НАСЛОВНА » БИБЛИОТЕКА, Богослужбени » ТУМАЧЕЊЕ БОЖАНСТВЕНЕ ЛИТУРГИЈЕ

ТУМАЧЕЊЕ БОЖАНСТВЕНЕ ЛИТУРГИЈЕ

ТУМАЧЕЊЕ БОЖАНСТВЕНЕ ЛИТУРГИЈЕ

БОЖАНСТВЕНО ПРИЧЕШЋЕ

Са вером, страхом Божијим и љубављу

Да бисмо путиру Живота приступили својој души на корист и долично се причестили, неопходни су нам вера, страх Божији и љубав.
Вера је полазна основа живота у Христу. Кроз веру се у Христу рађамо и с вером бивствујемо и живимо у Христу. Због тога се „догодио читав домострој и снисхођење Сина Божијег, да би нас нашом вером у Њега и држањем Његових заповести учинио заједничарима Свога Божанства и Царства“ (Симеон Нови Богослов[1]).
Вера, „то је кад човек види као видљиво оно што је невидљиво“[2]. На божанственој Литургији верујући види невидљиво присутнога Христа. „Пред нама је само Тело Његово… Не само да Га се дотичемо, него и да Га до ситости и себе примамо. Приђимо, дакле, са вером, сви имамо неку болест. Јер ако су они, који су дотакли само руб Његове одеће, примили толику силу, колику ће тек силу примити они који Га целог имају у себи? Али приступити Христу са вером не значи само примити божанствено Причешће, него га се дотаћи чиста срца, као да прилазимо Самоме Христу“ (Свети Јован Златоуст[3]).

* * *

Из вере се рађа страх Божији, када је срце ослобођено житејских брига. Авва Исак пише да је „страх Божији почетак врлине. Назива се плодом вере и засејава се у срце онда, када се ум удаљи од расејаности световним старањима.“[4]
Постоје два вида страха Божијег: „Први се рађа у нашој души пред претњама мукама пакленим. Због тога се у нама редом развијају уздржање, уздање у Бога, бестрашће и љубав. Други страх је везан за љубав. Тај страх у души непрестано рађа благоверност, како душа не би ниподаштавала Бога због смелости коју ствара љубав“ (Свети Максим Исповедник[5]).
Када човек доспе до таквог душевног стања, не плаши се ничег другог, осим да не отпадне од љубави. Зато, пошто се причестимо Христом, Који је Љубав, иштемо од Њега: утврди све нас у страху твоме[6]. Иштемо страх који врлином прожима душу усавршеног: „Он поседује истинску љубав… и та љубав га води до савршеног страха. Јер такав човек страхује и твори вољу Божију, не више због могуће казне, нити због мука паклених, него… будући да је окусио сладост коју куша сваки онај који је са Богом, страхује да је не изгуби, страхује да би те сладости могао бити лишен. То је, дакле, савршени страх, то јест онај који таква љубав изазива и он уклања онај почетни, првобитни, страх. И зато каже: савршена љубав изгони страх напоље (1. Јн. 4,18)“ (Авва Доротеј[7]).

* * *

Када човек осети да му се срце преиспуњава таквом љубављу према Христу, осећа у себи неодољиву потребу да се причести и да се сједини с Љубављу. Тренутак када у себе прима Господа је тренутак сусрета божанске љубави која се приноси и човечије љубави која прилази да прими принос. Свето Тело Христово и пречасна Крв Његова јесу вечна љубав. Свети Игнатије Богоносац каже: „Хлеба Божијег хоћу… и за пиће хоћу Крв Његову, јер она је љубав непропадива.“[8] Христу „није било довољно што је постао човек, што је био ударан, одведен на заклање, него још самога Себе несмешано меша са нама. Храни нас сопственим Телом, не само по вери, него дословно.“[9] Христос „жуди да уђе у наше срце користећи се овом Тајном… О љубави истински богодолична и ненадмашива! Или, још боље, о, какви пламени језици љубави, до самог неба досежу!“ (Свети Никодим Светогорац[10]).
Свети Оци нас позивају да узвратимо на ову божанску љубав: „Сав се предај Богу кроз ову Тајну, узвраћајући љубав љубљеноме Исусу, Који је од превелике љубави одредио овакву Тајну, како би била посреди Бога Који љуби и тебе који си заволео овакво небеско сједињење љубави.“[11]
Показујемо своју љубав и благодарност према Доброчинитељу, а Он нас обасипа новим даровима. Окушавамо већ сада Царство небеско. „Заволимо Христа онако како доликује да Га волимо. Наша љубав према Њему је велика награда (коју нам дарива Бог). Она је царство и наслада. Она је уживање, слава и част. Она је светлост. Она је неизрециво блаженство, које ни реч не може да опише, а ни ум да појми“ (Свети Јован Златоуст[12]).
„Љубав Божија је рај… Када откријемо љубав, хранимо се хлебом небеским… Онај ко је пронашао љубав храни се Христом свакога дана и часа и од тога постаје бесмртан… Блажен је онај ко се храни Хлебом љубави, а то је Исус… Љубав је Царство које је Господ прикривено обећао апостолима, говорећи да ће јести у Царству Његову. На шта друго мисли када каже: ‘јешћете и пићете за мојом Трпезом у Царству моме’, ако не на љубав? Јер љубав може да нахрани човека уместо хране и пића. Љубав је вино које увесељава човеково срце. И блажен је онај који је пио од тога вина“ (Авва Исак Сиријски[13]).
Божанствена Литургија је Царство Божије. А храна на Царској Вечери је љубав. Са покајањем и страхом Божијим пловимо морем овога живота и стижемо до љубави. „Покајање је брод, страх је његов кормилар, а љубав је божанска лука. Страх нас, дакле, укрцава на брод покајања, превози нас преко нечистог мора живота и тако пристајемо у божанску луку, а то је љубав, до које покајањем доспевају сви уморни и претоварени. Када једном доспемо до љубави, доспели смо до Бога.“[14]


НАПОМЕНЕ:

  1. Сабране беседе, Бгд 2005, Етичка слова 3,15, стр. 319.
  2. Свети Јован Златоуст, Катихезе, 2, 9 SC 50,138.
  3. На Матеја 50, 2, PG 58, 507.
  4. Подвижничка слова, 1. слово, стр. 1.
  5. Поглавља о љубави, Прва стотина, 81, PG 90, 977D.
  6. Божанствена Литургија, молитва после причешћа.
  7. Поуке, 4, 1, PG 88,1657D-1660A.
  8. Римљанима, 7, PG 5, 693B.
  9. Исти светитељ, На Матеја, 82, 5, PG58, 743.
  10. Духовне вежбе, наведено место, 2. стр. 217.
  11. Исто, стр. 217-218.
  12. На посланицу Римљанима, 5, 7, PG 60,431.
  13. Подвижничка слова, 72. слово (263. страна у грчком издању.)
  14. Истo, стp. 283.

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *