НАСЛОВНА » БИБЛИОТЕКА, Богослужбени » ТУМАЧЕЊЕ БОЖАНСТВЕНЕ ЛИТУРГИЈЕ

ТУМАЧЕЊЕ БОЖАНСТВЕНЕ ЛИТУРГИЈЕ

ТУМАЧЕЊЕ БОЖАНСТВЕНЕ ЛИТУРГИЈЕ

ВХОД СА ЈЕВАНЂЕЉЕМ – МАЛИ ВХОД – И „ЧТЕНИЈА“

Навештавање Христовог доласка

[Служебник: По завршетку Трисвете песме, ђакон, дошавши пред свете Двери говори: Пазимо!
Свештеник: Мир свима.
Чтец: И духу твоме.
Ђакон: Премудрост!]
Чтец: Прокимен псалм Давидов… И чтец најављује стих Прокимена.
Ђакон: Премудрост!
Чтец говори наслов Апостола
Ђакон: Пазимо!
Чтец чита перикопу [зачало] апостолског чтенија, а ђакон кади свети Олтар, иконе и народ.
Кад се заврши Апостол, свештеник говори: Мир ти.
[Служебник: Чтец: И духу твоме.
Ђакон: Премудрост!
Чтец: Алилуја]
И пева се Алилуја са стиховима.

Пре читања апостолске перикопе [зачала], чтец најављује Прокимен, јер нас он [тј. Прокимен] уводи у тајну Речи [Логоса][1].
Прокимен символизује „откривање божанских тајни од стране пророка, као и навештавање доласка Цара Христа“ (Свети Герман[2]) Као Прокимен користе се стихови Псалама, јер они превасходно казују чудесност божанске Икономије.
У стара времена као Прокимен читао се целокупан Псалм, а појали су га верни подељени у два хора. Красота песама Прокимена, као и свих химни открива „сладост божанских добара. То је она сладост која покреће душе на савршену и блажену богожудњу“ (Свети Максим Исповедник[3]). Душе ободрене божанском сладошћу, „заборављају напоре које су поднеле зарад врлине и тако укрепљене и препорођене, великом ревношћу хрле кастицању божанских непропадивих добара која још нису стекле.“[4]
Псалмопојање очишћује срце и просветљује ум како би примио поруку спасења. Свештеном садржином „химне доводе у склад наша душевна настројења са оним што ће се ускоро потом чинодејствовати, те нас складним милозвучјем божанских мелодија уче једнодушју према свему божанском, према самим себи и према другима… А онда се, све оно што се у свештеним Псалмима говори у назнакама и прикривено, у чтенијима од светих Апостола састављеним, излаже са више изображења и много јасније“ (Свети Дионисије Ареопагит[5]).
Стихови Прокимена нас поетском горљивошћу и топлим речима припремају за слушање Речи Божије. А реч Новога Завета осветљава пророчку реч Старога Завета.

И видесмо славу Његову (Јн. l, 14)

Целокупан први део божанствене Литургије своди се на реч јеванђелисте Јована: И Логoc постаде тело u настани се међу нама, и видесмо славу његову, славу као Јединороднога од Оца, пун благодати и истине (Јн. 1,14).
Свештена чтенија навештавају „јављање Господа, онако како се оно постепено збивало после Његовог доласка. Јер најпре се (у Малом Входу), Јеванђеље показује затворено, изображавајући појаву Господа (на реци Јордану), кад је Отац показао Њега Који је ћутао… Ово читање сада представља Његово потпуније јављање, када је свима јавно говорио и кад је открио Себе; и то не само из онога што је Он Сам говорио, већ и из онога што је апостоле учио да говоре, шаљући их изгубљеним овцама дома Израиљева! (Мт. 10,6). Због тога се читају и апостолске посланице а чита се и само Јеванђеље“ (Свети Никола Кавасила[6])
Благодарећи читању доживљавамо тајну ваплоћења Логоса. А светим Узношењем се чинодејствује приношење и заједница са Логосом. Свештена Чтења су реч Божија, дакле, богословље [теологија]. Свето Узношење је дело љубави Божије, дакле богоделање [теургија]. А „теургија [богоделање] је возглављење теологије [богословља]“ (Свети Дионисије Ареопагит[7]). Кроз божанску реч и божанско дело, током целокупне божанствене Литургије слушамо, гледамо и општимо са Христом.

Хвалите Бога (Пс. 150, 1)

Радост верника због појаве Логоса Божијег кроз јеванђелска чтења, исказује се химном Алилуја, што значи: Хвалите Бога (Пс. 150, l). Сама та реч и њена мелодија указују на то да је реч о узвику славословља и радости. То је радосни поздрав Господу Који долази на сабрање своје деце.
Истинску радост у свет донео је Христос. „Не би било радости за човека да Господ није дошао, јер само нам је Христос донео радост, а сваки који се радовао пре но што је Он дошао на земљу, радовао се због Његових тајни у које је био посвећен, као што Христос вели: Авраам, отац ваш, био је рад да види дан мој: и виде и обрадова се (Јн. 8,56)“ (Свети Никола Кавасила[8]). Христос је радост која се у нашој души рађа на литургијским сабрањима.[9]
Пред светим Жртвеником верни доживљавају Христов долазак и радују се исто онако као и анђелски редови. Јер они се, „будући да непрестано служе око царског Престола Божијег, непрестано радују, налазе се у вечном весељу, непрестаној радости. Радују се, поигравају и славослове без престанка. Јер стајати пред оном божанском славом и бити обасјан оном блиставом светлошћу која зари и блиста, за њих је радост, весеље и слава“ (Свети Јован Златоуст[10]).
Као што се свети анђели радују, тако се радујемо и ми доласку Христа, Који је радост свих[11], и неусиљено од срца појемо Алилуја, алилуја, алилуја[12].


НАПОМЕНЕ:

  1. Прокименом (προκειμενον) назива се стих који по поретку претходи чтењу (προκειιται: налази се пред). „Прокимени претходе пророчким и апостолским стиховима из Светог Писма, као и Јеванђељу. То су по правилу стихови из Псалама, који су по смислу блиски чтењима“ (Св. Марко Ефески, Тумачење црквених служби, PG 160, 1189D.)
  2. Созерцање, стр. 412А
  3. Мистагогија 11, PG 91, 689C.
  4. Исто, 24, PG 91, 708AB
  5. О црквеној jepapxuju, 3, 3, 5, PG 3, 432AB.
  6. Тумачење свете Литургије Двадесет трећа беседа, Беседа Нови Сад 2002, стр. 94. (22,PG150,416CD).
  7. Цитирано дело PG 3, 432B.
  8. Тумачење свете Литургије Двадесета беседа, Беседа, Нови Сад 2002, стр. 85. (19, PG150,409D).
  9. Упор. Василије Велики, Посланица 243, 2, PG 32, 905В.
  10. Омилија на Иcaujy 1, 2, PG 56,100.
  11. Јутрење на Лазареву суботу, Кондак.
  12. Ово троструко Алилуја назива се Алилујарион [или Алилујар] и обично се поје као припев после стихова из псалама. Некада се Алилујарион састојао од целог псалма који се појао уз припев после свакога стиха (као што се сада, нпр., поје 135. псалм: Исповедајте Господа). Данас за време појања Алилујара ђакон кади. Тамјан се приноси „зарад благодати коју је Свети Дух преко Јеванђеља подарио целокупној васељени“ (Св.Симеон Солунски, О храму Божијем и Божанственој Литургији 68, PG 155, 724С).

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *