NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Žitija svetih » POUKE BOŽANSTVENE LJUBAVI

POUKE BOŽANSTVENE LJUBAVI

 
Starac PAJSIJE Svetogorac
POUKE BOŽANSTVENE LJUBAVI

 
NA ŽALOST, DANAS SE ZAPAŽA OPŠTI DUHOVNI PAD
„Na žalost, danas se zapaža opšti duhovni pad. Nekada je narod, kad se razboli, odlazio kod sveštenika da mu pročita molitvu za isceljenje. Ovde sam zatekao monahe koji su, kada bi im doveli đavoimane, izgovarali molitvu i demon bi odmah odlazio! Ti monasi su, međutim, znali da skrivaju svoju vrlinu, kako ih ljudi ne bi uznemiravali. Danas čujem kako neki kažu: taj i taj monah ne puši i ne pije rakiju – sveta duša! Eto do čega smo došli: ako ne pušiš i ako ne piješ, za ljude odmah postaješ sveta duša!“
 
BOG NE DAJE NIŠTA ŠTO JE JEFTINO
„U našem pokolenju, čak se ni monasi ne smiruju i ne brinu o očišćenju duše, zbog čega i ne dobijamo one brojne duhovne darove, kakve su dobijali pređašnji oci. U budućem pokolenju, mnogi ljudi će napustiti gradove i doći u manastire da bi tu pronašli mir. Nećeš dole (u svetu; nap. prir.) naći ni kamen, koji neće biti monah! Ljudi će se uveriti u ispraznost telesnih radosti i tražiće da svoju prazninu popune radostima duhovnim. Prosvetli nas, Bože, da ih tražimo! Ako ih budemo tražili, dobri Bog će znati šta da nam da! On nam neće dati jeftine radosti, jer ništa od onoga, što Bog daje, nije jeftino“, govorio je starac.
 
BOLESTI SU PROLAZNE, ALI VIŠESTRUKO KORISNE
U vreme kad se starac nalazio u isposnici Svetog Jovana Bogoslova, posetili su ga gospodin K. T., sudija, i gospodin V. S. Između ostalog, gospodin V. S. mu je rekao da su ispitivanja, koja je nedavno izvršio, pokazala da ima šećernu bolest.
„Ništa zato, znaj da nemaš nikakvo oboljenje i da ta tvoja bolest potiče od briga!“
Gospodin V. je rekao:
„Starče, da bih poboljšao svoje zdravstveno stanje, počeo sam da držim dijetu i izgubio sam devet kilograma!“
Starac se nasmejao i sa detinjom prostodušnošću rekao:
„Dobro je što si izgubio devet kilograma. Upravo onoliko, koliko je teška monaška torba kad se napuni solju! (Tu je starac počeo da se smeje!) Pazi samo da ne preteraš i da ne odeš u drugu krajnost! Bio je jedan, koji je imao nešto na plućnom krilu. Lekar mu je rekao da kašlje, kako bi se to izlečilo. Međutim, on je toliko kašljao da mu je plućno krilo prešlo na drugu stranu. Da li shvataš koliko je on postradao zbog usrdnosti?“
Starac im je zatim dao različite blagoslove i brojanice, rekavši da je potrebno da budu hrabri, jer je bolest prolazna, ali da je za one, koji je podnose bez roptanja, višestruko korisna. Pobožni posetioci su celivali njegovu ruku i otišli, leteći od radosti što su se udostojili da razgovaraju sa starcem i da uzmu njegov blagoslov.
 
POKAZIVAO JE SVOJU BLAGODARNOST
Keliji Panaguda, u kojoj je živeo starac, pripadalo je i nekoliko stabala maslina. Kad god je imao vremena, starac je podrezivao njihove grane i, uopšte, brinuo o njima. Zahvaljujući tome, masline su se svake godine povijale pod teretom plodova. Budući da je bio veoma uzdržan u hrani, nije brao plodove nego je, pokazujući svoju veliku pobožnost i blagodarnost Bogu, svake godine postupao na sledeći način.
Kad bi masline dozrele, ubrao bi nešto od tih prvih plodova i iz njih, na svoj način, iscedio ulje koje je zatim sipao u bočicu. To ulje je nalivao u kandilo, koje je neprestano gorelo pred Hristovom ikonom. Tako je on ispoljavao svoju zahvalnost Bogu, Koji nam sve to daruje. Dirljivo je bilo gledati radost na starčevom licu u onom trenutku, kad bi to ulje nalivao u kandilo! Takva radost se ne može naći ni kod onih, koji svake godine ubiraju tone maslina i odlažu ih u skladišta!
 
SVE ČINI RADI TE LJUBAVI
Postoji mnoštvo ljudi koji, budući da ne žive duhovnim životom, ne mogu da shvate kako čovek, ljubavi Božije radi, živi u pustinji gde je lišen svega. Jednog jesenjeg dana, dok su sedeli u spoljašnjoj gostoprimnici, starac je svojim posetiocima govorio o tome.
U jednom trenutku, mladić iz te grupe rekao je da se zaljubio u neku devojku i da je zbog toga došao da zatraži starčevu pomoć.
Starac ga je upitao:
„Da li ti zaista voliš tu devojku?“
„Da, starče.“
„Šta možeš da učiniš da bi mi dokazao da ti nju zaista voliš?“
„Sve što budete hteli, starče. Sve što Vi kažete, ja ću rado zbog nje učiniti.“
Starac je tada pokazao na jedan panj:
„Vidiš li ovaj panj? Hajde, hodaj oko njega radi te devojke, koju voliš!“
Mladić je zaista i učinio ono, što je starac zatražio od njega. U jednom trenutku, starac ga je zaustavio, odveo na stranu, nešto mu rekao i mladić je, blistajući od radosti, uzeo blagoslov i otišao.
Starac se vratio grupi posetilaca i nastavio da govori:
„Videli ste šta je ovaj mladić uradio zbog čovečije ljubavi! Zbog svoje voljene išao je kao lud i obilazio oko panja, ne razmišljajući o tome da su tu ljudi koji ga posmatraju i koji mu se smeju. To se desilo zato, što je on svoje srce poklonio toj devojci. To isto se dešava, samo u daleko višem stepenu, i kada čovek svoje srce u potpunosti preda Bogu.
Tada on, bez ikakve prisile, sve čini radi te ljubavi!“
 
SEĆAŠ SE, PRE DVE GODINE …
Mladi P. bio je veoma daleko od Crkve. Njegovi prijatelji, koji su mu govorili o starcu, ubeđivali su ga da pođe s njima na Svetu Goru i da zajedno posete starca. Odredili su i datum posete. Međutim, kad je došao taj dan, mladić je počeo da pronalazi brojna opravdanja i da se poziva na razne teškoće. Prijateljima je ipak uspelo da ga ubede, i oni su pošli. Kad su stigli do Kareje, mladić nikako nije želeo da pođe do starčeve kelije:
„Idite bez mene! Uostalom, šta on može da mi kaže?“
Posle mnogo ubeđivanja pristao je da pođe i zajedno s njima sišao je do starčeve kelije. Starac ih je blagonaklono primio, ugostio i seo pored njih. Ma šta da je starac govorio, ovaj mladić je prigovarao i protivrečio. Starac je blago pokušavao da ga uveri, ali on nikako nije hteo da se urazumi. Nakon što je učinio sve što je bilo u okvirima ljudskih mogućnosti i uvideo da je mladiću potrebna Božija pomoć, starac je prepustio da dejstvuje Bog. U jednom trenutku, ispunjen ljubavlju i blagošću, okrenuo se prema mladiću i rekao:
„Slušaj, čedo moje… to što ti govoriš uopšte nije ispravno, kao što nije bilo ispravno ni ono, što si pre tačno četiri godine nameravao da učiniš!“
(Mladić se u to vreme nalazio u bezizlaznom položaju, zbog čega je pomišljao na samoubistvo. Mnogo je patio, ali nikome o tome nije govorio, i za to su znali jedino on i Bog.)
Starac je nastavio:
„Sećaš se, pre dve godine, kad ti se dogodilo to i to…“ (starac je govorio o konkretnom slučaju, koji mi ovde, iz razumljivih razloga, nećemo pomenuti.)
Mladić, koji nije prestajao da priča i da prigovara, odjednom je sasvim zanemeo. U njemu se dešavala burna promena, i njegova duša je omekšala. Od tog trenutka, uz starčevu pomoć, prijemnik njegove duše bio je podešen na onu talasnu dužinu, na kojoj se prima Hristos!
Posle izvesnog vremena, ovaj mladić više nije mogao da podnese da bude izvan Svete Gore. Napustio je isprazni svet i došao u Gradinu Presvete Bogorodice. Tu se zamonašio i tu i danas proslavlja Presvetu Bogorodicu koja ga je prizvala u Svoju Gradinu, privukavši ga ovamo miomirisom jednog od Svojih najlepših cvetova, starca Pajsija.
 
RAZLIKA U SLUŽENJU RIMOKATOLIČKIH I PRAVOSLAVNIH MONAHA
Jedan mirjanin je upitao starca zbog čega se monasi i monahinje zatvaraju u manastire i ne odlaze u svet da pomognu ljudima, što je toliko potrebno u naše vreme. Kao opravdanje za ovo pitanje naveo je primer rimokatoličkih monaha koji služe u bolnicama, raznim ustanovama i sl.
Starac se nasmešio i odgovorio:
„Između nas i rimokatoličkih monaha postoji jasna razlika: oni odlaze da traže ljude kako bi pomagali narodu, dok mi sedimo ovde i privlačimo ljude da dođu kod nas, i to ih privlačimo u tom broju, da ne možemo svima da odgovorimo! Zar ne vidiš da danas ceo narod pritiče manastirima i da u njima nalazi utehu? U manastire svakodnevno dolaze prepuni autobusi. Zašto bismo mi išli u svet, ako narod dolazi kod nas? Drugi odlaze u svet da bi pomagali, osećajući da je to potrebno, pošto narod ne dolazi kod njih!“
 
TVOJE OKO ĆE OZDRAVITI!
Kod jednog učenika Atonijade pojavio se ozbiljan problem sa okom i lekari su otkrili postojanje tumora. Učenik se uplašio i odmah otrčao kod starca Pajsija da mu kaže da su lekari videli nešto loše na njegovom oku. Starac ga je tada utešio:
„Nemoj da brineš, tvoje oko će ozdraviti!“
Nakon izvesnog vremena, tumor je u potpunosti iščezao. Kada su ga lekari ponovo pregledali, nisu mogli da objasne kako je do toga došlo!
„Starče, mene obuzima tuga i ne znam odakle ona potiče“, požalio se jedan monah.
Starac se nasmešio i rekao:
„Ako te obuzima tuga, znaj da nečega nema dovoljno“ (mislio je na Hrista).
 
NE, DAJ MI OČEVU KOŠULJU!
Na dan 2. oktobra 1993. godine V. K. iz F. i njegov prijatelj T. odlučili su da posete starca. V. K. je imao jedan veliki problem. Njegov otac je već dve i po godine bio vezan za postelju i majka ga je zamolila da poseti starca Pajsija. Prijatelji su se spustili niz stazicu i došli do zadnje strane kelije. Sa spoljašnje strane malih žičanih vratašca nalazio se katanac. Malo su posedeli i razmislili. V. je gledao keliju, a T. se naslonio na drvo da se odmori.
„Hajdemo odavde“, rekao je T. „Ovde nema nikoga.“
„Zapali cigaretu“, kaže V. „Sačekaćemo još malo.“
“ Ja sam veoma neobičan pušač. Ponekad mnogo pušim, a nekad prekidam. Pođimo odavde, jer posle nećemo moći da se vratimo!“
„Ne brini, nešto će se dogoditi…“
„A ako se ne dogodi i ako ga ne sretneš, šta ćeš onda učiniti?“
V. je u džepu imao očevu fotografiju.
„Ostaviću mu na kapiji ovu fotografiju. On je sveti čovek i kad je vidi, znaće s kakvim sam je ciljem ostavio!“
U tom trenutku, obojica su se okrenuli prema starčevom dvorištu i spazili starca koji im se približavao!
„Dobro došli, momci! Odakle ste?“
„Dolazimo iz F., starče“, odgovorio je T. „Ja radim ovde, u svetoj obitelji.., a moj drug je lekar.“
„S kakvim ciljem ste došli ovamo?“
„Moj otac već pune dve i po godine boluje od teškog potresa mozga“, objasnio je V.
„Imaš li nešto od njegovih stvari“, upitao je starac.
V. je nameravao da starcu da onu fotografiju, za koju je rekao da će je ostaviti na ogradi, ukoliko ne vidi starca. Zaboravio je da je majka u njegovu torbu stavila očevu košulju, da bi je starac blagoslovio i da bi je zatim obukli bolesniku. U tom trenutku, starac je rekao:
„Ne, daj mi očevu košulju!“
V. je bio zadivljen. Izvadio je najlonski omot, otvorio ga, uzeo očevu košulju i pružio je starcu preko žičane ograde.
Udaljujući se ka keliji laganim, ali lakim korakom, starac ga je upitao za očevo ime.
„A.“, odgovorio je V.
Starac se u keliji zadržao oko pet minuta. Kad im je opet prišao, nasmešio se i upitao:
„Kako si rekao da se zove tvoj otac? A., zar ne?“
„A., starče“, odgovorio je mladić.
„Da, da“, nastavlja starac i vraća mu paket. „Ispovedite se i pričestite, popravljajte se.“
T. se okrenuo i pošao, dok je V. nepomično stajao i netremice gledao starca. Nikada u životu nije osetio nešto slično.
„Idi“, kaže starac, „zakasnićeš.“
„Oče, blagoslovite me!“
Starac je tada provukao ruku kroz ogradu, a mladić je naklonio glavu.
„Ispovedajte se i pričešćujte“, ponovio je on.
Gospodina M. iz K. mučila je strast zlopamćenja. Kad god bi mu učinili nepravdu, u sebi je počinjao da se muči pomišlju: „trebalo je da mu kažem to i to“, „videćeš šta ću ti uraditi“ i sl. Jednom rečju, njegovu dušu obuzimao je gnev. Ta strast ga je uporno mučila. Međutim, ma koliko da se trudio, svi njegovi napori bili su uzaludni. Odlučio je da ode na Svetu Goru i da poseti starca.
Dok se spuštao ka keliji, na polovini puta ugledao je sklupčanu zmiju. M. se uplašio i zastao, a zatim uzeo kamenje i počeo da gađa zmiju, koja je kliznula među žbunje i nestala. M. je nastavio svojim putem i ubrzo stigao do starčeve kelije. Starac mu je otvorio vrata, poslužio ga i upitao za cilj njegove posete. M. je ukratko objasnio da ga muči zlopamćenje, da ima ogromnu želju da na zlo uzvrati zlom i da je zato došao da se posavetuje sa starcem.
Starac mu je tada rekao:
„Eh, blagosloveni, čim si video zmiju na putu uzeo si kamen i pokušao da je ubiješ! A ona je, sirotica, čitavu zimu provela u mraku i u mokroj zemlji i sada je izašla da se malo zagreje, a ti si, čim si je video, hteo da je ubiješ!“
M. se zadivio što je starac znao sve o tom događaju sa zmijom na stazi. To, naravno, niko nije video i ništa nije mogao da mu kaže o tome! Osim toga, zadivio se i starčevim dobrim pomislima čak i u pogledu najopasnijih stvorenja, kao što su zmije. Ta starčeva dobrota značila je olakšanje za njegovu dušu, koja je stradala od kamenosrdnosti. Zahvalio se starcu i otišao, obećavši da će ubuduće nastojati da u dušu, kao dobre goste, prima samo dobre pomisli i o ljudima i o životinjama.
 
ONA SVE TO RADI IZ INATA
Gospodin P. je imao veliki problem sa suprugom, jer ona nije podnosila ni tamjan, ni kandilo. Međutim, ma koliko da se žena ljutila, gospodin P. je bio uporan i nije prestajao da pali kandilo. Situacija u kući već je postala nepodnošljiva. Stalno je izbijala svađa, i pri tom niko nije „popuštao“.
Gospodin P. je odlučio da poseti starca Pajsija i da mu objasni svoj problem. Čim mu je otvorio svoju žičanu kapiju i pre nego što mu je P. bilo šta ispričao, starac je rekao:
„Vidi, blagosloveni, tvoja žena nije đavoimana, kao što ti misliš, budući da ne podnosi tamjan! Ona to jednostavno čini iz inata i zbog toga što nije naučena na te stvari. Da se ona ne bi ljutila, od danas više nemoj da pališ ni tamjan ni kandilo, a ja ću se pomoliti za vas!“
Gospodin P. se vratio kući i nije rekao ni reč od onoga, što mu je savetovao starac Pajsije. Nije više palio ni tamjan ni kandilo. Posle nekoliko dana, na svoje veliko čuđenje primetio je da je kandilo upaljeno i da se u kući oseća miris tamjana! Starac je svojim molitvama rešio i ovaj problem, i u kući su ponovo zavladali ljubav i spokojstvo.
 
HOĆEŠ LI DA SAD PROŠETAMO DO TVOJE KUĆE?
Gospodin P. M. se suočavao sa mnogim problemima. Zamorivši se od njih, odlučio je da ode na Svetu Goru i da poseti starca Pajsija. Došao je do kelije i udario u malo zvono koje je visilo na ogradi. Međutim, vrata se nisu otvarala i starac se nije pojavljivao. P. M. je i dalje sedeo i gledao u dvorište. Odjednom je začuo neki šum. Video je da se starac već našao pored njega i da otvara spoljašnja vrata na ogradi. P. M. se sasvim zbunio: video je starčevo blistavo lice i nije mogao da veruje svojim očima. Starac je pošao u svoju keliju, a P. M. je krenuo za njim. I dalje su ga mučile razne pomisli: da li se starac uistinu na čudesan način pojavio pred njim, može li to da se dogodi čoveku koji je u uzvišenom duhovnom stanju, itd. Starac se tada zaustavio, okrenuo se prema njemu i sa osmehom upitao:
„Koliko si već dana na Svetoj Gori?“
„Tu sam već tri dana, starče.“
Starac se ponovo nasmešio i, dajući odgovor na njegova pitanja, rekao:
„Hoćeš li da sad malo prošetamo do tvoje kuće, da vidiš ženu i decu?“
Gospodin P. M. se i po drugi put zaprepastio, ali je ovoga puta bio uveren da se
starac Pajsije uistinu na čudesan način pojavio pred njim!
 
NIJE MOGAO DA VERUJE DA PRED SOBOM VIDI STARCA PAJSIJA
I gospodin X. T. je odlučio da zbog brojnih problema poseti starca Pajsija. Međutim, njega je bolelo koleno i bilo mu je veoma naporno da se spusti do starčeve kolibe. Bez obzira na to, došao je na Svetu Goru, a zatim, silazeći niz stazicu, pošao ka starčevoj keliji. Došavši do zadnje strane kelije, nekoliko puta je lupio na malu žičanu kapiju. Na svoje veliko razočarenje, primetio je da je kapija zaključana spolja i da je starac odsutan. Pošao je nazad, žaleći što je podneo veliku žrtvu i pretrpeo bol u kolenu, a da mu pri tom nije uspelo da vidi starca. Polako se kretao uz stazu a onda se iznenada okrenuo, zatvorio oči i u sebi rekao:
„Starče, vidiš koliku sam žrtvu podneo da bih se na dva minuta video s tobom. Ne bih te duže zadržavao…“
Dok su njegove oči još bile zatvorene i dok je u sebi izgovarao ove reči, začuo je neki šum. Otvorio je oči i nije mogao da poveruje u ono što vidi. Pre njim je stajao starac Pajsije. Njegovo lice bilo je preobraženo i blistavo, i rečima se nije moglo opisati. Duša gospodina X. T. ispunila se divljenjem i radošću.
Starac ga je prihvatio i rekao da požure, kako ih ostali ne bi spazili. Popeli su se na brdo obraslo gustim rastinjem, tako da niko nije mogao da ih vidi. Starac ga je tu posavetovao šta da učini u vezi sa problemom koji ga je mučio.
Iznenadna pojava starca Pajsija, kao i njegov blistavi, izmenjeni lik, ostavili su dubok utisak na gospodina X. T. i on čitavog života neće moći da ih zaboravi.
 
TAJANSTVENA SVETLOST
U vreme dok je boravio na Sinaju, starac je jednom prilikom odlučio da se tokom noći popne na vrh, radi duševne koristi od truda i molitve. Dakle, pošao je tokom noći, sa fenjerom. Na sredini puta, fenjer se polomio i starac se svim silama trudio da ga ponovo upali. Kad se starac pridigao, budući malo uznemiren zbog fenjera, pred njim se rasplamsala tajanstvena svetlost, koja mu je obasjala stazu. Međutim, čim se svetlost pojavila, starac je začuo sarkastičan smeh. Odlučio je da ne nastavlja put, jer je to bilo demonsko dejstvo koje je, kako je sam rekao, želelo da u njemu izazove pomisao gordosti.
Starac je savetovao da čitamo Žitija svetih i Otečnik. Govorio je da su to „prekrasna tumačenja evanđelske teorije“.
Rođaka starca Pajsija, gospođa E. K., imala je srčane tegobe i njeno stanje se svake godine pogoršavalo. Zbog toga je u vreme, kad je starac boravio u Solunu, otišla tamo da bi se posavetovala s njim.
„Starče, lekar mi je rekao da je moje srce izuzetno veliko! Šta bi trebalo da učinim?“
„I ti se zbog toga brineš? I ti i ja imamo veliko srce“, s osmehom je odgovorio starac.
Međutim, kako je starac bio strog u monaškim pravilima i kako je gospođa E. K. bila njegova rođaka, lakonski je odgovorio:
„Ne brini! Naći ću ti dobrog lekara u Solunu. On će ti staviti dva gvozdena zaliska, i ti ćeš posle toga biti veoma radosna!“
Prošlo je nekoliko godina. Starac se upokojio, a zdravlje gospođe E. se pogoršavalo. Dve godine nakon njegove smrti, njoj je bilo izuzetno loše i najbolji grčki lekari savetovali su joj hitnu operaciju.
Otišla je u bolnicu, gde su urađena sva potrebna ispitivanja. Poslednje sondiranje je pokazalo da je samo jedan srčani zalistak oštećen, i da on mora biti zamenjen. Prema ovom ispitivanju, drugi zalistak nije bio oštećen. Veoma je karakteristično ono što su joj rekli: „On će izdržati još trideset godina.“ Gospođa E. je osetila nepoverenje prema lekarima.
„Starac mi je govorio o dva zaliska! Zašto mi oni sada govore o jednom?“
Međutim, u vreme operacije ustanovljeno je da i na drugom zalisku postoje ozbiljni problemi. Bila je potrebna hitna zamena, što je tokom operacije i učinjeno. Oba zaliska bila su, dakle, zamenjena metalnim. Kad je došla sebi i kad su joj rekli za to, ona se zaprepastila: iako sondiranje nije pokazalo nikakve promene na drugom zalisku, starčevo „duhovno ispitivanje“ nije se prevarilo. Kardiolog je bio veoma zadovoljan, zaključivši da je operacija prošla veoma dobro.
„Starče, dolazi mi pomisao da budem misionar“, rekao mu je jedan jeromonah, „da širim hrišćanstvo i da krštavam ljude.“
Starac se nasmešio:
„Svako najpre počinje čišćenje od svoga dvorišta, pa tek onda gleda kako da počisti i tuđa. Zbog toga ti predlažem sledeće: ovde, u Grčkoj, ima mnogo nekrštenih, kao što su muslimani ili Cigani… Izabraćemo pogodno vreme, zajedno ćemo obići čitavu Trakiju i Makedoniju, i tamo ćemo krštavati. Samo, u Florinu nećemo ići, jer ih je tamo vladika Avgustin već sve krstio!“
 
NE BRINITE, JA ĆU SE MOLITI ZA VAS!
Starac se upokojio 12. jula 1994. g, u utorak. U podne su vrata na isposnici bila zatvorena i, saglasno starčevom zaveštanju, nikoga nisu obaveštavali. Međutim, te iste večeri, u Kavsali, posle 10 sati uveče, gospodin D. K., koji je mnogo voleo starca kao i ovaj njega, bio je prvi koji je na čudesan način obavešten da se starac upokojio.
Dok je bio u spavaćoj sobi, na mestu gde se nalaze ikone obrazovao se kružni otvor i tu se pojavio starčev slatki lik, koji je bio veoma svetao i blistav. Gospodin D. je u tom trenutku osetio neopisivu radost i duševno spokojstvo:
„Starče, vidim da si sasvim zdrav, nemoj nas napustiti, jer si nam veoma potreban“, radosno je rekao gospodin D.
(Primetimo da je gospodin D. imao problema sa kćerkom i da mu je starac obećao da će se pomoliti za nju.)
Tada je starac, sa neopisivom sladošću koja se odražavala i na njegovom licu, rekao:
„Ne brinite. Ja ću se i ovde moliti za vas i za X.“
Starac je posebno naglasio da će se moliti za njegovu kćer X. Sutradan ujutro, u sredu 13. jula, gospodin D. je otišao na imanje, koje se nalazi izvan grada. Tamo je već bila čitava njegova porodica. Ispričao im je šta mu se dogodilo prethodne večeri. Svojoj deci i svima prisutnima je rekao:
„Znajte, mora biti da nas je starac napustio!“
Nemir je zahvatio njihove duše. U četvrtak, 14. jula, posetio ih je član apelacionog suda, gospodin V., koji je takođe poznavao starca. Odmah su ga svi upitali kako je starčevo zdravlje a on im je, prirodno, odgovorio da nema ničega novog i da ništa nije čuo. Ispričali su mu šta se dogodilo i on se zabrinuo. Nemir se uselio i u njegovu dušu.
Prošlo je nekoliko dana. Bila je nedelja i svi su bili u crkvi, kada su im saopštili da se starac upokojio u utorak, 12. jula, ali da su, saglasno njegovom zaveštanju, u isposnici to objavili tek nakon tri dana. Gospodin D. je osetio tugu pomešanu sa radošću. Tugu, jer je dobri starac otišao, a radost, jer ga je uverio da nikoga neće zaboraviti i da će i odande brinuti o njima i moliti se za njih. Sada može i više da nam pomogne, jer se na njegovom duhovnom televizoru više neće pojavljivati smetnje, niti će ga u tome sprečavati njegovo telo, iscrpljeno od podviga i ljubavi.
 
SA MAGNETOFONSKOG ZAPISA
Slušalac: Starac nam je dao blagoslov da, ako hoćemo nešto da čujemo od njega, to i pitamo.
Starac: Među svim znamenjima vremena postoji i ovo: da ja govorim o duhovnom!
Slušalac: Evanđelista Jovan Bogoslov kaže da mi često govorimo da ljubimo Boga, iako često rđavo postupamo sa braćom: ne možemo da pokažemo trpljenje, ne možemo da ih podnesemo, izbegavamo ih radi svog spokojstva i sl. Budući da je to istina, šta i kako da započnemo i šta možemo da učinimo?
Starac: To što si ti sada rekao tiče se i mene. Međutim, postoji razlika između jednog i drugog. Dakle, ko ljubi Boga radi ljubavi prema Bogu ljubiće i bližnjeg… Međutim, kada ne ljubi bližnjeg a kaže da ljubi Boga, to znači da ljubi samoga sebe… Monah, kada ne vidi čoveka, vidi mnoge ljude. Postoji, dakle, razlika u toj stvari.
Ne znam da li ste me razumeli… postoji razlika između jednog i drugog… čovek… davanjem prima, a ne primanjem… tj., da tako kažemo, daje stvar, ustupa je… daje materijalnu stvar, ali prima duhovnu radost… drugi prima ljudsku radost od onoga što dobija, tj. davanjem se dobija u duhovnom životu, bez dobijanja materijalnih stvari.
Kažemo da se majka žrtvuje zbog dece… ona se u toj meri žrtvuje da ostaje gladna i sl. Ona se od toga ne umara, nego se raduje kad vidi decu, ako vidi da su zdrava i poslušna, da su umivena… ne oseća ni umor niti bilo šta, i ostaje gladna i slično, jer tada se, da tako kažemo, obogaćuje. Davanjem se obogaćuje… naprotiv, primanjem se dobija samo materijalna stvar. O tome sam govorio i juče, i navodio kao primer: vidim neke mladiće, kojima sam pomogao u detinjstvu. Dolaze kod mene u keliju i traže da tamo nešto urade, oko drva… Međutim, meni se čini da je rđavo da mladića pošaljem na težak rad i radije sam, tokom noći sa fenjerom, donosim drva, koliko mi treba, ako ne stignem preko dana… Međutim, vidiš li, neki stradaju, hoće da odu u Kareju, hoće da te nečim usluže… da tako kažem, muče se… „Idi, momče“, kažem, „kupi mi dve kutije šibica“, i on trči s takvom radošću… dakle, odlazi, vraća se… iako imam tri-četiri upaljača, i šibice mi nisu potrebne, ali vidim da to mnogo želi… dakle, on se odmorio usled truda, kroz zamor se odmorio… Međutim, istovremeno vidim da su neka deca kao starci: zaboravljaju tamo torbu ili nešto drugo, zaborave kapu… Hajde, momče, kažem, tamo… a on, čim je čuo, umorio se već od toga što je čuo a koliko će se tek umoriti kad i zaista ode… Ti ljudi se umaraju od odmora, dok se drugi odmaraju od zamorenosti… zato što se srce nikad ne zamara i što on to, što čini, čini srcem…
Slušalac: Nesreća koja se nedavno dogodila uznemirila je čitav svet a, naravno, i nas hrišćane. U svakom slučaju, približila nas je čitanju Pisma, ka istraživanju Pisma, čemu je privela i ljude koji su, kako se činilo, odbijali i da otvore Pismo. Vidimo ljude koji dolaze i pitaju: „Može li se kod tebe pročitati Apokalipsa, da vidimo šta piše?“ Šta u tom slučaju može da kaže hrišćanin, da bi pomogao čoveku koji sad usled straha ili ljubopitljivosti hoće da zna? Kako možemo da pomognemo takvom čoveku?
Sad su uzbunili ceo svet i hoće da znaju da li to piše u Svetom Pismu ili u Apokalipsi, da li je to početak kraja, i nastala je pometnja. Kako da pomognemo takvima?
Starac: Pretpostavljam da se kod njega samog, prilikom čitanja Svetog Pisma, obrazuje određeno mišljenje. Mislim da mu ne možemo pomoći ma šta da mu kažemo, ali ono što će mu suštinski pomoći jeste hrišćanska vera, naša, verujućih. Pretpostavimo da je on, nesrećnik, u pravu, ali mi, kao verujući hrišćani… I to kad znamo da je Hristos rekao – šta? On nam je dao vlast da stajemo na zmije i skorpije. Pri tom je rekao: Ako i smrtno što popiju, neće im nauditi.
Imam u vidu tamo, ljude… koji malo izlaze i menjaju odeću i svoj život su pretvorili u mučenje. Čitajte: ti si – hrišćanin, miropomazan, kršten, pričešćuješ se, trudiš se… toliko o tome govori Evanđelje, svi smo o tome čitali, naučili smo izreke napamet, a opet stalno menjaju odeću… čine svoj život crnim.
I dok nam je Hristos dao takvu vlast, takvu silu blagodaću Božijom, da tražimo od sile Hristove, čineći krsno znamenje, ali ne onako, kako se mi prekrstimo; mi treba da se poklonimo spasonosnom stradanju i da molimo tu silu Hristove krsne smrti… zar je to mala stvar? Prema tome, za hrišćanina ne postoji… ne možete sad prestati da jedete salatu; međutim, neka svako radi i postupa po veri. Međutim, ja sam, kao hrišćanin, dužan da verujem… Ne kažem da bi trebalo izazivati, jer kasnije može baciti i nešto drugo, i šta će onda biti? Mi vidimo takvo stanje, ko zna, čini se da započinju apokaliptičke čaše (vidi Otk. 15;7), dakle, njih tamo ne izlivaju angeli…
Prirodno je da nas dobri Bog neće ostaviti, i da će nas zaštititi. To što sam rekao, za hrišćanina, kad je sa Bogom, ne postoji nužnost, on se ne izlaže nikakvoj opasnosti, ali se reči mora verovati, sada moramo postati bolji, moramo imati blagodat Božiju, a kad čovek ima blagodat Božiju, on se ničega ne plaši…
To nije ništa u poređenju s onim što su podnosili sveti mučenici i ni u čemu nisu postradali, jer je tamo pomagao Sam Hristos. Zar Hristos govori laži?
I otrov ćete ispiti, rekao je, i na zmije i skorpije ćete stajati, i neće vam naškoditi.
Mi smo, međutim, kako da kažem… Iako sve to znamo, iako smo sa svim tim upoznati, opet… zato kažem da neće koristiti ako samo čitamo i napamet učimo Apokalipsu. Eto, jedan starčić kojeg sam znao, umro je, odavno… imao je takvu prostotu da nije znao ni da postoji knjiga koja se zove Evanđelje. Bio je monah. U rukama je držao zmije. Tamo su u keliji bila tri oca, dvojica braće po telu i ovaj starčić, zvali su ga Pahomije. On je zmije držao u rukama, a u tom kraju bilo je mnogo zmija. On ih je uzimao i bacao napolje, gde je bila voda. Jednom je uhvatio neku veliku zmiju Pošto je trebalo da je baci iza ograde, on se njome opasao kao pojasom, otišao da završi posao, i tek onda ju je bacio. Čim je to video drugi starac, rekao je:
„Idi odavde, oče, šta je to tamo“, kaže.
„A zašto li se on boji“, pitao se starčić.
Zatim je došao i rekao mi:
„Ne znam, starče – Pajsije, zašto se on boji zmija? Zašto bi se bojao“, kaže. „Onaj naš, otac Andrej, boji se čak i škorpija. Ja škorpije skidam sa zida i kada ih bacam, ne bacam ih jednu po jednu, nego ih izbacujem u gomilama.“
„Sad mi reci, starče Pahomije, zašto one tebe ne diraju?“
„Isus Hristos je negde napisao na papiru da ćeš, ako imaš veru, uzimati u ruke zmije i škorpije i da te one neće dirati!“
Isus Hristos piše na papiru! Hm… (smeje se). Mi to znamo, znamo i istoriju, i sve je to iz Evanđelja…
U tome je sva osnova.
Zatim, u Otečniku, vi ste to čitali i znate to bolje od mene, ne sećam se sad tačno gde, ali negde se govori da je došao poslušnik, video veliku zmiju na izvoru odakle su pili vodu. Otišao je, nije uzeo vodu, uplašio se.
„Eto, starče, otrovaćemo se, jer je tamo, u vodu pala zmija…“
Došao je starac, prekrstio sve što je tamo bilo i uzeo vodu.
Ako dođu sve zmije na vodu, narod će umreti od žeđi, i šta onda da radimo, kaži? (Smeje se)
Pošto nam je Hristos dao takvu silu, načinimo krsno znamenje i ne plašimo se ničega, jer krsno znamenje nije onakvo, kakvo neki misle da jeste. Kao što sam rekao, kad se, mi hrišćani, poklonimo krstu, mi se poklanjamo i spasonosnom stradanju Gospodnjem… zar ne vidite šta govore jehovisti? Da je to samo jedan oblik, simbol, oruđe smrti, i slične besmislice… negde je bio krst. Zato je daščica, ustanovljena na krstu Hristovom, izobražavala naš krst… Često vidite da se na vrhovima (planinskim) nalazi gvozdeni krst… tu padaju munje i udaraju u taj krst. Međutim, ako hrišćanin ide ka vrhu, ka gvozdenom krstu, koji po prirodi mora da privuče munje… On tamo neće postradati, jer se tada priziva sila spasonosnog stradanja, da li ste razumeli?
I kad nas, verujuće, vide da činimo takve stvari, da malo napredujemo, menjamo odeću, idemo dalje… a šta da kažu oni, nesrećnici?
Njima će suštinski pomoći naš hrišćanski primer i naš hrišćanski život. Sad smo, hteli mi to ili ne, primorani da budemo bolji: događaji nas prisiljavaju da se približimo Bogu, kako bismo posedovali božanstvenu silu i suprotstavili se svakoj, svakoj situaciji. Ako se neko plaši, neka salate opere pet – šest puta! Ako se još uvek plaši, neka ih opere 20-30 puta! Ako se ne plaši, ako veruje, neka se bez straha prekrsti. Ja sam tamo imao malo salate i, ne znam, neko je došao i poprskao ih plavim kamenom a takođe i luk, a ja nisam imao naočare, i ja sam ih jeo sa plavim kamenom, a takođe i radioaktivne… hm! (Smeje se) Sutradan on dolazi kod mene i kaže:
„Zaboravio sam da ti kažem, starče, poprskao sam malo plavog kamena tamo, na salatu…“
Nije me ni pitao, nego je otišao i poprskao…
„Eh, ništa…“, kažem ja. Hm! (Smeje se)
Trebalo bi da znamo da verujući, koji čuvaju zapovesti Božije, oni… kako da kažem? Oni dobijaju blagodat Božiju i Bog je obavezan da im pomaže u teška vremena… Zlo se samo uništava… Doznao sam da se pojavljuju neke nenormalne bolesti… pogledajte dalje da njih ne uništava Bog, oni sami sebe uništavaju… taj rod sam iščezava… to ne znači da ih Bog kažnjava, ne… oni sami stvaraju kaznu… vidite, iščezavaju takvi ljudi, čiji život nema smisla… Drugi, koji ubijaju svoju decu, sami uništavaju svoj rod; ne proklinje ih Bog, nego sami uništavaju svoj rod. S druge strane, vidimo hrišćanske porodice sa decom, koliko im Bog podari blagoslova, i vidite da su njihova deca blagodatna… i eto! Gde napreduje dobro pokolenje, tamo gde je, pretpostavimo, mir, šta će biti? U njemu dela dobri Bog… i sada vidimo dobar naraštaj, zlatan. Hrišćani su sada primorani da više veruju – hteli to mi ili ne, jer su koze podivljale i hoće da pojedu ovce Hristove. Hristove ovce traže dobrog pastira, tražiće i stado da bi bili jedinstvene ovce… da bi tako bilo jedno stado i jedan pastir.
Slušalac: Čuli smo da postoje iskušenja koja daje Bog, kako bi ispitao one dobre i kako bi oni postali još bolji, ali da postoje i iskušenja koja nam dolaze usled našeg greha. Ne tako, da bismo ih mi razlikovali, nego kakav bi trebalo da bude naš stav u odnosu na različita iskušenja koja nas susreću ili s kojima se mi susrećemo tokom života?
Starac: Najpravilnije je da čovek s radošću prihvati, ma šta da se dogodi i da oseti da je on kriv. To je najvažnije. Tako su postupali Sveti Oci, iako mnogi, kao što sam rekao, nisu sagrešili, ali je Bog dopustio da se muče radi utehe drugima koji, iako su sagrešili… ustrojava, ustrojava… dopušta Bog ili, bolje rečeno, prepušta… oni, recimo, svojim sagrešenjima udaljuju blagodat Božiju i usled toga se zatim… kod njih pojavljuju problemi. Oni to ne shvataju i negoduju na Boga. Dok ne vide čoveka koji uopšte nije sagrešio ali se muči, i uz to nikad ne govori „ja nisam sagrešio“. Pretpostavljam da on i misli da je kriv. Od onog trenutka kada poveruje da „nije sagrešio“, njegov život će biti neprekidni greh. Da… ti slučajevi su retki da Bog dopusti (da neko nepravedno strada). Danas polažemo ispit za prelazak u drugi život. Zbog toga je Bog i ostavio đavola da privremeno bude slobodan, kako bi nam on svojim zlom pomogao. On ga nije ostavio radi našeg mučenja. Dobri Bog je stvorio angele. Neki angeli su otpali zbog gordosti i postali đavoli. Bog je stvorio i treće stvorenje, da bi popunio onaj čin koji je otpao. Prvostvorenima (ljudima) je od Boga bio dat veliki blagoslov – da budu sa-tvorci našim roditeljima, pradedovima, sve do Adama i Eve – dopustio je da budu sa-tvorci: oni uzimaju i daju nam telo. Od onog trenutka kad začnu detence, roditelji daju telo, a Bog daje dušu. Čim se detence rodi ono se krštava, i Bog postavlja svog angela, i njega štite Bog, angeo-čuvar i roditelji. Srazmerno detinjem uzrastanju, roditelji se u izvesnoj meri oslobađaju odgovornosti. I kad Bog uzme roditelje, angeo-čuvar nastavlja da čuva čoveka, isto kao i Bog, i to je sasvim prirodno.
Dakle, mi ovde vidimo, pretpostavimo, da mnogi roditelji stalno, u vreme kad postoji Bog koji štiti i uporedo s Njim i angeo-čuvar, sve to ne znaju, zbog čega se uzrujavaju takvom brigom… takvom brigom o svojoj deci, takvom brigom, da se od toga gotovo razbole… neka budu verujući ljudi! Iako verujemo, time što se stalno brinemo sprečavamo Božije učešće, kao da nema Boga i kao da nema angela-čuvara! Zbog toga će roditelji za svoju decu činiti sve što mogu, ali od onog vremena kad ih povere Bogu, tj. kad se smire, neka polože svoje ljudsko oružje! Bog je tada obavezan da pomogne deci, kad ih roditelji povere Bogu… i za stvari, koje se ne izvršavaju ljudskim sredstvima.
…Deca sad ne shvataju jednostavne stvari, dobro, nisu ih shvatala dok su bila mala… roditelji… štitili su ih dok su bila mala, majka – u utrobi a zatim ih je, kad su se rodila, polagala u kolevku sa ogradicom… a detence je htelo da izađe… na slobodu, ali nije shvatalo da bi se udarilo ako izađe iz kolevke, da bi se razbilo od klupicu… To jadno detence nije shvatalo.
Zatim su roditelji, prirodno, kao što dobar baštovan sadi drvce, pobija kolac i vezuje ga za njega… užetom, zaklanja ga rešetkom, da ga koze ne bi pojele. Dok ne izrastu grane. Kad narastu grane i kad odatle skloni rešetku, kad drvo počne da donosi plodove, u njegovoj senci predahnuće i koze, i ovce, i ljudi. Sad i deca, dobro, kad su bila mala, nisu shvatala to zatvaranje u kolevku, ali sad su odrasla i sad je, da tako kažemo, potrebno drugo zatvaranje, neko ograničenje. Oni ne razumeju to ograničenje, iako bi trebalo da shvate, da bi postala dobra deca, pametna i zrelija, pa čak i sa diplomama, a vidiš… traže slobodu. Kakva je to sloboda? Sloboda da seku i da ruše? Da li sasečeno drvo može da daje plodove? Ono će biti posečeno! Zato bi i deca trebalo da shvate da to vezivanje nije vezivanje: baštovan ne vezuje drvo zato da bi ga ugušio ili ubio. Zaklanjajući ga rešetkom, ne zaklanja ga zato da bi ga ograničio: zaliva ga, brine o njemu i sl. Međutim, zaklanja ga zbog toga da ga koze ne bi pojele. To bi deca trebalo da shvate jer, ako odjednom budu sekla… uništiće!
Šta čine pojedina deca? Kao što telad zavezuju tamo, na livadi, a seljak, znaš, ide kući… tele najpre jede taj deo livade, pa sledeći, pa opet sledeći, dok tu pase… padne kiša, poraste nova trava… Tako on stalno vidi novu travu na livadi i čupa kolac da bi pobegao… traži slobodu, ne znajući da ga seljak vezuje zbog njegovog dobra. Najzad, tamo-ovamo, ovamo-tamo, iščupa kolac i pobegne… beži, misli da se oslobodio. A kakav je rezultat? Ili će se ugušiti svojim užetom, ili će negde upasti, ili će ga pojesti vukovi.
Tako postupaju i neka nestašna deca. Bez obzira na to što imaju silu… tobože traže i slobodu i na kraju krajeva njihova sloboda… eto, oni vide slobodu koju sad imaju Evropljani, koju sad imaju i naša deca, kroz koju ona zadobijaju taj evropski duh. Dokle su stigli? Vidim, dolaze u keliju momci od 27 godina, od 25 do 27… nesrećni, uništeni narkoticima i slično. Sad mole za pomoć, nesrećnici. Uspelo mi je da pomognem jednom ili dvojici; on dovede svog druga, drug dovede druga, a tebi se srce kida… Traže pomoć, a kako da im pomogneš? Oni koji nisu došli do dna ubadaju se iglom i nešto takvo, prodaju svoju krv i konačno se razboljevaju.
Time uništavaju same sebe, time uništavaju i svoje roditelje: otac se razboleo od zapaljenja mozga, majka od srca ili od jetre… Zbog toga osećate koliko je deci potrebno to ograničenje… to ograničenje je blagoslov Božiji. Zahvaljujte svojim roditeljima koji vas ograničavaju. Ako vas, recimo, i više sputavaju, i to čine iz ljubavi. Možda i baštovan više sputava radi većeg dobra.
Slušalac: Često oko sebe vidimo bliske ljude kojima smo okruženi, koji su ili zdravi ali svakako već zreli, ili su bolesni a ne veruju, neverujući su, uopšte ne veruju. Trebalo bi da ih i njihova zrelost i njihova bolest najzad okrenu Bogu… Mnogi stariji ljudi oko nas, roditelji, prijatelji, poznanici, već su u poodmaklim godinama, bilo da su zdravi ili čak bolesni, a ne veruju.
Starac: Ne veruju?
Slušalac: Ne veruju! Iako, ukoliko su bolesni, ako su stari, fiziološki za njih postoji samo jedna nada – Bog. Šta će biti s tim ljudima? Možemo li da im pomognemo? I kako?
Starac: Sad, ako stariji imaju smirenje, ako imaju neznanje i imaju smirenje, možemo im pomoći. Jednom rečju, ako ne slušaju reči, imaju pravo na božanstvenu pomoć. Međutim, kada se starija osoba odlikuje egoizmom, e… on ne prihvata… da tako kažem… čak i ako duboko u njega uneseš dobro, njega dotiče egoizam. U tom slučaju je potrebna pojačana molitva.
Uvek sam znao jednu stvar. Ako čovek, koji je dobronameran ali… bio je dobronameran ali nije imao pomoć i živeo je svetovnim životom, on ima pravo na božanstvenu pomoć, i dobri Bog će ustrojiti sve, zemljotresom, munjom, poplavom, rečima, vukom, bolešću, pa se povremeno može javiti čak i svetitelj, iako, da tako kažemo, nema prava na tako veliki blagoslov, može da se javi angeo ili svetitelj, čak će i to učiniti Hristos, pošto je učinio sve ostalo. Međutim, šta se ljudima najčešće dešava? Dolazi đavo da ih obmane. Zbog toga mnogi, nesrećnici, i bivaju prelešćeni. Pošto je Bog u takvim slučajevima, kao što sam rekao, (sve učinio), pošto oni imaju pravo na božanstvenu pomoć, i pošto je On iskoristio mnoge načine, pojavljuje se angeo ili svetitelj, a onda đavo počinje da ga muči: „Eto, tebi je Bog pokazao nešto veliko, idi, spasavaj svet, pomaži drugima“ i ostalo. I ako nesrećnik ne kaže: „Bože moj, kako da Ti zahvalim, nisam bio dostojan takve blagodati“, ako mu, umesto da se smiri, đavo počne unositi takvu pomisao, on će se zatim i pogorditi. Zatim mu dolazi đavo i postavlja „televizor“: angele, svetitelje, itd. Govori mu: „Ti ćeš spasti vaseljenu!“ I sad, šta dobijamo?
Tada opet dobri Bog, kad se čovek osvesti i kad od nas dobije pomoć, i dođe sebi, dobri Bog mu opet pomaže… Dobri Bog ponovo dopušta i ustrojava…
Međutim, kad čovek primi ili od svojih roditelja i ostalo… iz toga biste shvatili šta je bolje, kad vidite čoveka da on, možda, vodi grešan život… da ne ide u crkvu, ne trudi se, itd… kao što sam rekao, bio je privučen, iako je imao dobru volju, međutim, kad vidite da je on sažaljiv, da vidi bolesnoga i da se kida njegovo srce, da pomaže bolesnome, ukratko, bolest… odatle ćete shvatiti da njega Bog neće napustiti. On ima pravo na božanstvenu pomoć. Kad vidite udaljenoga od Boga i vidite da je on surov i nemilosrdan, potrebno je da se danonoćno molite da Bog i njega „podigne na planinu“.
I za usopše, dobro, posebno kad neko ima u vidu roditelje ili nekoga od predaka, ko je imao teškoća, da tako kažemo… ko je bio donekle surov i slično, odnosno ako nije bio dobar i ako je umro bez pokajanja… koliko god možete, podajte milostinju udovicama i sirotima, govoreći: „Za dušu toga i toga“, „za dušu toga i toga“, da bi se i drugi iskreno pomolio za njega i… „da se upokoje kosti njegove“. To mnogo pomaže, mnogo pomaže!
Sećam se jednog slučaja… bio sam u nekom manastiru, i došli su roditelji, i ispričali mi.
Bio jedan deda, ja sam ga znao… dok su dečica… on je imao mnogo stabala… a dečica… imao je stabala i na ulici… imao je mnogo badema… bacao je kamenje na decu, jer su jela bademe. Dogodilo se da je ubio jednog dečaka… iako je bio veoma bogat, većina dućana je bila njegova, bio je takva tvrdica, bio je veoma okrutan… ubio je dečaka zbog jednog badema, bacajući kamen na njega, toliko je bio zao… Najzad, da ne pričam mnogo, umro je i taj starac. Deci je ostavio veliko bogatstvo. Kad je umirao, imao je dvospratnu kuću i kod umirućeg su na smenu boravile dve snahe, nekad jedna, nekad druga… bila je jedna devojčica od deset godina, i jedan unuk od deset godina… U jednom trenutku, neka od žena ih je ostavila i otišla da donese vodu. Jedno dete je, pogledajte, počelo da drhti i da viče, bežeći napolje i udarajući se: „Dedu su uzeli gavranovi! Gavranovi su uzeli dedu!“ Čini se da je njegova devojčica videla… čini se, da je videla da su demoni uzeli njegovu dušu… dete je bilo u šoku… Zabrinuto su se zapitali šta da učine, i ostalo.
„Koliko god možete“, kažem, „činite dobro…“ „On vam je ostavio veliko bogatstvo. Dajte tamo i kažite: ‘za dušu toga i toga’. On tamo ništa ne radi. On vam je ostavio takvo bogatstvo… i nije ga ostavio samo vama… Bog. Vi ste Njegova deca! Tako, na taj način, njegova duša može da dobije malo olakšanje… jer čovek, koji prima….
„Oprosti, Bože! Osveštaj njegove kosti“. To je iskrena molitva. Kao što uvređeni proklinje, i sustiže ga prokletstvo, jer on vređa drugoga, pa iako on sam ne radi tako da ga proklinju ljudi, sustiže ga prokletstvo kada kaže: „Prokleto ti bilo“, „neka nastradaš“, i uistinu nastrada… neko će reći, dobro, a često mi to govore, kako, recimo, Bog dopušta? Kako Bog dopušta čoveku da uzme pištolj i da ubije? E, on sad ubija na drugi, duhovan način… Zbog toga i apostol Pavle kaže: Blagosiljajte i ne proklinjite.
Prema tome, koliko god možete činite dobro zbog vaših deda i baba, i to će najviše pomoći… najbolji pomen je, kako ja mislim, naše duhovno napredovanje. Kada mi duhovno napredujemo, trostruko im pomažemo. Kao prvo, time što oni zadobijaju pravo na božanstvenu pomoć. Kada je, pretpostavimo, njihov unuk uistinu čovek, onda se opravdavaju dedovi i pradedovi. Pored toga, i njegova molitva će imati odvažnost: i to će im pomoći. Ni sama radost koju osećaju preci, nije mala stvar! Naprotiv, kad ne postupamo dobro, kad se udaljimo od Boga i ne čuvamo… i oni se, nesrećnici, zlopate u adu… tako i ostaju prestupnici i čine tako, kao da je bolje da se nisu ni rodili.Zlopate se, nesrećnici, i stradaju.
Prema tome, činićemo to koliko god možemo, kao prvo, duhovnici… Dobro je ako ostavite dobro predanje. Potrebno je da stalno izučavamo pojedina sela… na primer, kažu: u tom selu živeli su tako dobri ljudi, kako su dobri ljudi živeli u tom selu! To ne znači da tamošnja zemlja daje dobre ljude.. .Tamo su ljudi bili dobri i ostavili su dobar niz (dobre naslednike). Tako se sad nastavlja dobro predanje. To znači da oni nisu pomogli samo sebi… oni su pomogli i svojim dedovima, odnosno, pomogli su i tom pokolenju.
Sećam se, tamo, u Epiru… kad sam bio mali, učio sam stolarski zanat… naprotiv, postojala je cela pijaca… Dolazili su neki seljaci, jadnici, i govorili: „Dečko, pogledaj malo“… jaja, kajsije u tom selu… jer su svi oni bili lopovi. Krali su sitne životinje, odvozili ih u Albaniju, donosili kradene albanske stvari, da ih ne bi našli… tako su radili. Sad, kad su kasnije zatvorili granice, opet su nešto morali da kradu: samare, uzde, užad… Vidite, nije da je selo davalo takve, tj. da je zemlja bila takva. Ljudi su imali takvu rđavu naviku. Da bi se ona iskorenila, da bi tamo došlo dobro predanje, potreban je veliki rad.
Naprotiv, tamo, gore, u drugom selu! Evo, i u selu oca Agatangela… i još više, u drugom selu, odrastao momak, od 18-20 godina, kad biste s njim govorili o tome… crveneo je! Gde ćeš to danas naći… ni kod devojaka nećeš naći takav stid… takav stid i ustručavanje. Obarali su glavu i ti si odmah video, pretpostavimo… jer su bili u tom istom, u tom istom nizu. Bio je jedan starac, bio je zatim i drugi, kojem je sto godina… koliko mu je sada? On je bio unuk hadži Georgija, nedaleko od Janjine, u manastiru.
(Neko govori starcu i on mu, po svemu sudeći, odgovara)
On je tad bio starešina… i otac Gerasim. Njemu je bilo oko sto godina. Udarali su u zvono, i narod bi tamo dolazio na povečerje i na večernju, i on je ustanovio takav ustav i – kako da kažem – i u ovom životu živeli su u raju, i opet su otišli u raj. Taj isti niz… ne postoji, da tako kažemo, razlika. Međutim, tamo je bio i dobar prethodnik, i onaj posle njega, i ako se nađe još jedan, stvari će poći na dobro… međutim, ako starčić sada i ode, približava se stotoj godini… dovoljno dugo će se sačuvati predanje… Zbog toga smo obavezni, hoću da kažem, svaki od nas, i mi nemamo prava da, pretpostavimo, niti sebi niti drugima ostavljamo rđavo predanje…
 
Sa grčkog prevela: Antonina Pantelić

2 komentar(a)

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *