobro?
Vidi, kada je u srcu čista, potpuna ljubav prema Bogu, onda je svaki spontani izliv iz srca čist. Ali kada u srcu nema čiste ljubavi, onda je spontanosti potrebna kočnica, jer je taj spontani izliv pun svetovnih toksina.
Šta mi može pomoći da ograničim tu spontanost?
Zar ti nisi vozila auto? Zar u njemu nije bilo kočnice? Reci mi dakle sada ti koja si… bez kočnica, šta treba da činiti?
Treba da prikočim srce.
Da. Um treba da prikoči srce, jer kada je srce ispred uma ono ide u propast. Tebi je Bog dao i mnogo razuma i mnogo srca, ali ti ne koristiš svoj razum kao kočnicu za srce i tako ga upropaštavaš. Razmisli pre svakog svog postupka, kako bi pravilno, prosto i usrdno odnegovala srce koje ti je Bog dao.
 
„OD SUVIŠKA …“ (LK. 21,4)
Starče, apostol Pavle kaže: “ Bog ljubi onoga ko dragovoljno daje“(2. Kor. 9, 7). A ja prisiljavam samu sebe da dam ili učinim nešto dobro.
Mi smo deca Božija i naša je dužnost da činimo dobro, jer Bog je ljubav. Jesi li videla onu udovicu koja je ugostila proroka Iliju[5]? Bila je idolopoklonica, ali koliko je ljubavi u sebi imala! Kada je prorok od nje zatražio hleba, rekla mu je: „Imamo samo malo ulja i šaku brašna: to ćemo pojesti sa sinom, pa da umremo“. Nije mu rekla: „Nemamo da ti damo“ I kada joj je Prorok, da bi iskušao njeno nastrojenje, rekao da prvo njemu napravi hleb, pa tek onda za sebe i sina, jadnica je odmah poslušala.[6] Da nije u sebi imala ljubavi, verovatno bi imala pomisli: „Zar nije dovoljno što mu kažem da imamo malo, nego još traži da prvo njemu napravim hleb!“ Njeno nastrojenje se tako projavilo da bismo mi imali primere za ugledanje. Ali mi čitamo Sveto Pismo, čitamo toliko toga i šta činimo?
Sećam se da su mali Beduini[7] na Sinaju, koji nisu znali ništa o Jevanđelju, ako im nešto daš sve međusobno delili bez obzira koliko malo bilo i svi su uzimali po malo. Ako za onog poslednjeg ne bi ostalo ništa, dali bi mu ostali po malo od svoga. Sve to treba da vam budu primeri da biste sami sebe preispitivali, da biste videli gde se nalazite. Ako čovek tako radi, onda stiče korist ne samo od svetitelja i podvižnika, nego i od drugih ljudi. Onda ovako razmišlja: „Imam li ja takvu usrdnost? Kako će mi se suditi?“ Jer svakome od nas sudiće se pojedinačno i sudiće se po najboljem što smo postigli.
Ima vrednosti kada dajemo od svog suviška, bilo da je reč o nečem duhovnom, ili materijalnom. Imam, pretpostavimo, tri jastuka. Ako dam jedan koji mi pretiče, to nema vrednosti. Ali ako dam onaj kojim se služim za uzglavlje, to ima vrednosti, jer je to žrtvovanje. Zato je Hristos rekao za onu udovicu: „Siromašna udovica metnu više od sviju…“ (J1k. 21, 3).
 
STARU „RAČUNICU“ BACITE U OGANJ
Starče, ne mogu lako da praštam drugima.
A zar ti nećeš da Hristos tebi oprosti?
Kako da neću, starče?
Zašto onda ti ne praštaš drugima? Na to naročito pazi, jer to žalosti Hrista. To je kao da ti je poklonio deset hiljada talanata, a ti drugome nećeš da daš sto dinara[8]. Svojoj pomisli treba da kažeš: „Kako Hristos, koji je bezgrešan, stalno odnosi mene, podnosi i prašta milionima ljudi, a ja ne praštam jednoj sestri?“
Dođe jednoga dana u kolibu neki momak za koga sam znao da je imao nesporazum sa nekim i iako mu je onaj tražio da mu oprosti, ovaj to nije hteo. Pa mi kaže: „Moli se, starče, da mi Bog oprosti“. „Moliću se“, kažem ja, „da ti Bog ne oprosti.“ A on će opet: „Hoću, starče, da mi Bog oprosti“. „Ako ti, blagoslovena dušo, ne oprostiš drugima“, kažem mu onda, „kako će tebi Bog oprostiti?“
Pravda Božija je ljubav, dugotrpeljivost. Ona nema ničeg zajedničkog sa ljudskom pravdom. Takvu pravdu i mi treba da steknemo. Jedne noći neki mirjanin ode u kolibu papa-Tihona da ga pokrade. Pošto je neko vreme mučio starca – konopcem ga gušio – i uvideo da nema novca, spremi se da ode. Dok je odlazio, papa-Tihon mu reče: „Bog neka ti oprosti, dete moje“. Onaj zlotvor pođe da pohara drugoga starca, ali ga tamo uhvati policija i on sam priznade da je bio i kod papa Tihona. Policajac pošalje drugog policajca da dovede papa-Tihona da ga ispitaju, ali starac ne htede da ide. „Ja sam, dete moje“, reče on, „oprostio lopovu od sveg srca“ Policajac, međutim, nije obraćao pažnju na starčeve reči. „Hajde, idemo brzo, starče“, reče mu, „nema tu „oprosti“ i „blagoslovi“.“ Naposletku, pošto je starac plakao kao malo dete, sažali se na njega i pusti ga da se vrati u svoju keliju. Kada se kasnije starac prisećao tog događaja, to mi nikako nije išlo u glavu: „Ma, dete moje“, govorio je, „ti mirjani imaju drugi tipik. Nemaju „blagoslovi“ i „Bog neka ti oprosti“!“
Starče, šta je to zlopamtivost? Da li je to kada pamtiš zlo koje su ti učinili, ili kada osećaš zlobu prema onome ko ti je učinio zlo?
Ako se sećaš zla i žao ti je kada onome ko ti je učinio zlo dobro ide, ili se raduješ kada mu ne ide dobro, to je zlopamćenje. Ali ako se, uprkos tome što ti je drugi učinio zlo, raduješ njegovom napredovanju, to onda nije zlopamćenje. To su kriterijumi po kojima sudiš samoj sebi po tom pitanju.
Ja, međutim, zaboravljam svako zlo koje mi učini drugi. Bacim staru „računicu“ u oganj ljubavi da sagori. U vreme ustanka 1944. jednog dana ustanici dođoše u naše selo. Bilo je izuzetno hladno. Rekoh sebi: „Šta će da jedu? Sigurno su gladni. Daću im malo hleba.“ Kada sam im odneo hleb, bio sam im sumnjiv. Nije mi ni padalo na pamet da su oni u planinama progonili moju braću. Šta je rekao Hristos? „Ljubite neprijatelje svoje, … činite dobro onima koji vas mrze..“ (Mt. 5, 44 i Lk. 6, 27).
 
BOLNA LJUBAV
Kakve vi teškoće, starče, imate u svojoj kolibi! Dolaze duševni bolesnici, narkomani…
Ali tamo se vidi da li imamo istinske ljubavi. U ličnosti našega brata gledamo Hrista. Jer, što god činimo da pružimo spokojstvo svome bratu, isto je kao da to činimo za Samoga Hrista. „Kad učiniste jednome od ove moje najmanje braće, meni učiniste“ (Mt. 25,40).
Jednoga dana dođe u našu kolibu đavoimani momak sa svojim ocem. U isto vreme dođe i jedan moj poznanik, a ja sam oca odveo na stranu da mu kažemo neke stvari, jer on je bio uzrok što mu je sin postao đavoiman. Jadni momak je bio u bednom stanju! Onolika momčina, a curile su mu sline iz nosa… Kada ga vide onaj moj poznanik, priđe mu, izvadi svoju maramicu, obrisa mu nos i maramicu ponovo vrati u svoj džep. Izvadi onda svoj krst – zlatni krst – i stavi ga momku oko vrata. Ali nije to suština. Nego to što je on sa toliko ljubavi i brižnosti obrisao momka – samo da ste videli u kakvom stanju je bio! Postupak moga poznanika me toliko potresao! Osetio je bol zbog njega kao zbog brata. Da ga nije doživeo kao brata zar bi to učinio? Ako zavoliš drugoga kao brata, onda mu svojom maramicom čak i nos brišeš i opet je vratiš u svoj džep! Ali ako ga ne doživljavaš kao brata, onda je on kao strano telo, pa ako te malo i dodirne, odmah se trzaš: malo sline ako kapne na tebe, trčaćeš odmah da se opereš.
Budući da nam je Bog podario toliko darova i nije dopustio da se mučimo, treba da osetimo bol za svog bližnjeg koji se muči i zlopati. Vidimo, na primer, nekog invalida. Ako pomislimo: „Kako bih se ja osećao da sam invalid i da ne mogu da hodam?“, osetićemo bol zbog njega. Ili ako neko ko ima probleme od nas zatraži da mu pomognemo, odmah treba da pomislimo: „Da ja imam njegove probleme, zar ne bih poželeo da mi pomognu?“ Čim to pomislimo, odmah osetimo bol zbog njega. Ali i kad neko prolazi kroz iskušenja, ako ima u sebi istinske ljubavi, ako oseća bol zbog drugoga, zaboravlja na sopstvene muke. Kada mi neko priča o svom bolu, čak i da sedim na srči od stakla, ili da hodam po trnju, ja ovo ne bih osetio.
Starče, sveti Marko Podvižnik piše: „Nemarnost u činjenju svakog dobra prema našim mogućnostima teško se oprašta. Milostinja, međutim, i molitva ispravljaju one koji su zanemarili činjenje dobra. „[9] Zašto sveti Marko u ovom slučaju pominje milostinju?
Zato što milostinja i dobrota omekšavaju srce: one deluje kao ulje u zarđaloj bravi. Okorelo srce se omekšava u blizini ranjenih duša, postaje osetljivo i smireno. Bog nije načinio čoveka tvrdim i bez milosrđa, nego ljudi ne neguju milosrđe koje im je podario Bog. Ne sastradavaju sa svojim bližnjim i od nemarnosti polako postaju neosetljivi.
Šta još pomaže da nam, omekša srce?
Da bi nam omekšalo srce, treba da se stavimo ne samo na mesto drugih ljudi, nego i životinja, pa čak i zmije. Treba da pomislimo: „Da li bi mi bilo ugodno da sam zmija, da iziđem malo na sunce da se ogrejem, a da neko dođe i smrska mi glavu? Svakako ne bi“ Onda ćemo se sažaliti na njih i zavoleti i zmije. Ako se čovek ne stavi na mesto drugih, pa čak i životinja i insekata, onda ne može da bude „čovek“. U bolu se krije veća ljubav od obične. Jer kada boluješ zbog drugoga, voliš ga još malo više. Bolna ljubav je kada čvrsto privineš na grudi đavoimanog brata, pa đavo od toga pobegne. Jer takva ljubav, duhovna bolna ljubav, pruža božansku utehu stvorenjima Božijim, guši demone, oslobađa duše, isceljuje rane melemom ljubavi Hristove koju takva ljubav izliva.
Duhovni čovek je sav obuzet bolom zbog drugih. Sahne od bola zbog drugih, moli se, teši. No, iako prima bol od drugih, ipak je uvek radostan, jer Hristos od njega preuzima sav taj bol i dariva mu duhovnu utehu.
 
LJUBAV SE SAMA OTKRIVA
Starče, kako da pokažem ljubav?
Da pokažem ljubav, kažeš? Ne razumem. To je nešto izveštačeno, licemerno. Da postoji ljubav u nama i da nas oda, to da. Istinska ljubav obaveštava drugog o svom postojanju bez ikakve nametljivosti. Kada sa bolom slušaš nevolje drugoga, to je ljubav. Ljubav je i jedan jedini saosećajni pogled i jedna jedina saosećajna reč upućena onome ko je u nevolji. Ljubav je kada sa njim podeliš žalost, kada mu pružiš malo spokojstva u teškim trenucima. Ljubav je kada poneseš tešku reč koju će ti reći. Sve to pomaže mnogo više od gomile reči i bilo kakvog vidljivog ispoljavanja tvog sastradavanja.
Kada u sebi nosiš bol zbog drugoga, Bog ga obaveštava o tvojoj ljubavi i on to razume, bez potrebe da to ispoljiš. Isto tako kada ne ispoljavamo svoju zlobu, nego je krijemo u sebi, onaj drugi je oseti. Vidiš, i đavo, kada se pokazuje kao „anđeo svetlosti“*, unosi nemir, a onaj istinski anđeo unosi u čoveka neku tihu, neizrecivu radost.
Šta me sprečava, starče, da osetim ljubav drugih?
Možda ti nisi odnegovala ljubav? Onaj ko voli, oseća ljubav drugoga, ali i njegova ljubav se otkriva drugome.
Drugi čovek oseća da li si licemerna, ili ga zaista voliš, jer ljubav se prenosi kao telegram. Ako, na primer, odemo da obiđemo neko sirotište, deca će odmah shvatiti sa kakvim smo nastrojenjem došli. Jednom su u kolibu došli neki ljudi sa namerom da me pitaju za mišljenje o podizanju neke institucije za napuštenu decu. „Najvažnije od svega“, rekao sam im, „da sastradavate sa tom decom, kao da su vaša, pa čak i više. To će toj deci biti neka vrsta obaveštenja o vašoj ljubavi. Ako ne sastradavate sa njima, ako ne osećate bol zbog njih, nemojte ništa ni počinjati“ Onda jedan lekar, veoma blagočestiv čovek, reče: „U pravu si, oče. Jednom sam sa nekim prijateljima prvi put bio u poseti sirotištu i deca su odmah shvatila nastrojenje svakog od nas. „Onaj gospodin je“, rekli su, „samo u prolazu, a ovaj je došao samo da mu prođe vreme sa nama, a onaj tamo nas stvarno voli“ Vidite li kako se ljubav sama otkriva.
 
ZA LJUBAV NE POSTOJI DALJINA
Starče, kako ljudi međusobno duhovno opšte kada su daleko?
Napišu pismo ili telegram, ili šalju morzeove znake! . .
Kako to mislite, starče?
Da bi se uspostavio duhovni kontakt među ljudima, treba da budu na istoj talasnoj dužini. To nauka ne može da objasni. Sećaš li se onog događaja koji sam izneo u knjizi „Svetogorski oci“[10]? Jednom je jedan monah, nameravajući da poseti nekog oca u Kapsali, razmišljao: „Šta da mu odnesem kao blagoslov?“ Uspe nekako da dobavi dve ribe i očisti ih, da bi mu ih odneo. U međuvremenu, onaj drugi je primio „obaveštenje“ od Boga o poseti toga brata, pa je razmišljao: „Čime da ga ugostim kada dođe?“ Dok je monah čistio one dve ribe, iznenada dolete gavran, uze jednu od one dve ribe i odnese onom drugom u Kapsalu – na udaljenost od pet i po sati pešačenja. Shvatate li? Jedan je mislio kako da ugodi drugome, a gavran je samo bio posrednik!
Kada čovek ima Ljubav – Hrista, čak i da je potpuno gluv, može da se sporazume sa svih dve milijarde ljudi raznih naroda i sa ljudima svih godišta koji imaju taj isti jezik. Stavi dvojicu ljudi koji nemaju ljubavi jedan prema drugome da sede jedan pored drugoga i da ne razgovaraju. A stavi dvojicu drugih ljudi koji imaju ljubavi jedan prema drugom da sede jedan pored drugoga, da ni oni ne razgovaraju. Kako će se osećati prva dvojica, a kako druga dvojica? Neće razgovarati ni jedni ni drugi. Ali ovi drugi će ipak „razgovarati“ dok ćute, jer će među njima ipak da postoji komunikacija. Oni prvi, naprotiv, neće moći nikako da stupe u kontakt, jer je među njima usamljenost. Kada nema ljubavi, dva čoveka mogu da budu sasvim blizu, a da ipak budu daleko jedan od drugoga.
Žalosna sam, starče, što je došao dan da opet odete od nas.
U duhovnom životu nema „blizu“ i „daleko“. Ljubav Hristovu ne dele daljine, jer Hristos Svojom ljubavlju briše razdaljine. Prema tome, nalazio se neko blizu, ili daleko, oseća se uvek blizu, kada je blizu Hrista i kada je sa drugim bratski vezan Hristovom ljubavlju.
Slavoslovim Boga što je moja ljubav takva, duhovna, anđelska, što se tako brišu daljine i što će i dalje postojati kontakt sa vama izdaleka i u ovom životu i u drugom, koji je još mnogo dalje, jer će se i ta udaljenost smanjiti, pošto nas vezuje Ljubav, Hristos.
 


 
NAPOMENE:

  1. Vidi: Monah Grigorije, učenik sv. Vasilija Novog, Mitarstva duša u času smrti: dvadeset tri osnovna mitarstva, izdanje manastira Sv. Atanasija i Sv. Novomučenica Akiline Kirane i Argirije Galini u Osi, Langada.
  2. Starac je 1981. rekao: „Čovek može u sebi uvek da ima oganj božanske ljubavi. Ja sam stalno imao tu nebesku sladost. Sav sam goreo i kosti su mi bile kao upaljene sveće. Kada je trebalo nešto da obavim, ili nekuda da idem, prisiljavao sam se da iziđem iz tog stanja. Često sam padao na pod od te nebeske slatkoće. Sada se to pretvorilo u bol za svet. Bolujem za svet i taj bol je iz dana u dan sve veći. Doslovno se topim.“
  3. Starečnik, avva Pamvo 10, Beseda Novi Sad, str. 337.
  4. Starac ovde misli na događaje iz 60-ih godina.
  5. Prorok Ilija se zbog suše sakrio kod potoka Horata. Kada je presušio i taj potok, Bog ga je poslao u Sarentu Sidonsku da ga hrani jedna udovica (1. Car. 17, 1-24).
  6. Vidi: 1. Car. 17, 12-13.
  7. Starac se osvrće na vreme svog boravka na Sinaju od 1962-1964.
  8. Vidi: Mt. 18, 23-35. Vrednost 10 000 talanata bila je sedam hiljada puta veća od vrednosti 100 dinara.
  9. Dobrotoljublje, Sveti Marko Podvižnik, Pouke Marka Podvižnika o duhovnom životu, 200 poglavlja o duhovnom zakonu, pouka 64. – elektronsko izdanje, biblioteka „Svetosavlje“.
  10. Vidi: Starac Pajsije Svetogorac, Svetogorski oci i svetogorske pripovesti, str. 9-10 grčkog izdanja.

2 komentar(a)

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *