НАСЛОВНА » БИБЛИОТЕКА, Богослужбени » ТУМАЧЕЊЕ БОЖАНСТВЕНЕ ЛИТУРГИЈЕ

ТУМАЧЕЊЕ БОЖАНСТВЕНЕ ЛИТУРГИЈЕ

ТУМАЧЕЊЕ БОЖАНСТВЕНЕ ЛИТУРГИЈЕ

ВХОД СА ЈЕВАНЂЕЉЕМ – МАЛИ ВХОД – И „ЧТЕНИЈА“

Гледамо и слушамо Христа

Ђакон свештенику: Благослови, владико, благовеститеља светог Апостола и Еванђелиста (име Еванђелиста чије се Еванђеље чита) и свештеник, осењујући га крсним знаком, говори: Бог, молитвама светога славнога Апостола и Еванђелиста (име) да теби, благовеститељу, да реч с великом силом[1] на испуњење Еванђеља љубљенога Сина Његова, Господа нашег Исуса Христа.
Ђакон: Амин. [само у грчком тексту: Амин, амин. Нека ми буде по речи твојој! (Лк. 1,38)]
За Малог входа литург је своје лице покрио светим Јеванђељем, како би се вернима открило лице Христово. Сада, читајући Јеванђеље, позајмљује своја уста Речи [Логосу] Божијој како би верни чули Његов глас. У личности литурга видимо Христа, а из његових уста Га слушамо.
Будући да „Јеванђеље представља [иконизује] долазак Сина Божијег“ (Свети Герман[2]), благодарећи читању одређене перикопе [зачала] из Јеванђеља, видимо и слушамо Христа који нас позива да се покајемо како бисмо ушли у Царство Његово. Гледамо Га и слушамо духовним чулима. Отворене су нам очи вере и зато Га видимо јасније него они који су Га, немајући вере, видели док је био у телу. Јер „очи вере виде оно што се не види“ (свети Јован Златоуст[3]).
Свети Златоуст, који је – као и сви духоносни Оци – видео оно што се не види и чуо оно што је неизрециво, уверава нас да су чула вере једина истинска чула. Дајући тумачење Христових речи Благо вашим очима што виде и ушима вашим што чују (Мт. 13,16), пише: „Христос не назива блаженим спољашњи (тј. телесни) вид, јер он сам по себи не види чуда, него унутрашњи. Јудејци су видели једног слепог (исцељеног) и говорили: ‘Да ли је ово онај… или није онај.'[4] Чујеш ли како сумњају?… А ми, иако нисмо били присутни, не говоримо ‘To је онај… то није онај’, него То је тај’. Схваташ ли да није битно да ли си био присутан, или ниси, када имаш очи вере, а да ти, с друге стране, ништа не користи ако си присутан, уколико немаш очи вере? Јер шта су Јудејци имали од тога што су видели Христа? Ништа. Ми, дакле, видимо јасније него они.“[5]
Када је поучавао, Господ је говорио у причама [параболама], као да је тиме хтео да каже: „Иако гледају моја чуда, не желе да их виде и иако слушају моје поуке, не желе да их чују.“[6] Верујући виде и чују Христа и иду за Њим, јер познају Његов глас[7], упркос томе што су протекли толики векови од Његовог доласка у телу. Чулима вере верни доживљавају тајну новога века: Ако и познасмо Христа по телу, но сада гa више не познајемо. Стога, ако је ко у Христу, нова је твар; старо прође, гле, све ново постаде (2.Кор. 5,16-17).


НАПОМЕНЕ:

  1. Види Пс. 67,12. Тражећи свештеников благослов, ђакон самога себе назива благовеститељем, јер он треба народу да чита, то јест произноси Јеванђеље, онако како су га написала сва четворица Јеванђелиста.
  2. Созерцање, стp. 412D.
  3. Омилија на Последње дане 2, PG 56, 272.
  4. Види: Jн. 9, 89.
  5. Исто. PG 56, 273
  6. Упор. Mт. 13,13
  7. Упор. Jн. 10, 4.

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *