НАСЛОВНА » БИБЛИОТЕКА, Богослужбени » ТУМАЧЕЊЕ БОЖАНСТВЕНЕ ЛИТУРГИЈЕ

ТУМАЧЕЊЕ БОЖАНСТВЕНЕ ЛИТУРГИЈЕ

ТУМАЧЕЊЕ БОЖАНСТВЕНЕ ЛИТУРГИЈЕ

БОЖАНСТВЕНО ПРИЧЕШЋЕ

Ево дотаче се усана мојих

Онда се свештеник клања ђакону или свом саслужитељу говорећи:
Брате и саслужитељу, опрости [овакав је поредак надаље у грчком тексту: мени грешноме.
Ђакон: Свештенство твоје да помене Господ Бог у Царству своме свагда, сада и увек и у векове векова.
Свештеник: Боже, милостив буди мени грешноме и помилуј ме. (три пута) И пришавши Светињама, са страхом и трепетом узима једну частицу светога Хлеба и свештеник каже:] Ево, приступам Христу, бесмртноме Цару и Богу нашему. [Часно и пресвето Тело Господа Бога и Спаса нашега Исуса Христа даје се мени (име) недостојном свештенику на отпуштење грехова мојих и на живот вечни. И причешћује се светим Телом говорећи: Амин. Затим позива ђакона, говорећи: Ђаконе, приступи.
Ђакон: Ево, приступам Христу, бесмртноме Цару и Богу нашему. Дај, владико мени (име) недостојном ђакону часно и пресвето Тело Господа Богa и Спаса нашега Исуса Христа. Свештеник даје ђакону једну частицу светога Хлеба говорећи: Теби благочестивоме ђакону (име) даје се часно и пресвето Тело Господа Богa и Спаса нашега Исуса Христа на отпуштање грехова твојих и на живот вечни.]
Даље се поредак поклапа са србском Служебником: Затим свештеник узима свети путир и говори: Часном и пресветом Крвљу Господа и Богa и Спаса нашега Исуса Христа причешћујем се ја недостојни свештеник (име) на отпуштење грехова мојих и на живот вечни. И причешћује се из њега три пута. И целива свети путир и подижући га високо каже: Ево дотаче се усана мојих, и узеће безакоња моја, и грехе моје очистиће.
Затим позива ђакона, говорећи: Ђаконе приступи.
Ђакон приступа и клања се говорећи: Ево приступам Христу, бесмртноме Цару и Богу нашем. Дај ми, владико, часну и пресвету
Крв Госиода и Богa и Спаса нашега Исуса Христа. И свештеник дајући му да се три пута причести из светога Путира, говори: Cлyгa Божији, ђакон (име) причешћује се часном и пресветом Крвљу Господа и Бога и Спаса нашега Исуса Христа на отпуштење грехова и на живот вечни. Затим ђакон целива свети Путир. А свештеник подижући свети Путир високо, говорећи: Ево, дотаче се усана твојих, и узеће безакоња твоја, и гpexe твоје очистиће.
Пошто се литург са страхом и трепетом причестио пресветим Телом и пречистом Крвљу Господњом, целива свети Путир и каже: Ево дотаче се усана мојих, и узеће безакоња моја, и гpexe моје очистиће.
Ово је изговорио Анђео пророку Исаији, када му је, пошто је призван у пророчко достојанство био послат један од Серафима…, држећи у руци жив угљен, који узе с олтара клештима [кашичицом]. И дотаче се уста његових (Иса. 6,67). Жеравица симболизује Христа. „Као што је жеравица по природи дрво, које се цело испунило огњем и има силу и дејство огња, тако и Христос… Ако је по божанском домостроју био човек и изгледао као ми, а целокупна пунота Божанства се у Њему настанила… Онда сасвим исправно треба упоредити и сматрати подобним ужареном угљу Емануила, Који ће, ако се дотакне наших усана, свакако очистити све наше грехове“ (Свети Кирило Александријски[1])
Анђео се није усудио да жеравицу живу, Христов символ, дотакне руком, па се послужио кашичицом. Литург, међутим, узима Самога Христа у руке, дотиче Га уснама, причешћује се Њиме. Свештени Златоуст то коментарише овако: „Ако само помислиш колику вредност имају Светиње (то јест Тело и Крв Господња) које се налазе пред тобом, кад су и Серафими далеко од тога да буду достојни да их дотакну. Ако, међутим, промислиш о човекољубљу твога Господа, задивићеш се томе што се благодат светога Тела и Крви не умањује снисходећи се нашој ништавности. Ако то имаш на уму, човече, и ако размотриш сву величину тога дара, онда устани, напокон, напусти земљу и узведи себе на небо.“[2]
Привезаност за земаљско представља препреку да нам божанствено Причешће донесе плодове. Симеон Нови Богослов о томе пише: „Јер тај хлеб изгледа чулно онима који не надилазе чула, а умно је светлост несместива и недоступна… Ако, дакле, једући и пијући божански хлеб и пијући вино весеља, не знаш да си почео да живиш животом непролазним, да си, попут пророка, примио у себе светозарни или огњени хлеб… како мислиш да си постао заједничар живота? И како мислиш да си се дотакао неприступног огња и како уопште замишљаш да си се приопштио вечној светлости? Разуме се да ти се ништа од тога није догодило, јер ти ништа од тога не осећаш, него те светлост обасјава слепог, и греје те огањ, а није те се дотакао, живот те је осенио, а није се сјединио са тобом.“[3]
Да бисмо примили живот вечни, приступимо божанственом Причешћу очишћене душе и „са пламеном жељом и крстообразно наместивши руке, да бисмо примили тело Распетога; и подижући своје очи и усне и чела причестимо се божанском жеравицом, да би огањ жеље која је у нама, примивши жар од жеравице, спалио наше грехе и просветлио наша срца, и да бисмо се, причешћујући се божанским огњем, распалили и обожили.“[4]


НАПОМЕНЕ:

  1. На Исаију, 4, PG 70,181BCD. упор. Koл. 2, 9.
  2. Oмuлuja на Исаију 6, 3, PG 56,139.
  3. Преподобни Симеон Нови Богослов, Сабране беседе, Бгд 2005, Етичка слова 14,17,стp. 441.
  4. Источник знања, Свети Јован Дамаскин, Тачно изложење православне вepe 4,86, Никшић 1997, стp. 316-317.

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *