ТУМАЧЕЊЕ БОЖАНСТВЕНЕ ЛИТУРГИЈЕ
ПОМИЊАЊЕ ИЗ ДИПТИХА И ПРОЗБЕНА ЈЕКТЕНИЈА
Помињање Светих
Свештеник даје кадионицу ђакону, који, кадећи унаоколо свети Престо, помиње преминуле из диптиха и друге упокојене које хоће.
Свештеник се тихо моли:
За светога Јована, Пророка, Претечу и Крститеља, за свете славне и свехвалне Апостоле, за светог (име) чији спомен славимо, и за све твоје Свете, чијим молитвама посети нас Боже. И помени све преминуле у нади на васкрсење у живот вечни (овде поименце помиње преминуле које хоће), и упокој их, Боже наш, где сија светлост Лица твога. Још Ти се молимо, помени, Господе, све епископство православних, који правилно управљају речју Истине твоје, све презвитерство, у Христу ђаконство, и сав свештенички ред. Још Ти приносимо ову словесну службу за васељену, за свету, саборну и апостолску Цркву, за оне који живе у невиности и часним животом, за благоверни и христољубиви народ наш, да тих и миран живот проживимо у свакој побожности и чистоти (1.Тим. 2,2).
Свештеник гласно: Најпре помени, Господе, најсветијега патријарха (или високопреосвештеног митрополита или преосвештеног епископа) нашега (име), и даруј гa светим твојим црквама у миру, читава, часна, здрава, дуговечна и да правилно управља речју Истине твоје (2.Tим. 2,15).
Божанствена Литургија је спомен Христовог живота. Управо из тог разлога је уједно и спомен живота оних у којима је живео Христос, христоносних Светих.
У годишњем кругу богослужења, сваки дан је посвећен спомену Светих који су се тога дана упокојили у Христу. То је онај дан када су Свети доспели до краја свога пута, до врхунца својих подвига, до савршенства у Светоме Духу. „Мучеништво називамо савршенством, не због тога што је мученик доспео до свршетка живота (тј. савршио је живот) као и остали људи, него зато што је извршио савршено дело љубави“ према Христу[1].
Наша света Црква, као добра и брижна Мати, показује својој деци божанствену богочежњу која је пламтела у срцима Светих и стога постигли и оно што је недостижно. На Трпезу Живота, на којој смо сви ми званице, Светитељи полажу свој свети живот и своје часне мошти, зарад нашег духовног весеља. На јутрењу, које претходи божанственој Литургији, слушамо о њиховим чудесним подвижничким борбама. „Светитељи су се од умора исцрпли, а ми се радујемо. Они су се борили, а ми се наслађујемо. Венац је њихов, но слава заједничка, или, боље речено, слава припада целој Цркви… Мученици су наши удови. И ако страда један уд, с њим страдају сви удови; а ако ли се један уд прославља, с њим се радују сви удови (l.Kop. 12,26). Глава се овенчава, а цело тело се радује. Један постаје олимпијски победник, али му цело мноштво због тога одушевљено кличе“ (Свети Јован Златоуст[2]).
Оправдано је празновање верних. Молитве Светих су потпора и покров тела Цркве. „Милосрђе Светих је толико да се не старају само за себе, него моле Бога за целу васељену, као да је један дом, као да је једно тело.“[3]
Живот Светих и њихова љубав позивају нас у евхаристијску заједницу. Њихово присуство, као духовни магнет привлачи верне. Позивају нас на евхаристијско Сабрање и окупљају нас око Трпезе Господње. На том божанственом сабору благодаримо Богу што нам је Светитеље подарио као заштитнике, водитеље и праобразе на које можемо да се угледамо у свом животу. Благодаримо Му и због славе којом их је прославио и прославља. Благодаримо и Светима јер су наши доброчинитељи и чинећи нам добро воде нас Богу.
Светима је најугоднији принос што су разлог да славимо пресвето има Божије. За свога живота трудили су се творећи све у славу Христову, а сада се радују са небеса када се њих ради прославља Бог.
Ако су Свети, док су још били у телу, „благодарили Богу за све, и што су све чинили у славу Његову, шта би требало да о њима помислимо сада кад је њихова благодарност много већа, јер су постали савршени у свакој врлини, и када добра не представљају више само надање, него су они својим властитим искуством већ осетили дарежљивост Господњу?… Стога се никада неће заситити да певају у славу Божију, нити сматрају да су сами довољни за благодарење Њему. Зато и желе да сва бића – и анђели и људи – заједно са њима учествују у слављењу Бога, како би њихов дуг био што ближи Његовом достојанству; а то ће постићи тако што ће тај дуг, односно благодарност Богу, увећати придодавањем и других који ће певати у славу Његову“ (Свети Никола Кавасила[4]).
НАПОМЕНЕ:
- Климент Александријски, Стромата 4, 4, В 8, 55.
- Похвална беседа светом мученику Роману 1,1, PG 50, 605-6.
- Исти светитељ, Ha Ис. 9, 8, PG 55, 134.
- Тумачење свете Литургије, Четрдесет девета беседа, Беседа Нови Сад 2002, стр. 171-2. (PG 150, 472D4-73A).