POUKE BOŽANSTVENE LJUBAVI

 
Starac PAJSIJE Svetogorac
POUKE BOŽANSTVENE LJUBAVI

 
POMOGAO JE U CELOKUPNOM IZDANJU
Nakon Starčevog upokojenja i nekih događaja koji su se odnosili na njegovo upokojenje, odlučio sam da napišem prvu knjigu pod nazivom „Starac Pajsije“. Stekavši dobar svetogorski običaj da najpre gledam na ono što je Bogu ugodno, učinio sam sve što je bilo potrebno za izdavanje te knjige.
Ne krijem da sam donekle strepeo da li o Starcu pišu i drugi, koji ga nisu poznavali. Oni su mogli dati pogrešnu predstavu o njemu, tako da bi, umesto da pomogne svetu, takva knjiga mogla da nanese štetu. Naime, oni bi pisali polazeći samo od onoga što su čuli od drugih i to samo ukoliko bi im oni sve tačno preneli.
Ne videvši svojim očima, ne slušajući svojim ušima i ne doživevši lično duhovne opite, oni nisu bili u stanju da „vide“ Starčev pravi „lik“. To, što ja govorim ne znači, naravno, da sam ja svetu pravilno predstavio Starca. Nadao sam se da ću, ukoliko odbacim sve lično, postići ono što želim. Neka braća su sumnjala u to, govoreći da bi knjigu trebalo objaviti kasnije. Međutim, i te sumnje su se razvejale kad se u štampariji dogodio sledeći slučaj koji je pokazao da je Starac pomogao izdavanje ove knjige. Osim toga, jedino se Starčevom sadejstvu može pripisati ogroman izdavački uspeh te knjige.
Knjiga je bila u štampariji i već je započeto s njenim štampanjem. Sve je već bilo odštampano i preostalo je još samo da se odštampaju korice. (Knjiga je odštampana u jednoj poznatoj štampariji, čiji su vlasnici Pavle Janulis i Kosta Coleridis). U ponedeljak, 24. oktobra 1994, svi radnici u štampariji su grozničavo radili. Toga jutra su načinili nekoliko probnih uzoraka za korice, kako bi podesili crnilo i sve što je potrebno za četvorobojnu štampu. Mašine su pravilno radile, i izbacile su nekoliko otisaka. Tada su sav papir položili u mašinu, i sve je bilo spremno za početak štampanja. Međutim, zaposleni su se iznenada našli u velikoj nedoumici: samo nekoliko minuta pre toga mašine su radile sasvim pravilno, dok sada uopšte nisu radile. Ma šta da su učinili nadzornici i radnici u štampariji, mašina nikako nije štampala. Ona je pokretala papir, ali ga nije prenosila do otiska. Tada su telefonirali glavnom inženjeru. Rasklopili su mašinu i zamenili neke ležajeve, kako bi uklonili svaku sumnju da mašina ne radi zbog toga. Međutim, čim su stavili papir u mašinu, ponovilo se to isto: mašina je jednostavno „odbijala“ da štampa!
Razočarani g. Janulis je sedeo u svojoj kancelariji, imajući pred sobom probne primerke, koji su dobijeni na početku. Dok je u rukama držao jedan primerak, pogled mu se zaustavio na nazivu knjige. Začuđeno je primetio da je na naslovnoj strani nepravilno napisano Starčevo ime (bez znaka dijereze na prvom slovu). Njegova duša ispunila se raznim osećanjima. Međutim, prevashodno je zablagodario Bogu što mašina nije radila, jer bi deset hiljada korica imalo nepravilan naslov. Zbog toga bi izdavanje knjige zakasnilo najmanje dvadeset dana. Postojala je, međutim, sumnja u pretpostavku da je Starac uistinu „položio“ svoju ruku. On je tada naložio da zaposleni izvade iz mašine papir za tu konkretnu knjigu, da stave drugi papir i da pripreme štampanje bilo koje druge knjige. Radnici su tako i učinili. Na njihovo zaprepašćenje, mašina je počela da radi i sasvim je dobro štampala!
Kasnije smo film za korice poslali u studio, da bi ispravili grešku. Čim je greška ispravljena, mašine više nisu imale nikakvih problema!
 
IMATE LI DUHOVNI KOREN?
Starca su jednom prilikom posetili učenici iz škole „Rizario“. Kad su došli do ograde, upitao ih je odakle su.
„Mi smo iz škole Rizario, Starče“, odgovorili su učenici.
Starac je na to upitao:
„A imate li duhovni koren?“
Uveo ih je u dvorište i poslužio uobičajenim svetogorskim posluženjem – ratlukom i vodom. Sedeo je pored njih i preplitao brojanice.
Dvojica mladih studenata su iz svojih džepova izneli magnetofone da bi snimili Starčeve reči. Čim je to video, Starac je uzeo magnetofone, stavio ih pored sebe i smešeći se rekao:
„Neka oni ovde spavaju!“
„Starče, koliko već godina živite sami?“
„Kako misliš ‘sam’, čedo moje?“
Starac se smejao i dopustio im da se dosete da mu narod ne ostavlja nijedan trenutak spokojstva [dosl. bezmolvija, tihovanja].
Učenici, kandidati i klirici, obratili su se Starcu s pitanjem čega bi trebalo da se čuvaju.
„Izbegavajte povode!“
„Šta pod tim podrazumevate, Starče?“
„Evo šta, čedo. Kad neko ima šećernu bolest i ne sme da jede slatkiše, mora da prestane da zalazi u poslastičarnice! Pratite svoje pomisli, jer sve ishodi od pomisli koje negujemo.
Ukoliko je čovek produhovljeniji, utoliko manje ima prava u ovom životu. Najveća radost je da pomažemo braći i da drugima opraštamo greške. Onaj koji prihvata dobročinstvo oseća ljudsku radost; međutim, onaj koji pruža dobročinstvo oseća božanstvenu radost.
Obratite pažnju na sledeće: ako postanete sveštenici, potrudite se da služite u malim crkvama. Danas, na žalost, dok su male crkve prazne, neki traže da služe u onim velikim, samo zato da bi pokazali da i oni rade nešto važno.
Nekada su ljudi kalemili voće na divlja stabla pored puta, kako bi buduća pokolenja jela plodove i pominjala usopše. Danas se, međutim, svi trude da osiguraju same sebe i na kraju više niko nije siguran.
Tek kada odsečemo svoje sopstvene strasti možemo i drugima pomoći da ih odseku.
Potrudite se da sada, dok ste mladi, ispunite ‘kasetu’ svoga srca. Kada ostarite, zajedno sa vizantijskom muzikom čuće se i buzuki!“
„Starče, recite nam nešto o sebi!“
„Zar da vam nešto kažem o duhovnoj turističkoj atrakciji“, upitao je on sa osmehom.
Naposletku su svi učenici ustali, oprostili se i krenuli. Starac ih je ispratio do ograde i vratio se drugom bratu – pokloniku, koji je već zauzeo mesto u njegovoj gostoprimnici pod vedrim nebom!
 
NEOPHODNO JE DA BUDEMO SKROMNI
U poslednje vreme dolazilo je mnogo uznemirene braće. Većina njih se žalila Starcu da im prihodi nisu dovoljni za život. Zbog toga su prinuđeni da rade dva ili tri posla, tako da ih ukućani uopšte ne viđaju, dok su oni sami veoma napeti. Starac je svima njima govorio ono isto, što je jednog popodneva rekao nekoj drugoj braći, koja su se takođe žalila da ne zarađuju dovoljno za život. Dakle, Starac je rekao sledeće:
„Vidite, deco, ja sam primetio da sami ljudi svojom nerazumnom trkom za sticanjem dobara čine ovaj prekrasni život nepodnošljivim. Trebalo bi jednom da shvate da čovek postaje srećan onda, kad postane skroman. Šta ljudi danas rade? Kupuju… kupuju… kupuju stvari, automobile, elektronske aparate i gomilu drugih predmeta. Zato je sasvim razumljivo što nemaju dovoljno novca i što su stalno zabrinuti. Trebalo bi da budemo skromni i da ne tražimo mnogo jer, ako imamo samo ono što nam je potrebno i samo ono što nam je neophodno, onda nema potrebe da mnogo radimo. Tada će ljudi imati više vremena da sede kod kuće, zajedno sa svojom dečicom i porodicom, da se bave nečim drugim, da se mole i, uopšte, da borave u porodičnoj toplini i ugodnosti, umesto da, budući stalno napeti, vreme provode na putu. Smatram da rešenje nije u tome da zaradimo što više novca, nego da svoj život uredimo na hrišćanski način, da bi nam što manje bilo potrebno i da bismo se zadovoljavali onim što nam je uistinu potrebno (ne starajte se o mnogome, jer vam je samo jedno potrebno)
U vreme kad je Starac boravio u isposnici Svetog Jovana Bogoslova, posetile su ga neke studentkinje. One su, između ostalog, zatražile da se pomoli za njih da polože ispite, a on im je rekao:
„Za vas je veoma važno da položite ispit neporočnosti, jer ćete tada uznapredovati. To će za vas predstavljati uspeh!“
 
TI SI I DOBAR POJAC!
Gospodin A. je odlučio da poseti Svetu Goru. Dok je boravio u Kareji, susreo je nekog poklonika iz Atine i razgovarao s njim. Ovaj mu je otkrio da ima ozbiljan zdravstveni problem. Zbog toga je patio i stradao, pa je odlučio da porazgovara sa Starcem.
Kad su došli do kapije, gospodin iz Atine je pozvonio da bi im Starac otvorio, a on im je preko žice poslao ključeve. Ušli su i seli u Starčevu „gostoprimnicu“. Starac je prišao bolesnom gospodinu iz Atine i poveo ga u crkvu. Nakon izvesnog vremena izašao je odatle i rekao A.:
„Vidi, ovaj čovek ima ozbiljan zdravstveni problem i sigurno je da ću dugo razgovarati s njim. Hoćeš li da mi kažeš šta želiš, da ne bi čekao?“
„Ja hoću samo Vaš blagoslov“, odgovorio je A.
„Ko je tvoj duhovnik?“
„Otac P.“
Starac je tada rekao:
„Imaš dobrog duhovnika, a vidim i da si dobar pojac, sa prekrasnim glasom!“
Dok je to govorio, Starac je prstima dotakao njegovo grlo.
A. je uzeo blagoslov i otišao, diveći se tome što je Starac, iako ga nije poznavao, rekao da je on dobar pojac!
Gospodin T. M. iz S. nam je veoma živo kazivao o onome što mu se dogodilo prilikom susreta sa starcem Pajsijem. On pokazuje da je Starac želeo da smireno pristupimo Crkvi.
„U podne 6. avgusta 1991. (24. jula po starom kalendaru) posetio sam Starca zajedno sa dvojicom svoje sabraće. Jedan od njih bio je mašinski a drugi elektro-inženjer. U to vreme bio sam pod uticajem sledećeg:
(a) eshatoloških beseda i problema u vezi sa novim legitimacijama (identifikacione kartice, lične karte) iz perioda 1987-1989. godine;
(b) izveštaja o pasivnosti tadašnjih starešina naše Crkve u odnosu na pitanje izdavanja novih legitimacija;
(v) rušenja i vandalizma nekih ljudi u Atini, izazvanim projekcijom filma Poslednje iskušenje;
(g) različitih pogrešnih gledišta:
da smo mi, koji smo više upućeni od drugih ljudi, dužni da pokažemo revnost, da bismo spasli kako našu ubogu, grešnu braću, tako i našu Crkvu;
da ćemo dati odgovor Bogu ukoliko ne budemo učestvovali u božanstvenom delu tog unutrašnjeg misionarstva;
da je neophodno da sudbinu Crkve uzmemo u svoje ruke, jer su se njene starešine podelile;
da je Crkva pasivna sa ciljem da svesno promeni našu veru (iznutra);
da sam dužan da bičujem zlo tamo gde ga vidim, kritikujući strasti drugih kao što su pušenje, pijanstvo, blud, lopovluk i ostalo;
da moram biti veoma pažljiv u odnosu na svoju sliku koju pokazujem spolja, tj. da imam tzv. dobro svedočanstvo o spoljašnjem, kako niko u meni ne bi našao neki nedostatak i ne bi mogao da me kritikuje, jer bi to automatski značilo prelazak iz mog mesta u Crkvi, gde se nalazim među ‘čistima i uzvišenima’, među ‘grešnu braću’, sa osobinama koje uz to slede.
Tako sam se ja, životinja, trudio da se kao vrlinski pokažem samo pred ljudima, dok sam pred Bogom odisao zlosmradijem. Najsmešnije od svega bilo je to, što je moja savest bila sasvim slepa, što sam ja nepokolebivo verovao da postupam sasvim ispravno, ni najmanje ne sumnjajući u bilo šta i opravdavajući sebe i u delima i u mislima!
Međutim, čim sam započeo da svoja gorenavedena gledišta izlažem Starcu, on me je bez oklevanja prekinuo, govoreći da je prevashodno potrebno da gledamo kako da spasemo sopstvenu dušu. Uporno nipodaštavajući njegove reči, ponovo sam se vratio na istu temu i pokušao da izložim svoje stavove. Nisam uspeo ni da završim, kad je Starac pretećim i, istovremeno, ljubveobilnim glasom, rekao:
„Kao građevinski inženjer, ti si video pukotinu na kupoli crkve, na onom mestu gde je izobražen Svedržitelj (Pantokrator) i požurio da postaviš podupirač Bogu, kako se ne bi srušio! Znaj da si ti – ništa! Ti ni najmanje ne možeš da zaštitiš našu Crkvu, jer si ti – nula!
Ako je Crkva u opasnosti, budi siguran da će Sam Bog sići da je spase! Nisi ti potreban Crkvi nego je ona potrebna tebi, da bi spasao dušu! Crkvu nisu gradili ljudi, kao da je ona potrebna Bogu, nego ju je gradio Sam Bog, budući da je ona potrebna ljudima!’
Ove Starčeve reči bile su istinski blagoslov za moje smirenje. Koliko se samo blagosti krilo u tim veštim podsmesima! Koliko se tu krilo čistog interesovanja i ljubavi! Koliko mu je moja duša blagodarna zbog tih ‘hirurških zahvata’ njegovog najčistijeg jezika!
Zanimljivo će biti da pogledamo šta se dešavalo u vreme dok je blaženi Starac izgovarao ove reči. U trenutku kad je izgovorio rečenicu: ‘Kao građevinski inženjer…’, oba moja prijatelja su uzviknula: ‘On je zaista građevinski inženjer!’ Svi su bili zadivljeni. I ja sam bio u velikoj nedoumici, jer sam tada prvi put razgovarao sa Starcem.
Kad je Starac izgovorio reči: „Ti si ništa, ti ni najmanje ne možeš da zaštitiš našu Crkvu, jer si ti – nula“, bio sam obuzet gnevom i jarošću (kao nikada pre), i pocrveneo sam zbog Starčevih reči koje je trebalo da me podstaknu na smirenje.
Ja sam, međutim, u sebi govorio:
„Ko je ovaj monah koji se usuđuje da tako govori sa mnom? Sa mnom, koji sam završio građevinski fakultet, koji sam u julu 19.. g. zauzeo prvo mesto u svojoj specijalnosti i drugo mesto u opštem spisku svih specijalnosti? Meni, koji pišem doktorsku disertaciju? Meni, koji sam bio učenik najvećih racionalista? Meni, koji sam pročitao toliko bogoslovskih knjiga? Meni, koji se ispovedam, pričešćujem, idem u crkvu svake nedelje, stojim tamo bez roptanja pa čak i pevam? Tako znači, ja sam – nula! Ja sam ništa?“ Takve misli sam tada imao ja, životinja!
Kad je Starac rekao: ‘Nisi ti potreban Crkvi nego je ona potrebna tebi da bi spasao dušu’, postao sam svestan svog jadnog položaja, budući da sam bio slavoljubiv, nadmen i samopouzdan.
Odjednom su iščezli i gnev i jarost. Pao sam na kolena i istog trenutka su mi pred svima prisutnima potekle najtoplije, neuporedive suze pokajanja. Kada sam zatim uplakanih očiju ustao, pogledao sam Starca i video njegov lik koji mi je pružao utehu: pomilovao me po glavi i dao blagoslov Hristov. Otišao sam zajedno sa ostalima.
Od tog doba, često sam posećivao Svetu Goru i uvek sam odlazio do Starčeve kolibe. Bio sam mu veoma blagodaran, jer mi je omogućio da poznam da učenje i nauka nisu samima sebi cilj (a što je – savremeno idolopoklonstvo) nego sredstvo našeg preživljavanja, kako bismo dobili vreme potrebno za pokajanje.
Starac mi je napomenuo da se naš Gospod, u vreme kad su Ga ljudi vređali, udarali i pljuvali, On molio za njih i pokrivao ih, govoreći: Oče, oprosti im, jer ne znaju šta čine! Tako sam i ja dužan da pokrivam strasti i sagrešenja drugih. U tome je moglo da mi pomogne sećanje na sopstvene grehove, koji nisu tuđi nego upravo moji. Moje molitve i psalmopojanja koje sam osećao kao besplodnu dužnost znače da sam uglavnom praznoslovio ili da sam, u najboljem slučaju, samo spolja pronicao u molitvene reči. Međutim, to je bilo pogrešno! Ispovest, pričešćivanje prečistim Tajnama i post u hrani bili su cilj sami sebi. I to je, naravno, bilo pogrešno!
Samo sebi cilj je – jedino isticanje božanstvene blagodati. Sve ostalo su samo sredstva, kao što su sredstva i istinsko (a ne spoljašnje) smirenje, samoprekorevanje i beskonačna ljubav prema Bogu i vasceloj Njegovoj tvorevini. Ljubav – ne samo prema našim prijateljima i neprijateljima, nego i ljubav prema vasceloj beslovesnoj tvorevini. Ispravljanje slomljenog drvceta ili cveta, prehranjivanje divljih životinja i ptica, čišćenje vrta i, uopšte, jednostavan izbor i razdvajanje dobra i zla jesu znaci ljubavi i, prevashodno, molitve upućene Bogu.
Kasnije mi je omogućio da shvatim da se istinska molitva tvori jedino onda, kad se um i pažnja sjedine sa srcem i kad iz srca sa bolom izlazi molitva Bogu.“
Karakteristično je ono, što je Starac govorio:
„Samo je srdačna molitva – istinska molitva, jer u sebi sadrži bol i donosi plodove. Jedno ‘Gospode, pomiluj’ izgovoreno sa bolom vredi više nego hiljadu običnih ‘Gospode, pomiluj’ (tj. izgovorenih bez bola).
Ne dopustimo da bilo šta prekine ili pomuti molitvu srca upućenu Bogu. Bilo da govorimo, hodamo, da nas ožalošćuju ili ogovaraju – držimo uvek um u srcu.
Budimo uvek sasvim sami u keliji svoga srca, čak i ako bi se oko nas nalazilo mnoštvo ljudi. Neka naša pažnja bude nedremani stražar, kako ne bismo prihvatili demonske pomisli, koje nisu od Boga.
Čovek to može da oseti samo kroz životni opit i nikada ne može da to pozna gnoseološki (tj. naučno, iz knjiga), ma koliko knjiga da pročita.
Neka nam kao obrasci molitve posluže:
slepi od rođenja, koji je, ma koliko da su ga ućutkivali, još snažnije vikao, tražeći od Gospoda da ga pomiluje (otuda i prisiljavanje na molitvu);
Hanaanejka, koja se silom uhvatila za Gospoda, tražeći da je pomiluje (otuda i prisiljavanje na molitvu);
izreka Samog Gospoda: „Ma šta da u molitvi zatražite u Moje ime, to ću i učiniti“ (otuda i molitva: Gospode Isuse Hriste, pomiluj me).
Sam Gospod, kada Mu je tokom molitve na Maslinovoj gori znoj isticao kao kapi krvi (otuda i napor prilikom molitve).
Ako nam, kad naučimo da se molimo, i pristupi blagodat Božija, s najvećim smirenjem pripisaćemo je ljubavi Božijoj i Njegovom svepravednom promislu, a nikako svojim sopstvenim naporima, koji kao svoj jedini cilj imaju da pokažu čovekovu slobodnu volju.“
To je put koji mi je otkrio blaženi starac Pajsije. Svojom preizobilnom ljubavlju on me, uz sadejstvo Božije, okrenuo unutar mene samoga, da bih mogao da sagledam svoju sopstvenu obnaženost, kao i svoju skvernu i zlosmradije, i to u vreme kad sam imao najlepše mišljenje o samome sebi.
Verujem, najzad, da je blaženi Starac zadobio odvažnost pred Bogom i da ne prestaje da se moli za nas našem Gospodu, Isusu Hristu i Presvetoj Bogorodici, Koju je toliko ljubio.
Često se događa da neka braća dejstvuju tako što u određenim situacijama primenjuju snažna sredstva, dolazeći u oštru suprotnost sa drugima. Starac im je uvek savetovao sledeće:
„Pridržavam se mišljenja da na hiruršku operaciju ne bi trebalo slati onoga, koji može da se izleči aspirinima. Operaciju i zahvat skalpelom izvršićemo tek onda, kada više ne deluju uobičajeni lekovi.“
„Trebalo bi da znate da nas niko od drugih naroda ne voli kao naciju. Na nas svi napadaju. Znajte da oni, koji govore ili hoće da pokažu da nas vole, teže da nas pomešaju sa blatom. Oni pak, koji nas ne vole, hteli bi da nas potpuno istrebe kao naciju.“
„Marks nije verovao ni u materijalizam ni u Boga. Zbog toga je njegova teorija bila sasvim neispravna, jer i materijalni i duhovni čovek imaju neki cilj. Jedan ima za cilj da se obogati a drugi čini sve što može da bi se približio Bogu. Marksista, međutim, nema nijedan drugi cilj osim da prigrabi nešto što nije njegovo“, rekao je Starac.
Jedan lekar je upitao Starca šta nas očekuje u budućnosti.
„Budućnost je, čedo moje, poznata jedino Bogu.“
„Starče, hoće li biti velikih ratova?“
„Šta me to pitaš, čedo? Ne možeš ni da zamisliš šta će se dogoditi!“
 
KAD ČOVEK SAOSEĆA SA BOLOM SVOG BRATA, U VELIKOJ MERI SE UMANJUJE NJEGOV SOPSTVENI BOL
Starac je rekao:
„Svaka bolest, koja dođe na nas, ima uzrok u našoj neopreznosti i nepažnji. Dobri Bog je koristi za naše dobro i nalazi u njoj povod za naše spasenje. Zbog toga je neophodno da bolest podnosimo s trpljenjem i blagodareći Bogu. Ako tako učinimo, možemo da se spasemo! Međutim, da bismo imali snage da trpeljivo podnosimo bolest, trebalo bi da svoj um od samih sebe okrenemo ka našoj braći, koja stradaju daleko više od nas. Neki dođu ovamo i žale se: ‘Starče, ja ima glavobolju!’ (Očigledno je, da ih glava boli zbog prehlade.) Oni i ne primećuju dečicu pogođenu paralizom, koja ne mogu ni da hodaju. Kad čovek saoseća sa bolom drugih, u velikoj meri se umanjuje njegov sopstveni bol.“
 
ISPOVEST JE VELIKA STVAR!
„Kad se neko trudi da bude uz Boga i da tvori Njegovu volju, onda je Bog obavezan da mu pomogne.
Ne zapostavljajte svetu tajnu ispovesti! Ispovest je velika stvar! Ona u potpunosti menja čoveka i odseca vlast demona nad njim. U čoveku se dešava tako velika promena, da nekima kažem da se fotografišu pre ispovesti i nakon nje. Tada uviđaju da je ta razlika velika i da se jasno vidi. I dok se uoči ispovesti na licu vidi surovost, uznemirenost, zabrinutost, osećanje krivice i sl., nakon ispovesti njihova lica odlikuju se tišinom i spokojstvom.
Svet se nalazi na lađi, koju razbijaju morski talasi. Oni razumni osećaju dobru (pozitivnu) uznemirenost i iz uzburkanog mora hitaju u luku koja je Crkva Hristova, gde se uspokojavaju.“
„Starče“, prekinuo ga je u tom trenutku neki od slušalaca, „ja bih želeo da Vam se ispovedim!“
„Ukoliko to zaista hoćeš“, nastavio je Starac, „siđi nešto niže odavde, kod duhovnika, i on će te ispovediti. Međutim, bolje je da imaš duhovnika tamo gde živiš, jer je duhovnik kao lekar: on je dužan da u svakom trenutku zna kakvo je stanje bolesnika, kako bi mogao da mu pruži odgovarajuće lekove. Ja u ovom trenutku mogu da ti pružim lek. Međutim, ukoliko se za dva – tri dana tvoje stanje promeni i ako ti se dogodi nešto drugo (duhovne prirode), tada će ti prethodni lek, koji sam ti dao, biti beskoristan. Jednom me zbog prehlade bolela glava. Stavio sam zavoj i bol je prošao. Neko je to video, pa je i on stavio zavoj kad ga je zabolela glava. Međutim, njegov bol se pojačao, jer njegova glavobolja nije poticala od prehlade nego od povišene temperature. Da li sada razumete da duhovnik mora da bude upoznat s vašim stanjem?
Jednom su ovde došli dečaci s pratiocem. U to vreme su se u dvorištu nalazili i učenici Atonijade. ‘Evo’, rekao je njihov pratilac obraćajući se svojoj deci, ‘pogledajte u oči jedan drugome i uporedite ih s očima učenika iz Atonijade. Vaše oči su slične očima uginulih riba, dok su njihove oči bistre!“‘ Starac bi se uvek nasmejao kad bi kazivao o ovom slučaju, a zatim bi dodao:
„To se događalo zato, što su se učenici Atonijade ispovedali i što su bili čisti, dok se ovi drugi nikada nisu ispovedali!“
 
BOG JE SLUŠAO STARČEVU SMIRENU MOLITVU
Mnogo je naše braće koji su, našavši se u teškom položaju, tražili od Starca da se za njih pomoli Bogu, kako bi im Bog pomogao. I zaista, tako se i događalo! Starac je gledao na ono, što je Bogu ugodno, i trudio se da to i učini. Stoga je i Bog slušao Starčevu smirenu molitvu. Naravno da bi bilo veoma zamorno da opisujemo sve te slučajeve koji pokazuju da je Starac imao veliku odvažnost pred Bogom. Zbog toga ćemo ovde govoriti samo o dva takva slučaja.
Gospodin K. je već odavno živeo u Nemačkoj. Na žalost, jednom prilikom, dok je bio na poslu, dogodila se nesreća i on se našao pred vratima smrti. Lekari su tvrdili da neće još dugo živeti. Jedna pobožna duša, koja je poznavala Starca, odlučila je da o tome obavesti Starca na Svetoj Gori i da zamoli za njegovu pomoć. Starac ih je ohrabrio i rekao da ne brinu, jer će sve dobro proći. Razume se da je, saglasno njegovim rečima, sve dobro prošlo, tako da je gospodin K. danas sasvim zdrav. Ne prestaje da blagodari Bogu, Koji ga je radi Starčevih molitava izbavio od sigurne smrti.
Suprug gospođe S. patio je od veoma ozbiljne srčane bolesti. Njegove arterije bile su 90% začepljene. Lekari mu nisu davali ni najmanju nadu da će preživeti. Govorili su da bi mogla biti izvršena operacija, ali bez ikakvih garancija da on tokom nje neće umreti. Stanje njegove supruge bilo je očajno: ona nije znala šta da učini. Ako ga ne operišu, to je značilo da iz dana u dan mogu da očekuju njegovu smrt. Ako bi ga pak operisali, to je moglo da bude kobno za bolesnika. Tada je jedan dobri i pobožni lekar, koji je osećao strahopoštovanje prema Starcu, predložio gospođi S. da mu se obrati i da zatraži njegovu pomoć.
Gospođa S. je telefonirala. Plačnim glasom i s velikim bolom govorila je o svom problemu. Zamolila me je da odem kod Starca i da mu, sa svoje strane, ispričam o njenom teškom položaju. Takođe je rekla i da ne zaboravim da ga pitam, da li bi trebalo da njen suprug bude operisan ili ne.
Požurio sam u Starčevu keliju i preneo mu sve što mi je rekla gospođa S.
Starac je tada rekao:
„Zašto mene uplićete? To je njihova lična stvar! Trebalo bi da vide, da li veruju u Hrista. Kad je bio među ljudima, Hristos je one, koji su Mu prilazili i tražili pomoć, pitao: Veruješ li da ja mogu to da učinim? Ukoliko bi imali malo vere, On bi im rekao: Velika je vera tvoja, neka ti bude kako hoćeš! Reci to gospođi S. Reci joj i to da bi, prema mom mišljenju, trebalo da upita nekog dobrog lekara, šta bi on odlučio u pogledu operacije. Neka i to učini, da je ne bi iskušavala pomisao da je ona sama donela odluku i preuzela odgovornost. Ja mogu da učinim samo jedno: da se pomolim za njega i da upalim kandilo Presvetoj Bogorodici, kako bi mu Ona pomogla. Ti joj reci da će najveću ulogu odigrati vera, koju će ona pokazati!“
Tako je rekao Starac, i ja sam to preneo gospođi S., koja mi je zahvalila za posredovanje. Teško je opisati njeno duhovno stanje u tom periodu. Budući da je bila pobožna i blagodarna i da nije imala poverenja u sopstvenu veru, imala je poverenja u Starca, koji je obećao da će se pomoliti i da će upaliti kandilo. Ona je verovala u njegovu odvažnost pred Bogom, i njen suprug je danas zdrav. I oni sami pripovedaju o čudu koje im se dogodilo radi molitava izabranog sasuda Božijeg, starca Pajsija. Nisu mu blagodarni samo za telesno zdravlje nego i zato što im je pomogao da se duhovno obnove i da ukrepe veru Hristovu, ali i da zadobiju lični opit poznanstva sa Starcem i sa blagodaću koja je kroz njega dejstvovala.
Jednoj grupi poklonika, koja ga je posetila, Starac je rekao sledeće:
„Ikone u svojim kućama postavite na istok, a kandila nemojte prati u sudoperama u kojima perete tanjire, jer se ta voda sliva u nečiste jame. Tu vodu sipajte u saksije sa cvećem. Isto tako, ni ostatke od fitilja nemojte bacati u smeće nego ih spalite a pepeo od njih opet stavite u saksije sa cvećem.“
Jedan od poklonika upitao je Starca za krstove koji se izrađuju na tepisima i po kojima često gazimo. Starac mu je odgovorio:
„Znajte da tepihe i ćilimove koji na sebi imaju izobraženje krsta izrađuju neprijatelji naše Crkve. Oni za svoj cilj imaju da hrišćani nogama gaze po časnom krstu i da postepeno slabi njihova pobožnost tako što će govoriti: ‘Nije to ništa!’ Kada kupujete tepih, obratite pažnju da na njemu ne bude izobražen krst! Recite i trgovcima, zbog čega ne kupujete takav tepih, kako ni oni ne bi kupili tepih na kojem je izobražen krst. Ukoliko i oni budu oprezni i ako prestanu da ih kupuju, i izrađivači tepiha će videti da se oni ne prodaju, pa će biti primorani da prestanu da izrađuju takve tepihe!“
 
BUDI VEOMA PAŽLJIV!
Kad se raspravljalo o temi elektronske identifikacije ličnosti, gospodin J1. se našao u velikoj teškoći u odnosu na to pitanje. Naime, on je od različitih ljudi slušao razna mišljenja i nije mogao da shvati gde se krije istina. Odlučio je da poseti Starca i da se raspita o svemu tome, kao i o broju 666.
Starac je, između ostalog, govorio i o tome:
„To je broj antihrista i mi ni na koji način ne bi trebalo da se saglasimo da prihvatimo tu elektronsku identifikaciju ličnosti. Ne bi trebalo da prihvatimo ni kreditne kartice, jer se i u magnetnoj traci, koja se tamo nalazi, sadrži kod i sistem crta sa brojem 666. To, međutim, ne može da se vidi golim okom: njih čita samo kompjuter. Ti budi veoma pažljiv i neka te ne privuče to što kaže ovaj ili onaj, tj. svaki je slobodan da govori ono što hoće. Mi smo, međutim, dužni da se pokoravamo volji Božijoj i onome, što je On rekao kroz Pisma. Navešću ti jedan primer, da bi razumeo koliko je važno da budeš pažljiv.
Kad dete postaje hrišćanin, šta govori njegov kum? ‘Odričem se satane!’ Detence ne govori ni ‘da’ ni ‘ne’, ono samo plače. Šta tada čini sveštenik? Pogružava ga u vodu i, prilikom čitanja molitve, silazi Sveti Duh. Iako dete to ne zna, u njemu se nastanjuje Duh Sveti i ono postaje hrišćanin, imajući svagda sa sobom blagodat Božiju. Sada, ako neko ne pokaže potrebnu opreznost i ako se, makar to bilo i u neznanju, zapečati (pečatom antihrista), blagodat Božija se udaljuje od njega, a na njeno mesto dolazi demonska energija. Za neznanje, koje je bilo uzrok njegovog prihvatanja ovog pečata, kriv je on sam, jer se nije potrudio da sazna, iako su nas proroci, apostoli i Sam naš Gospod obavestili o tome. Šta nam On kaže onda, kad Mu kažemo da ‘nismo znali’? Licemeri, lice nebesko umete raspoznavati, a znake vremena ne možete(Mt.16;3)?“
 
HOĆEMO LI ZAUZETI GRAD (KONSTANTINOPOLJ)
Jednoga dana u Starčevu keliju pristigla je grupa poklonika. Uzevši njegov blagoslov, smestili su se u gostoprimnicu pod vedrim nebom. Starac im je dobrodušno doneo ratluk, svežu vodu i šljive, koje su mu doneli prethodni poklonici. Starac je seo pored njih i započeo razgovor:
Starac: „Kako se živi u svetu?“
Dimitrije: „Uopšteno, Starče, sredstva masovnog informisanja šire zlo i upravljena su ka tome. Ona kvare čak i malu decu.“
Starac: ‘A šta kaže zakon? Podnosite li neke zahteve?“
Dimitrije: „Pokušavamo, Starče, da nešto učinimo, ali oni ne obraćaju pažnju na naše reči.“
Starac: „Neka vaša savest bude čista, jer vi ispunjavate svoju dužnost. Ostalo će urediti Bog.“
Dimitrije: „Starče, možete li da nam kažete kako da se ponašamo u ovom zlom svetu? Tako… uopšteno…“
Starac: „Nužno je rasuđivanje. Imaš li duhovnika?“
Dimitrije: „Da, Starče.“
Starac: „Savetuj se s duhovnikom, jer povremeno ne znamo da li da kažemo ‘da’ ili ‘ne’, i zbog toga nam je potrebno rasuđivanje.“
Starac je zatim ustao i ostavio ih same. Iskoristivši pogodan trenutak, dogovorili su se da od Starca zatraže da im govori o Konstantinopolju. Starac se uskoro vratio i, na zaprepašćenje svih prisutnih, pre nego što su ga bilo šta upitali pokazao im da je njegov duhovni „radar“ uhvatio njihove misli!
Starac: „Šta kažete, hoćemo li zauzeti Grad?“
Svi su zanemeli i ništa nisu rekli.
Starac: „Recite mi, hoćemo li zauzeti Grad?“
Zaprepašćena grupa poklonika ništa nije odgovarala.
Starac (šaljivo): „Razmetljivci!“
Teodor: „Uzećemo ga, Starče!“
Starac: „Slava Tebi, Bože!“ (Krsti se, okrenuvši se na istok i gledajući na onu stranu, na kojoj se nalazi Grad.)
Dimitrije: „Ako Bog blagoslovi, zauzećemo ga, Starče!“
Starac: „Da, to je od Boga! Zauzećemo ga! S tom razlikom što ga nećemo mi zauzeti, nego će nam ga oni dati. Oni, koji ga oduzmu od Turaka daće ga nama, tj. pretpostavljaće da tako njima odgovara.“
Dimitrije: „Starče, hoće li dugo trajati takvo zlo?“
Starac: „Možda, možda! Međutim, davaćemo ispite!“
Dimitrije: „Hoćemo li imati odgovarajuće rukovodstvo?“
Starac: „Bog će to ustrojiti. U tom ratu grčka vojska će biti posmatrač. Niko se neće vratiti kao pobednik. Arena će biti Palestina, a njihova grobnica – Mrtvo more. To će se dešavati tokom prvog poluvremena. Postoji, međutim, i drugo poluvreme. Čovek će doći u bezizlazan položaj i svi će izučavati Evanđelje i Pisma. Hristos će se sažaliti na svet i poslaće znak radi vere. Tada ćeš tražiti neverujućega!“
Dimitrije: „Starče, tropar proroku Iliji kaže da je on drugi preteča dolaska Hristovog. On, kao što znamo, nije umro, kao što nije umro ni Enoh. Hoće li prorok Ilija doći na zemlju?“
Starac (smešeći se): „Prorok Ilija brusi i priprema svoj mač! Najpre će početi od patrijaraha, vladika, sveštenika i monaha!“
Nikolaj: „I od mirjana!“
Starac: „Vi imate neznanje, a mi grehove! Zar se u molitvi tokom božanstvene Liturgije ne kaže: Zbog naših grehova i zbog ljudskog neznanja? Prorok Ilija brusi svoj mač. Međutim, potrebna je velika pažnja, jer o nekim stvarima Oci govore drugačije a drugačije ih tumači svet, kao što je slučaj sa ‘eksamilijom’ (grč. dosl. ‘šest milja’) koju pominje sv. Kozma Etolski. (Turci će otići, ali će opet doći i stići će do ‘eksamilija’. Na kraju će ih proterati do Crvene Jabuke). Jedna trećina Turaka će poginuti, jedna trećina će se krstiti a jedna će otići u Crvenu Jabuku. Niko to ne može da objasni. ‘Eksamilia’ postoji i u Langdasi, i u Kilkisu, u Trakiji, u Korintu, ali niko ne zna da je to o čemu on govori šest milja teritorijalnih voda. Zar ne čitate kod proroka: Joila, Zaharija, Jezekilja, Danila? U Palestini sedam godina neće ložiti drva nego štapove. Međutim, kako biste vi mogli da razlikujete štapove od drva? Vi imate kalorifere! Ja ovde ložim drva u peć i znam šta čemu služi!“
(Reč je o Jezekiljevom proroštvu: Tada će izaći stanovnici gradova Izrailjevih, i naložiće na oganj i spaliće oružje i štitove i štitiće, lukove i strele, sulice i koplja, i ložiće ih na oganj sedam godina. I neće nositi drva iz polja, niti će ih seći iz šume, nego će oružje ložiti na oganj, i opleniće one koji ih opleniše, i pootimaće od onih koji od njih otimaše, govori Gospod Bog (Jez.39;9-10).
Hristo: „Jevreji…“
Starac: „Jedan pobožni Jordanac mi je rekao da su Jevreji iskopali veoma dugačak tunel ispod Omarove džamije da bi ponovo izgradili Solomonov hram jer će tada, kažu oni, doći mesija, tj. antihrist. Tada će Arapi reći hrišćanima: ‘Zar vi, hrišćani, ne kažete da je Mesija već došao? Šta to sad govore oni, Jevreji?“‘
Starac je pristiglim poklonicima opet izneo posluženje i upitao jednoga od njih:
„Hoćemo li zauzeti Grad? Šta ti kažeš?“
Hristo: „Ja ću krenuti na severni Epir.“
Starac: „Uzećemo Grad, a severni Epir će zauzeti sedmorica!“
Hristo: „Sedmorica, a ja ću biti osmi!“
Starac: „Mladiću! I ja ću preneti mošti sv. Kozme Etolskog, a one su teške! Šta da vam kažem, momci, o svemu tome pišu naše knjige (crkvene), ali ko još njih čita? Narod ništa ne zna! Spava u opancima!“
Dimitrije: „Starče, jesu li to znakovi vremena?“
Starac: „Znakove, znakove vremena ne vidite… Potrebno je, izvinite, biti ovan da se nešto takvo ne bi videlo! Mnogi od Svetih Otaca molili su se da žive u naše vreme, jer je to vreme ispovedništva. Vremena su teška, ali mi to ne shvatamo. Spavamo u opancima. Uskoro će odgovarati zbog hrišćanstva kao što su nekad odgovarali zbog političkih ubeđenja.“
Nikolaj: „Hoće li i nama otvarati dosijee, Starče?“
Starac: ‘A, bravo! Otvaraće ih.“
Dimitrije: „Starče, hoće li Grčka postradati?“
Starac: „Grčka je prošla mnoge strahote, ali biće ih još! Grčka ni u čemu neće postradati, jer nju ljubi Bog. U Maloj Aziji smo imali mnogo svetih moštiju. Na svakom pedlju zemlje mogao si da nađeš svete mošti. Uzećemo Svetu Sofiju a otvoriće se i vrata. Za ta vrata niko ne zna… videćemo šta će se dogoditi! Šta će se dogoditi s minaretima?“
Nikolaj: „Mi ćemo ih srušiti!“
Starac (smešeći se): „Ne, ona će postati stubovi za stolpnike, čije će brojanice dopirati do zemlje!“
Dimitrije: „Hoće li tim ratom rukovoditi Jevreji?“
Starac: „Da, to će biti Jevreji. U tome će im mnogo pomoći i papa, jer će se sva đavolja deca smatrati njegovom, i on će im ukazati da slede antihrista. Zbog toga je sveti Kozma i rekao: ‘Papu proklinjite, jer će on biti uzrok!’ Svetitelj je mislio na papu tog konkretnog vremena, koji će pomoći uvođenju antihrista. Druge pape u poređenju s njim izgledaju čak i kao dobri.“
Nakon svega toga začuđujućeg što su prvi put čuli i što im je otkrila Starčeva ljubav, svi poklonici su neko vreme bili ćutljivi i uznemireni. Starac je ustao, blagoslovio ih i pokazao im put, da ne bi zalutali i da bi stigli do određenog mesta.
Iz Starčeve kelije otišli su duboko potreseni pomišljajući na ono što im Bog priprema u budućnosti. Pomislili su da se na takve, apokaliptičke događaje, nikad ne sme zaboraviti. Imena poklonika koji se ovde pominju su verodostojna, i ova braća su zamolila vašu ljubav da se pomoli za njih, kako bi zadobili milost pred Bogom. Amin.
 
HRISTOS NAS JE OBAVESTIO!
Starac je bivao veoma uznemiren videvši da braća, kako je on govorio, „ne prihvataju obaveštenja“ o tome koliko se u naše vreme ispunjavaju proročanstva iz Svetog Pisma. I dok je za njega to bilo očigledno, drugi to nisu čak ni primećivali.
Starac je, dakle, govorio:
„Bog je kroz proroke obavestio Svoj narod da će se ovaplotiti, i iscrpno ga je obavestio i gde će se roditi, u kom plemenu i od koje Žene. Uopšteno, svi proroci su prorokovali o jednom istom Licu, sa svim pojedinostima o Njegovom životu: da će vaskrsavati mrtve, da će slepi progledati i hromi prohodati, da će ući u Jerusalim sedeći na mladom magarcu na kojem niko pre Njega nije sedeo, da će Ga ubiti, da će Ga izdati Njegov učenik i da će, štaviše, u zamenu za to uzeti trideset srebrnjaka. Proroci su predskazivali čak i o tom novcu, govoreći da ga, pošto je bio nečastan, neće položiti u crkvenu blagajnu nego da će za njega kupiti lončarevu njivu za sahranjivanje stranaca. Predskazali su da će On biti raspet, i to između dvojice razbojnika, i da će u treći dan vaskrsnuti. I dok je Bog posredstvom svojih proroka obavestio Svoj narod da će doći, narod je ljubav svoga srca obratio ka drugome i nije bio u stanju da pozna istinu. Znali su za proroštva i videli su da se sve to ostvarilo u liku Hristovom, sve do poslednje pojedinosti. Pri tom je čak i Juda, kad su ga pitali: ‘Koliko tražiš da nam Ga predaš’, odgovorio: ‘Trideset srebrnjaka’ Niti jedan manje, niti jedan više, nego upravo onoliko, o koliko govori Pismo. Međutim, oni ni tada nisu mogli da razumeju.
To isto se dešava i u naše vreme. Hristos nas je kroz proroke Starog Zaveta, posredstvom Svojih svetih reči i ukazivanja (Ovo vam rekoh unapred…) i kroz Svoje svete apostole obavestio o tome, šta će prethoditi Njegovom Drugom dolasku i da će, da bi urazumio ljude, poslati rane. Tako, na primer, predskazuje: Ljude će pogoditi velika žega. Evo, žega se već pomalo rasplamsava i stalno se uvećava. „Pelen“ (Černobil) je već pao, i 1/3 mora će biti zagađena. Statistike već sada govore da se danas nalazimo pred najvećom ekološkom katastrofom na planeti.“
„Hristos nas je obavestio i o tome“, nastavio je Starac, „da će drugi, koji prisvoji Njegova svojstva i Njegovo ime, tj. antihrist, doći u svet i sprovesti moćan ekonomski sistem, koji će kontrolisati celokupnu svetsku trgovinu. Niko neće moći ni da kupuje ni da prodaje, osim onih koji budu imali urezan konkretan broj – 666.
I dok vidimo da se u naše vreme ostvaruje sve o čemu su nam govorili proroci, pa čak i taj konkretni broj 666, mi nikako da postanemo svesni gde se nalazimo. I tada je Pismo govorilo o trideset srebrnjaka, ali oni nisu shvatili da je to bio Hristos. Pismo kaže da je 666 broj antihrista, a sada ekonomski sistem, koji će kontrolisati svetsku trgovinu, dejstvuje tim brojem. Ljudi, međutim, ne mogu da shvate šta se događa!
Na žalost, mi još nismo shvatili da vatru, koja se tek rasplamsala, možemo da ugasimo čašom vode. Međutim, kad je ostavimo da gori i kažemo: ‘nije to ništa’, onda se ona pretvara u ogroman požar koji sve proždire.“

2 komentar(a)

  1. Sta je to duhovna ljubav

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *