НАСЛОВНА » БИБЛИОТЕКА, Богослужбени » ТУМАЧЕЊЕ БОЖАНСТВЕНЕ ЛИТУРГИЈЕ

ТУМАЧЕЊЕ БОЖАНСТВЕНЕ ЛИТУРГИЈЕ

ТУМАЧЕЊЕ БОЖАНСТВЕНЕ ЛИТУРГИЈЕ

ЈЕКТЕНИЈА ЗА ПРЕДЛОЖЕНЕ ЧАСНЕ ДАРОВЕ И СИМВОЛ ВЕРЕ

Целив љубави

Ђакон: Љубимо једни друге да бисмо једнодушно исповедали: Народ: Оца и Сина и Светога Духа, Тројииу једносуштну и нераздељиву.
Потом следи целивање.
[Служебник: Свештеник се клања три пута, говорећи тихо: Љубићу Те, Господе, крепости моја. Господ је тврђава моја, и прибежиште моје (трипут).
Затим целива свете Дарова онако како су покривени, и то најпре врх светог дискоса говорећи: Свети Боже; затим врх светог путира, говорећи: Свети Крепки; и најзад крај свете Трпезе, говорећи: Свети Бесмртни, помилуј нас… Ако је само један ђакон, и он се на исти начин клања на месту на коме стоји, и целива орар онде где је знак крста…]

Пошто се саврши Тајна, причестићемо се Христом, али не можемо да се сјединимо са Богом, уколико нисмо сједињени са својим сапутницима у Царство. Ако Христос није међу нама, не улази у нас. Стога заједница љубави верујућих претходи, да би тек потом уследило божанствено Причешће. Зато нас ђакон подстиче: Љубимо једни друге.
Љубав међу нама је предуслов и за исповедање вере: Љубимо једни друге да бисмо једнодушно исповедали. Ми смо иконе Тројичног Бога и да бисмо истински исповедали Тројицу једносуштну и нераздељиву, треба и међусобно да будемо нераздељиви, то јест да живимо у љубави.
Међутим, није могуће да стекнемо љубав према ближњему, уколико се наша душа колеба између Бога и света. Пожудне жеље за вештаственим добрима су узрок раздора и удаљавања од нашега брата. „Не могу се сјединити са једним Богом и постати причасни заједници мира са Њим сви они који су подвојени у самима себи. Јер ако се, просветљењем у созерцању и познању једнога Бога, не сјединимо у ово једно и божанско сабрање, нећемо више подносити да паднемо у пожуде, које нас раздиру“ (Свети Дионисије Ареопагит[1]) Из пожуда се ствара везивање за вештаствена добра и отуђивање од ближњега.

* * *

Одговор верних на возглас: Љубимо једни друге, је целив љубави. У литургијској заједници, између сатрпезника на Вечери, „чинодејствује се најбожанскији целив“.[2] Целив љубави није само литургијски символ, него литургијски опит, свештена радња. Литургијски целив није изображење љубави која сједињује верне, него опит сједињења у љубави. Он је свеза љубави оних који узносе словесну службу: везује их међусобно и са Логосом Божијим.
Целив љубави символизује међусобни „склад и слогу речи [слова, логоса], због које достојни примају блискост са Логосом и Богом… Јер уста су символ речи [слова, логоса], у којој сви имају удела – будући словесни – чврсто везани међусобно, као и са првом и једином Речи, творцем сваке речи“ (Преподобни Максим Исповедник[3]).
Свака свештена радња божанствене Литургије је у ствари преображени свакодневни догађај. Целив љубави поприма нове димензије: „Ми смо храм Христов. Када једни друге целивамо, целивамо и предворје и улаз у свети Храм“ (Свети Златоуст[4]). Вештаство се освећује и плот прима благослов Светога Духа: „Један старац је говорио да је много пута, у време када је ђакон проузносио возглас ‘Целивајте један другога’, видео Светога Духа на устима браће.“[5]
Литургијско целивање је пројава љубави: „Целив је знак да су душе постале јединствена смеша и тако изгоне сваку злопамтивост“ (Свети Кирило Јерусалимски[6]). Исказује и јединство верних: „Целив сједињује наше душе и све нас преображава у једно тело“3 и удове Христове. Верни се сједињују свезом љубави и тако изграђују тело Христово: „Љубав назидава и то се збива док се верни зближавају и међусобно уједињују, те се тако складно повезују“[7] у тело Цркве.
Целив љубави, есхатолошки протумачен, „предизображава једнодушност и једномислије свих верних и међусобно словесно поистовећење, по вери и љубави, које ће се остварити у време откривења неизрецивих будућих добара“ (Преподобни Максим Исповедник[8]).


НАПОМЕНЕ:

  1. О црквеној jepapxuju 3, 3, 8, PG 3,437A.
  2. Свети Дионисије Ареопагит, на истом месту. Апостолске Установе описују како се обављало ово целивање код првих хришћана: „Нека целивају они из клира епископа, лаици мушкарци лаике мушкарце, а жене нека целивају жене.“ {Апостолске Установе, 8, 11, PG 1, 1089С). Данас је пракса да се целив љубави врши између свештених саслужитеља.
  3. Мистагогија 17, PG 91, 696A.
  4. На Другу посланицу Коринћанима, 30, 2, PG 61, 606.
  5. Велики старечник, Поуке пустињских отаца (тематска збирка), Бгд. 2004, Осамнаесто поглавље, поука 20, стр. 342.
  6. Мистагошка Катихеза 5, 3, PG 33,1112А.
  7. Исти светитељ, На посланицу Ефесцима 11, 4, PG 62, 85. Упор. Еф. 4,12.
  8. Мистагогија 17, PG 91, 693D-696A.

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *