НАСЛОВНА » БИБЛИОТЕКА, Богослужбени » ТУМАЧЕЊЕ БОЖАНСТВЕНЕ ЛИТУРГИЈЕ

ТУМАЧЕЊЕ БОЖАНСТВЕНЕ ЛИТУРГИЈЕ

ТУМАЧЕЊЕ БОЖАНСТВЕНЕ ЛИТУРГИЈЕ

СВЕТО УЗНОШЕЊЕ (АНАФОРА) – КАНОН ЕВХАРИСТИЈЕ

Твоје од твојих Теби приносећи

Човек је примио свет из руку Божијих као дар преиспуњен божанским благословима. Стога он хоће да искаже своју благодарност и немајући шта да Му принесе за узврат, узвраћа Му тим истим даром. Тако свет, као средство које је пренело љубав Божију човеку, враћајући се сада Богу, постаје средство помоћу кога се преноси човеково благодарење [Евхаристија] Богу.
Богу приносимо дар који нам је подарио, стављајући на њега печат своје благодарности. Орање земље, сетва, жетва, орошавање даждом, муљање грожђа… све то представља човеков печат на Божијем свету. Пшенични хлеб, чиста вода, свеже уље, то је свет који се враћа Богу са товаром човековог напорног труда, несрећа, радости и нада.
Међутим, тај Божији дар није ни једини ни највећи Његов благослов. Јер ако је својим првобитним стварањем Бог открио човеку Своју љубав, дајући му свет на дар, у новој творевини открио је човеку Своју љубав приносећи му на Дар самога Себе! Зато и сада приликом новог жртвоприношења, Богу узносимо исти тај Христов Принос.
Човек у коме се разгорела љубав према Богу, своју љубав исказује приносећи твар као евхаристијски дар Творцу. И држећи Дарове у рукама узноси се ка висинама Божијим заједно са светим Приносом. „Истински се узноси… и чује неизрециве речи и види непојмљива виђења. Сав се испуњава удивљењем… и песмама се придружује неуморбим славословитељима (Анђелима), поставши тако заиста и сам анђео Божији на земљи. Те тако уза се Богу узводи васцелу твар“ (Свети Григорије Палама[1]).
Кроз човека и заједно са човеком творевина доспева до наднебесног Жртвеника. Прима и она освештање благодати Утешитељеве и постаје место сусрета тварног и Нествореног, постаје Евхаристија. Човек постаје причасник „благодарствене хране“[2] – Христа – и постаје христолик.

* * *

Толико је велика љубав Божија према човеку, да прима од нас дарове које нам је Сам подарио, као да су наши: Јер Бог „прима оно што је Његово, као да је наше, када Му ми приносимо“.[3] И ми исповедамо да Му неизрециво много дугујемо.
Твоје од твојих Теби приносећи… Теби благодаримо. „Приносимо Ти онај исти принос који је и Јединородни Твој Син принео Теби, Богу и Оцу; и приносећи га, благодаримо јер је и Он, приносећи Ти Дарове, благодарио. Због тога ми овоме приносу Дарова не прилажемо ништа своје; јер ни сами Дарови нису наше дело, него Твоје; јер Ти си Саздатељ свега. Нити овај начин служења представља наш изум… Због тога, све ово што приносимо, потиче од онога што си нам Ти дао; све је ово Твоје због свега и за све“ (Свети Никола Кавасила[4]).
Приносећи Господу оно што је Његово, благодаримо Му због свега и за све. Благодаримо Му на сваком месту, и у свако време, за свако Његово доброчинство. Благодаримо Му захваљујући свагда за све Богу и Оцу у име Господа нашега Исуса Христа (Еф. 5,20).


НАПОМЕНЕ:

  1. Писмо монахињи Ксенији, Ф 4,111.
  2. Свети Јустин, 1. Апологија, 66, PG 6, 427С.
  3. Свети Максим Исповедник, Одговори Таласију 51, PG 90,481D.
  4. Тумачење свете Литургије, Педесета беседа, Беседа Нови Сад 2002, стр. 183. (PG 150,481D-484A)

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *