ТУМАЧЕЊЕ БОЖАНСТВЕНЕ ЛИТУРГИЈЕ

ТУМАЧЕЊЕ БОЖАНСТВЕНЕ ЛИТУРГИЈЕ

ВХОД СА ЈЕВАНЂЕЉЕМ – МАЛИ ВХОД – И „ЧТЕНИЈА“

Приступимо Женику носећи светиљке

Затражили смо од Христа да нас просветли светлошћу богопознања, јер Он је озарење нашим душама и телима. Христову светлост символише светлост светиљки, свећа и кандила које палимо на божанственој Литургији и осталим службама.
Светиљке у току богослужења – а нарочито светлост од чистог маслиновог уља – било је за Мојсија закон Божији: Заповеди синовима Израиљевим нека ти донесу уња маслинова чиста, цеђена, за видело, да жишци горе вазда пред завесом сведочанства у шатору… да гope од вечера до јутра пред Господом вазда законом вечним од колена до колена (3.Moj. 24,23).
Употреба светиљки на божанственој Литургији потиче још од апостолских времена. У Делима Апостолским пише да су многе светиљке гореле на месту сабрања када је апостол Павле у Троади служио божанствену Евхаристију.[1] Преподобни Никодим Светогорац објашњава зашто осветљавамо храм: „Прво, у славу Бога, истинске светлости која просветљава сваког човека. Друго, како би се развејала ноћна тама и како бисмо имали утеху… Треће, као знак радости и весеља… Четврто у част мученика и светитеља… Пето, као подсећање на светлост наших добрих дела… И шесто, на отпуштење наших грехова“[2]
Преподобни Симеон Нови Богослов о томе пише овако: „Наиме светиљке сликовито означавају [иконизују] умну светлост. Јер као што се храм, тај дивни дом, обасјава многим светиљкама, тако и дом твоје душе, часнији од тога храма, ваља умно осветљавати и обасјавати, у теби су дужне да божанским огњем горе и сијају све духовне врлине… А на световидне помисли указује мноштво светиљки, упаљених видљивим огњем, да попут њих сија и свака помисао и да не преостану мрачне помисли у дому твоје душе, него да све заједно увек горе, упаљене огњем Духа.“[3]
На евхаристијско сабрање Господ долази као Женик усред ноћи овога живота[4]. Он сам нам је дао заповест да га ишчекујемо са запаљеним светиљкама своје душе: Нека буду и [ваше] светиљке запаљене[5]. И Црква нас подстиче да кренемо у сусрет Женику као бакљоноше, како бисмо празновали – заједно са анђелским редовима – евхаристијско Васкрсење.[6]

НАПОМЕНЕ:

1. Види: Дап. 20,7-8.
2. Годишњи круг празника (Εορτοβρομιον), О Пасхалном канону (5. песма), стр. 433,белешка.
3. Преподобни Симеон Нови Богослов, Сабране беседе, Бгд 2005, Етичка слова 14, 5, стp. 438.
4. Владика Артемије, Страсна седмица, Јутрење на Велики Понедељак, Аполитикион.
5. Види: Лк. 12, 35.
6. Упор. Јутрење на Васкрс.