ТУМАЧЕЊЕ БОЖАНСТВЕНЕ ЛИТУРГИЈЕ

ТУМАЧЕЊЕ БОЖАНСТВЕНЕ ЛИТУРГИЈЕ

МИРНА ЈЕКТЕНИЈА И АНТИФОНИ

Хришћани одржавају свет

За овај град, за сваки град, крај и оне који са вером бораве у њима, Господу се помолимо.

Љубав по Богу је свеопшта и васељенска: Прима у свој загрљај све људе, сва места, сва времена. “Савршена љубав… љуби све људе подједнако” (Св. Максим Исповедник[1]). Ову љубав подражава наша света Црква и подсећа и нас верујуће да чинимо исто. Изливање управо те љубави је прозба за град у коме живимо, за сваки град и земљу.
Верници “живе у својим отаџбинама, али само као пролазници… Живе на земљи, али се понашају као да живе на небу… Они све воле и сви их гоне… Једном речју оно што је душа за тело, то су хришћани за свет. Душа је распоређена по свим деловима тела, а хришћани по свим градовима света… Хришћани одржавају свет.”[2]
Будући да су хришћани душа света, треба да поделе радост са радошћу свих људи и да саучествују у болу свих људи. Морају да воле људе више него што их воле сопствени родитељи. Јер и “светитељи су узимали на себе улогу оца, премашујући својом љубављу и старањем за народ, љубав свих очева по плоти” (Св. Јован Златоуст[3]).

* * *

Овакву очинску љубав показао је свештени Златоуст према градовима којима је био отац, као што је, на пример, Антиохија. Његове омилије Против статуа доказ је његове љубави према том граду.
Када је почетком 387. године по Христу, поводом великог пореза који је наметнуо цар Теодосије, гомила града Антиохије уништила његове статуе, цар је град лишио свих привилегија и запретио да ће га срушити до темеља. Многи угледни Антиохијци су били побијени, многа имања конфискована. Страх и трепет је свуда завладао. Неки, који су имали могућности, побегли су далеко. Већина је, међутим, била одвучена у тамнице, мучена и убијена.
Онда епископ града Флавијан, већ стар и болестан, усред зиме креће у Константинопољ како би ублажио царев гнев. У граду остаје свети Јован [Златоуст], тада свештеник, коме прибегне народ да затражи помоћ. “Трг се испразнио, а црква се напунила”, говори светитељ.[4] Свети Отац тад теши то преплашено мноштво.
Када је потом заседао суд састављен од царевих изасланика да се осуде кривци, онда су многи монаси отшелници “напустили своје келије и пећине и одасвуд се стекли, као анђели који су сишли са неба. Чинило ти се да град личи на небо, јер су се свуда могли видети они, свети људи, који су самом својом појавом тешили напаћене људе”[5]. Када се напокон сазнало да је успело посланство епископа Флавијана и да је цар опростио народу, свештени Златоуст је заједно са епископом и верницима прославио спасавање града: “Благословен нека је Бог, Који нас је удостојио да савршимо овај свештени празник са много весеља и радости… Благодаримо човекољубивом Богу и дивимо се сили, човекољубивости, мудрости и старању које је показао према граду.”[6]
Тако су волели, тако воле светитељи свој град, сваки град и земљу. И ми треба увек, а нарочито на божанственој Литургији, да се трудимо да их подражавамо.


НАПОМЕНЕ:

  1. 400 глава о љубави, Прва стотина, 71, PG 90, 976В.
  2. Посланица Диогниту 56, PG 2, 1173В-1176С.
  3. Тумачење на Иcaujy 7, 3, PG 56, 80.
  4. Против статуа 4, 1, PG 49, 59.
  5. Исто 17, I,PG 49,1723.
  6. Исто,21, I,PG49,211.

Comments are closed.