ТУМАЧЕЊЕ БОЖАНСТВЕНЕ ЛИТУРГИЈЕ
ЈЕКТЕНИЈА ЗА ПРЕДЛОЖЕНЕ ЧАСНЕ ДАРОВЕ И СИМВОЛ ВЕРЕ
Целив љубави
Ђакон: Љубимо једни друге да бисмо једнодушно исповедали: Народ: Оца и Сина и Светога Духа, Тројииу једносуштну и нераздељиву.
Потом следи целивање.
[Служебник: Свештеник се клања три пута, говорећи тихо: Љубићу Те, Господе, крепости моја. Господ је тврђава моја, и прибежиште моје (трипут).
Затим целива свете Дарова онако како су покривени, и то најпре врх светог дискоса говорећи: Свети Боже; затим врх светог путира, говорећи: Свети Крепки; и најзад крај свете Трпезе, говорећи: Свети Бесмртни, помилуј нас… Ако је само један ђакон, и он се на исти начин клања на месту на коме стоји, и целива орар онде где је знак крста…]
Пошто се саврши Тајна, причестићемо се Христом, али не можемо да се сјединимо са Богом, уколико нисмо сједињени са својим сапутницима у Царство. Ако Христос није међу нама, не улази у нас. Стога заједница љубави верујућих претходи, да би тек потом уследило божанствено Причешће. Зато нас ђакон подстиче: Љубимо једни друге.
Љубав међу нама је предуслов и за исповедање вере: Љубимо једни друге да бисмо једнодушно исповедали. Ми смо иконе Тројичног Бога и да бисмо истински исповедали Тројицу једносуштну и нераздељиву, треба и међусобно да будемо нераздељиви, то јест да живимо у љубави.
Међутим, није могуће да стекнемо љубав према ближњему, уколико се наша душа колеба између Бога и света. Пожудне жеље за вештаственим добрима су узрок раздора и удаљавања од нашега брата. „Не могу се сјединити са једним Богом и постати причасни заједници мира са Њим сви они који су подвојени у самима себи. Јер ако се, просветљењем у созерцању и познању једнога Бога, не сјединимо у ово једно и божанско сабрање, нећемо више подносити да паднемо у пожуде, које нас раздиру“ (Свети Дионисије Ареопагит[1]) Из пожуда се ствара везивање за вештаствена добра и отуђивање од ближњега.
* * *
Одговор верних на возглас: Љубимо једни друге, је целив љубави. У литургијској заједници, између сатрпезника на Вечери, „чинодејствује се најбожанскији целив“.[2] Целив љубави није само литургијски символ, него литургијски опит, свештена радња. Литургијски целив није изображење љубави која сједињује верне, него опит сједињења у љубави. Он је свеза љубави оних који узносе словесну службу: везује их међусобно и са Логосом Божијим.
Целив љубави символизује међусобни „склад и слогу речи [слова, логоса], због које достојни примају блискост са Логосом и Богом… Јер уста су символ речи [слова, логоса], у којој сви имају удела – будући словесни – чврсто везани међусобно, као и са првом и једином Речи, творцем сваке речи“ (Преподобни Максим Исповедник[3]).
Свака свештена радња божанствене Литургије је у ствари преображени свакодневни догађај. Целив љубави поприма нове димензије: „Ми смо храм Христов. Када једни друге целивамо, целивамо и предворје и улаз у свети Храм“ (Свети Златоуст[4]). Вештаство се освећује и плот прима благослов Светога Духа: „Један старац је говорио да је много пута, у време када је ђакон проузносио возглас ‘Целивајте један другога’, видео Светога Духа на устима браће.“[5]
Литургијско целивање је пројава љубави: „Целив је знак да су душе постале јединствена смеша и тако изгоне сваку злопамтивост“ (Свети Кирило Јерусалимски[6]). Исказује и јединство верних: „Целив сједињује наше душе и све нас преображава у једно тело“3 и удове Христове. Верни се сједињују свезом љубави и тако изграђују тело Христово: „Љубав назидава и то се збива док се верни зближавају и међусобно уједињују, те се тако складно повезују“[7] у тело Цркве.
Целив љубави, есхатолошки протумачен, „предизображава једнодушност и једномислије свих верних и међусобно словесно поистовећење, по вери и љубави, које ће се остварити у време откривења неизрецивих будућих добара“ (Преподобни Максим Исповедник[8]).
НАПОМЕНЕ:
- О црквеној jepapxuju 3, 3, 8, PG 3,437A.
- Свети Дионисије Ареопагит, на истом месту. Апостолске Установе описују како се обављало ово целивање код првих хришћана: „Нека целивају они из клира епископа, лаици мушкарци лаике мушкарце, а жене нека целивају жене.“ {Апостолске Установе, 8, 11, PG 1, 1089С). Данас је пракса да се целив љубави врши између свештених саслужитеља.
- Мистагогија 17, PG 91, 696A.
- На Другу посланицу Коринћанима, 30, 2, PG 61, 606.
- Велики старечник, Поуке пустињских отаца (тематска збирка), Бгд. 2004, Осамнаесто поглавље, поука 20, стр. 342.
- Мистагошка Катихеза 5, 3, PG 33,1112А.
- Исти светитељ, На посланицу Ефесцима 11, 4, PG 62, 85. Упор. Еф. 4,12.
- Мистагогија 17, PG 91, 693D-696A.
