НАСЛОВНА » БИБЛИОТЕКА, Богослужбени » ТУМАЧЕЊЕ БОЖАНСТВЕНЕ ЛИТУРГИЈЕ

ТУМАЧЕЊЕ БОЖАНСТВЕНЕ ЛИТУРГИЈЕ

ТУМАЧЕЊЕ БОЖАНСТВЕНЕ ЛИТУРГИЈЕ

МИРНА ЈЕКТЕНИЈА И АНТИФОНИ

Да нас избави од сваке невоље

Да нас избави од сваке невоље[1], гнева, опасности и тескобе, Господу се помолимо.
Заштити, спаси, помилуј и сачувај нас, Боже, благодаћу твојом.

Када је човек по први пут окусио грех и насладу која га прати, окусио је у исти мах и горчину муке и бола: „Зарад насладе која је противно логосу [смислу] ушла у човечију природу, у њу се, као логична последица, увукао и бол… јер насладу, која не чини саставни део наше природе, увек природно прати патња“ (Свети Максим Исповедник[2]).
Бог је допустио да човек опитује бол како би се исцелила рана коју је начинио грех: „Непосредно након прародитељског греха, Бог је допустио смрт и бол, не зато да би казнио онога ко је сагрешио, него да би пружио лек ономе ко се разболео“ (Блажени Никола Кавасила[3]). Оно што нама изгледа као казна, у ствари је божанско исцелење: „Чини се, наравно, да је пресуда и казна када чујеш: Са знојем лица својeгa јешћеш хлеб (1Мој. 3, 19). Али то је поука, умудривање и лек за ране које је изазвао грех“ (Свети Златоуст[4]).
Тако су светитељи гледали на невоље у животу: као божански лек. Лек који исцељује болест греха и човеку поново враћа здравље душе. Због тога невоље називају узроком врлине: „У невољама и тешкоћама испуњавају се заповести Божије“ (Авва Исак Сиријски[5]). Светитељи нас, дакле, уче: „Претрпи невоље: јер из њих ничу и израстају врлине, као ружа из трња“ (Преподобни Нил Подвижник[6]). Пред Господом „су патње за Њега и ради Њега драгоценије… од сваке молитве и жртве, а више од свих миомириса – мирис њиховог зноја“ (Авва Исак Сиријски[7]).
Патњама се ослобађамо грехова, „а ако смо учинили осим тога и неко добро, онда оно постаје још блиставије“ (Свети Златоуст[8]). Тако ходимо ка Царству Божијем у које нам кроз многе невоље ваља ући (Дап. 14,22). Међутим, свако карање, док траје, не чини се да је радост, него жалост, али после даје миран плод праведности онима који су кроз његa извежбани (Јев. 12, 11). У наш живот улази мир Христов.
Апостол Петар се пита: Од какве је вредности то што трпељиво примимо казну за неко зло које смо починили? Вредно је, међутим, и угодно Богу када страдамо и трпимо док чинимо добро. Јер је и Христос пострадао нас ради и тиме нам је дао пример, како бисмо и ми следили Његове стопе.[9] Ако без роптања претрпимо невоље које нас сналазе у животу, подражавамо првог који је тако поднео неправду, подражавамо Самога Христа.
Светитељи су волели невоље и патње јер су знали да оне постају двери Царства Божијег, ако се примају без роптања. Али знали су исто тако да патњама духовно крепки заслужују Царство Божије, док, с друге стране, духовно неукрепљенима патње могу постати повод за пад у најдубље очајање. Молба да нас Бог ослободи невоља изгледа да се односи на духовно неукрепљене, а не на крепке и духовно утврђене.
Старац Пајсије је говорио: „Духовно здрав човек пева од радости када се разболи. Духовно болестан пати.“ О старцу Филарету, игуману манастира Констамонит, приповеда се ово: Једнога дана послушник га је затекао како жалостан седи на клупици. „Шта ти је, старче?“ упита га он. А старац му одговори: „Ни једног искушења данас. Напустио ме Бог!“
Свештени Златоуст несрећом сматра једино грех. Све остале страхоте које задесе човека само се називају несреће, сматра светитељ, то су појмови без стварног садржаја: „Имена несрећа су без стварног значења.“[10] Но светитељ нам ипак саветује да овом прозбом молимо Бога да се избавимо од невоља. Боље је, наиме, да останемо без венца који следују подвижницима, него да нас невоља доведе до очајања. Боље је, дакле, да признамо своју духовну неукрепљеност и да све очекујемо од велике милости Божије.

* * *

На небеској Литургији, коју нам описује јеванђелиста Јован у Откривењу, узима учешћа велико мноштво из сваког народа и рода. Сви стоје одевени у бело пред Престолом Божијим и Јагњетовим. Један од старешина објашњава јеванђелисти ко су ти одевени у бело: Ово су они који дођоше из невоље велике, и опраше хаљине своје и убелеше их у крви Јагњетовој. Зато су пред престолом Божијим, и служе му дан и ноћ… Јер Jaгњe, које је насред престола, напасаће их и водиће их на изворе вода живота; и убрисаће Бог сваку сузу са очију њихових (Отк. 7,14-17).
Овај живот је велика патња. Пролазећи долином патњи, верујући учествују у божанственој Литургији. Благодаћу пресвете Крви Христове избељују хаљине своје душе и тако одевени у бело стижу пред Престо небески. Онде, међу њима је Јагње, Христос. Његова љубав их напаса и преображава сузе велике патње у обиље воде живота.


НАПОМЕНЕ:

  1. Уп.Пс.ЗЗ, 6: Овај ништи завапи, и Господ га услиша, и од свих невоља његових спасе гa.
  2. Главе о разним богословским и домостројним темама, Четврта стотина, 35, PG 90,1320AB.
  3. О животу у Христу 1, PG 150, 513C.
  4. Тумачење на стихове „Поздравите Прискилу и Акилу“ 1, 5, PG 51,194.
  5. Подвижничка слова, 27. слово, у грчком изд. стр. 119.
  6. Поглавља охрабрења [παραινετικα – поуке, савети, опомене] 92, PG 79,1257А
  7. Подвижничка спова, 58. слово, Бгд. 2006. стр. 267.
  8. На Пс. 141, 3, PG 55,446.
  9. Упор. 1.?ит.2, 20-21.
  10. Против статуа, 5, 2, PG 49, 70.

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *