ТУМАЧЕЊЕ БОЖАНСТВЕНЕ ЛИТУРГИЈЕ

ТУМАЧЕЊЕ БОЖАНСТВЕНЕ ЛИТУРГИЈЕ

ОТПУСТ

У миру изиђимо

Свештеник: У миру изиђимо.[1]
Народ: У име Господње.
Ђакон: Господу се помолимо.
Народ: Господе, помилуј.
Свештеник излази, стаје иза амвона и говори гласно заамвону молитву:
Господе, Ти благосиљаш оне који Тебе благосиљају, и освећујеш оне који се у Тебе уздају, спаси народ твој и благослови наслеђе твоје, чувај пуноћу Цркве твоје, освети оне који љубе красоту дома твога; Ти их прослави божанском силом твојом, и не остави нас који се у Тебе надамо; даруј мир свету твоме, Црквама твојим, ceeштеницима и свему народу твоме. Јер сваки добри дар, и сваки савршени поклон одозго је, силази од Тебе, Оца Светлости (Јк. 1,17), u Теби славу и благодарење и поклоњење узносимо, Оцу и Сину и Cвeтоме Духу, caда и увек и у векове векова.
Народ: Амин.

Божанствена Литургија је путовање до сусрета и сједињења човека са Богом. Тај циљ се већ остварио. Доспели смо до краја тога путовања. Видели смо Светлост истинску. Видели смо преображење Господње на литургијској гори Таворској. Причестили смо се Његовим светим Телом и Његовом пречистом Крвљу. И док се једва усуђујемо да прошапућемо преузвишеном Посетиоцу, Господе, добро нам је овде бити (Мт. 17,4), Мајка Црква нас подсећа да крај литургијског путовања треба да буде полазна тачка нашег духовног путовања: У миру изиђимо. Треба да сиђемо са горе Преображења, како бисмо се вратили у свет и ходили путем сведочења сопственим животом. То путовање је сведочење вернога о Путу и Животу – то јест Христу – који борави у теби.
Током божанствене Литургије примили смо Христа у себе. Сада смо позвани да Га пренесемо у свет, да сведочимо Христов живот. „Треба да одемо са свештеног сабрања… као да смо сишли са самих небеса“[2] тако да када нас виде рођаци, пријатељи, или непријатељи, сви одмах схвате какав смо дар примили у цркви.
Након божанственог Причешћа излазимо у свет као христоносни, духоносни. Потом се боримо да Светлост сачувамо недреманом и дарове које смо примили неоскврнутим. Јер тада је и само наше присуство довољно да се благодат коју смо примили пренесе у душе наше браће која нису била на сабрању. Јер христоносни верник је земља која сама од себе донесе (Мк. 4,28) плод.
Божанствена Литургија је почела у миру. И током њеног трајања много пута нам је од Бога подарен мир. Сада, када нас литург „отпушта са сабрања, поново нам говори идите с миром (Дап. 16,36). И уопште, не можемо ништа да кажемо, или да учинимо без мира.“[3]
Мир и љубав су корен, а уједно и плод, наше молитве на божанственој Литургији: „Мир и љубав, не само да чине нашу молитву благоугодном, него се рађају и изливају из исте молитве, те, као божанске зраке – близнакиње, упоредо расту и усавршавају се.“[4] И ми верни смо позвани да сада свету приносимо љубав и мир као плод литургијског сабрања.


НАПОМЕНЕ:

  1. У првим вековима божанствена Литургија се завршавала овим возгласом. Тиме је био означен крај евхаристијског сабрања и отпуст верних. Молитва коју потом изговара свештеник додата је касније и зове се заамвона молитва, јер се у почетку изговарала у средини храма, иза амвона. На Светој Гори свештеник почиње молитву у светом Олтару и док говори реченицу и благослови наслеђе твоје, излази, благосиља народ и продужује молитву пред Христовом иконом.
  2. Свештени Златоуст, На речи „Ако је гладан непријатељ твој“ 4, PG 51,179.
  3. Свештени Златоуст, Против Јудејаца 3, 6, PG 48, 870. Реченица идите с миром данас је замењена реченицом у миру изиђимо.
  4. Калист и Игнатије Ксантопули, О онима који су понели живот у безмолвију 8, Ф 4,202.

Коментарисање није више омогућено.