NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Žitija svetih » POUKE BOŽANSTVENE LJUBAVI

POUKE BOŽANSTVENE LJUBAVI

 
Starac PAJSIJE Svetogorac
POUKE BOŽANSTVENE LJUBAVI

 
SA DOBRIM NASTROJENJEM
Starac je jednom prilikom rekao:
Deca se moraju prihvatiti sa dobrim, jer u današnjoj deci postoji mnogo egoizma i ona uopšte ne reaguju na prekore. Ako počnemo da ih grdimo, njihove duše će se istog časa ispuniti pomislima. Ne mogu da razumeju da ih prekorevamo zbog njihovog dobra i zato što ih volimo… Neophodno je da decu „povežemo“ sa Bogom i da u njima razvijamo svest da je neophodno da čine dobro.“
 
KOLIKO BI DECE TREBALO IMATI
Postoji mnogo supružnika koje muči problem dece. Neki, zbog određenih razloga, nemaju dece i žele da usvoje tuđe dete, drugi nameravaju da imaju jedno dete i koriste razna zaštitna sredstva kako ne bi imali više dece, dok neki postavljaju sebi za cilj da imaju mnogo dece… Dakle, često se dešavalo da očevi porodica od starca zatraže savet i po tom pitanju.
Starac je naglašavao da je nužno imati poverenja u promisao Božiji, umesto da se prihvataju ljudski programi, jer decu daje Bog. On jedini zna hoće li ih dati, kada će ih dati i koliko će ih dati – i to ne zna niko osim Njega. „Budući da je život postao težak, neki se trude da imaju samo jedno dete i čuvaju se da ne dobiju još dece“, govorio je starac. „Međutim, to je veliki greh, jer time pokazuju uverenje da će svoje živote oni bolje ustrojiti nego Bog.“
„Budući gordi, oni potcenjuju svemudri promisao Božiji. Bog vidi i njihovo duševno i njihovo ekonomsko stanje, kao i mnogo toga što mi ne vidimo i za šta ne znamo ni da postoji. Dakle, ako je porodica siromašna i teško izdržava i jedno dete, roditelji se svim silama trude da se ne rodi i drugo. Na taj način se suprotstavljaju volji Božijoj, što nije razumno rešenje. Naprotiv, trebalo bi verovati da će dobri Bog, ako donese drugo ili drugu decu na svet, isto tako znati šta vam je potrebno i pre nego što to zatražite od Njega, i da će se pobrinuti i za ekonomsko jačanje porodice.“
Onima, koji nemaju dece i pokušavaju da ih dobiju bilo putem veštačkog oplođenja bilo usvajanjem tuđe dece, starac je objasnio da Bog to čini za njihovo dobro. On nešto vidi i zato ne daje decu. Ne bi trebalo vršiti nasilje nad Njegovim blagovoljenjem; čak i ako bi se, koristeći ljudske načine, domogli onoga što žele, uveriće se da im Bog nije dao dete jer je brinuo o njihovom dobru. Trebalo bi znati da je dobro samo ono delo, koje je saglasno sa voljom Božijom, a ne ono koje ostvarujemo svojom upornošću i ljudskim sredstvima.
Mnogim ljudima Bog nije dao decu s posebnim ciljem, da na taj način zavole decu celog sveta kao svoju sopstvenu. Starac je pominjao da je poznavao nekoga, ko nije imao svoju decu, ali mu je bilo „problematično“ da prođe ulicom, jer bi tada sva deca iz te četvrti potrčala ka njemu. Ulicom je prolazio uz veliki napor, jer je bio okružen decom koja su ga volela. Bog ga je lišio male porodice, ali mu je dao pravo kakvo se daje samo nekolicini – da pripada velikoj porodici Hristovoj.
Starac je takođe pominjao i svete Joakima i Anu, koji do duboke starosti nisu imali dece, što se tada smatralo za veliko zlo. Međutim, Bog je znao da će se od njih roditi Bogorodica, koja je, sa Svoje strane, rodila Spasitelja svih ljudi, našeg Gospoda Isusa Hrista!
Starac je, dakle, govorio da ne bi trebalo da prisiljavamo Božiju dobrotu, nego da se molimo da bude Njegova dobra volja.
Pored ovoga, starac je govorio i o roditeljima kojima je cilj da dobiju mnogo dece: „Bog to, naravno, dopušta, jer poštuje čovekovu slobodnu volju. Roditelji se, međutim, ubrzo suočavaju sa velikom brojem problema. Majka je iscrpljena jer ima snage samo za dvoje dece. Precenivši svoju snagu, ona ih je rodila osmoro, zbog čega postaje nervozna jer ne može da se suoči sa vaspitanjem velikog broja dece. Tako se i ona sama uverava da nije trebalo da ona sama odlučuje o tome.“
Tako je starac savetovao one koji su se o tome raspitivali, i nastavljao: „Bog određuje broj dece u porodici. Bog nije nerazborit i zao i čim vidi da ne možemo podneti odgajanje još jednog deteta, On prekida rađanje… Jedan otac je imao sedmoro dece i odgajao ih je s velikim teškoćama. Međutim, nije primenjivao nikakva sredstva da bi zaustavio rađanje dece. „Prepuštam to Bogu“, govorio je. Od tog vremena, iako je još bio mlad, nije više dobijao decu.
Onima, koji se trude da na svaki način dobiju decu, starac je savetovao da ne bi trebalo obraćati pažnju na to što ljudi govore nego da bi to trebalo prepustiti Bogu, a On će i dati dete, u vreme koje je samo Njemu poznato. Neki, koji nisu smireni i duhovno ustrojeni, traže od Boga da im podari dete u onom trenutku kad oni to požele. Bog im daje dete, ali oni ubrzo uviđaju da dete, kako raste, postaje nervozno, jer je nasledilo strasti svojih roditelja, dok oni sami bivaju još nespokojniji jer su – bez njegove krivice – dobili naslednika svojih strasti, koje nisu očistili pre nego što su uporno počeli da od Boga traže dete.“
„Dakle“, govorio je on, „supružnici su dužni da se u potpunosti predaju u ruke Božije i da ne budu oni, koji svojom voljom sprečavaju Njegovo blagovoljenje. Neka Bogu prepuste da On dejstvuje saglasno sa Svojom voljom i Svojim sveznanjem, jer će se na taj način u njihove duše useliti blagodat Božija i Njegov blagoslov koji će, istovremeno, pokrivati i njihovu porodicu.“
 
DUŠEVNI BOLESNICI I ĐAVOIMANI
Jedan seoski lekar rekao je starcu da u svetu vidi tri vrste bolesti koje muče ljude: srčane, duševne i rak.
Starac ga je ispravio i rekao: razvodi, duševne bolesti i rak. Lekar ga je tada upitao da li su duševni bolesnici ujedno i đavoimani. Starac je odgovorio da nisu, pa je čak naveo i primer mladića koji je doživeo šok i duševno oboleo, jer je video kako ubijaju njegovog dedu. Starac je ukazao i na način na koji će se u takvim slučajevima napraviti razlika. Govorio je o tome da je nekom đavoimanom čoveku, nakon što ga je poslužio ratlukom, umesto obične vode doneo osveštanu („agiazmu“). Iako ga je starac uveravao da je to „dobra voda“, on je tvrdio da ga ona peče! To isto je rekao i za krst, kada mu je starac neprimetno prišao iza leđa i prekrstio ga.
 
NA AUTOMOBILU U RAJ!
„Starče, hoćemo li se mi uopšte spasti pored svega ovoga što se dešava u naše vreme, pored tolikih duhovnih opasnosti, takvih zabluda i takvih neusklađenosti?“
„Ne boj se, čedo moje! Hristos će nas u automobilu uvesti u raj!“
 
NISAM MISLIO NA PANJEVE!
Prilazeći ka starčevoj keliji, videli sam da se oprašta s posetiocima. Seli smo kod ulaza u keliju i on je, nakon što nas je poslužio, počeo da govori. Govorio je o zabrinutosti i o tome da je život prekrasan, ali da smo ga mi učinili teškim. Zatim je to i objasnio:
„Trebalo bi da živimo jednostavno a ne u raskoši, i da imamo potpuno poverenje u promisao Božiji. I ovde je, međutim, potrebno rasuđivanje, kako ne biste učinili isto što i jedan lekar. Želeći, tobože, da pojednostavi život, izbacio je salonski nameštaj i umesto njega uneo drvene klupe i panjeve. To je, međutim, izazvalo velike probleme, jer je njegova žena silno negodovala. Došao je kod mene, govorio mi o tome, i ja sam mu rekao:
‘Šta da ti kažem? Zar si i ti panj? Govorio sam o jednostavnosti i o udaljavanju od briga, ali to nije značilo da treba da odeš u drugu krajnost! Rekao sam da nije potreban raskošan nameštaj, ali nisam rekao da su nam potrebni panjevi!“‘
 
LAĐE U MAGLI
Starca je jednom posetio neki mladić, koji je bio u vezi sa jednom devojkom. Međutim, njih dvoje su bili potpuno različitih karaktera i nisu mogli da pronađu ništa zajedničko. Mladić je stoga upitao starca:
„Šta Vi mislite, da li da nastavim tu vezu ili da je raskinem?“
„Eh, mladiću moj, vidim da ste vas dvoje kao dve lađe u magli koje se nikad neće sresti“, odgovori je starac.
 
NE BI TREBALO DA SE PLAŠIMO SMRTI
Starac je uvek nastojao da nas uveri da ne bi trebalo da se plašimo smrti, tj., da ćemo odavde preći u istiniti i večni život. Osim toga, objasnio je da Bog vidi koji trenutak najviše odgovara svakome od nas, i odlučuje da upravo tada uzme našu dušu iz ovog ispraznog sveta.
Karakterističan je primer koji je jednom prilikom naveo nekom ocu porodice. Taj otac je imao dvoje dece: po blagodati Božijoj dobio je sina i kćer. Kada je dečak odrastao, poželeo je da pohađa letnju školu i da postane pilot. Međutim, otac se uplašio i nije mu to dopustio. Odlučio je da dođe na Svetu Goru i da poseti starca, koji ga je tada upitao:
„Zašto mu ne dopustiš da pohađa letnju školu i da postane pilot?“
„Eto, starče, bojim se da će poginuti!“
„Blagosloveni, ako Bog vidi da je to pravi trenutak da uzme tvog sina, On će ga uzeti na bilo koji način! Saslušaj ovu priču. Jedan knez je imao sina – jedinca i dogodilo se da mu je neki prorok predskazao:
‘Kneže, Bog će uzeti tvog sina kad se bude igrao sa tvrđavom!’ Od tog doba, knez je sina zaključao u dvorac, ne dozvoljavajući mu da izađe i da ode na tvrđavu. Tako su protekle dve – tri godine, a sin je još uvek bio zaključan, da se ne bi ispunilo ono što je prorok predskazao. Jednog prazničnog dana, knez je pozvao mnoštvo gostiju i ponudio im razna jela. Na stolu su se nalazile i činije sa pilavom, a jedna od njih bila je i ispred kneževog sina – jedinca. Dečak je privukao zdelu i počeo da se igra s pirinčem, praveći od njega tvrđavu. Ovde su, govorio je dečak, vrata ove tvrđave, ovde su njene kule, i sl. Počeo je da jede, dok se istovremeno igrao i smejao. Sada ću, kaže, pojesti tvrđavu… Međutim, čim je prineo kašiku, zakašljao se i ugušio!
Tako se ispunilo ono, što je predskazao prorok, odnosno da će Bog uzeti detetovu dušu onda, kad se ono bude igralo sa tvrđavom.“
Starac je zatim nastavio:
„Knez je mislio da će moći da izbegne ono, što su promisao i volja Božija izabrali kao najbolje za dušu ovog deteta… Prema tome, ne brini! Neka tvoj sin upiše letnju školu, a ti imaj potpuno poverenje u promisao našeg Gospoda! Bez Njegove volje ne pada ni vlas sa naše glave, ni ptica sa grane, koja se prodaje za jedan novčić, kako u Evanđelju kaže Sam naš Gospod.“
 
DVOSTRUKO ISCELJENJE
Jedan poklonik posetio je Svetu Goru. Godinama je bolovao od reumatizma i bilo mu je izuzetno teško da hoda. Poznavao je starca I., koji se podvizavao u jednoj keliji. Došao je kod njega i govorio mu o svom problemu sa nogama. Starac I. je voleo starca Pajsija i osećao je prema njemu veliko poštovanje, zbog čega je ovom bratu predložio da ga posete.
Kad su stigli do starčeve kelije, videli su da je on na dvorištu. Čim ih je spazio, starac Pajsije je rekao:
„Starče, stalno se brineš za druge!“
Pod tim je podrazumevao da starac I. nikada ništa nije tražio za sebe, iako su i njega samog bolele noge. Naime, starac I. je u mladosti pao sa velosipeda i zadobio brojne prelome, zbog čega je sada osećao jake bolove.
Otac Pajsije im je obećao da će se pomoliti da ozdrave.
I zaista, od onog trenutka kad su otišli od starca Pajsija, i starac I. i poklonik osetili su olakšanje i počeli su mnogo slobodnije da koračaju.
Otac I. se u potpunosti iscelio. Kad god ga upitate o tome, on ustaje i počinje da skakuće kao malo dete, kako bi svi „svojim očima“ videli da su radi molitava st. Pajsija njegove noge sada potpuno zdrave!
Nekim svojim posetiocima, koji su godinama radili u Nemačkoj, starac Pajsije je rekao:
„Vi, koji ste tamo u Nemačkoj, morate biti veoma oprezni, jer Nemci žive po ovakvom obrascu: hrana, rad, pivo i… sasvim su zaboravili na Boga!“
U vreme dok je starac razgovarao s jednim bratom, u dvorištu se pojavila grupa poklonika. Starac ih je upitao:
„Šta želite, deco?“
Oni su mu na to odgovorili:
„Ništa, starče, došli smo samo da Vas vidimo!
„A što biste vi mene gledali! Na kraju sam došao do toga, da postanem turistička atrakcija!“
 
UVENUĆEŠ
Dvojica prijatelja su prvi put posetila starca Pajsija. Jedan od njih bio je povezan sa lošim društvom i uzimao je narkotike. Osim toga, kod kuće je uzgajao hašiš, koji je čuvao kao zenicu oka. Čim ga je spazio, starac je rekao:
„Ti, dakle, uzimaš hašiš?“
Mladića je zbunilo ovo neobično pitanje kojim mu se starac obratio. Odgovorio mu je neodlučno i bojažljivo:
„Da.“
Starac ga je sa bolom i ljubavlju savetovao:
„Slušaj, čedo moje, moraš odmah prestati s narkoticima, inače ćeš uvenuti zajedno s onom travom koju uzgajaš kod kuće!“
Mladić nije bio u stanju da progovori. Starac ga je zatim odveo na stranu i blago savetovao. Njegovi saveti nisu bili uzaludni: starčevim molitvama i uz pomoć Božiju, mladić je prestao da uzima hašiš. Najzad, očekivalo ga je još jedno iznenađenje: kad se vratio kući, video je da je sav hašiš uvenuo!
 
ČEDO MOJE, ŠTA TO GOVORIŠ? TO DETE NIJE UMRLO!
Neka porodica preživela je tešku dramu. Njihovo dete obolelo je od raka, koji se ljudskim sredstvima nije mogao izlečiti. Mališan je mnogo patio. Lekari su bili primorani da mu odseku obe noge i dete je, nakon užasnih bolova, umrlo. Roditelji su bili neutešni u toj velikoj, kako su oni mislili – nesreći koja ih je pogodila.
U svom velikom bolu, poželeli su da upitaju starca gde se sada nalazi njihovo dete. Budući da oni sami u to vreme nisu mogli da posete starca, pronašli su E., dali mu fotografiju svog već umrlog sina i zamolili da pođe na Svetu Goru, kod starca Pajsija, kojem će pokazati fotografiju i upitati ga, kako on sada vidi njihovog sina.
E. je, dakle, došao na Svetu Goru, pokazao fotografiju i rekao:
„Starče, ovaj dečak je već umro, i njegovi roditelji žele da znaju gde se on sada nalazi.“
„Daj mi da pogledam, čedo!“
Starac je uzeo fotografiju i počeo da je razgleda:
„Idem u keliju da uzmem naočare, jer ovako ne vidim dobro!“
Otišao je u keliju i ubrzao izašao sa naočarima. Kad ih je stavio, ponovo je pogledao fotografiju, okrenuo se i rekao:
„Čedo moje, šta ti to govoriš? Ovo dete nije umrlo! Ono je zdravo i vidi nas, a vidi i svoje roditelje! Tamo, gde se on nalazi, veoma je lepo!“
 
ZAR MI NISMO MONASI? MI SAVRŠAVAMO PODVIGE?
Jednom je u starčevu kolibu došao mladić veoma duge, svetloplave kose. Ušao je u dvorište i, kada ga je video, starac je rekao:
„Dođi ovamo, mladiću, odseći ću ti kosu!“
Mladić je počeo da negoduje:
„Zašto biste je odsekli?“
Starac se nasmejao i odgovorio:
„Zar mi nismo monasi? Mi savršavamo postrige!“
 
ZAR ON NIJE ADAMOV SIN?
Mladi G. upoznao se sa jednim rimokatolikom koji se zvao Frančesko, i oni su postali prijatelji. G. je vatreno želeo da mu pomogne da napusti rimokatolicizam, zbog čega je odlučio da ga odvede na Svetu Goru, kod starca Pajsija. Dok su se spuštali niz stazicu koja vodi u njegovu kolibu. G. su mučile mnoge pomisli: „Zašto sam se sprijateljio s katolikom? Ko zna kako će starac na to gledati… Da li će ga uopšte primiti?“ S takvim pomislima došao je do starčeve ograde. Starac ih je video i odmah rekao G.:
„Dobar je momak ovaj tvoj drug! Zar ga nisi pitao da li je i on Adamov sin?“
 
MNOGI OD NJIH LIČE NA OTŠELNIKE
Jedan poklonik upitao je starca o onome, što ga je mučilo:
„Starče, često na ulici susrećem Cigane koji prose i traže milostinju. Pomisao mi ponekad kaže da im ništa ne dam, jer bi to mogle biti i varalice. Kakvo je Vaše mišljenje? Šta mi Vi savetujete da učinim?“
„Trebalo bi da im uvek nešto daš, makar 50 drahmi. Mnogi od njih liče na otšelnike i, kao što ovi žive od svakodnevne pomoći manastira, tako i oni žive samo i samo od naše milostinje“, odgovorio je starac.
 
SMIRENO, A NE KAO UČITELJ!
Jedan poklonik je upitao:
„Starče, imam veliku želju da sa prijateljima i ljudima koji me okružuju govorim o verskim pitanjima s ciljem da im pomognem!
„Da, možeš da govoriš, ali je neophodno da budeš veoma oprezan. I da govoriš smireno, a ne kao učitelj“, odgovorio je starac.
 
FOTOGRAFIJE SU BILE PRAZNE
Gospodin A., službenik pošte, došao je jednom prilikom kod starca da bi uzeo njegov blagoslov. On ga je mnogo poštovao i imao je veliku želju da ga fotografiše. Zbog toga je poneo fotoaparat. Zatražio je od starca blagoslov da ga fotografiše ali je ovaj, kao i obično, to odbio.
Bilo je to vreme kad su stalno dolazili poklonici i kada je starac bio zauzet razgovorima sa braćom. A. je ugrabio povoljnu priliku i načinio je dva snimka. Radosno je otišao odatle, zadovoljan što mu je ipak uspelo da fotografiše starca i što će posedovati takvo duhovno blago.
Međutim, čekalo ga je veliko razočarenje. Nakon razvijanja filma, pokazalo se da su snimci, na kojima je fotografisao starca, potpuno prazni, beli i bez ikakvog lika. Istovremeno su sve ostale fotografije bile veoma dobre. A. se tada zadivio starčevom smirenju, koje je u svim svojim poduhvatima za pomoćnika imalo blagodat Božiju: ona je svugde i svagda uveravala da je starac Pajsije uistinu Njegov izabrani sasud!
 
BUDI OPREZAN, JER NEĆEŠ DOBRO PROĆI!
Jedan poklonik sišao je do starčeve kelije. Nekoliko puta je pokucao na vrata, ali starac nije otvarao. Ovaj je bio uporan i, primenivši silu, sam otvorio vrata. Starac je tada izašao iz kelije i našao se ispred njega.
„Zašto, blagosloveni, toliko lupaš? Pokvario si mi vrata! Šta hoćeš?“
„Da te vidim, starče!“
„Blagosloveni, budi oprezan, jer nećeš dobro proći, i zaključaće te unutra!“
Nakon dvanaest dana, doznali smo da su ovog posetioca zatvorili u duševnu bolnicu!
 
IZA TEBE IDU TROJICA STUDENATA
Dvojica braće su dugo živeli u Americi. Jedan od njih je poznavao starca. Često je, razgovarajući sa bratom, pričao o njemu. Pričao mu je o njegovim darovima, a posebno o njegovoj prozorljivosti. Govorio je o mnogim slučajevima, kada je starac znao ko će doći u njegovu keliju, iako ga prethodno nije obavestio telefonom, pošto tamo nema telefona. Brat ga je slušao, ali nije mogao da poveruje da čovek može da bude u takvom duhovnom stanju.
Odlučili su da otputuju na Sv. Goru i da posete starca, kako bi se s njim upoznao i drugi brat. Starac ih je srdačno primio i počeli su da razgovaraju o raznim temama. Međutim, onaj drugi brat je stalno razmišljao o tome, da li starac uistinu poseduje dar prozorljivosti.
U tom trenutku, stigao je još jedan posetilac. Prošao je kroz kapiju i pokušao da je zatvori. Starac mu je tada rekao:
„Nemoj se mučiti, neka ostane otvorena, jer iza tebe idu tri studenta!“
I zaista, na zaprepašćenje svih, a posebno onog drugog brata, uskoro su ugledali trojicu studenata! I ovaj brat je tada „svojim očima video“ i uverio se u sve ono, što je u Americi slušao o starcu!
 
DUHOVNI SIROČIĆI
Jedan sveštenik, koji je godinama služio u Americi, odlučio je da poseti Svetu Goru i, naravno, starca Pajsija. Sa njim je pošao i jedan protestantski pastor.
Starac ih je primio s velikom radošću. Poslužio ih je ratlukom i hladnom vodom i seo pored njih. Prošlo je nekoliko minuta, i protestant je počeo da govori o svetim moštima. On je tvrdio da se ljudske kosti ne razlikuju i da ne bi trebalo neke od njih izdvajati i klanjati im se.
Tada mu je starac blago rekao:
„Nije tako, kao što ti govoriš. Eto, juče je ovde bio jedan otac. On je sa sobom doveo đavoimanog sina koji je pored toga bio i gluvonem, i nikad nije govorio. U jednom trenutku ušao sam u keliju da bih doneo delić moštiju, prst svetog Arsenija. Kad sam uzeo mošti u ruke, a što niko nije video, gluvonemi i đavoimani na dvorištu počeo je da viče: ‘Ne, to će me spaliti!’ Kad sam došao i prekrstio ga moštima svetog Arsenija, odmah je ozdravio i progovorio. Vidiš, ja ti ne govorim teorijski nego na osnovu opita koji sam stekao u mnogim slučajevima!“
Starac je pogledao protestanta svojim svetlim pogledom, preispunjenim dobrotom, i nastavio:
„Hoću da ti nešto kažem, ali da me pravilno razumeš, jer ti ne govorim usled gordosti nego usled smirenja i ljubavi. Presveta Bogorodica je naša Majka, dok ste vi siročići, bez majke, jer Nju ne prihvatate!“
Kad su se vratili u Ameriku i kad je proteklo šest meseci od njihove posete starcu Pajsiju, protestantski pastor je priznao da se uistinu oseća kao duhovno siroče i, blagodareći starčevim molitvama, prešao je u Pravoslavlje.
 
MOLIĆU SE ZA NJEGA I POMINJAĆU GA
Neki poklonik došao je iz Amerike u Grčku s ciljem da poseti Svetu Goru i starca Pajsija. Jedan grčkoamerički bogoslov, koji se razboleo od raka mozga i kojeg su lekari svojom dijagnozom bacili u očajanje, zamolio ga je da sa starcem razgovara i o njegovom problemu. Takođe ga je zamolio da kaže da su lekari predložili operaciju, iako su šanse za uspeh male. Mladić je pokloniku dao krst i dar za starca, da bi ga ovaj pominjao u svojim molitvama.
Poklonik je stigao na Svetu Goru i kod starca Pajsija. Govorio mu je o bogoslovu i dao mu krst. Starac ga je uzeo i obećao:
„Moliću se za njega i pominjaću ga.“
Kad se poklonik vratio u Ameriku, onaj bogoslov je bio preispunjen radošću. U vreme kad su mu lekari predlagali operaciju sa malim izgledima na uspeh, sve se, na čudesan način, završilo veoma dobro! Što je najvažnije, bogoslov je u snu video starca!
Nakon operacije, bogoslov je osećao ogromnu zahvalnost za starčeve molitve, kojima se udostojio tako velike i neočekivane radosti. Odlučio je da pođe na Svetu Goru. Kada je prišao starčevoj keliji, gde je tada došao prvi put, očekivalo ga je još jedno iznenađenje: na dvorištu je stajao starac koji se smešio i, čim ga je ugledao, rekao:
„Gle, Vasilije, a ja te upravo očekujem!“
Tada se u duši bogoslova Vasilija iz Amerike kao istinito potvrdilo sve, u šta je do tog momenta verovao, blagodareći pomoći i ljubavi koju mu je pružio ovaj, do tog trenutka nepoznati starac!
 
ZNAJ DA ĆE ON BITI SASVIM ZDRAV!
U Solunu su nastavu pohađali studenti koji su dolazili iz škole Belamada, pošto je u njihovoj zemlji, tj. u Libanu, bilo ratno stanje. Jedan od tih studenata imao je brata koji je ostao u otadžbini, budući da je patio od neizlečivog oblika raka. Lekari su jednoglasno tvrdili da će kroz nekoliko dana umreti.
Student je iz Soluna požurio na Svetu Goru, gde je posetio starca Pajsija. Sa bolom mu je kazivao o bolesti svoga brata i o nepovoljnim prognozama lekara. Osim toga, govorio mu je da ga najviše obespokojava rđavo duševno stanje bolesnika. Starac ga je utešio i dao sasvim mali delić moštiju svetog Arsenija, rekavši:
„Daj ovaj delić moštiju svom bratu. Neka mu se pokloni i neka učini to i to, i znaj da će biti sasvim zdrav!“
Mladić je otišao sa Svete Gore i odmah otputovao u Liban. Kada se nakon nekoliko meseci vratio u Solun, blistao je od radosti. Pored toga, pokazivao je i fotografije sa svadbe svog brata, koji se u potpunosti iscelio starčevim molitvama i nakon što je ispunio sve, što mu je starac zapovedio. Osim toga, pripremao se da i sam dođe na Svetu Goru i da zahvali starcu, čijim je molitvama dugovao svoj život!
 
TO JE SVETI VLASIJE IZ SKLAVENE!
Bila je nedelja o bludnom sinu, 3. februar 1980. godine. Starac se nalazio u svojoj keliji, Panagudi, i služio uobičajeno bdenje na brojanici. Dok je bio pogružen u molitvu, odjednom je primetio da se kelija ispunjava slatkom nebeskom svetlošću, kakvu ljudske reči ne mogu da opišu. Istovremeno se pred njim pojavio blistavi svetitelj, odeven u igumansku mantiju. Nedaleko od svetitelja video je nišu u crkvenom zidu, u kojoj je bilo drevno izobraženje nekog svetitelja.
Ta nebeska poseta izazvala je u starčevoj duši svešteni strah, dok je istovremeno osećao neopisivu radost i duhovno veselje. U vreme kad je njegov pogled bio upravljen na svetitelja, začudio se svom neobičnom duševnom stanju i u nedoumici se zapitao: „Ko li je ovaj noćni nebeski posetilac?“ Tog istog trenutka, iz crkve posvećene Presvetoj Bogorodici začuo je sladak glas – Starac je kasnije govorio da je to bio glas Same Presvete Bogorodice – koji mu je govorio: „To je sveti Vlasije iz Sklavene. Kroz nekoliko dana biće objavljeno njegovo žitije. Jedan penzioner, hrišćanin iz Agrinija, pomoći će da se obnovi njegova crkva. Tamo se, u jednoj niši, nalazilo izobraženje svetoga!“
Posle nekoliko dana – osam dana nakon ovog božanstvenog događaja – u Sklaveni je objavljeno žitije svetog Vlasija! Jedan primerak ovog žitija poslali su i starcu, iako nije poznavao nikoga od izdavača, kao što ni oni nisu znali za ovo starčevo viđenje!
Starac je bio zadivljen i proslavljao je Boga, Koji ga je udostojio da na taj način dozna za neotkrivenog svetitelja naše Crkve. Starac je posetu svetitelja i činjenicu da ga je video svojim očima smatrao za veliku čast. Zbog toga je odlučio da napusti Svetu Goru i da ode u Sklavenu. Tamo je posetio grob ovog svetitelja i poklonio se njegovim blagodatnim moštima, koje se čuvaju u tamošnjem, njemu posvećenom hramu. Starac je iscrpno opisao svetog Vlasija, tj., kako je on izgledao kad mu se javio, i time pomogao da se živopiše njegova ikona. Ta ikona se nalazila u starčevoj keliji i on joj se pobožno klanjao.
Od tog doba, svakog 3. februara služio je svečano praznično bdenje povodom čuda javljanja svetog Vlasija i Presvete Bogorodice, Čiji je glas tada čuo.
Najzad, nakon izvesnog vremena našao se i taj penzioner, koji je dao novac i pomogao da se ubrza izgradnja, tj. obnavljanje hrama svetog Vlasija!
 
O BLAGODATI BOŽIJOJ U TREZVENOUMLJU
Jedan mladi monah upitao je starca šta misli o knjigama u kojima se govori o trezvenoumlju i o neprestanoj molitvi.
Starac mu je odgovorio:
„Te knjige nisu za svakoga. U osnovi, one su namenjene braći koja poseduju prostotu i smirenoumlje. Onima, koji imaju ovakvu pomisao: ‘Na taj način dostići ću takvu visinu da će se na mene spustiti božanstvena blagodat, i ja ću postati trezvenouman’, ove knjige neće pomoći. Oni, u odnosu na Boga, za svoj cilj postavljaju trezvenoumlje i spotiču se na njega, govoreći: ‘Koliko je vremena prošlo, a ja još ništa nisam postigao! Kad ću postati trezvenouman? Za koliko meseci? Za koliko godina?’ Blagodat Božija ne dolazi onda, kada je mi očekujemo! Ne može se reći, u koje vreme će doći blagodat Božija. To zavisi od Božije volje. Možda će doći na samom početku, možda tek nakon nekoliko godina, a možda tek pred samu smrt.“
 
U VREME PROSKOMIDIJE
Starac nam je jednom prilikom priznao:
„U vreme kad sam kao mlad monah boravio u svetoj obitelji.., i u vreme kad sam izvršavao poslušanje crkvenjaka, u trenutku kad je sveštenik služio božanstvenu proskomidiju na svetom diskosu ugledao sam sasvim malo jagnješce. Dok je sveštenik izgovarao molitvu proskomidije i istovremeno ga probadao svetim kopljem, ono je treperilo i drhtalo od bola.
Iako je iz drugog događaja bilo očigledno da Bog hoće da postanem sveštenik, ja više ni u oltar nisam smeo da uđem, razmišljajući o strašnom tajinstvu koje se, prema promislu Božijem, tamo izvršava.“
Posle tog događaja, starac je iz svog čistog srca proterao svaku pomisao o sveštenstvu. Drugima čak nije hteo ni da otkrije pravi razlog nego je, govoreći o tome, pripovedao da je u vojsci, tokom rata, služio kao radio-vezista i da je, izveštavajući štab o pristizanju (neprijateljskog) pojačanja, uzrokovao smrt mnogih ljudi. Uostalom, za starčevu istančanu dušu i ta činjenica je predstavljala istinsku prepreku tako da on, kada bi je navodio, nije govorio neistinu.
 
DALI SMO ĐAVOLU MNOGO PRAVA
Starac je govorio:
„Trebalo bi da današnji svet postane svestan gde se nalazi, da se pokaje i da se ispovedi da bi, na taj način, blagodaću našeg Hrista odsekao prava đavola. Mi smo danas dali mnogo prava đavolu! Osim toga, trebalo bi da roditelji što češće pričešćuju malu decu, jer ona, na žalost, rastu u rđavoj i nezdravoj sredini.“
 
DUHOVNI ŽIVOT ZAHTEVA TAČNOST!
Starac je govorio jednom bratu:
„Duhovni život, isto kao oko, ne prihvata ni najmanju trunku. Čim nešto upadne, oštećuje se vid i, ako tu i ostane, oko će se zaprljati, a vid će postajati sve slabiji. Takav je i duhovni život: neophodna je tačnost i osetljivost prema svemu! Neosetljivost i ravnodušnost su smrtni greh!“
 
TADA SE PODVIZAVAMO – PO BOGU!
Jednom prilikom, starca je posetio monah koji je u prošlosti diplomirao na Višoj trgovačkoj školi i, između ostalog, rekao:
„Starče, kad sam učio, mnogo sam čitao, i diploma koju su mi dali pokazala mi je gde se nalazim! Sad se podvizavam i ne znam gde se nalazim. Vidim da sam ogrezao u nečistotu i ne znam šta će sa mnom biti!“
Starac mu je tada odgovorio:
„Kad se podvizavamo i vidimo našu skvernu, a pri tom osetimo manju ili veću utehu, tada se podvizavamo po Bogu. Međutim, kad se podvizavamo i vidimo našu skvernu a osećamo nemir i razdražljivost, tada nismo na dobrom putu!“
 
MI, MONASI, IMAMO POMISLI
Starac je boravio u jednom manastiru i tamošnji oci zamolili su ga da im govori o pomislima. On im je na to rekao:
„U Africi ubijaju ljude zabijajući im drvene eksere u glavu a mi, monasi, imamo pomisli! U tom i tom mestu umiru od gladi a mi, monasi, imamo pomisli! U tom i tom mestu došlo je do poplave, a mi, monasi, imamo pomisli! Bolnice su prepune ljudi koji stradaju od teških i neizlečivih bolesti, a mi, monasi, imamo pomisli!
U Americi putuju kilometrima da bi našli duhovnika i muče se oko toga, a mi, monasi, imamo pomisli!
Drugi se staraju i brinu o nama: jedni rade za nas, drugi nam pripremaju hranu, besplatno nas oblače, ne plaćamo poreze, pored nas su duhovna braća koja su ovamo došla s jednim ciljem, u svako doba imamo duhovnika i igumana, a mi, monasi, imamo pomisli! Bogorodica nam je ovde sve ustrojila na najbolji način, i od nas traži samo to, da očistimo dušu od onoga što nas muči (tj. od strasti).
Dakle, to što se nama događa nije tema za pomisli nego velika nezahvalnost! Umesto da se radujemo i da blagodarimo Bogu za sve povoljne uslove koje nam je dao, umesto da iskoristimo bezbrižnost života u opštežiću, mi sedimo i bavimo se nepotrebnim stvarima i sablažnjavamo se zbog najmanje sitnice: zašto mi je on to uradio tako i tako, zašto me tako pogledao, zašto je uzeo čašu i prošao ovuda, a ne onuda, kao i zbog hiljada sličnih, detinjastih stvari. Napustili smo čitav svet: majku, oca, braću, roditelje, dom, novac, imovinu, zanimanje. S kakvim ciljem smo sve to ostavili? Pogrešno je da u vreme, kad smo doneli takvu odluku, gledamo šta rade drugi. Potpuno je bezumno biti slobodan od celog sveta a robovati nekoj neznatnoj strasti!
Život u opštežiću daje mnoge povoljne mogućnosti da se podvizavamo uz samoodricanje, budući da tamo postoje i drugi koji će nas podržati ili koji će nas, ako smo nemarni, „gurnuti“ ka dobru. Potrebno je, međutim da „pritisnemo dugme“ i da se bavimo jedino samima sobom. Nikad ne bi trebalo da primećujemo šta rade ostali. Temelj i početak duhovnog života jeste očišćenje duše od svega toga. Ako za svoj cilj nismo postavili očišćenje duše, onda ćemo stalno stradati od napora. Oni, koji nemaju taj cilj i ne dobijaju stalno Božiji blagoslov, imaće sve više teškoća!“
Besedeći o žitiju sv. Pajsija Velikog, starac je, između ostalog, rekao:
„Žitije svetog Pajsija je šamar za logiku!“
Drugom prilikom je rekao:
„Što više prekopavamo po jeresima i drugim religijama, utoliko postajemo zlosmradniji. Što više prekopavamo po Pravoslavlju, ono postaje sve mirisnije!“
 
GLEDA ME KAO NEMAC!
Besedeći sa bratom koji je u svom manastiru izvršavao poslušanje ikonopisca, starac je rekao:
„Jedne večeri, oko ponoći, začuo sam kako neko viče iza kelije. Svojim uzvicima uzbunio je čitavu okolinu. Bio je to neki pijanac. Izašao sam, otvorio mu vrata i uveo ga u keliju. Skuvao sam mu gorku kafu da bi se otreznio i odveo ga u crkvu. Napio se zato, što je imao neki lični problem i, budući da nije mogao da ga podnese, našao je način kako da ga zaboravi.
Neko vreme se zadržao u kapelici, da bi došao sebi. Kad sam pogledao tamo da bih video šta radi, on mi je rekao:
‘Starče, On me gleda kao Nemac (pokazao je na Hristovu ikonu)!’
Vidiš li koliko ikonopisci moraju da budu oprezni? Verujući pritiče ikoni da bi joj otvorio svoje srce i da bi joj iskazao svoj bol. Ikone moraju da uteše i da prenesu milost i ljubav, a ne da zaplaše. One ne bi trebalo da imaju surove oči sa isuviše uzdignutim obrvama i, uopšte, elementima koji će lik učiniti surovim!“
 
POVEDI I POSLASTIČARA!
Dva poklonika, I. i A., silazili su ka starčevoj keliji. Došli su do dvorišta i najpre je pristupio I. Starac ga je srdačno pozdravio, oslovio po imenu i upitao za porodicu. Poklonio se i A., ali starac na njega nije obratio pažnju. Dugo su se zadržali i razgovarali su sa starcem.
Za vreme dok su tu boravili, A. su mučile pomisli: zašto mu starac ništa nije rekao? Možda ga se nije sećao, za razliku od drugog brata? Čak ga ni po imenu nije oslovio! Zašto ga nije ništa pitao o porodici?
Kad su odlučili da krenu, pošli su po starčev blagoslov. Tada je I., koji je putovao po svetim mestima, rekao:
„Starče, dajte mi blagoslov da otputujem u Jerusalim!
Starac je blagoslovio i rekao:
„Povedi tamo i poslastičara!“
A. je bio poslastičar i starac je tim rečima razvejao sve pomisli, jer je pokazao da ga se dobro sećao i da je znao čime se bavi, kao i da mu nisu bile nepoznate ni pomisli koje su ga mučile.
Starac je jednom prilikom rekao:
„Mnogo je onih koji dolaze i kažu: ‘Ja nemam nekih velikih grehova, šta da kažem duhovniku?’ Zar nezahvalnost za blagodat Božiju i za to, što te On čuva da ne padneš u velike grehove, nije već sama po sebi veliki greh?“
 
SVETI DU NOSIO IH JE U MORSKU DUBINU
Jednom prilikom, besedeći sa nekim monahom i navodeći stih iz Psalma, Vratiću ih iz dubina morskih, starac je rekao:
„Prorok David, kao i naši svetitelji koji su, kao Vasilije Veliki, pisali o Postanju, po blagodati Božijoj znali su sve o Božijem stvaranju sveta. Njih je Sveti Duh prenosio u morsku dubinu, pokazivao im je, i oni su videli zemlju koja kruži oko sunca, kao i mnogo toga drugog. Međutim, svetitelji su ljudima govorili u skladu sa znanjima određene epohe, jer bi ih u protivnom smatrali jurodivima.
Budući da prosti ljudi ne bi mogli sve to da vide i da razumeju, oni im ne bi ni verovali!“
„Mi živimo u najteža vremena, ali ja imam veliku nadu i poverenje u Boga.“
Monahu, koji je pisao knjigu, starac je rekao:
„Mnogi prave jednu ozbiljnu grešku kada prevode svetootačke tekstove, a posebno tekstove o trezvenoumlju, gde imenicu „um“ (nus) prevode kao „razum“ (mozak, grč. mialo). Pod rečju „razum“ podrazumeva se veštastveno mesto, tj., ono što se nalazi u glavi. Reč „um“ odlikuje se osobitostima koje reč „razum“ ne može da prenese, i ona se mora ostaviti takva, kakva jeste!“
 
MONAH NIJE ONAJ, KOJI JE PROMENIO ODEĆU
„Monah nije onaj koji je promenio odeću, tj. ono spoljašnje, nego onaj, koji je promenio ono unutrašnje“, rekao je starac Pajsije. „Monah se stalno mora brinuti o očišćenju duše, nastojati da uvek ima dobre pomisli i nikad ne sme davati mesta zlobi. Ako bude tako postupao, neće suditi površno, nego će gledati na ljudska srca i neće izvoditi brzoplete, ljudske zaključke.
Postojao je jedan manastir u svetu, koji se nekad nalazio izvan grada. Međutim, grad se postepeno razvijao i manastir se našao unutar njegovih granica. Prema njihovom ustavu, posledovanje je služeno do večeri, zatim su se odmarali i Liturgiju služili ujutro. Na taj način je u crkvu i ujutro i uveče dolazio narod, koji bi ponekad tu i prenoćio.
Svi oci su bili dobri podvižnici. Međutim, jedan od njih nije imao dobre pomisli. Jednom prilikom, dok je on bio odsutan, u njegovu keliju ušla je neka žena i radoznalo počela da je razgleda, pošto je tada prvi put videla monašku keliju. Međutim, kad je monah primetio da je žena ušla unutra, razgnevio se i na pod prosuo špiritus da bi, tobože, očistio to mesto, i malo je nedostajalo da zapali manastir. On je tako postupio jer nije postavio dobru pomisao: na primer, mogao je da opravda tu ženu, pomislivši da je ona došla u keliju monaha sa željom da vidi kako da uredi svoju sobu ili da je, možda, greškom dospela na to mesto. Da je uneo dobru pomisao, ne bi se dogodilo to, što se dogodilo.
Vasceli monaški podvig sastoji se u tome da se monah očisti od loših i rđavih pomisli i da njegove pomisli uvek budu dobre.“
 
RASUĐIVANJE JE NUŽNO SVUGDE I SVAGDA
Jedan brat je upitao starca:
„Starče, da li je u kinoviji (opštežiću), prilikom bezmolvija, potrebno rasuđivanje?“
„Naravno! Rasuđivanje je nužno svugde i svagda! Ako vrlini oduzmeš rasuđivanje, vrlina će prestati da ti bude od koristi.
U manastiru je bio jedan brat koji je uzeo blagoslov za podvizavanje u apsolutnom [tihovanju]. Kad bi ga drugi brat nešto upitao, on bi odgovarao gestovima. To nije dobro!“

2 komentar(a)

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *