ТУМАЧЕЊЕ БОЖАНСТВЕНЕ ЛИТУРГИЈЕ

ТУМАЧЕЊЕ БОЖАНСТВЕНЕ ЛИТУРГИЈЕ

ПОМИЊАЊЕ ИЗ ДИПТИХА И ПРОЗБЕНА ЈЕКТЕНИЈА

Једним устима и једним срцем

Свештеник се моли тихо: Помени, Господе, град овај у коме боравимо (или: село ово; или: свету обитељ ову), сваки град и крај, и оне који са вером бораве у њима. Помени, Господе, оне који плове, путнике, болеснике, патнике, заробљенике и спасење њихово. Помени, Господе, оне који плодове доносе и оне који добро творе у светим Црквама твојим, и оне који се сећају сиротиње, и на све нас ниспошљи милост твоју.
Возглас: И дaj нам дa једним устима и једним срцем славимо и певамо пречасно и величанствено име твоје, Оца и Сина и Светога Духа, caда и увек и у векове векова.
Народ: Амин.

Да би литургијска заједница славословила пречасно и величанствено име Тројичног Бога, треба да има један глас и једно срце. Често бива да се људи, који живе изван Цркве и божанствене Литургије, сложе око нечега и то једним устима траже, при томе имају и један глас. Али њихова срца не куцају једним дамаром. Могу ти људи имати и најузвишеније циљеве, али то у њиховим речима не звучи једногласно.
У Цркви, међутим, влада другачији поредак. У евхаристијском славословљу усклађени су и гласови и срца верних. Благодаћу Светога Духа сви ми верни постајемо једна уста, једно срце, постајемо једнодушни, једномислени (Фил. 2,2). То јединство љубави је поклон савршени одозго (Jк. 1, 17).
Таквим јединством су у великом степену живели први хришћани. Били су мноштво са једним срцем. Свети Василије Велики нас подстиче: “Потрудимо се да се угледамо на прву хришћанску заједницу. Код њих је све било заједничко: и начин живота и душа! Владало је међу њима сагласје мишљења, имали су заједничку трпезу, нераздељиво братство! Њихова љубав била је нелицемерна и благодарећи таквој љубави многа тела деловала су као једно, а различите душе сједињавале су се у једну складну целину!”[1] У тој атмосфери сједињујуће љубави, пунота верујућих је “попут жица на лири. Има их много, али, када се добро ускладе, све свирају једну веселу мелодију” (свештени Златоуст[2]). Постајемо једна уста која певају Љубав и једно срце које куца за Љубав.


НАПОМЕНЕ:

  1. Омилија о глaдu и оскудици 8, PG 31, 325В.
  2. О савршеној љубави и умилењу 2, PG 56, 281.

Comments are closed.