ТУМАЧЕЊЕ БОЖАНСТВЕНЕ ЛИТУРГИЈЕ

ТУМАЧЕЊЕ БОЖАНСТВЕНЕ ЛИТУРГИЈЕ

ЈЕКТЕНИЈА ЗА ПРЕДЛОЖЕНЕ ЧАСНЕ ДАРОВЕ И СИМВОЛ ВЕРЕ

Двери, двери!

… И онда произноси:
Двери, двери, са мудрошћу (пре мудрошћу) пазимо!
Народ: Исповедање вере.
А свештеник, подигавши воздух над светим Даровима, лелуја њиме и говори и он као и народ:
Верујем у једнога Бога оца, Сведржитеља, Творца неба и земље и свега видљивог и невидљивог.
И у једног Господа Исуса Христа, Сина Божијег, Јединородног, од Оца рођеног пре свих векова; Светлост од Светлости, Бога истинитог од Богa истинитог; рођеног, не створеног, једносуштног Оцу, кроз Koгa je свe постало;
Који је ради нас људи и ради нашег спасења сишао с небеса, и oвaплотио се од Духа Светога и Марије Дјеве, и постао човек;
И Koju је распет за нас у време Понтија Пилата, и страдао и био погребен;
И Који је васкрсао у трећи дан, по Писму;
И Који се вазнео на небеса и седи са десне стране Оца;
И Који ће опет доћи са славом, да суди живима и мртвима, Његовом царству неће бити краја.
И Духа Светога, Господа Животворног, Који од Оца исходи, Који се са Оцем и Сином заједно поштује и заједно слави, Који је говорио кроз пророке.
У Једну, Свету, Саборну и Апостолску Цркву.
Исповедам једно крштење за опроштење грехова.
Чекам васкрсење мртвих.
И живот будућег века. Амин!

Након отпуста оглашених, затварале су се двери храма. Ђакони и ипођакони су стајали код двери, како у храм, за време светог Узношења не би нико од верних изашао, као и да нико од неверника и јеретика не би ушао у храм. У Апостолским Установама пише: “Нека се чувају двери храма, да не би унутра ушао неко безверан или недостојан. И ако дође неки брат или сестра из друге парохије, носећи неку хитну поруку, ђакон нека их испита… да нису можда оскврнути неком јереси.”[1]
Као што храм има двери, које треба да чувамо, како унутра не би ушао неко недостојан, тако и човек, чија душа је храм Божији, као двери има чула, која треба чувати у том свештеном часу, како у њега не би ушао грех. Могуће је, наиме, да тада сагрешимо на више начина: видом, слухом, чулом мириса, чулом додира, чулом укуса, језиком и помишљу. И тада се обистињују пророкове речи: Јер се попе смрт на прозоре (Јер. 9,21). Стога, када ђакон возглашава: двери, двери, са мудрошћу пазимо, то значи: Када стојимо на светој Литургији треба себе да очувамо чистима од сваког блудног погледа, од осуђивања браће, ружења и испразног разговора, неумесног смеха и сваке лажи… Само тада заиста стојимо смерно и са страхом Божијим на светој Литургији.
Затварање двери храма указује и на затварање чула и удаљавање ума од земаљских помисли. Тако ослобођен слика и представа испразног света, човек доспева до созерцања божанствености. Реч [Логос] води душу “до умних откривења” (Преподобни Максим Исповедник[2]).


НАПОМЕНЕ:

  1. Апостолске установе 2,578, PG 1,737В-740А. Према Апостолским установама, на Литургији одмах након целива љубави ђакон каже: Да не буде никога од оглашених,никога од слушалаца, никога од безверних, никога од иноверних. (8,12, PG 1, 1092А)Током времена од ове заповести остао је ђаконов возглас: Двери, двери,… Према томе, овај возглас је имао и треба да има практични циљ.
  2. Мистагогија 13, PG 91, 629B.

Comments are closed.