NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Žitija svetih » POUKE BOŽANSTVENE LJUBAVI

POUKE BOŽANSTVENE LJUBAVI

 
Starac PAJSIJE Svetogorac
POUKE BOŽANSTVENE LJUBAVI

 
U POČETKU JE POTREBNO NAČINITI ODLUČAN SKOK
„U vojsci smo imali i ‘kupatilo’, tj. duboku jamu punu prljave vode. Iznad nje je, sa horizontalne gvozdene šipke, visilo uže. Vojnik je morao da uhvati njegov kraj, da se zatrči i da preskoči na drugi kraj. U početku je potrebno da se uloži veliki napor i da se načini odlučan skok, kako bi se preskočila jama. Mnogima se događalo da, ukoliko se ne zatrče dovoljno, ne mogu da preskoče na drugi stranu i da, malo se zanjihavši, ostanu da vise nad jamom. Tada bi dolazio instruktor i udarao ih kaišem.
Tako se događa i nama, monasima. Ukoliko na samom početku ne obratimo pažnju i ako ne načinimo odlučan skok, nećemo dospeti na drugu stranu. To znači da nećemo biti ni monasi ni mirjani nego pometeni ljudi. Bog će nam u dan Suda reći: Gde da vas svrstam? Među monahe ili među mirjane? Ne pripadate ni jednima ni drugima’ Bog nas neće pitati zašto se nismo zamonašili ili zašto se nismo oženili, nego će nas pitati da li smo pravilno činili ono što smo hteli i što smo postali. Ako si monah, da li si postao pravi monah? Ili, da li si postao pravi porodičan čovek, da li si postao pravi lekar, ili si postao nešto drugo. Drugim rečima, pitaće nas da li smo osveštali to, što smo postali.“
 
LIČE NA ČASOVNIK KOJI STALNO PONAVLJA: TIK-TAK
Jedan brat je pitao:
„Starče, da li bi trebalo da se monah – početnik sistematski i metodično bavi Molitvom Isusovom?“
„Dok sam bio mirjanin, sva moja pažnja u duhovnom životu svodila se na to da brižljivo pazim na samoga sebe. Na ono šta radim, šta govorim, da li sam nekome u nečemu protivrečio, s kojom se strašću borim manje, a s kojom više i sl. Bilo je to stalno nadziranje samoga sebe i ja sam imao velike koristi od toga. U mom selu nisam imao duhovnika. Jednom sam pešačio devet časova da bih našao duhovnika! Ukratko, mnogo sam ispitivao samoga sebe i pomalo sam se molio. Kada sam došao u Gradinu Presvete Bogorodice, pažnja mi je oslabila i više sam se bavio molitvom. ‘Sad sam u Gradini Presvete Bogorodice i mnogo sam sigurniji’, govorio sam samome sebi.
Međutim, kako je vreme odmicalo, primetio sam da dolaze novi poroci i da nemam nikakve koristi. Shvatio sam da je trebalo da motrim na samoga sebe.
Neophodno je da pažljivo razaznajemo svoje stanje i da budemo svesni da nam je nužna milost Božija. Kad se moliš za sebe i kad se boriš sa strastima, postaješ svestan svoje nečistote i osećaš milost Božiju kao nužnost, tako da plameno preklinješ za nju. Razmišljaš o dobroti Božijoj, o Njegovoj ljubavi, o onome šta je On učinio za tebe, šta je zadivljujuće satvorio. Sa druge strane, vidiš svoju slabost i tvoja molitva se rasplamsava.
Mnogi pokušavaju da se očiste mehanički, ne očišćujući se od starog čoveka. Žele da steknu naviku molitve, a ne obraćaju pažnju na strasti. Vidiš da se takvi spotiču i da postavljaju pitanja. Zašto?
Oni liče na časovnike koji stalno ponavljaju: tik – tak, tik – tak, ali u sebi nose breme strasti. Oni milost Božiju nisu osetili kao nužnost.“
 
BOG ZNA ŠTA ČINI
Starac je rekao jednom bratu:
„Onaj koji ima životinju odvodi je na livadu, privezuje s jedne strane, ostavlja je da pase i životinja jede travu u tom delu livade. Sutra je vezuje nešto dalje i životinja jede na drugom delu livade. Tako se dešava sve dotle, dok životinja ne pojede svu travu na livadi i dok ponovo ne ponikne trava na onom prvom mestu. Životinji se ne dopušta da pase gde hoće, jer će u protivnom jedno pojesti a drugo pogaziti i početi da trči tamo – amo. Tako će beskorisno biti uništena sva trava na livadi.
To isto čini i Bog: On promišlja o našim dušama. Daje nam malo duhovne hrane i, srazmerno tome, daje nam i malo duhovnih darova, pripremajući nas da nas dovede do bezbednog mesta smirenja. Bog zna šta čini!“
 
KAD NEGDE DOĐEM NI EKSER NE PROMENIM
Starac je mnogo poštovao drevne Oce i nikad nije ni pokušao da učini nešto što su oni, nakon višegodišnjeg iskustva, odbacili.
Govorio je o sledećem slučaju, koji mu se dogodio:
„Kad sam došao u keliju svetog Ipatija, u Katunakiji, u vrtu kelije sam video mnogo štapova, tu i tamo zabodenih u zemlju. Bio sam u nedoumici zbog čega ih je monah, koji je prethodno tu živeo, postavio usred vrta. Smatrajući da su beskorisni, počeo sam da ih sakupljam. Međutim, kad je došlo leto, ja sam u vrtu video zmiju kako izlazi iz rupe iz koje sam iščupao štap, gde ga je stavio moj prethodnik. Počeo sam da tražim štap, kako bih ponovo zatvorio rupu! Uverio sam se da je u vrtu bilo mnogo rupa sa zmijskim gnezdima. Tada sam razumeo zbog čega je brat, koji je tu živeo pre mene, zabadao toliko štapova po vrtu, u svaku rupu! Od tog doba odlučio sam da, ma gde da odem, ni ekser ne promenim. Onaj, koji je nekada tu živeo, znao je nešto i zato ga je i stavio na to mesto.“
 
BLAGODAT SE OSEĆA NA ONOM MESTU NA KOJEM POSTOJI
Jednom su upitali Starca da li se osveštavaju i ona mesta na kojima su živeli svetitelji. Starac je odgovorio:
„Dok sam u avionu leteo u Australiju, bio sam pogružen u molitvu. Međutim, iznenada sam u sebi osetio neobjašnjivu radost. Pogledao sam kroz prozor i video da božanstvena svetlost prekriva ono mesto koje smo nadletali. Odgovor je došao od pilota, koji nam je objasnio da se nalazimo iznad Izraela. Postao sam svestan da božanstvena svetlost koju sam video pokriva ta mesta i svedoči o njihovoj svetosti. Naprotiv, nešto kasnije sam osetio unutrašnju hladnoću i neku teskobu. Kad sam čuo glas pilota koji nas je obaveštavao da letimo preko Indije, shvatio sam zbog čega je moja duša osetila hladnoću. Blagodat se snažno oseća na onim mestima na kojima su se mnogi posvetili ili su primili mučeničku smrt. Isto tako, oseća se i odsustvo blagodati na onim mestima ili u onim zemljama koje nisu dale svetitelje i mučenike.“
 
POTREBNA JE ŽELJA DRUGIH DA BI TE POKRIO HRISTOS
Jednom bratu, koji je imao pomisao o sveštenstvu, Starac je rekao:
„Mnogi žele da postanu sveštenici usled sopstvene želje da propovedaju, da se pokažu i sl. Oni će se mučiti, jer im Hristos neće pomoći kad se nađu u teškim prilikama.
Oni pak koji sveštenstvo ne žele zbog svojih pomisli nego prosto i bez želje da se pokažu, onda će im, kad se budu našli u opasnosti i kad bude izgledalo da su na rubu propasti, Hristos pomoći.
Potrebno je da to od tebe traže oni što te okružuju, da Crkva od tebe traži da postaneš sveštenik, jer će te onda, kad se nađeš u teškom položaju, podržati i drugi, a Hristos će ti pomoći. Potrebna je želja drugih, da bi te pokrio Hristos.“
 
IZBEGLA JE OPASNOST U POSLEDNJEM TRENUTKU
Sestra jednog poklonika, koja se zove P., bila je bolesna i uzimala je lekove. Međutim, jedan od tih lekova je izazvao alergiju, zbog čega su se pojavili otoci i jak svrab. Ubeđivali su je da ode kod lekara ili da ga pozove, ali je ona bila nepokolebiva. Njeno stanje se neprestano pogoršavalo, ali P. nije htela ni da čuje za lekara.
Njen brat je tad odlučio da ode na Svetu Goru, kod starca Pajsija. Upravo u onom trenutku, kad je razgovarao sa Starcem izlažući mu problem svoje sestre i kad ga je Starac pažljivo slušao, njegova sestra je odlučila da ode kod lekara! Radi molitava Starca, kojem njen brat nije ni izgovorio o svemu što ga je mučilo, ona je odmah otišla kod lekara i u poslednjem trenutku izbegla opasnost!
 
NE BI TREBALO DA SE LEKAR BAVI ZAVOJIMA I PREVIJANJIMA
Monasima, koji su ga jednom prilikom posetili, Starac je rekao sledeće:
„Da biste oslobodili vreme koje vam je potrebno za molitvu, ne bi trebalo da se bavite onim poslovima, koje može da obavi i neko drugi. Lekar ne bi trebalo da se bavi zavojima i previjanjima, jer je to posao medicinskih sestara. Lekar se bavi ozbiljnijim stvarima: ispitivanjima, operacijama, itd. Dakle, ako lekar sedi i bavi se zavojima i previjanjima, neće imati vremena za ozbiljnije stvari, zbog čega mnogi, kojima je potreban, neće imati koristi od njega.“
„Ako se čuva od hule i nemorala, grčki vojnik ničega ne bi trebalo da se plaši. Sećam se 1940: za huliteljima i nemoralnima meci su leteli kao za zmijama: kad je neko nanišani, on uspeva i da je pogodi, čak i ako nema dobar nišan. To se događa zato, što zmija u sebi ima elektricitet kojim privlači metak.“
 
TURSKU ĆE „VELIKODUŠNO“ RASPARČATI NA DELOVE
Jedan brat je upitao Starca o događajima u Srbiji i on mu je, između ostalog, rekao:
„Evropljani danas radi Turaka žele da učine nezavisnima one oblasti u kojima žive muslimani (Bosna i Hercegovina). Vidim, međutim, da će Tursku podeliti na ‘velikodušan’ način. Naime, pobuniće se Kurdi i Jermeni, i Evropljani će zahtevati da se i njima da samostalnost. Oni će tada reći Turcima: mi smo vam tamo učinili uslugu a sad ste vi na sličan način dužni da date nezavisnost Kurdima i Jermenima. Tako će ‘velikodušno’ rasparčati Tursku na delove!
Sveti Arsenije je u Farasi govorio verujućima da će izgubiti otadžbinu ali da će je ubrzo ponovo steći.“
„Sećam se“, pričao nam je jedan brat, monah, „Starčevog tužnog izgleda i njegovog odgovora kad smo ga upitali nešto u vezi sa zilotima i starokalendarcima:
‘Znaš li, oče moj, koliko sam se molio zbog toga i koliko sam patio?“‘
 
MAŠINA SA ZAMRZNUTIM ULJEM SE ZAGREVA I POKREĆE
Starac je rekao jednom bratu:
„Pogledaj koji te od duhovnih podviga najviše ispunjava, i onda mu se predaj više nego ostalima. Postepeno će, kad to činiš sa bogočežnjivošću, doći i ono duhovno, a mašina sa zamrznutim uljem će se zagrejati i pokrenuti.
Ako to, što te ispunjava, činiš sedeći, odnosno ako je to neko delanje ili molitva, neophodno je da zamaraš svoje telo. Oci jasno kažu da je i podvižnicima neophodan rad, bar dva – tri časa dnevno. Trebalo bi da, na primer, ikonopisci, koji mnogo sede nad svojim radom, imaju bašte u kojima će raditi. Ne, dakle, zbog toga što im je bašta potrebna, nego radi odmora i vežbanja tela, zamorenog sedenjem. Tako će se izbeći različiti problemi.“
 
NEOPHODNO JE DA SE NAGLASAK STAVI NA SMIRENJE
Starac je jednom bratu, koji ga je posetio, između ostalog rekao sledeće:
„Naš podvig, koji se savršava zbog toga da bi se telo pokorilo duhu, treba da prati veliko rasuđivanje. Neki mnogo poste i iscrpljuju se. Kada zatim brat od njih zahteva da izvrše poslušanje, oni nisu u stanju. Na taj način oni gube svoju nagradu, jer podvižništvo nije cilj nego sredstvo za dostizanje istinskog cilja – ljubavi prema Bogu i Njegovom obrazu, tj. čoveku.
Kad se smirujemo, onda Bog tako ustrojava da okušamo Njegovu božanstvenu blagodat. Ona zatim za dušu postaje sve, a hrani i telo. Srce ti ne dopušta da spavaš, zaboravljaš na sebe, i čini ti se da i ne postojiš. U to vreme danonoćno možeš biti na nogama a da ne osećaš umor nego se, naprotiv, odmaraš! Zbog toga je neophodno da se naglasak stavi na smirenje.
Bog poznaje našu slabost ali hoće da je i mi osetimo, da napustimo sopstvena i prihvatimo Njegova dejstva.
Sve je u našem smirenju koje privlači blagodat, a potom ona čini sve!“
 
NAŠA RAVNODUŠNOST JE BEZGRANIČNA
Možda se još neko seća da se u petak, 22. januara 1987. g., srušio vojni avion sa dvojicom pilota.
U 7.10 su avionski radar i kontrolna kula izgubili svaku vezu sa njima. Vojna avijacija je iskoristila različita sredstva da bi odredila mesto aviona i dvojice pilota, ali su svi njihovi pokušaji bili uzaludni. Od tog doba, tajna je prekrila nestanak aviona i dvojice grčkih pilota. Nadležni su rekli da bi ih trebalo „izbrisati“ jer, ukoliko neki avion bude izgubljen i ne nađe se tokom prvih deset dana, nema više nikakve nade. Roditelji obojice pilota našli su se u veoma neugodnom položaju.
U to vreme, u manastiru Kutlumušu je sekretar i blagajnik bio otac N. Tada su iz Atine telefonirali roditelji jednog od pilota. Kod telefona je bila i gospođa A. Ona mi je s bolom ispričala šta se dogodilo s avionom i zatražila da odem kod Starca, da ga zamolim da im pomogne. Rekla mi je da su neki poznanici nagovarali roditelje da „pokucaju na vrata“ raznih čarobnjaka i medijuma, ali da oni nisu želeli da se upliću u takve situacije.
Sišao sam kod Starca i preneo mu sve što mi je gospođa A. saopštila. On mi je naložio da je izvestim o sledećem:
„Kaži joj da ima poverenja u Boga, da se moli i da se ne brine!“
Ja sam, sa svoje strane, preneo njegove savete gospođi A., koja je odmah počela da dejstvuje. U kuću je čak donela jednu ikonu iz crkve i okupila roditelje pilota i prijatelje da bi se molili na bdenju.
Nakon što su prošla dva meseca, odnosno u martu 1987, gospođa A. se ponovo javila i upitala da li ima nekih novosti od Starca. Mi smo joj odrično odgovorili, a ona je zamolila da opet odemo kod njega i da ga podsetimo.
Otišao sam kod Starca, i on mi je opet rekao isto što i ranije:
„Kaži joj da imaju poverenja u Boga, da se mole i da se ne brinu.“
Gospođa A. je telefonirala i nakon dva meseca, i opet pitala ima li kakvih novosti od Starca. Od njega je, međutim, uvek dobijala jedan isti odgovor: da imaju poverenja u Boga, da se mole i da se ne brinu.
Bio je 21. oktobar 1987, dan kad se slavi pomen svetog Hristodula, čiji je imenjak najpobožniji starac i nastojatelj svetog manastira Kutlumuša, arhimandrit Hristodul. Običaj je da na taj dan u obitelj dođu svi oni oci koji zavise od ovog manastira i da se tu zajedno pomole za nastojatelja. Tako je i starac Pajsije svake godine na ovaj dan dolazio u obitelj.
Došao je i toga puta, na dan 21. oktobra 1987. godine. Nakon što je odslužena božanstvena Liturgija, svi su se okupili u gostoprimnici. Dok smo dobijali posluženje, zazvonio je telefon u kancelariji. Ponovo je telefonirala gospođa A. Mi smo joj rekli da je Starac zbog praznika došao ovamo i da ćemo ga upitati čim se ukaže povoljan trenutak. Zamolili smo je da se kasnije opet javi, kako bismo joj preneli njegov odgovor.
Kad se završilo posluženje, prišao sam Starcu i upitao ga:
„Starče, šta će biti s gospođom A. i s onim pilotima? Ona stalno zove i raspituje se. Evo, malopre je telefonirala i zvaće nas tokom čitavog dana. Šta da joj kažem? Ona preklinje za Vašu pomoć, jer su roditelji pilota svu svoju nadu položili na Boga i na Vas.“
Starac je tada s osmehom odgovorio:
„Reci gospođi A. da imam dobre novosti: deca su zdrava (Starca je o tome obavestio Sam Bog). Neka se i dalje mole da bi im Bog pomogao!“
To nam je rekao Starac, i to smo kasnije preneli gospođi A., koja se mnogo obradovala i nastavila da se moli, okrilivši se nadom.
Od toga dana, prošla je čitava godina bez ikakvih vesti. Starac ih je stalno savetovao da se mole. U septembru 1988. stigle su prve vesti: obojica pilota bili su živi i zdravi, a jedan od njih je čak poslao i pismo, obaveštavajući šta se dogodilo i gde se nalaze.
Budući da je tema veoma delikatna, neću se zaustavljati na pojedinostima, kako ne bih izazvao ozbiljne posledice za položaj dvojice pilota. Mogu da kažem samo to, da znamo šta se dogodilo i kako se srušio avion, gde je i u koju susednu zemlju sleteo, u kakvim su vojnim zatvorima zatočena dvojica naših pilota i da vlada ili vojska mogu da stupe u vezu s njima. Roditelji pilota su, sa svoje strane, učinili sve što je bilo u njihovoj moći. Sada je vreme da vlada i odgovorna lica u ministarstvu odbrane i inostranih poslova pokažu svoju dovitljivost.
 
SVE ĆE DOBRO PROĆI
Bio je 29. 8. 1993, 11 časova i 30 minuta. E. se sa grupom svojih prijatelja nalazio kod kapije, očekujući da im Starac otvori. Nakon dvadeset minuta Starac je izašao i otvorio vrata, radosno pozdravljajući svakoga od njih. U grupi se nalazio i desetogodišnji dečak. Starac ga je upitao:
„Kako se zoveš?“
„Kosta.“
„Dođi, Kosta, kojeg praznuju na dan svetog Georgija!“
Kad su svi seli, počela je „procedura posluživanja“. Starac ih je poslužio ratlukom i doneo čaše, pune sveže vode. Zatim je jednog po jednog odvodio u stranu, saslušao njihove nevolje i davao svoje smirene i očinske savete.
Pozvao je i E. i upitao ga kakav je cilj njegove posete. On mu je rekao da ima veoma ozbiljan zdravstveni problem i da su lekari zaključili sledeće: neophodno je da što pre ode na bolničko lečenje i da operiše plućno krilo. Sada je tražio Starčevo mišljenje: da li da se operiše ili ne?
Za sve vreme, dok je E. izlagao svoj problem, Starac je bio pogružen u nešto drugo i moglo se učiniti da razgovara sa nekim drugim a ne sa E. U jednom trenutku, on se okrenuo i rekao:
„Tvoja stara bolest nema nikakve veze s tim, što te sada muči. Moli se i učini onako, kako ti kažu lekari. Ako oni smatraju da je potrebna operacija na plućnom krilu, pouzdaj se u njih i ne plaši se!“
Nakon što ga je tri puta očinski potapšao po leđima, kao što je i obično činio, Starac mu je, glasom koji je pokazivao duboku uverenost, rekao sledeće:
„Sve će dobro proći! Sve će dobro proći! Tumor koji imaš u plućima izazvan je brigama i nemirom. Ja imam šezdeset devet godina a već šesnaest godina živim s polovinom plućnog krila! Ne brini, ja ću se pomoliti za tebe i sve će biti dobro! Moli se i ti za sebe!“
Čitavo društvo je ustalo i pripremalo se da krene. Oprostili su se sa Starcem i otišli.
E. se nakon tri dana vratio kući. Njegovo zdravstveno stanje se iz dana u dan pogoršavalo. Obavestio je lekara i roditelje da mu je veoma loše. Spavao je na stolici jer zbog gušenja, izazvanog velikim oteklinama, nije mogao da leži na krevetu.
Na dan 21. 10. 1993. bio je hitno smešten na pulmološku kliniku Univerziteta. Zbog ozbiljnosti slučaja, svi lekari su se okupili oko njega i pokušavali da mu ukažu neophodnu pomoć. Međutim, niko ništa nije mogao da učini, jer je već čitavo telo bilo otečeno. Imao je izuzetno visok pritisak, 260/150. Ma koliko da su se trudile, medicinske sestre zbog otečenosti nisu mogle da pronađu venu. Svaki minut je bio pravo mučenje za E., i on je disao s velikim naporom. E. je u očajanju primetio da se iz minuta i minut dešava nešto strašno i povikao: „Pomozite mi! Ne mogu više! Pomozite mi!“
Profesor, gospodin K., pokušao je da ga umiri. U tom dramatičnom trenutku E. je bio u očiglednoj opasnosti. Potpuno je zaboravio da mu je neko obećao da će se moliti za njega i da će sve dobro proći. Trebalo je, međutim, da se dogodi nešto što čitavog života neće moći da zaboravi.
U vreme kad je bio okružen lekarima i sestrama, odevenim u belo, u podnožju svog kreveta spazio je i starca Pajsija, čiji je lik bio ispunjen nadzemaljskim spokojstvom i blagošću. Medicinska sestra, koja je stajala pored Starca, radosno je uzviknula:
„Pronašla sam venu! Pronašla sam venu!“
Pojavu Starca i njegovo iščeznuće niko nije primetio osim samog E.
Jedno za drugim, započeli su lečenje i ispitivanja.
Na dan 22, 23. i 24. 10. 1993. E. stanje je i dalje bilo kritično: nije se poboljšalo, ali se nije ni pogoršavalo. U ponedeljak, 25. oktobra, uoči dana pomena sv. Dimitrija Solunskog, lekari su došli da ga pregledaju. U međuvremenu su stigli rezultati analiza i oni su ga upitali kako se oseća.
„Mislim da će mi sutra biti malo bolje“, odgovorio je E.
Jedan od lekara je tužno klimnuo glavom i upitao ga da li ovde ima nekoga od rodbine. On je odgovorio da je tu njegov brat G. Lekari su zatražili da brat dođe u njihov kabinet,
Došao je gospodin G. i lekari su mu saopštili sledeće:
„Analize su pokazale ono čega smo se plašili. Vaš brat ima jedan oblik raka koji se veoma brzo razvija. Znajte da će tokom ove noći nastupiti kriza.“
Oko 16 časova su svi njegovi rođaci otišli iz bolnice. Ostao je samo brat, G., da bi ga ukrepio u tim teškim časovima. E. je primao serume i imao aparat s kiseonikom, tako da je bilo neophodno da neko ostane u sobi. Dogodilo se da je oko ponoći umorni G. zaspao. Njegov brat je preživljavao užasne i mučne trenutke. Teško da bi se uopšte mogla opisati ta dramatična noć koju je E. preživeo. I on sam je nakon toga govorio da je to za njega bila „Vartolomejska noć“. U tako beznadežnom stanju, uzdao se samo u Boga, zbog molitava starca Pajsija.
U 2 časa i 20 minuta posle ponoći, u bolničkoj sobi se pojavio Starac i svojim slatkim, tihim glasom ponovio:
„Sve će dobro proći!“
U 2.40. min E. više nije izdržao i probudio je brata, koji je čvrsto spavao. Ispričao mu je o čudesnoj poseti i o obećanju da će sve biti dobro, koje je dobio od izabranog sasuda Božijeg.
Danas, dok pišem ovu knjigu, E. je sasvim zdrav. Lekari ne mogu niti da poveruju svojim očima niti da objasne kako je on ostao živ i da je, što je najvažnije, „sve dobro prošlo!“
 
SAČUVAJ NAS, BOŽE, OD GRADSKIH ZVERI
Gospodin X. je na Svetu Goru doputovao iz daleke Kanade i posetio je Starca u njegovoj keliji „Panaguda“. Tom prilikom je prvi put video Starca. Poklonio mu se radi blagoslova. On ga je pažljivo pogledao i prve reči, koje je izgovorio, bile su za X. veoma tajanstvene:
„Čedo moje X., neka nas Bog sačuva od gradskih zveri!“
Starčeve reči je razumeo kasnije, kad se vratio u Kanadu. Nakon izvesnog vremena, jedan Jevrejin je neopisivo počeo da otežava njegov život. On je uistinu bio ljuta gradska zver, koja sve do danas muči i njega i čitavu njegovu porodicu. Ma kakve mere da preduzmu, ne mogu da ga se oslobode. Pomolimo se i mi, svi zajedno, da Bog molitvama starca Pajsija izbavi našeg dobrog brata X. od iskušenja ove gradske zveri.
 
AKO „NE BUDE IMALA ŽIVOT“, IMAĆE SPASITELJA
Kod Starca je došao jedan zabrinuti poklonik. Njegova rođaka je bolovala od jednog oblika raka koji se brzo razvijao, i lekari su izjavili da neće još dugo živeti.
Brat je ispričao Starcu o onome što se dogodilo i zapitao:
„Šta Vi mislite, Starče, hoće li ona preživeti?“
Starac je odgovorio:
„Mi smo dužni da se s verom molimo i da tražimo ono, što hoće dobri Bog.“
Međutim, brat mu se nakon izvesnog vremena obratio s istim pitanjem, želeći da se obavesti o toj konkretnoj osobi.
Starac mu je ponovio da tim pitanjima treba pristupati isključivo s molitvom i s verom u Hrista. Čovek je, međutim, i dalje bio uporan, pa je i treći put upitao:
„Starče, recite mi hoće li ona živeti [dosl. hoće li ona imati život; prim. prev.]?“
Starac mu je tad odgovorio:
„Eh, blagosloveni, ako ne bude imala život, imaće Spasitelja!“
 
NE BRINI SE, ČEDO MOJE
Zajedno sa još dvojicom sabraće, gospodin K. T. se ujutro 23. oktobra 1993. iz Atine zaputio na trodnevno poklonjenje na Svetu Goru, u Gradinu Presvete Bogorodice.
Prolazeći kroz Solun, u bolnici Teagenio posetio je svoju sestru, P. P. Ona se tamo oporavljala nakon niza teških operacija, posledica melanoma petog stepena, koji je imala na nozi.
K. je ušao u bolničku sobu i zatekao svoju sestru u veoma lošem stanju, budući da je bila izložena hemoterapiji koju je teško podnosila. U sobi je bilo još deset kreveta na kojima su ležali teški bolesnici, zbog čega se mnogo uznemirio. S velikim naporom objasnio je sestri da putuju na Svetu Goru, i ona je zatražila da se tamo, u Gradini Presvete Bogorodice, pomoli za nju.
U Uranopolis su stigli posle podne. Na njihovu sreću, tamo su sreli putnika koji je došao iz Oroposa Atičkog, imajući isti cilj – da poseti starca Pajsija. Rekli su mu da prvi put putuju na Svetu Goru, a on ih je posavetovao da u svakom slučaju posete starca Pajsija i da uzmu njegov blagoslov.
Sutradan su doputovali na Svetu Goru. Prvu noć su proveli u manastiru Svetog Pavla, da bi sledećeg dana otišli u manastir Kutlumuš. Toga dana, nakon obeda, spustili su se niz stazicu koja vodi do Starčeve kelije. Na putu su sreli neke poklonike koji su se iz Starčeve kelije vraćali razočarani, budući da nisu uspeli da ga vide. Ubeđivali su ih da uzaludno silaze niz stazu. K. je, međutim, zahtevao da nastave istim putem. Kad su najzad stigli i pozvonili na kapiji, trpeljivo su i s molitvom čekali pola sata. Vrata su se odjednom otvorila i pojavio se starac Pajsije. Bio je bolestan, tako da je koračao veoma sporo. Došao je do kapije, rukama dotakao ogradu i, bacivši pronicljiv pogled na svakoga od njih, s osmehom upitao:
„Šta hoćete, deco? Vidim da ste svi zdravi!“
Jedan od njih je rekao:
„Kako to mislite da smo zdravi? Ja uzimam petnaest lekova i došao sam ovamo da Vas pitam da li da tu dozu umanjim za polovinu!“
„Poslušaj me, čedo moje. Kao prvo, slušaj lekara i svog duhovnika, a ja ću se sa svoje strane moliti da svi budete zdravi!“
Zatim se oglasio i K.:
„Starče, došao sam da uzmem Vaš blagoslov i da porazgovaram o svojim problemima!“
Starac je otvorio kapiju i svi su ušli u dvorište. Međutim, zbog bolesti ih je zamolio da budu kratki. Iz cele grupe izdvojio je jedino K. On mu se poverio i ispričao o svojoj teško bolesnoj sestri. Uznemirivši se i videvši Starčevo sažaljenje, počeo je naglas da jeca.
Starac ga je potapšao po ramenu i glasom, koji je bio prepun blagosti, rekao:
„Ne brini! Reci sestri da sluša savete lekara, a mi ćemo se pomoliti za nju!“
Upitao ga je za sestrino ime ali K., zbog uzbuđenja, nije mogao ni da progovori.
„Ne brini, čedo moje, ja ću se pomoliti za nju!“
Dobivši obećanje od Starca i slušajući ubedljivi ton njegovog glasa, K. mu je celivao ruku i lagano se udaljio, osećajući čudesno strahopoštovanje. Njegovo srce je sad osećalo spokojstvo, poverenje i sigurnost, jer mu je Bog dopustio da problem, koji ga je mučio, poveri u sigurne ruke.
Od tog susreta je prošlo nekoliko godina, i njegova sestra je danas zdrava. Oboje osećaju da ih je natkrilila Starčeva ljubav i da se sve završilo na najbolji način. Oni veruju da se i danas sve dobro odvija zahvaljujući molitvi Starca, koja štiti i pomaže svakoga ko mu s verom pritekne.
 
DA BUDETE BEZ JEZIKA!
Jednom prilikom je kod Starca sišlo nekoliko učenika Atonijade (svetogorske duhovne škole). Oni su mnogo voleli Starca i često su se s njim savetovali. Starac ih je poslužio onim što je dobio od poklonika, a onda seo pored njih. Učenici su, sa svoje strane, izražavali ljubav prema monaštvu, govoreći da bi želeli da krenu tim putem. Videvši iskrenu revnost tih čistih duša ali istovremeno želeći da ih sačuva od preuranjenih odluka, Starac im je blagonaklono rekao:
„Da bih vas uzeo za poslušnike, morate najpre da završite školu! Zatim ćete poći na Univerzitet i naučiti dva – tri strana jezika, ali… da budete bez jezika!“ (Starac je pod tim podrazumevao da među učenicima, koji će naučiti jezike, ne bi trebalo da bude onih koji će praznosloviti.)
Učenici prvog razreda Atonijade odlučili su da, zajedno sa svojim predavačem, posete starca Pajsija. Zajedno su sišli do njegove kelije, i on ih je primio blagonaklono i s ljubavlju. Poslužio ih je ratlukom i vodom, a zatim seo pored njih i govorio im o mnogo čemu, što je bilo dušekorisno za njihov uzrast. Kad su deca počela oduševljeno da govore o monaštvu, Starac im je rekao:
„Ovde, u ovoj keliji, ne mogu da vas zadržim kao poslušnike, jer vas je mnogo. Međutim, ipak ću nešto učiniti za vas: pretpostavimo da bismo trojicu od vas mogli da pošaljemo kao misionare!“
Pogledavši sve njih, ukazao je na trojicu, pošto su ti dečaci stalno „držali propovedi“ ostalima u ovoj školi.
Duhovna beseda sa Starcem se nastavila i on je dopustio da blagodat, koja je živela u njemu, dejstvuje na takav način da omogući da njegovi mladi posetioci, videvši svojim očima i slušajući svojim ušima, postave čvrste temelje svojoj veri. Obrativši se dvojici dečaka, koji su bili braća po telu, Starac im je rekao:
„Iz kog maloazijskog mesta potiče vaš otac?“
Oni su mu zaprepašćeno odgovorili:
„Iz Nikomedije.“
Učenici su ustali i, uzevši blagoslov, otišli od Starca.
On ih je ispratio rečima:
„Sad kad smo se upoznali i postali prijatelji, morate paziti da ostanemo u ljubavi! Čuvajte se, jer ako doznam da se rđavo ponašate u školi, odavde ću vas gađati kamenjem!“
Učenici su pošli povratnim putem. Stazica je odjekivala od njihovog živog razgovora o tako mnogim i važnim duhovnim opitima, koje su za tako kratko vreme doživeli pored velikog Starca.
 
DUHOVNA PLEMENITOST JE SASVIM IŠČEZLA
„Mnogo žalim što većini naših mladih ljudi nedostaje duhovna plemenitost. Karakteristična crta duhovne plemenitosti je da sve čini isključivo i jedino zbog blagočešća, radi ljubavi Božije a ne radi egoizma, odnosno, imajući za cilj sopstvenu korist. Danas svako može da se uveri da čak i duhovni ljudi koriste svoje prijatelje isključivo i jedino zbog sopstvene koristi. Kad postoji samoljublje, onda nijedan napor ne donosi dobro. Time se sve kvari, kao što se pokvari i omlet kada u njega padne ptičja nečistota.“
 
HOĆE LI TI BITI DOVOLJNO?
Bio je 21. oktobar, dan pomena svetog Hristodula. U manastiru Kutlumuš, svoj imendan slavio je nastojatelj ove obitelji, a kako i ja nosim ime ovog svetitelja, praznovao sam i ja. Sva braća su se nalazila u gostinskoj sobi, gde smo se molili za igumana obitelji. Ja sam sa jednim bratom bio u kuhinji, gde smo pripremali posluženje.
U to vreme osećao sam veliki egoizam. Bio sam početnik u monaškom životu i imao sam pomisao da postanem bolji i bogatiji vrlinama nego moj starac. Ja, naravno, nisam razumevao svoje pomisli. Kako nikome o njima nisam govorio, niko nije ni mogao da mi pomogne. Međutim, o tim pomislima je bio „obavešten“ starac Pajsije, u kojem je uvek dejstvovala blagodat Svetoga Duha. On mi je na blag i dobar način omogućio da osetim svoj veliki pad.
Dakle, dok smo pripremali posluženje, sa puta se začuo neki šum: nekolicina braće je žurila da nas obavesti da dolazi starac Pajsije. Prekinuo sam s pripremom posluženja i izašao kroz kuhinjska vrata, koja su vodila neposredno na put. Kad je stigao Starac, poklonio sam se sa željom da mu celivam ruku. Tada je jedan od otaca, koji su išli za njim, rekao:
„Danas praznuje i otac Hristodul!“
Starac me upitao:
„I ti, dakle, danas praznuješ? Šta da ti poželim? Molim se da iguman obitelji postane kao prepodobni Hristodul na Patmosu, a da ti postaneš kao iguman!“
Nasmešio se i odmakao dva – tri koraka, a zatim se zaustavio. Ponovo se okrenuo prema meni i rekao:
„Zar ti to nije dovoljno?“
Nakon toga je otišao u gostinsku odaju.
Od tog trenutka ispoljio se moj egoizam! Počele su da me muče unutrašnje pomisli i bio sam uznemiren zbog toga što je Starac igumanu poželeo da bude kao prepodobni Hristodul, a meni samo (!) da budem kao iguman. Međutim, Starac mi je na prekrasan način omogućio da osetim da me muči egoizam a da ja toga nisam svestan. U izvesnom trenutku sam shvatio da je Starac i meni i igumanu poželeo jedno isto! Na taj način mi je svojim rasuđivanjem i ljubavlju omogućio da poznam svoj egoizam, da se smirujem i podvizavam srazmerno svojim snagama i da ga (egoizam) samim tim isteram.
 
MOLITVENI POKROV
U jednoj od grčkih oblasti živeo je neki preduzimač, koji je imao fabriku. On je bio Starčev poznanik. Bio je pobožan, milosrdan i dobar, zbog čega ga je Starac i voleo. Pridržavao se zakona i redovno plaćao sve poreze.
Jednom prilikom je poručio da mu dovezu materijal za proizvodnju. Stigao je kamion i istovario robu. Međutim, pobožnom preduzimaču su rekli da je ta roba ilegalno ušla u Grčku. Zbog toga mu nisu podneli cenovnik, računajući na veliku materijalnu korist. Preduzimač se našao u teškom položaju. Kako nije želeo da uvredi one koji su mu dovezli tovar, preuzeo je robu ali je pomislio da će dobit, koju ostvari na toj neoporezovanoj robi, dati kao milostinju. On je to uistinu i učinio.
Budući da je bio pobožan i milosrdan, Bog je, prema dejstvovanju Svog promisla, ustrojio da se on blagovremeno obavesti da je kompanija, koja ga je snabdela krijumčarenom robom, snabdevala robom i druga grčka preduzeća. Za njih je doznala i služba za progon krijumčara. Kad je pohapsila vođe krijumčara, ova služba je počela da istražuje i kome je bila prodata ova roba. Jedan od krijumčara je iscrpno ispričao kuda je i kod koga putovao. Tom prilikom je pomenuo i onog pobožnog preduzimača.
Zadržavši svedoka, služba za progon krijumčara je naredila da se sprovede nenajavljena kontrola svih preduzeća, koja su se snabdevala krijumčarenom robom.
Bilo je dvanaest časova noću, kad je zazvonio telefon dobrog preduzimača. Prema promislu Božijem, obavestili su ga o onom što se dogodilo i da će u zoru doći služba za progon krijumčara, koja će izvršiti pretres u njegovom preduzeću.
Nakon ovog telefonskog razgovora, preduzetnik je odmah krenuo. Zajedno sa svojim poznanicima, utovario je svu robu u jedan kamion koji je odvezao u tuđe skladište, kilometrima daleko od svog preduzeća.
Služba za progon krijumčara došla je rano ujutro u preduzeće i pretresla svaki njegov ugao. Kako ništa nisu našli, hteli su da vide preduzimača. On je, međutim, bio odsutan. Zatražili su od sekretara da se odmah po povratku javi u njihovu kancelariju.
Dobri preduzimač je odmah od nas zatražio da obavestimo starca Pajsija o svemu što se dogodilo. Zatražio je njegov savet o tome šta da učini i šta da kaže tamo gde su ga pozvali.
Otišli smo kod Starca i preneli mu sve što nam je rekao preduzimač. On je rekao da bi krijumčarenu robu odmah trebalo prebaciti iz skladišta u kojem se nalazila i skloniti je na neko udaljenije mesto, gde neće postojati opasnost da joj se uđe u trag. Starac je zatim dodao:
„Ja ću se pomoliti da se taj nesporazum dobro završi. Recite mu da pazi, kako ne bi i drugi put uzeo nezakonite stvari.“
Obavestili smo dobrog preduzimača o svemu što je rekao Starac. On je odlučio da doslovno izvrši sve, što mu je Starac savetovao. U vreme kad je sve bilo protiv njega i kad su postojale otežavajuće okolnosti, Starčevim molitvama desila su se dva čuda, tako da preduzimač nije pretrpeo nikakvu štetu. O jednom od tih čuda nećemo vam ništa reći, jer bi to kazivanje nekoga moglo da dovede u opasnost. Naime, to čudo se dogodilo pre svega nekoliko godina i pred ljudima koji su još uvek živi. Govorićemo vam samo o onom drugom.
Nakon što je služba za progon krijumčara prestala da sumnja u ovog preduzimača, bilo je neophodno da, sledeći Starčev savet, odbaci nezakoniti tovar. Postojao je još jedan problem: trebalo je proći kroz selo, ali kako je na kamionu bio znak njegovog preduzeća, postojala je opasnost da će ga zaustaviti po nalogu službe za progon krijumčara. Dobri preduzimač se uzdao u Starčeve molitve i verovao da će mu on pomagati i dalje, kao što ga je spasavao i do tog trenutka.
Jedne noći je krenuo sa saradnicima, prošao kroz selo i došao do skladišta. Tamo su čitave noći utovarivali robu, ali nisu uspeli da je utovare pre svitanja. Sada je problem bio mnogo veći. Kako da kroz selo provezu kamion natovaren krijumčarenom robom koji, pri tom, nosi znak njegovog preduzeća? Svi su se uzdali u Starčeve molitve, i odlučili su da krenu. Tada se dogodilo nešto sasvim neočekivano: iako je vreme bilo veoma lepo kad su dolazili u selo, odjednom se podigla strašna oluja. Počeo je da duva jak vetar, tako da je bilo nemoguće da se izađe na ulicu. Svi žitelji su se sakrili u svoje domove. Zahvaljujući toj oluji, koja se sasvim neočekivano razbesnela, kamion je nesmetano prošao kroz selo i niko ga nije primetio. Tako se dogodilo da se Starčevim molitvama dobri preduzetnik spasao od sigurne propasti. Od tog doba, nikada više nije zaboravio pokrov koji su mu satvorile Starčeve molitve, štiteći ga od velike nesreće.
 
PRE SVEGA – BOG
Postoji mnogo slučajeva da supružnici nisu imali decu, da je nauka „digla ruke“ od njih i da su se oni, duboko nesrećni, opominjali Starca. Ovde ćemo navesti jedan takav slučaj.
Gospođa K. je imala jedan problem: prošlo je već mnogo godina od njenog venčanja, a ona još nije imala dete. Kako su godine prolazile, taj problem je postajao sve veći. U njenom srcu počela su da se pojavljuju uznemirujuća i bolna pitanja: „Šta će reći ljudi? Koga ću ostaviti iza sebe? Možda bi trebalo da usvojimo neko dete?“ Supružnicima se od tih teških misli vrtelo u glavi. Niodakle nisu nazirali svetlost. Lekari i nauka su priznavali da im ne mogu pomoći. Odlučili su da se sretnu sa Starcem i da mu otkriju svoj bol.
Starac ju je utešio:
„Ne brini! Idi da se ispovediš (ona već godinama nije bila na ispovesti), pričesti se kad ti kaže duhovnik i Bog će ti podariti decu. Molite se vas dvoje, a i ja ću se pomoliti za vas!“
Dobri supružnici su učinili sve što im je Starac rekao. Saglasno Starčevom obećanju, Bog im je uskoro podario decu. Danas je to veoma dobra porodica, radosna i srećna. Starcu su zahvalni zbog dve stvari: kao prvo, zato što im je pomogao da kroz Sv. Tajne Crkve priđu Hristu, a kao drugo, što je sasvim prirodno, zato što su udostojeni da okuse Njegove izobilne darove.
Budući da smo mnogo godina proveli kod Starca, videli smo bezbroj sličnih slučajeva. Zapazili smo da je u svim situacijama postupao na isti način: trudio se da ljudi shvate da je prevashodno potrebno da se posredstvom Crkve i Sv. Tajni Ispovesti i Pričešća približe našem nebeskom Ocu. Tada će im On, čak i ako oni to ne traže, dati dar kakav žele.
Do odsustva darova, naglašavao je Starac, ne dolazi zbog toga što tako hoće Bog, nego zato što su se ljudi udaljili od izvora svojih darova, tj. od Boga, i što se svojom sopstvenom krivicom lišavaju dejstvovanja blagodati.
 
POSTAVLJANJE DIJAGNOZE PRE PRONALASKA OSOVINSKE TOMOGRAFIJE
Gospodina P. je već odavno mučio bol koji je osećao u telu. Lekari nisu mogli da postave tačnu dijagnozu. Mučile su ga razne misli. Kako nije mogao da nađe rešenje za svoj problem, odlučio je da ode na Svetu Goru i da Starcu otvori svoje srce. Kad je došao, izložio mu je svoj problem. Starac ga je pažljivo saslušao i rekao da njegov zdravstveni problem potiče od glave. Starac mu je objasnio da ne bi trebalo da brine jer će „posle mikrohirurškog zahvata, koji ćeš imati, sve poći na dobro“.
Gospodin P. se vratio kući. Međutim, kako lekari nisu mogli da postave dijagnozu bolesti, nisu pokazivali nikakvu inicijativu.
Nakon nekoliko godina, kad je pronađen osovinski tomograf i kad su ga dovezli u Grčku, gospodin P. je bio podvrgnut osovinskoj tomografiji. Tada su se i lekari i bolesnik zaprepastili, jer su se uverili da je Starac i bez osovinske tomografije postavio tačnu dijagnozu.
Uz pomoć blagodati Božije, Starčeva ljubav je mogla da otkrije i najdublje simptome i uzroke, da suštinski sadejstvuje u ustrojavanju svih duhovnih pitanja i ostalih problema, koji se tiču čoveka.

2 komentar(a)

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *