НАСЛОВНА » БИБЛИОТЕКА, Богослужбени » ТУМАЧЕЊЕ БОЖАНСТВЕНЕ ЛИТУРГИЈЕ

ТУМАЧЕЊЕ БОЖАНСТВЕНЕ ЛИТУРГИЈЕ

ТУМАЧЕЊЕ БОЖАНСТВЕНЕ ЛИТУРГИЈЕ

ПОМИЊАЊЕ ИЗ ДИПТИХА И ПРОЗБЕНА ЈЕКТЕНИЈА

Приклањање главе

Ђакон: Главе своје Господу приклоните.
Народ: Теби, Господе.
Свештеник се тихо моли: Благодаримо Ти, невидљиви Царе, који си својом неизмерном сипом створио све и обиљем милости своје привео све из небића у биће. Сам Владико, погледај са неба на оне који су својe главе приклонили Теби; јер их нису приклонили телу и крви, но Теби страшноме Богу. А Ти, Владико, Светиње које су пред нама, раздели свима нама на добро, свакоме према његовој потреби; плови са онима који плове, путуј са путницима, исцељуј болесне, лекару душа и тела наших.
Возглас: Благодаћу и милосрђем и човекољубљем Јединороднога Сина твога са којим си благословен, са пресветим и благим и животворним Твојим Духом, caда и увек и у векове векова.
Народ: Амин.

Након молитве Оче наш…, ђакон подстиче верне да своје главе приклоне Христу, познајући Га тако за Владику и Господа. Верни приклањају главе Богу, „не само зато што је Он по Својој природи Господ и Створитељ и Бог, него зато што су они слуге које је Он откупио Крвљу Свога Јединороднога Сина“ (Свети Никола Кавасила[1])
Приклањајући главу показујемо Господу, као благодарне слуге, своју потчињеност Њему. А као пријатељи и синови по Његовој благодати, показујемо гвоју благодарност, јер смо Христовом крсном жртвом постали пријатељи и синови Божији: Од ове њубави нико нема веће, да ко живот свој положи за пријатеље своје. Ви сте пријатељи моји… Више eac не називам слугама. (Јн. 15,1315) „Господ слугу, постао је смртни син слуге Својега, како би они постали синови Божији“ (Свети Атанасије Велики[2]).

* * *

Сви имамо истога Оца. Јединственост и непоновљивост човечије личности, међутим, не бива потиснута у заједници Цркве. Сваки човек је обличје Божије, али сваки од нас има сопствену личност и свако од нас се на особен начин бори. Зато се и Христос божанственим Причешћем приноси свакоме према његовој потреби.
Владика је један, али су дарови разнолики. „Према свакоме је Спаситељ другачији, на његову корист: Према онима којима је потребно весеље, постаје чокот (Јн. 15, l); према онима који треба да уђу стоји као врата (Јн. 10,7); и као посредник (1.Тим 2,5) и Првосвештеник (Јев. 7,26) стоји уз оне који имају потребу да узносе молитве. За оне пак који су грешни постаје Јагње (Јн. 1,29), како би се за њега принео на заклање. Он је свима Cвe (l.Kop. 9,22), остајући истовремено по природи Исти онакав какав је“ (Свети Кирило Јерусалимски[3]).
Сви се причешћујемо једним Хлебом Живота. И сваки од нас прима Онога Који му је потребан у личном животу: Болесни примају Лекара, они којима прете опасности Избавитеља, грешни Водитеља, сиромашни Ризницу, невољници Утеху, путници Сапутника, они на мору Кормилара. Свуда се свима Својом топлом љубављу нађе у помоћи.[4] Кроз предложене Часне Дарове Христос постаје пут у живот. Јер он је „заиста добар и непогрешив пут, на коме путник не може да застрани, већ га води ка Богу Оцу, Који је једино истинско Добро“ (Свети Василије Велики[5]).


НАПОМЕНЕ:

  1. Тумачење свете Литургије, Тридесет шеста беседа, Беседа Нови Сад 2002, стр. 136.(PG 150,44SB.)
  2. О јављању Логоса Божијегу телу 8, PG 26,996В.
  3. Катихеза 10, 5, PG 33,665AB.
  4. Упор. Јутрење 6. децембра.
  5. О Светоме Духу 8,18, PG 32, 100C.

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *