НАСЛОВНА » БИБЛИОТЕКА, Богослужбени » ТУМАЧЕЊЕ БОЖАНСТВЕНЕ ЛИТУРГИЈЕ

ТУМАЧЕЊЕ БОЖАНСТВЕНЕ ЛИТУРГИЈЕ

ТУМАЧЕЊЕ БОЖАНСТВЕНЕ ЛИТУРГИЈЕ

ПОМИЊАЊЕ ИЗ ДИПТИХА И ПРОЗБЕНА ЈЕКТЕНИЈА

Сада смо деца Божија

Народ: Оче наш који си на небесима, да се свети име твоје, да дође царство твоје, да буде воња твоја и на земљи као на небу; хлеб наш насушни дај нам данас; и опрости нам дугове наше као што и ми опраштамо дужницима својим; и не уведи нас у искушење, но избави нас од злога.
Свештеник: Јер је твоје царство и сила и слава, Оца и Сина и Светога Духа, caда и увек и у векове векова.
Hapoд: Амин.(Mт. 6,9-13)

Молитвом Господњом обраћамо се Богу називајући га Оцем. Свештени Златоуст каже: „Како је преизобилно човекољубље Божије!… Има ли речи која би у довољној мери могла да искаже благодарност према Богу, Који нас обасипа толиким добрима? Погледај, драги мој, сву ништавност твоје и моје природе. Види, чему смо сродни: земљи, блату, иловачи, цигли, земном праху. Јер саздани смо од земље, а онда се после смрти у земљу распаднемо. Када о томе тако размишљаш, мораш се задивити недокучивом благу велике благости и доброте Божије према нама. Јер је одређено да Га зовеш Оцем, ти, земаљски створ, Њега Небескога, ти, смртник, Бесмртнога, ти трулежни, Њега Непропадивог, ти кратковеки, Вечнога!“[1]
Свети Григорије Нисијски удивљен је чашћу која је указана човеку: „Какву душу треба да има онај који Бога назива Оцем! Колика је смелост за то потребна! Какву савест треба да има човек да би се, када схвати ко је Бог, колико је то човеку могуће… потом усудио да Га назове својим Оцем!“[2] Та невероватно висока част указана је човеку у крви Исусовој. Зато верни, како се ближи час причешћа пречистом Крвљу Христовом, моле: Удостој нас, Владико, човекољубиви Господе, да са смелошћу, неосуђено, чиста срца, просветљене душе, непостидна образа, освећених усана, смемо призивати Тебе, светога Бога Оца, који си на небесима и говорити: Оче наш, који си на небесима.[3]
Почетак молитве указује на усиновљење по благодати, које смо примили светим Крштењем. „Удостојени да називамо Оцем по благодати Створитеља по природи, учимо да исповедамо благодатни дар усиновљења. Зато, из поштовања према призивању Онога Који нас је по благодати родио, треба да се старамо да у свом животу подражавамо особине Очеве. То ћемо постићи освећујући име Његово на земљи, подражавајући Га, показујући својим делима да смо Његова деца и прослављајући својим мислима и делима Онога Ко је остварио то усиновљење, природног Сина Очевог“ (Свети Максим Исповедник[4]).
Усиновљење које у крилу Цркве уживамо у овом животу, представља предизображење будућег вечног усвојења. „Пресвето призивање великог и блаженог Бога и Оца, представља символ усвојења које, као милодар и благодатни дар, тек треба да примимо од Светога Духа, а који he се привезати за нашу ипостас као људског бића. По будућем усвојењу, благодарећи присуству Благодати, биће надвладана и покривена свака наша људска особина. Сви Свети, то јест сви они који су, посвећујући се у овоме животу делању врлина, заблистали светлошћу, славом и лепотом божанске благости и доброте, називаће се – и биће – синови Божији“ (Свети Максим Исповедник[5]).
Душу, која је кренула у Царство Божије украшена божанском лепотом (јер је очувала чистим обличје Божије и доспела до подобија), благодат Божија приводи божанском усвојењу. Душа ће усвојењем „будући да јој је – тајанствено и по благодати – Бог једини Отац, бити приведена сједињењу са Његовом тајанственошћу, остављајући далеко за собом све вештаствено. И доживеће, пре него познати, божанско тако, да више неће хтети да припада самој себи.“[6]
Стигавши до најскривеније Светиње Божије, душа се сва предаје Ономе „Који је целу с благошћу прима у целога Себе и на божански начин целога Себе смешта у њу и тако је целу обожује.“[7] Тада престају човекове борбе на творењу добра: Душа тада више не дејствује, него прима дејство. Вечно од Бога прима благодат бескрајне Љубави: „У будућем веку, док будемо примали, благодаћу Божијом, обожење, нећемо дејствовати, него примати дејство. Зато ће наше преображење ка обожењу трајати вечно.“[8] Као што пише јеванђелиста Јован, сада смо деца Божија, и још се не откри шта ћемо бити; а знамо да када се открије, бићемо слични Њему (1Jн. 3,2).


НАПОМЕНЕ:

  1. О животу по Богу 2, PG 51, 44.
  2. Ha Оче наш 2, PG 44,1140CD.
  3. Божанствена Литургија светог Јакова, брата Господњег.
  4. Тумачење молитве Оче наш, Ф 2,192.
  5. Мистагогија 20, PG 91, 696CD.
  6. Исто,23, PG 91,701BC.
  7. Исто. 23, PG 91,701C.
  8. Исти светитељ, Одговор Таласију 22, PG 90, 320D.

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *