NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Žitija svetih » POUKE BOŽANSTVENE LJUBAVI

POUKE BOŽANSTVENE LJUBAVI

 
Starac PAJSIJE Svetogorac
POUKE BOŽANSTVENE LJUBAVI

 
TAJ BROJ NIJE SLUČAJAN!
Tokom 1987. g. vodila se velika rasprava o broju 666. Neki su govorili da taj broj nema nikakvog značaja a drugi su uporno tvrdili da taj broj treba zameniti i na njegovo mesto postaviti drugi. U toj opštoj pometnji, obratili smo se Starcu:
„Starče, zašto stavljaju taj konkretan broj, kad se vode tolike rasprave i iznose toliki prigovori? Bez obzira na to, što Sveto Pismo o njemu govori kao o broju zveri, oni uopšte ne nameravaju da ga promene!“
S mudrošću koja je bila toliko karakteristična za njega, Starac nam je objasnio o čemu se radi, a mi smo ga s divljenjem slušali:
„Budući da su Jevreji u vreme Starog Zaveta vodili brojne ratove i potčinjavali mnoge narode, hteli su da uvedu neku vrstu nacionalnog poreza za sve porobljene narode, koji bi na taj način izražavali svoju pokornost. U Starom Zavetu je zapisano: „I zlata, koje je svake godine ulazilo u Solomonovu riznicu, beše šest stotina šezdeset šest talanata“ (vidi 2Dn.9;13 i 1.Car. 10; 14). Vidimo, dakle, da taj broj nije slučajan, nego da je usmeren ka nacionalnoj koristi Jevreja, koji nisu poverovali u našeg Gospoda, zbog čega i smatraju da se ta proročanstva još nisu obistinila. Oni će biti u zabludi, jer će za svog mesiju proglasiti antihrista, nadajući se da će s njim pokoriti svet.
Na taj način se u svojstvu konkretnog broja pokornosti ponovo postavlja stari nacionalni poreski broj – 666, koji su i tada, u starini, nametnuli pokorenim narodima. Za njih je to – sveti broj, koji povezuju sa drevnom slavom svoje otadžbine, kada je jevrejski narod, po preimućstvu, bio izabrani narod Božiji. To je razlog zbog kojeg ne žele da ga promene…“
 
POSTOJAĆE „ŽIG“ …
Starac je govorio: „Sveti Jovan Bogoslov nam je u svojoj bogonadahnutoj knjizi Otkrovenja (Apokalipse) iscrpno predskazao kakvi će biti, kako će se i kada desiti svi ti događaji. Pri tom nam otkriva da će se ekonomski sistem, koji će tada biti nametnut ljudima, oslanjati na ‘žig’. Svetitelj veoma jasno kaže: imenica ‘žig’ potiče od glagola ‘žigosati’, koji označava da pravim jednake linije (crte). One čak imaju dvojak smisao, jer žigosanje označava da nešto urezujem neposredno i duboko, a ne samo na površinu. Danas vidimo da svetska trgovina u saradnji sa svetskom ekonomijom demonstrira žigove, koji će se u početku nalaziti na svim proizvodima i materijalnim dobrima, da bi ga zatim postepeno utisnula i na čovekovu desnu ruku ili na njegovo čelo.
U mnogim zemljama sveta, gde nije bilo nikakvog protivljenja, laserskim zracima su već utisnuli neizbrisivi žig na desnu ruku ili na čelo, jer se na taj način može ostvariti kontrola, o kojoj piše Apokalipsa: Da niko ne može ni kupiti ni prodati, osim ko ima žig… (Otk. 13; 17).“
 
NAJPRE SE POBRINI ZA ZAGREVANJE!
Od svojih poznanika, bogoslova, gospodin M. je mnogo slušao o starcu Pajsiju, zbog čega je silno želeo da ga poseti. Došao je na Svetu Goru i spustio se do njegove kolibe, koju su nazivali „Panaguda“. Pošto je nekoliko puta udario u zvono na ogradi i nije dobio odgovor, obišao je gvozdenu ogradu oko njegove kelije. Žalost je počela da obuzima njegovu žednu dušu. „Starac sigurno nije kod kuće ili je bolestan“, pomislio je on. Došao je do onog mesta gde je Starac ostavio korpicu s ratlukom i već se pripremao da se vrati. U tom trenutku se kapija otvorila i on je čuo glas:
„Blagosloveni, uzmi ratluk, napij se hladne vode i uđi!“
Tek što je začuo glas, žalost u njegovom srcu bila je zamenjena radošću. Ušao je u dvorište, a Starac mu je rekao da sedne na jedan od mnogih panjeva koji su se tu nalazili.
Nije uspeo ništa da kaže, a Starac je rekao:
„Blagosloveni, ja nisam duhovnik i ako želiš da se ispovediš, moraš pronaći dobrog duhovnika!“
Čim je to čuo, gospodin M. (koji je danas monah na Svetoj Gori) se zadivio što je Starac znao da je hteo da mu se ispovedi i, posebno, da je hteo da mu neko pomogne da ulovi sve te „mikrobe“ koji mu nisu dopuštali da se uistinu približi Bogu. Starac ga je, kao što smo rekli, zaprepastio već prvim rečima koje mu je uputio.
„Učiniću sve što ste mi rekli u vezi s duhovnikom i s ispovešću. Međutim, hoću da Vas upitam za sledeće: svakodnevno se molim, ali obično posle večernje molitve sedim i postavljam sebi pitanje: zašto u sebi ne osećam ništa od tih prozbi i molitvi upućenih Bogu?“
Pogledavši ga svojim pronicljivim pogledom, Starac mu je odgovorio:
„Eh, blagosloveni, kako da osetiš molitvu, kad si pre toga satima sedeo ispred televizora i slušao vesti, da bi zatim isključio televizor i započeo večernju molitvu? Dobro bi bilo da uopšte ne gledaš televizor. Međutim, ako ga ipak gledaš, potrebno je da najpre zagreješ svoju dušu čitajući neko poglavlje iz Svetog Pisma ili neki svetootački tekst s ciljem da najpre uđeš u predvorje, a zatim i u mesto molitve. Tada ćeš osetiti molitvu. Sa zamrznutom dušom i sa srcem opterećenim dnevnim problemima ne možemo da besedimo sa Stvoriteljem, i stalno će nas prikivati sećanja na prethodni dan…“
 
ON SAM JE DAO VLAST …
Jednog popodneva, u Starčevoj gostoprimnici pod vedrim nebom sedeli su neki poklonici i razgovarali s njim. Tada je do kelije došao i monah I. s poznatim umetnikom, gospodinom G. K. Starac je izgledao zabrinuto i uznemireno. Nisu uspeli ni da promene temu razgovora, kad su se pojavila dvojica, od kojih je jednom bilo oko dvadeset pet a drugom oko pedeset pet godina. Kad ih je Starac ugledao, rekao je monahu I.:
„Od jutros mi dosađuju! Reci im, molim te, da odu odavde. Ne mogu s njima da razgovaram i po drugi put.“
Monah ga je ispitivački pogledao, jer ga nikada nije video tako uznemirenog. Starac je ustao i uputio se dvojici posetilaca. Kad im je prišao i dotakao mladićevo rame, rekao je:
„Hajde, blagosloveni, s molitvom Bogu i Bogorodici, ja ću se pomoliti pa će se sažaliti na tebe!“
Tada se dogodilo nešto strašno: mladić je oštro odskočio od njega tri – četiri metra, i to upravo u onom trenutku kad je Starac dotakao njegovo rame. Monah se sledio od ove strašne pojave, koju je tada video prvi put.
Nakon što su oba posetioca otišla, Starac se okrenuo monahu I. i rekao:
„Učinio sam sve što sam mogao ali je taj mladić, na žalost, sam dao vlast đavolu. On ga zbog toga sada iskušava i mladić se nalazi pod njegovim uticajem.“ Starac je nastavio da razgovara sa monahom I., ali je u mislima ovog monaha i dalje bio lik mladića koji je onako oštro odskočio i otišao odmah nakon tog neočekivanog skoka, nijednom se ne okrenuvši prema Starcu. Monah I. nije želeo da se i dalje tu zadržava, tj. bio je pod dubokim utiskom i u sebi je osećao snažno nespokojstvo. Ustao je i celivao Starčevu ruku. U trenutku kad se opraštao s njim, Starac mu je položio svoju ruku na rame. Pobožni monah I. je, zbog svog smirenoumlja, pomislio i prestrašio se, da li i u njemu postoji demon, i hoće li i on odskočiti kao onaj mladić. Međutim, sve te pomisli razvejao je dodir Starčeve ruke i slušanje njegovog glasa. Srcem monaha I. ovladala je tišina. Sve do ovog vremena on ne može da zaboravi scenu, koju je video u Starčevom dvorištu.
 
SVOM DUŠOM POŽELIMO DA DEJSTVUJE BOG
Gospodin M. iz Atine posetio je Starca. Sa sobom je doneo i dokument koji mu je dao atinski javni tužilac. Njega je trebalo dopuniti podacima dvojice Atinjana a zatim ga predati, da bi ovi bili pozvani na saslušanje. Gospodin M. je mnogo brinuo zbog toga i želeo je da sazna šta Starac misli o tome. On mu je, koliko god je to bilo moguće, objektivno objasnio suštinu pitanja, i očekivao je odgovor – da li da ga preda u tužilaštvo ili ne. Pogledao je Starca, na čijem su se licu jasno zapažali znakovi uznemirenosti. Ćutao je neko vreme, a zatim rekao:
„Slušaj, blagoslovena dušo, ti si u pravu. To, što rade ti hrišćani, nije ispravno. Međutim, obrati pažnju na ono što ću ti reći: to, što si mi rekao liči na veliki čir, u kojem su se sakupili gnoj i nečistoća. Za njega znate samo ti i oni. Ako sad hoćeš da se opravdaš pred ljudima i da pribegneš čovečijoj pravdi, to će izgledati kao da uzimaš iglu i probadaš ga, tako da se svuda razliva nečistoća. Skriveni smrad će se raširiti na sve strane. Zagadiće se veliko prostranstvo i mnogi ljudi će postradati zbog tog smrada. Neki protivnici naše Crkve biće veoma zadovoljni, jer će dobiti ‘materijal’ da još snažnije napadnu Crkvu. Po mom mišljenju, blagoslovena dušo, ne bi trebalo da pribegavaš čovečijoj pravdi.
Ljudi će te možda opravdati, ali će te duhovni zakon osuditi. Da, ti si u pravu, ali način na koji si pokušao da se domogneš pravde podrazumeva da, kao prvo, javno pokažeš nečistoću, zbog čega će se mnogi osramotiti a ti ćeš biti kriv što se to dogodilo. Kao drugo, bićeš kriv jer ćeš pomoći protivnicima Crkve time što ćeš im tim podacima dati materijal za napad. Iz tog razloga, i da ne bi bilo duhovne štete, sačuvaj to u sebi i ništa ne preduzimaj. Moli se za njih od sveg srca da blagodat Hristova dejstvuje onako, kako On smatra da je najbolje i za tvoju i za svaku dušu. Odrecimo se svakog sopstvenog dejstva i svim srcem poželimo da dejstvuje Bog. On će tada uistinu i dejstvovati, a mi ćemo se diviti mudrosti, ljubavi i pravdi Božijoj.“
Tako je Starac, preispunjen ljubavlju i dobrotom, govorio gospodinu M. Iako je kod Starca došao veoma uznemiren, gospodin M. je od njega otišao spokojan i umiren, rešen da ne pribegne ubogoj ljudskoj pravdi nego ka bogatoj pravdi Božijoj.
Starac nam je stalno naglašavao da, ukoliko nas povremeno budu vređali, pa čak i ako to čine javno i bestidno, ne pribegavamo ljudskim sredstvima kako bismo opravdali svoju ličnost. Hteo je da u takvim situacijama pretrpimo, umesto da se trudimo da ih se oslobodimo ili da ih izbegnemo. Želeo je da dobro shvatimo doslovno značenje reči „trpljenje“, odnosno, da dobrovoljno prihvatimo date okolnosti i da svom dušom poželimo da blagodat Hristova dejstvuje onako, kako ona želi za nas, jer se na taj način očišćuje duša i uobličuje novi čovek. U trpljenju vašem zadobijajte duše vaše i Samo onaj, koji pretrpi do kraja, spašće se, često nam je govorio. Neprestano nas je uveravao da onaj, koji u teškim okolnostima smirenoumno trpi i moli se da dejstvuje blagodat Hristova, uistinu veruje Hristu i to dokazuje na delu, jer je sve sa sigurnom nadom položio na Njega. Takav će biti stostruko opravdan i pouzdano će naslediti život večni.
Međutim, ukoliko neće da smireno pretrpi i ako odluči da „stvar uzme u svoje ruke“, nikada neće doći do kraja. Sve će se više zaplitati u iskušenja, jer nije pronikao u njihov smisao (tj. u smisao iskušenja). Stoga je neophodno da se svagda sećamo Starčevih reči i reči našeg Gospoda: To su oni koji čuvši reč, u dobrome i čistom srcu drže je, i rod donose u trpljenju (Lk.8;15).
 
TREBALO BI DA SVOJ „ŠRAFCIGER“ PREDAMO HRISTU
Jedan oficir je bio veoma ogorčen, uviđajući da njegov sin živi daleko od Crkve i da se povezao s lošim društvom. Sasvim je prirodno što je otac bio veoma uznemiren. Savetovao je sinu da pristupi Crkvi i da napusti loše društvo. Ovaj ga, međutim, nije slušao, budući da se nalazio u teškom mladalačkom uzrastu, sa toliko njegovih problema.
Očeva ljubav prema sinu odvela ga je na Svetu Goru, kod Starca, da bi se s njim posavetovao šta da preduzme.
Starac mu je rekao:
„Da li ste ga, dok je bio mali, učili da se prekrsti? Da li ste ga vodili u crkvu da se pričesti, i koliko često? Da li ste ga učili da se moli?“
„Da, kad je bio mali sva naša briga sastojala se u tome da ga vaspitamo na hrišćanski način, i mi smo sve to činili.“
„E, onda nemoj da se plašiš! Vidiš li tamo dole onaj stub? On već mnogo godina stoji u zemlji, u vlazi, a opet ni najmanje nije propao. Znaš li zašto? Zato što su radnici bili razumni i niži deo stuba premazali smolom. Sada nema opasnosti da će on istruliti!
Ako si i ti na sličan način ukrepio svoga sina, ničega nemoj da se plašiš. Samo se moli da dejstvuje blagodat Hristova. Ti sada možeš da učiniš samo jedno, a to je da pokažeš ljubav i da se moliš Bogu da dejstvuje na njegovu korist. Ako ste ga često pothranjivali dobrotom i ljubavlju, onda će on, ma kuda da krene i ma s kim da se poveže, u jednom trenutku uvideti da je izvan porodice klima nezdrava i da svuda vlada koristoljublje i licemerje. Tako će se on, sasvim prirodno, vratiti kući. Međutim, ukoliko u kući postoji kavga, grdnja i svađa, njegovo srce neće poželeti da se vrati. I opet moramo da budemo veoma pažljivi, jer taj uzrast traži toliko ljubavi i molitve!
Neophodno je da deci pobožnost dajemo sa mlekom a ne sa čvrstom hranom. Naime, dok su deca još mala, tj. nerazumna, ono što vide od roditelja kao da snime na praznu kasetu. Nužno je da se pobrinemo da je oni tada ‘ispune’ dobrotom i ljubavlju. Međutim, kada malo odrastu, moramo biti pažljivi i dejstvovati s rasuđivanjem i opreznošću, kao, na primer, kada navijamo sat. Kad mu oslabe federi, mi ga blago navijamo, jer postoji opasnost da pritiskom polomimo ključ, i sat će tada postati beskoristan. Mi smo obavezni da na veoma dobar način objasnimo detetu zbog čega ne bi trebalo da postupa ovako i zašto bi trebalo da postupa drugačije. Ne bi trebalo da ga neprestano bombardujemo rečima kao što su: ‘ne to’, ‘ne tako’ ili ‘ne ovako’. Kada učinimo osnovno, trebalo bi da ‘šrafciger’ predamo Hristu, da On Sam podesi poneki ‘šraf’. Ne bi trebalo da se isuviše uzdamo u sebe i da želimo da sve učinimo sami.
Mnogo pomaže kada roditelji smatraju da je za sve detinje postupke odgovoran njihov sopstveni život koji nije onakav kakav bi trebalo da bude, i da deca zbog njih nasleđuju takvo stanje. Kad roditelji imaju tako smirene mišljenje, kad s iskrenim smirenjem osećaju odgovornost i kad se iskreno kaju, tada im pomaže i Hristos i, kao premudar i svemoguć, ima i silu, i način, i sve što je potrebno. On im tada dobacuje ‘pojas’ za spasavanje.
Ne zaboravimo da zbog roditeljskih grehova bivaju kažnjena deca i da, naprotiv, obraćanje roditelja ka Hristu spasava i njihovu decu.“
Starac je jednom prilikom upitao nekog studenta:
„Šta studiraš?“
„Studiram bogoslovlje.“
Starac se nasmejao:
„To je veoma karakteristično za naše vreme. Svake godine na hiljade njih postanu bogoslovi! Ljudi izučavaju bogoslovlje! Koliko ti je godina preostalo?“
„Još dve godine.“
„Zašto tako mnogo? Jesi li na postdiplomskim studijama?“
„Nisam. Došao sam u Grčku da razmotrim bogoslovlje sa te tačke gledišta“ (student je dolazio iz Amerike, a bio je grčkog porekla).
„Dobro si učinio jer danas, ma gde da pođeš, ljudi prisvajaju Hrista, Ako pođeš u Rusiju – On je Rus, u Grčkoj je Grk, dok ga u Africi izobražavaju kao crnca!“
 
NAUKU KORISTIMO ZA ZLO
Starac je upitao jednog studenta:
„Šta ti studiraš?“
„Studiram medicinu, ali sam odlučio da na dve godine prekinem studije. Oboleo sam od nervnog šoka, jer sam veoma osetljiv.“
„Eh, čedo moje, svet je danas došao dotle da više nije za osetljive… Videvši da su planetu učinili nepodnošljivom za život, narod traži drugu planetu gde postoji mogućnost da se preživi i mašta da se tamo preseli. Međutim, ne znaju da je narod svugde isti, ma gde da kreneš, i da će, ukoliko se ne urazumi, svugde stvarati iste situacije.
Vidiš, sve je to posledica rđavog korišćenja nauke. Svi su se izbezumili posredstvom nauke, ali se ne dosećaju da je pravilno upotrebe. Sećam se da sam davno, dok sam bio na Sinaju, video malog, bosog beduina. Nosio je omanju četvorougaonu daščicu koju je probušio, a zatim kroz rupu provukao žicu. Nisam shvatao čemu to služi. Prišao sam beduinu i upitao ga, a on mi je ozbiljno i važno rekao: „To je radio!“ Vidiš li kakav uticaj vrši nauka? Međutim, već je dokazano da smo mi nedostojni da je upotrebimo na svoju korist i da je koristimo za zlo.“
Postoji mnogo ljudi koji su, iz raznih razloga i u raznim prilikama, širili svakakve glasine. Jednom je kod starca Pajsija došao otac N., koji mu je rekao:
„Slušao sam, Starče, da je jedan sveti podvižnik prorekao da ćemo u aprilu, određenog datuma, zaratiti s Turskom.“
Starac ga je tada upitao:
„Ko je taj podvižnik?“
Otac N. se kolebao.
„Reci mi, i ja nikome neću reći“, kazao je Starac.
„Pomenuli su Vas, Starče!“
„Govore sasvim besmislene stvari. Ja ništa slično nisam rekao! Jedan je govorio da sam rekao da glasaju za ovog ili onog političara, i to onda kad nisam znao ni šta se događa ni ko su kandidati! Ko ti je to rekao?“
„Ne sećam se.“
„Reci mi!“
„Zaista se ne sećam, Starče…“
 
TO JE ISTINSKA JEDNAKOST
U poslednje vreme mnogo se raspravljalo o jednakosti, a posebno o onom njenom vidu o kojem govore komunisti. Starac je na sva ta pitanja davao izuzetno mudre odgovore, i pomoću jednostavnih i plemenitih primera omogućavao nam da shvatimo stanovište naše Crkve. Karakterističan je njegov razgovor s ocem N., koji sledi u nastavku:
„Oče, ogorčen sam što dvojica moje braće, a posebno onaj stariji, neće ni da čuju za Boga i sveštenstvo. Optužuju sveštenike govoreći da su srebroljubivi, slavoljubivi i sl. Za monahe kažu da bi, umesto što sede na Svetoj Gori, bolje učinili ako bi sišli u svet da pomognu i ako bi aktivno učestvovali u radničkoj borbi. Uporno tvrdi da oni moraju da siđu u svet i da plakatima i panoima izraze svoj odnos prema društvenim nepravdama.“
„Ne ogorčuj se zbog toga što ti govori brat. To, što on govori, pokazuje da je pod uticajem rođaka njegove žene i da je, iako toga nije svestan, zadobio komunistički pogled na svet. U Rusiji kažu da kod njih postoji sloboda i jednakost (Starac je ovo govorio pre pada komunističkog režima u Rusiji), ali to nije istina, jer sloboda i jednakost postoje jedino tamo, gde vlada Hristos. Da bi shvatio šta znače reči ‘vladavina jednakosti’, navešću ti jedan primer.
Ovde, na Svetoj Gori, ne tako davno živeli su i rumunski podvižnici, koje sam dobro poznavao. Kod njih je vladala velika oskudica, tako da nisu imali šta da jedu. Kad bi roditelji ostalim monasima poslali nešto hrane, oni bi se setili tih ubogih rumunskih podvižnika i govorili: ‘Mi nemamo mnogo hrane, ali oni nemaju ništa!’ Ne ostavljajući sebi ništa, svu hranu su slali rumunskim podvižnicima. Ako bi se dogodilo da ovi podvižnici slučajno imaju malo plesnivog dvopeka, oni su govorili: ‘Mi, hvala Bogu, imamo malo plesnivog dvopeka i mi smo obezbeđeni! Poslaćemo ovo drugim podvižnicima, koji nemaju ništa za jelo!’ Tako su i oni davali hranu, zadržavajući samo plesnivi dvopek a zajedno s njim i blagodat Hristovu, jer su se radi ljubavi prema braći lišavali i onog najnužnijeg. Blagodat ih je zbog toga ispunila duhovnom hranom i božanstvenom utehom.
Ovi dobri oci su na taj način postigli da među njima vlada potpuna jednakost, jer oni, koji su imali – nisu imali, pošto su davali drugima, dok su oni, koji nisu imali – ipak imali, jer su dobijali od drugih. Na taj način svi su imali i niko nije imao, jer nije bilo onih koji bi imali više od drugih! Međutim, svi su u sebi imali blagodat Hristovu, koju su i očuvali, jer su ljubav pokazivali i na delu. To je istinska jednakost.
Ako narod sada ima problema i ako im je potrebna pomoć monaha, Sveta Gora je otvorena za svakoga kome treba pomoć. Narod je slobodan da oseti potrebu i da zatraži pomoć od monaha, i oni će mu, sa svoje strane, pomoći. Zbog toga se ne ogorčuj na brata, jer on iskreno pati zbog drugih i uistinu se zanima za uklanjanje društvenih nepravdi. Kako u njemu postoje ostaci istinske dobrote, Bog će ustrojiti i naći način da ga izvede na Svoj put.
Osim toga, upitaj brata sledeće: ako su sveštenici loši a on dobar, zbog čega onda on sam ne postane sveštenik? Tako će stvari postaviti na svoje mesto i poslužiti kao primer ostalim sveštenicima!“
 
RAZBIJAJU SE GORDI A NE SMIRENI NOSEVI
Sudija K. T. je, zajedno sa grupom svojih prijatelja, došao u Starčevu keliju. S njima je bio i desetogodišnji Georgije. Starac je u početku šaljivo razgovarao s dečakom:
„Hoćeš li da budeš moj poslušnik?“
„Hoću“, odgovorio je on, „ali moram da idem u školu! Želim da postanem zoolog, pa da se onda brinem o tvojim mačićima!“ (Kod Starca se u to vreme nalazila jedna mačka.)
„Veterinar, a ne zoolog. Uči svoje lekcije i ne gledaj televizor, jer će ti glava potamneti.“
Sudija je u tom trenutku pomislio: „Zar ne bi trebalo da ga uključujemo ni kada hoćemo da čujemo vesti?“
Pokazujući da je video pomisli njegovog srca, Starac je bez oklevanja odgovorio, obrativši se Georgiju:
„Odrasli ponekad gledaju vesti da bi bili u toku sa dešavanjima, ali mala deca ne bi trebalo da gledaju televizor. Dođi, ja ću te naučiti da praviš brojanice! Hajde, okreni se, jer će nas videti Argiris (drugi dečak, Starčev poznanik, koji je takođe bio prisutan). I on će naučiti da ih plete, pa će nam zatvoriti radnju!“
„Sad ću ti pokazati kako da i zatvorenih očiju pleteš čvoriće!“ Starac je, smejući se, počeo da ih plete. Kad je ispleo pet – šest čvorića, uz blagoslov je pružio dečaku napola dovršenu brojanicu:
„Šta da radimo, još nisu gotove!“
Dečak ih je najzad uzeo, na nagovor odraslih. Kasnije je poznao blagoslov, koji je imao ovaj Starčev dar.
Prilikom pletenja je koristio komadić drveta, koji se na jednom kraju završavao povijenim „nosićem“.
„Hoće li se ovaj ‘nosić’ slomiti“, upitao je Georgije.
Starac mu je odgovorio:
„Lome se samo gordi nosevi a ne oni smireni!“
Razgovarali su i o mnogim drugim stvarima. Kad je došlo vreme, čitava grupa je ustala, uzela Starčev blagoslov i otišla, nastavljajući svoje poklonjenje po Gradini Presvete Bogorodice.
 
NEOPHODNO JE DA SE RAZVEDEMO SA LOGIKOM
Starac je jednoj grupi pobožnih poklonika, koji su ga posetili, rekao sledeće:
„Kad neko odluči da vodi duhovni život, prvo što treba da uradi jeste da se razvede sa logikom, ukoliko želi da uznapreduje. Život po logici i duhovni život su dva sasvim suprotna stanja, koja se protive jedno drugom. Onaj, koji živi duhovno, ne koristi se logikom (tzv. ‘zdravim razumom’). Žene, po svojoj prirodi, mnogo koriste srce a daleko manje logiku. Vidimo da su apostoli, nakon što je Hristos uhapšen, sedeli i logično (zdravorazumski) razmišljali, i zato Ga nisu sledili do Krsta. Međutim, žene su zbog ljubavi svoga srca sledile Hrista sve do Krsta. Kad je naš Gospod pozvao Petra i rekao mu da korača po moru, Petar je počeo da razmišlja logički, zbog čega je i počeo da tone.
Imajte u vidu samo božanstvenu a ne ljudsku pravdu. Kad sam ratovao, nisam razmišljao ni o hladnoći, ni o bolesti, ni o smrti, i zbog toga sam uvek bio u prvim redovima. Drugi su mi se rugali i smejali, ali ja sam u sebi osećao radost žrtvovanja.
Ne budite zlobni ni prema kome, ma koliko da vas je ogorčio. Ako se drugi ne brinu o očišćenju duše i ako su neprestano zauzeti, govorite im dobronamerno ali ih nemojte poučavati. Narod danas pati od vrtoglavice i više ne kontroliše to što radi, zbog čega je Hristos i uzeo ‘šrafciger’ u Svoju ruku, da bi pričvrstio slabe ‘šrafove’.
Videli ste kako je stradao Čaušesku u Rumuniji? Njih izbezumljuje Bog, i nakon što se osramote, odlaze. Isto se dogodilo i u Albaniji, isto se dešava i kod nas. Bog ih napušta da bi postali predmet poruge.“
 
UZMI GA I DONESI GA OVAMO
Gospodin P. P. je, zajedno sa svojim kumčetom, posetio starca Pajsija. Hteo je da uzme Starčev blagoslov i da s njim porazgovara o problemima koji su ga mučili. Kad ih je Starac poslužio, P. P. je zatražio od dečaka da se prošeta, kako bi porazgovarao sa Starcem. Mališan se udaljio.
U jednom trenutku, dok se dečak igrao iza kelije, začuli su ga kako viče: „Kume! Kume!“ Iako ništa nije video telesnim očima, Starac se nasmejao i povikao dečaku:
„Uzmi ga i donesi ga ovamo!“
Ubrzo je, na zaprepašćenje gospodina P. P., dečak doneo ježa i stavio ga ispred njih. Starac je ušao u keliju a jež je polako počeo da se udaljuje. Starac se uskoro pojavio, noseći u rukama perorez kojim je sekao paradajz. Kad je video ježa kako beži, doviknuo je:
„Hej, prijatelju, stani, hoću da te poslužim!“
Jež se ukočio i ostao nepomičan. Starac je prišao i bacio pred njega paradajz. Kad je pojela Starčevo ‘posluženje’, životinja je ponovo počela da se udaljuje.
 
ON JE LAV, ALI BEZ ZUBA!
U jednom od atinskih okruga živeo je i P. P., veoma pobožan čovek. Crkvena opština u ovom okrugu poverila mu je da vodi veronauku, i njegov uspeh je prevazišao sva očekivanja. Sva deca su ga ne trepćući slušala. Toliko su ga volela da mu nisu dopuštala da prođe kad bi ga susrela na ulici. Kad bi u razgovorima ova deca čula nešto nedolično, odmah bi prigovarala govoreći: „Tako je rekao gospodin
P. P., koji nas uči!“ Međutim, njihov učitelj u osnovnoj školi bio je težak čovek, čiji pogled na svet nije bio saglasan sa crkvenim. Kad se uverio da ga deca ne slušaju i da ne prihvataju njegovu ideologiju nego da su, naprotiv, pod uticajem dobrote i ljubavi svog veroučitelja, u njegovo srce ušla je zavist i on je počeo da ga optužuje pred decom. Laži o njemu govorio je i izvan škole. Najzad, nije više izdržao i pošao je i kod njega samog. Izrekao je mnoštvo besmislica i počeo da mu preti da će, ukoliko nastavi da radi s decom, učiniti to i to… Gospodin P. mu je objasnio da mu Crkva i sveštenici, koji su mu poverili taj zadatak, neće to dozvoliti, čak i ako bi on sam tako želeo. Učitelj, međutim, nije obraćao pažnju na njegove reči nego je nastavio da ga vređa. Budući da je bio čovek istančane duše i osetljivog srca, gospodin P. je sve to duboko preživljavao i duboko patio, ne toliko zbog sebe samog koliko zbog zlobe ovoga učitelja ali i zbog dece, čije su duše trovale učiteljeve teorije. Odlučio je da otputuje na Svetu Goru i da se posavetuje sa Starcem.
Bilo je oko podneva kad je stigao do njegove kelije. Starca je zatekao na krovu, gde je vršio neke popravke. Činilo se da će mu biti veoma teško da ostavi posao na krovu i da siđe zbog razgovora. Pobožni gospodin P. je ‘zavrnuo rukave’ i počeo da pomaže Starcu. U jednom trenutku, pre nego što je gospodin P. bilo šta rekao o svom problemu, Starac je nakratko prestao da radi i, okrenuvši se na njegovu stranu, počeo da govori blagim glasom koji je, istovremeno, pokazivao i njegovu duboku uverenost:
„Šta će se dalje događati s tim učiteljem? Ostavi ga, i neka te on uopšte ne brine. On je lav, ali bez zuba. Ne plaši se, Bog će i njega ustrojiti.“
Nakon izvesnog vremena, kad se gospodin P. vratio u Atinu, od dece je doznao da je došao novi učitelj i da je onaj stari premešten, ali niko nije znao gde.
Gospodin P. je neumorno nastavio svoj posao i raduje se kada vidi da su i deca radosna dok bezbrižno koračaju putem naše Crkve.
 
UZMI JOŠ TRI RATLUKA!
Mali rođak gospodina P. P. imao je jednu manu. On je mnogo voleo slatkiše i često se događalo da pojede svaki slatkiš koji bi pronašao u kući. Njegova majka je povremeno bila veoma zbunjena, jer bi se događalo da nema čime da posluži goste.
Gospodin P. P. je odlučio da kao poklonik poseti Svetu Goru i da sa sobom povede i svog rođaka, koji tih dana nije išao u školu.
Posetili su Kareju i sveti manastir Kutlumuš, a zatim su se spustili do kelije starca Pajsija. Zatekli su ga na dvorištu, gde je razgovarao s poklonicima. Gospodin P. i njegov mali rođak su prišli i seli pored ostalih. Starac je prošao pored svakog posetioca, posluživši ga jednim ratlukom. Prošao je i pored dečaka. Kada su svi bili posluženi, Starac je opet prišao dečaku i sa osmehom mu rekao:
„Ti možeš da uzmeš još tri ratluka!“
Dečak se kolebao i govorio da ne može više da jede.
Tada mu je Starac, smešeći se, rekao:
„Hajde, hajde, ovde se ustežeš a svoju mamu sekiraš, ne ostavljajući joj nijedan slatkiš kojim će poslužiti goste!“
 
BIĆU PRISILJEN DA POĐEM
U jednom svetogorskom manastiru služeno je povečerje. Povečerju je prisustvovao i iguman, koji je služaščem svešteniku naložio da ode u glavni hram i da iznese svete mošti, da bi im se pred kraj povečerja poklonili prisutni posetioci.
Kad je okončano posledovanje povečerja, iguman je rekao prisutnim posetiocima da pređu u glavni hram, da bi se poklonili svetim moštima. Među njima se nalazio i jedan đavoimani koji je stao ispred igumana i divljim glasom, praveći razne grimase, rekao:
„Moramo li zbog prinude da pođemo tamo?“
Iguman je krotko i dobrodušno odgovorio:
„Ne zbog prinude nego s radošću, i neka pođe onaj ko to želi!“
Tada je, na očigled svima, đavoimani izleteo „kao metak“, uzvikujući: „Biću prisiljen da pođem!“ Pošao je zajedno sa ostalima i poklonio se svetim moštima.
Braća su sutradan ispričala starcu Pajsiju šta se dogodilo i upitala ga zbog čega se đavoimani tako ponašao.
„Tako se ponašao zato, što je demon bio prinuđen smirenjem i dobrotom, koju je pokazao iguman, rekavši: ‘S radošću, i onaj ko to želi!“‘
Starac je često govorio da se demoni ničega ne plaše toliko, koliko smirene duše.
 
DOBRODOŠLICA POSLANIKU, LEKARU I ADVOKATU
Sveti manastir Kutlumuš posetila su trojica prijatelja: jedan je bio poslanik, gospodin N., drugi lekar a treći advokat. Poznavali su jeromonaha N., koji ih je i primio. Trojica prijatelja su iskazala želju da se upoznaju sa starcem Pajsijem, jer su, prema njihovim rečima, „čuli mnogo toga dobrog i verujući mnogo pričaju o njemu“.
Otac N. ih je izveo iz manastira i pokazao mesto gde se nalazi Starčeva kelija, objasnivši kako da dođu do tamo.
Trojica prijatelja su počela da silaze niz stazicu koja vodi do Starčeve kelije. Bili su veoma radoznali da upoznaju tog Starca i pitali su se da li je istina sve ono što su čuli o njemu. Ubrzo su stigli do ograde i pozvonili, kako bi ih Starac čuo i otvorio. Nestrpljivo su iščekivali da se otvore vrata. I zaista, vrata su se uskoro otvorila i pojavio se Starac. Prilazeći lagano kapiji, on se nasmešio i rekao im:
„Dobrodošli, poslaniče, lekaru i advokatu!“
Zbunjeni i zaprepašćeni, prijatelji su se za manje od dva minuta „svojim očima“ uverili da je istina sve, što su slušali o Starcu. Starac im je otvorio kapiju i, nakon što su se pozdravili, ponudio im je da sednu na panjeve u dvorištu. Poslužio ih je i zamolio da malo sačekaju, jer je zauzet.
Otac N. se nalazio u manastirskom dvorištu, kada je video dvojicu od trojice prijatelja, lekara i advokata. Začudio se i upitao:
„Zašto ste se tako brzo vratili, zar niste našli Starca?“
„Ne, našli smo ga!“
„A gde je N. (poslanik)?“
„On je ostao kod Starca, a mi smo otišli!“
„Zašto ste otišli?“
„Oče N., kad nam je Starac otvorio kapiju, on nam je, iako nas prvi put vidi, rekao: ‘Dobro došli, poslaniče, lekaru i advokatu!’ Da budemo iskreni, uplašili smo se kad smo to čuli! Počela je da nas grize savest. Razumete, lekar je možda vršio abortuse, uzimao novac i sl., advokat je možda branio nepravedne, primao mito od kriminalaca i sl. Uplašili smo se da će nas Starac prozreti i, čim je on ušao u keliju, mi smo iskoristili povoljan trenutak i pobegli!“
 
ŠTA JE TO S VAMA, MOMCI?
U Solunu, u jednom internatu, živela su dvojica veoma dobrih prijatelja, koji su mnogo voleli starca Pajsija i pred njim osećali strahopoštovanje. Svake večeri, kad bi završili svoje svakodnevne obaveze, sedeli su ispred internata i razgovarali o raznim slučajevima, koji su se ticali starca Pajsija.
Jednom prilikom su odlučili da otputuju na Svetu Goru i da ga posete u njegovoj kolibi. Kad su stigli, videli su ga na dvorištu. On ih je primetio i pošao da otvori kapiju. Prišao im je i mladići su rekli: „Starče, blagoslovi!“ Starac im je tada s osmehom rekao:
„Šta je to s vama, momci? Nijedne večeri mi ne date mira tamo u Solunu, ispred internata!“
Mladići su bili zadivljeni, jer je Starac na čudesan i neopisiv način bio „obavešten“ o njihovim razgovorima. Do dana današnjeg oni, kao i hiljade ljudi, kazuju da su se „svojim očima i ušima“ uverili u dejstvovanje blagodati, čije je oruđe bio smireni Starac, preispunjen ljubavlju i dobrotom.
 
TI ĆEŠ SE PREHLADITI!
N. G. je rodom sa Kipra. Kad je bio mlad, jedna njegova rođaka izazvala mu je mnogo neprijatnosti, zbog čega nije mogao da nastavi školovanje. Odlučio je da otputuje na Svetu Goru i da poseti starca Pajsija. Sišao je do njegove kelije i ispričao mu sve, čemu je bio izložen i šta mu se dogodilo. Starac je dobronamerno i sa mnogo taktičnosti pokušao da mu objasni da ne bi trebalo da „kopa po prošlosti“ i da izvlači na površinu sve to što su mu učinili i što ga je mučilo, jer se zbog toga stalno gnevio na njih. Međutim, N. je bio uporan. Gnevio se i ostrašćeno govorio protiv onih, koji su ga nekad uvredili. Videvši ga tako uznemirenog, Starac je, pomalo ogorčenim tonom, rekao:
„Eh, mladiću, ti ne razmišljaš pravilno. Ti se nalaziš u avgustu mesecu, usred letnje žege, a stalno misliš o prošlom decembru i o njegovim snegovima. Zbog toga ćeš se prehladiti i početi da kijaš. Idi sad! Ti ne razumeš moje reči. Pomoliću se Gospodu da ti pomogne!“
N. je otišao, ali nije mogao da prevaziđe svoj problem. Međutim, nakon nekoliko dana se uverio da ga više ne uznemiruju pređašnje misli i da se prošlosti više ne seća sa gnevom. Tada je razumeo da su ga Starčeve molitve, saglasno njegovom obećanju, oslobodile uznemirujućih i sumnjičavih pomisli.
 
BLAGOČEŠĆE
Starac je posedovao neizmerno blagočešće, koje je prožimalo svaki njegov postupak. Sve je kod njega bilo povezano s ljubavlju i služenjem Gospodu i Presvetoj Bogorodici.
Jednom prilikom je otac A. sišao do njegove kelije i doneo mu ikonu. Budući da je Starac bio zauzet, otac A. mu je ostavio ikonu na čistoj stolici. Kad je to video, Starac je prekinuo razgovor s poklonikom i pošao prema stolici. Uzeo je ikonu, celivao je, a zatim rekao ocu A.:
„Ikone i crkvene knjige ne smemo stavljati na stolice!“
„Starče, pre nego što sam je stavio, pogledao sam da li je stolica čista!“
„Ne, čedo moje, ne dolikuje da svete stvari stavljamo na ono mesto na kojem sedimo! To nije ispravno!“
Evo još jednog od mnogobrojnih primera Starčevog blagočešća: U vreme kad je patio zbog bolesti pluća, tokom zime je ložio peć. Međutim, pojavio se jedan veliki problem, vezan za njegovu poslednju, tešku bolest. Imao je česte dijareje i krvario je svakih petnaestak minuta. Kako je stalno izlazio napolje, odnosno, iz tople kelije na hladnoću, to je imalo ozbiljne posledice za njegovo zdravlje. Jednom prilikom mu je neki od braće rekao:
„Starče, dopustite da vam načinimo kupatilo, da ne biste stalno izlazili iz toplog na hladno, što Vam izaziva prehladu.“
On je na to odgovorio:
„Ne mogu to da učinim, čedo moje, jer je ova kelija osveštana i pripada Presvetoj Bogorodici. Zbog toga je i zovu ‘Panaguda’. I mene silno iskušava pomisao da načinim kupatilo. Međutim, zar da ovde, unutra, gde sam video Presvetu Bogorodicu i gde se služi Liturgija, načinim kupatilo?“
Starčevo blagočešće je za mnoge od nas bilo nerazumljivo. Jednom je neki mladić, silazeći niz stazicu, ugledao nekoliko ciklama. Ubrao ih je i odneo Starcu. Ovaj se obradovao kao malo dete. Kako je osećao ljubav prema svemu što se odnosilo na Presvetu Bogorodicu, tako se mnogo obradovao i u ovom, konkretnom slučaju, kad su mu poklonili nekoliko cvetova, ubranih u Njenoj Gradini.
Starac je ispoljavao blagočešće i u odnosu prema svojim bližnjim. Često smo ga viđali kako se klanja čak i mirjanima, a on nam je to objasnio sledećim rečima:
„Vidim blagodat Božiju koju ljudi nose u sebi od svetog krštenja, i zbog toga im se poklanjam.“
Na naše pitanje da li bi trebalo da i mi to činimo, odgovorio je: „Neophodno je rasuđivanje, jer ako neko ima makar malo gordosti, ona će narasti. Ja to ne činim svima, ali ne zato što to ne mogu, nego zato što ne želim da im naškodim. Tako činim samo onima, u kojima vidim smirenoumlje.“
 
UZMI OVU KNJIGU I OTVORI JE OVDE!
A. T. je 1977. došao u manastir Kutlumuš, želeći da se zamonaši. On je danas jeromonah na Svetoj Gori. U to vreme, međutim, još nije završio svoje školovanje. Dugo ga je iskušavala pomisao, da li bi trebalo da završi školu. Jednom prilikom je odlučio da poseti Starca i da čuje njegovo mišljenje. Sišao je do njegove kelije, koja se tada nalazila u blizini svetog manastira Stavronikita, a bila je posvećena Časnom i Živototvornom Krstu. Kad je stigao tamo, zatekao je Starca kako stoji na dvorištu. U rukama je imao knjigu svetog Siluana, koji se početkom 20. veka podvizavao u manastiru Svetog Pantelejmona. Starac je zračio radošću. Kad je ugostio oca A., dao mu je knjigu koju je držao u rukama i rekao:
„Uzmi ovu knjigu i otvori je ovde! Čitaj dok ja ne završim posao!“
Starac je otišao u svoju keliju, a otac A. je uzeo knjigu i pročitao onaj odlomak, na koji mu je Starac ukazao. Nemoguće je opisati šta je osetio u trenutku kad se uverio da je taj odlomak govorio o pitanju koje ga je mučilo i zbog kojeg je došao kod Starca! Zadivio se blagodati, koja je tako očigledno dejstvovala kroz Starca, kao i prekrasnom načinu na koji mu je on izrazio svoje misli.
Starac je ubrzo izašao i, upitavši ga da li je pročitao onaj odlomak, rekao:
„Zapamti to što si pročitao i saglasno tome postupi!“
Od tog vremena prošlo je gotovo dvadeset pet godina. Otac A. sa divljenjem čuva u sećanju taj neizbrisivi događaj, koji je predstavljao njegov opit opštenja sa blaženim i bogonosnim Starcem.

2 komentar(a)

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *