NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Žitija svetih » POUKE BOŽANSTVENE LJUBAVI

POUKE BOŽANSTVENE LJUBAVI

 
Starac PAJSIJE Svetogorac
POUKE BOŽANSTVENE LJUBAVI

 
Četvrta glava
BESEDA STARCA PAJSIJA S MONAHINJAMA
 
Ova beseda održana je u jednom od ženskih manastira na Atici. Umnožena je u hiljade kopija, a objavljena je i u Atonskom dnevniku.
Monahinja: Oče, kako da svom snagom zavolimo Boga?“
Starac: „Kad čovek sabere sebe i svoje zrenje, onda se njegov um neminovno usredsređuje na Boga. Vi, žene, lakše se možete prepustiti Bogu, jer za pomoćnika imate svoje srce. Muškarcima je teže, jer ih u tome ometa razum. U vreme stradanja Hristovih, Njegovi učenici su pobegli i sakrili se jer ih je rukovodio razum, dok su žene, koje je vuklo srce, pošle ka Golgoti i Grobu. Za vas, međutim, postoji druga opasnost, a to je da vas srce odvuče ka ispraznim stvarima. Vi svoje srce lako predajete niskim i ispraznim stvarima, tako da vam na kraju ništa ne ostane za Hrista. Ne zadovoljavate se neophodnom odećom, pokućstvom i stvarima nego težite da, zajedno sa neophodnim, steknete još i ono što je ukrašeno i otmeno. Vama se posebno dopada čaša ako je na njoj naslikan neki cvetić, i više volite vežene stolnjake nego proste stolove. Takvo je vaše srce, tako ga vi rasipate: ne trošite ga nepromišljeno! Kad je ukroćeno, srce juri i luduje u dobrom smislu te reči. Nikad ne zaboravljajte da je svet, odnosno ukras[1] – ispraznost, obmana i vlast đavola. Žene bivaju privučene ispraznošću i tako postaju sluškinje đavola.“
Monahinja: Zbog čega, starče, monahinje čak i zbog malog sagrešenja padaju u očajanje? Da li je to ispravno?“
Starac: „One očajavaju jer nepravilno izvršavaju duhovni podvig. Kao što i u svakodnevnom životu žene vole prefinjene poslove, tako i u duhovnom životu vole istančan trud i bave se sitnicama, prepuštajući đavolu prostor da izvrši napad. Ne posvećujte svoja srca ispraznosti nego Bogu. Ne zaplićite se u sitnice nego počnite od grubog, da ne biste očajavale. Ako se u potpunosti odseče grubo, lako će nestati i ono istančano. Ne obazirite se na prošli život ili na vaša detinja sagrešenja, jer su se otvorili novi putevi i knjige. Živite u atmosferi stalnog slavoslovlja i blagodarenja, jer je najveći greh neblagodarnost, a najveći grešnik nezahvalan čovek.“
Monahinja: Događa li se, starče, da se čovek godinama podvizava i da nikako ne napreduje!“
Starac: „Da, postoje ljudi koji se podvizavaju i ne primećuju da su uznapredovali. Onaj ko se trudi i ne vidi uspeh ili je gord ili je naklonjen gordosti. Bog ne dejstvuje tamo gde postoji nadmenost ili sklonost ka nadmenosti. Kad se neko usrdno trudi, on će možda uvideti kako je postao lošiji, ali oseća sigurnost i utehu. Tad sve ide dobro. Duhovni napredak postoji tamo gde čovek oseća da je sve veoma teško. To pokazuje da postoji mikroskop i za sitnice. Kad se neko usrdno podvizava, oseća sigurnost i nada se. Tad mu sve ide dobro i postoji duhovni napredak. Naprotiv, kad očajava, to znači da stvari idu loše, jer očajanje potiče od đavola. Neko može da izvrši mnoštvo podviga ali bez uspeha, jer nema smirenja. Drugi pak može da podnese manje napore a da postigne veći uspeh jer poseduje smirenje, koje dopunjuje sve nedostatke. Podvig zahteva brižljivost, plač, nadu, utehu, sigurnost i duhovni kiseonik. Sve ovo će nam osigurati bezbedan put. To neće učiniti nesreća i iznuđeno poslušanje, niti usiljena molitva. Neće ni suze ni mučenje koje je od đavola. Oplakivaću svoje grehe nadajući se u ljubav Božiju – tako može. Međutim, da ih oplakujem zato što tako hoće đavo? To neću dozvoliti! Veoma često se dešava da đavo baci čoveka u najdublje očajanje i da izađe kao pobednik. Neka se to ne dogodi. Živite prosto, kao deca u naručju svoga oca. Predavanje Bogu podrazumeva neprestanu molitvu koja donosi dobre plodove. Očajanje dolazi od đavola.“
Monahinja: Starče, da li je lako osetiti dubinu grehova?“
Starac: „Po Svojoj ljubavi, Bog ne dopušta da osećamo svoje grehove da se ne bismo mučili. Postoje brižljive i osetljive duše koje On namerno čini tvrdima da se ne bi slomile zbog svesti o grehovima. Isto se dešava i sa svešću o dobročinstvima Božijim. Ako bismo bili u stanju da ih shvatimo, istog časa bismo se rasplinuli. Ukoliko se čovek ukrepljuje u duhovnom životu, utoliko mu Bog dopušta da uvidi i jedno i drugo. „Budan“ znači „prosvetljen“. Đavo ne kreće na nesrećne, on kreće na budne, na one koji su uz Boga i mogu da tvore čudesa. On im oduzima poverenje u Boga i počinje da ih muči samouverenošću, rezonovanjem, sumnjama i osudama. Stoga bi bilo potrebno da razum „zamrznemo“ sve dotle dok nam ga Bog ne vrati osveštanog. Niko se nije sam izlečio i niko ne bi mogao da se spase bez poslušanja. Kad se jedan prost ali svet čovek našao u teškom položaju i želeo da pomogne ubogom bolesniku, pošao je na morsku obalu gde se nalazila Vaznesenjska crkva, ispružio ruke i rekao: ‘O, sveto Vaznesenje, daj mi ribu za bolesnika!’ Tada se – gle čuda! – u njegovim rukama obrela riba, a on je otišao i spremio je bolesniku, blagodareći Bogu i svetom Vaznesenju. Um (mozak) je dar i blagodat Božija, kao i telesna snaga. Zbog toga je potrebno da ih koristimo onako kako to hoće Bog – za spasenje i osvećenje. Monah se ukrepljuje pokajanjem i sav plamti od ljubavi Božije. Odvažnost je njegovo blago, a razgovori – beseda s Bogom. Kad razgovara s Bogom, duša se ne zamara. Molitva daje predah. Ko živi srcem odmara se, a ko živi umom – taj se zamara. To je đavolsko lukavstvo našeg doba. Đavo zna da će sledeće pokolenje – osakaćeno grehom, osećajući odvratnost prema savremenom načinu života i nemajući ideala – krenuti put monaštva, i zato on stremi da nas spreči u istinski duhovnom trudu i da nas baci u nesreće, kako duhovni kvasac ne bi provreo. Sledeće pokolenje će biti primorano da teži ka nebu. Ne zaboravite to.“
Monahinja: Starče, ja imam kameno srce, i ja ne ljubim Hrista.“
Starac: „Tako govori tvoja pomisao. Da li ti je to rekao starac ili starica? Ne. To govori tvoja pomisao. Ljubav postoji. Živite prosto i bez posebnog rasuđivanja, kao detence uz oca. Vera bez mnogo rasuđivanja stvara čuda. Um pravi prepreku blagodati Božijoj i čudu. Izvršite poslušanje bez logičkog rasuđivanja.“
Monahinja: Starče, koliko će molitvi pomoći čitanje nekog teksta?“
Starac: „Čitanje naslađuje um i zagreva srce. Ako nekoga unesrećimo, mi ražalošćujemo Hrista. Patnja drugog čoveka treba da postane i naša patnja. Molitva je radost i blagodarenje. Mi počinjemo od izučavanja svetootačkih dela jer se time duša zagreva i prenosi u duhovni svet. Cilj je da um nasladi srce i da molitva postane srdačna. Jedino se srdačna molitva može nazvati molitvom, jer ona obuhvata sastradanje i daje plodove. Srce se očišćuje uzdisajima i usrdnošću. Usmerićemo dušu na put suza.“
Monahinja: Starče, osećam duhovni bol i strepim da li je od đavola?“
Starac: „Koliko duhovnog bola pretrpimo, toliko će nam biti poslato božanstvene sladosti. Kad osećamo teskobu i očajanje, onda je to demonski napad. Zadržavanje disanja prilikom molitve u nekim slučajevima škodi organizmu i to treba da izbegavamo. Bog traži drugačiji trud a ne takav. Mi poimamo srce a ne telo, odnosno dejstva (energije) srca. Bog je spreman da nam pomogne kad Mu sve predamo. U početku se celokupan čovek predaje Bogu, a Bog ga zatim očišćuje i predaje ljudima. Kad čovek veruje da je gori od svih, tada jedno ‘Gospode, pomiluj’, koje on izgovara za čitav svet vredi mnogo više nego kad neko drugi hiljadu puta izgovori ‘Gospode, pomiluj’. Trebalo bi da nam molitva postane neophodna. Razgovarajte s Bogom, jer ništa nije slađe od toga. Dok duša ne dođe u duhovno stanje, korisno je moliti se za bližnje uopšte i za čitav svet, jer umesto da jednom imamo koristi, nas privlači svet. Molite se posebno za one kojima je to potrebno. Ja sam svoju molitvu razdelio na tri dela: jedan je za mene samog, drugi za žive, a treći za upokojene. Najbolji pomen za pokojnike je naše duhovno napredovanje. Mi ćemo, naravno, zapisivati njihova imena i radi pomena na proskomidiji. Trebalo bi da se monah s duševnim bolom moli da Bog pomiluje svet. Govoriću vam o jednom slučaju. Ponekad sam odlazio u jedno seoce da se pričestim. Sveštenik me obično pričešćivao u oltaru. Kad je došlo vreme za božanstveno pričešće, zamislio sam se i rekao: ‘Bože moj, udostoj sve ljude da odu u raj a mene, grešnika, postavi u neki ćošak, i to samo iz jednog prostog razloga: da se Ti ne bi žalostio gledajući me u adu!’ U tom trenutku sveštenik mi je zapovedničkim glasom rekao da izađem iz oltara i da se tamo pričestim. Tek što sam se pričestio, pomislio sam na molitvu koju sam satvorio. Sveštenik mi je zatim prišao, zamolio za oproštaj i rekao da se u to vreme osećao kao da mu je neko oduzeo razum. To se dogodilo zato što je Bog želeo da me iskuša. On je zbog mene u jednom trenutku svešteniku oduzeo razum. Isto se može dogoditi i s vašim životom. Vi se, na primer, za nešto molite, a Bog privremeno oduzima blagodat nastojateljki ili nekoj od sestara i ona grubo razgovara s vama i pričinjava neprijatnosti.“
Monahinja: Starče, ima li nade za isceljenje dugotrajne duševne bolesti?“
Starac: „Da. Za nedelju dana bićeš živa i zdrava kao dren ako budeš izvršavala poslušanje i bdela. Neka se tvoj um ne okreće ničemu što ga čini potištenim. Dok smo telesno obitavali u svetu, naš um je bio u manastiru. Sad se povremeno događa da je telo u manastiru, kao panj, a da um odlazi u svet. Nećemo osuđivati, jer možda druga sestra pravi metanije u keliji a mi grešimo. Opravdavajmo sestru čak i kad vidimo da neprestano pada. Gospod je rekao da bližnjem treba oprostiti ne sedam puta, nego sedamdeset puta sedam. Kad vidimo pregrešenja drugih i kad ih osuđujemo, to znači da su naše duševne pobude nečiste i da ljude posmatramo kao drveće. Seti se priče o slepom! Moramo da stupimo u radionicu pozitivnih misli. Ako radionica izrađuje metke i ti u model sipaš metal, onda će i meci biti metalni. Ako izrađuje čaše a ti sipaš zlato, dobićeš zlatne čaše. Ukoliko sipaš metal, čaše će biti metalne. Kakve pomisli ulijemo u um, takav ćemo um i dobiti. Sestra zbog nas biva izložena iskušenju. Kad se molimo da nam Bog podari ljubav, On može dopustiti da se neka sestra razboli i da nam na taj način da ljubav, onda kad bolesnici zatreba pomoć. Možda će ona od tebe zatražiti čaj ili nešto drugo, i Bog će tada videti našu ljubav i trpljenje. On će možda na neko vreme oduzeti blagodat i starešinama, i oni će nam se oštro obraćati. Tako će biti iskušavana naša vrlina i Bog će videti da li osuđujemo ili ne, jer od Njega tražimo neosuđivanje. Bog nam na taj način šalje vrline, a ne tako što će reći: koliko kilograma ljubavi želiš toliko i uzmi, i koliko smirenja želiš
– toliko i uzmi! Bog nam ne donosi vrline na poslužavniku. On nam samo daje povoljno vreme. Ako ga ne iskoristimo i ako osuđujemo bližnjeg, same sebe dvostruko osuđujemo: i zato što smo osudili i zato što se nismo pokajali.“
Monahinja: Starče, reci nam nešto uopšteno o molitvi i askezi (podvižništvu)“
Starac: „Molitva koja samu sebe pokreće donosi najveću sladost. Čovek tada zaboravlja i na hranu i na san. Samo se moli. Kao što dete koje smo doveli u poslastičarnicu proba slatkiše i ne misli ni na šta drugo. Međutim, dolazi starac i prekida čoveka da bi ispitao da li se smirio. Neka monahinja u jednom manastiru dostigla je tu meru. Danju je radila teške poslove a noću se molila. Kad ju je nastojateljka prekinula, ona je rekla: ‘Očigledno je da sam u nečemu sagrešila’ Počela je da se kaje, iako nikakvog greha nije bilo. Askeza (podvižništvo) mora biti umerena da ne bi naškodila našem zdravlju i sprečila nas da izvršavamo poslušanja. Krajnosti uništavaju telo i čine da čovek ne bude više sposoban čak ni za ono najnužnije. Starica bi trebalo da zna koliko približno poklona (metanija) načinite. Vrhunac posta je bdenje, budući da ono očišćuje um, da ga profinjuje i naslađuje srce. Naprotiv, san obremenjuje naš um. Poveravajte se Bogu i vašim starešinama. Kad vam se kaže da učinite ovo i ono, izvršite poslušanje i nećete se zamoriti. Toliko vremena ste odgajale veru u sebi i šta ste dobile? Samopouzdanje? To je najveća prepreka za božanstvenu blagodat. Nikada ne verujte sopstvenom razumu. Razmišljajte prosto a Bog će vam se približiti zbog tog vašeg smirenja, i zadobićete radost i Njegov mir. Duhovni napredak – to je ono što se od vas zahteva. Ne mogu nas spasti ni Antonije Veliki ni Varsanufije Veliki ukoliko ne budemo imali pravilno ustrojstvo. Bog će nam pomoći kad sve prepustimo Njegovoj volji. Onaj ko ima pozitivne pomisli ima i duhovno zdravlje. U vreme okupacije, mala deca, seoski siročići, s apetitom su grizli krajičak kukuruzne proje i svi su imali rumene obraze, dok su deca bogatih jela buter i marmeladu a ipak bila bleda i bolesna. Tako je i u duhovnom. Ako imamo proste i bezazlene pomisli, bez lukavstva, bićemo duševno zdravi. Istinsko pokajanje
– to je prirodno smirenje, dok nam veštačko smirenje nije potrebno. Kad se um naslađuje on tamo i obitava, i zbog toga mu stalno treba davati duhovno delanje.“
Monahinja: Starče, da li se naš angeo – čuvar udaljuje od nas kada grešimo?“
Starac: „Blagoslovena dušo, kad bi nas angeo tako lako napuštao, svet bi već odavno propao! On ne odlazi, ostaje, s tim što pati i praznih ruku izlazi pred Boga.“
Monahinja: Da li se u manastiru nalazi jedan angeo ili više njih?“
Starac: „A zašto u njemu ne bi bilo i zemaljskih angela? Postoje i lokalni angeli.“
Monahinja: Starče, postoje li danas svetitelji koji su videli Presvetu Bogorodicu?“
Starac: „Šta, zar je to teško?! Eto, time ćemo završiti. Neka vas čuva ljubav Božija!“
Monahinje: Amin! Amin! Amin!“
 


 
NAPOMENE:

  1. U pitanju je igra reči, jer imenica „kosmos“ u grčkom jeziku označava i svet i ukras, tako da starac Pajsije ovde kaže da je „svet (kosmos) odnosno ukras ispraznost…“, itd. (prim. prev.)

2 komentar(a)

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *