ТУМАЧЕЊЕ БОЖАНСТВЕНЕ ЛИТУРГИЈЕ
ВХОД СА ЈЕВАНЂЕЉЕМ – МАЛИ ВХОД – И „ЧТЕНИЈА“
Приступимо Женику носећи светиљке
Затражили смо од Христа да нас просветли светлошћу богопознања, јер Он је озарење нашим душама и телима. Христову светлост символише светлост светиљки, свећа и кандила које палимо на божанственој Литургији и осталим службама.
Светиљке у току богослужења – а нарочито светлост од чистог маслиновог уља – било је за Мојсија закон Божији: Заповеди синовима Израиљевим нека ти донесу уња маслинова чиста, цеђена, за видело, да жишци горе вазда пред завесом сведочанства у шатору… да гope од вечера до јутра пред Господом вазда законом вечним од колена до колена (3.Moj. 24,23).
Употреба светиљки на божанственој Литургији потиче још од апостолских времена. У Делима Апостолским пише да су многе светиљке гореле на месту сабрања када је апостол Павле у Троади служио божанствену Евхаристију.[1] Преподобни Никодим Светогорац објашњава зашто осветљавамо храм: „Прво, у славу Бога, истинске светлости која просветљава сваког човека. Друго, како би се развејала ноћна тама и како бисмо имали утеху… Треће, као знак радости и весеља… Четврто у част мученика и светитеља… Пето, као подсећање на светлост наших добрих дела… И шесто, на отпуштење наших грехова“[2]
Преподобни Симеон Нови Богослов о томе пише овако: „Наиме светиљке сликовито означавају [иконизују] умну светлост. Јер као што се храм, тај дивни дом, обасјава многим светиљкама, тако и дом твоје душе, часнији од тога храма, ваља умно осветљавати и обасјавати, у теби су дужне да божанским огњем горе и сијају све духовне врлине… А на световидне помисли указује мноштво светиљки, упаљених видљивим огњем, да попут њих сија и свака помисао и да не преостану мрачне помисли у дому твоје душе, него да све заједно увек горе, упаљене огњем Духа.“[3]
На евхаристијско сабрање Господ долази као Женик усред ноћи овога живота[4]. Он сам нам је дао заповест да га ишчекујемо са запаљеним светиљкама своје душе: Нека буду и [ваше] светиљке запаљене[5]. И Црква нас подстиче да кренемо у сусрет Женику као бакљоноше, како бисмо празновали – заједно са анђелским редовима – евхаристијско Васкрсење.[6]
НАПОМЕНЕ:
- Види: Дап. 20,7-8.
- Годишњи круг празника (Εορτοβρομιον), О Пасхалном канону (5. песма), стр. 433,белешка.
- Преподобни Симеон Нови Богослов, Сабране беседе, Бгд 2005, Етичка слова 14, 5, стp. 438.
- Владика Артемије, Страсна седмица, Јутрење на Велики Понедељак, Аполитикион.
- Види: Лк. 12, 35.
- Упор. Јутрење на Васкрс.