ТУМАЧЕЊЕ БОЖАНСТВЕНЕ ЛИТУРГИЈЕ

ТУМАЧЕЊЕ БОЖАНСТВЕНЕ ЛИТУРГИЈЕ

МИРНА ЈЕКТЕНИЈА И АНТИФОНИ

Неисказано човекољубље Божије

Молитва првог антифона, тихо:

Господе Боже наш, Твоја је моћ недосежна и слава несхватљива, милост неизмерна и човекољубље неисказано, Ти сам, Владико по своме милосрђу, погледај на нас и на oeaj свети храм и покажи на нама и на овима који се са нама моле, Твоју богату милост и доброту.

Свештеник гласно: Јер Теби приличи свака слава част и поклоњење, Оцу и Сину и Светоме Духу, caда и увек и у векове векова.
Народ: Амин.

Првом молитвом божанствене Литургије свештеник се обраћа самоме Богу. “И као што прилазиш близу и тихо се обраћаш неком значајном човеку, уколико си пред њим слободан и изузетно близак, то исто чини и свештеник. Имајући такву слободу обраћања пред Христом, благодарећи достојанству свештенства, свештеник Му прилази и говори све своје тајне говорећи тихо, то јест пажљиво, тихим и спокојним гласом. Јер управо тако свештеник изговара молитве, а то указује на две ствари: као прво на преузвишену величанственост Личности са којом разговара и, као друго, на чисту љубав и велику слободу обраћања пред Њим”[1].

* * *

Човекољубље и милост Божија превазилазе човечија мерила (зато кажемо да су неизмерни), и немогуће их је речју исказати (зато су неисказани). Једино мерило које нам открива сву непојмљивост божанског човекољубља је божанско ваплоћење: paдu неисказаног и неизмернoг човекољубља cвогa, непроменљиво и неизменљиво постао си човек.[2] “Ми, људи, постали смо разлог ваплоћења Бога Логоса и зарад нашег спасења, а по свом човекољубљу, родио се и јавио у човечијем телу” (св. Атанасије Велики[3])
Љубав Божија према човеку је несамерљива и безгранична по величини и племенита по итосу. Од Бога не примамо просто састрадавање по људским мерилима, него љубав величанствену и царску. “Баш као што је човекољубље Његово неисказано… тако је и начин на који нам прилази и чини добро чудесан, онакав, какав приличи једино Богу Који твори чудесна дела” (Блажени Никола Кавасила[4]).
Бог нас воли безусловно и жели да и ми Њега тако волимо: “Враћа нас к Себи одасвуд и не допушта да наш ум прионе за било шта друго, нити да заволимо било шха од творевине… Неком чудесном силом и човекољубивом влашћу привлачи нас к Себи, и једино са самим Собом нас сједињује. Таквом приволом сабрао је у кућу на вечеру оне које је позвао, говорећи слуги: приволи их да уђу да ми се напуни дом (Лк. 14,23)” (Блажени Никола Кавасила[5]).
Бог припрема Трпезу Живота и позива човека да за њу седне. Но Његово човекољубље није ограничено простором. Пастири Цркве, који позивају званице, саопштавају Му: Господе, учињено је како си заповедио и још има места (Лк. 14,22). Има места за Трпезом Његове племените љубави све док има људи који одбијају да уђу у Његов дом да седну за Вечеру. Све дотле ће се свештенодејствовати Тајна човекољубиве Љубави. Добри Пастир ће тражити залуталу овцу, а Љубав ће тражити изгубљену драхму[6].


НАПОМЕНЕ:

  1. Безимени исихаста, Трезвеноумно созерцање, Солун 1979, стр. 199200. Духовни опит овог безименог светитеља је одговор на данашње недоумице како треба читати молитве на божанственој Литургији.
  2. Божанствена Литургија, Молитва Херувимске песме, Служебник, стр. 93.
  3. Слово о ваплоћењу Boгa Лoгoca 4, PG 25,104A.
  4. О животу у Христу 1, PG 150, 501CD.
  5. Исто, PG 150, 500D-501A
  6. Упор. Лк. 15,8.

Comments are closed.