НАСЛОВНА » БИБЛИОТЕКА, Богослужбени » ТУМАЧЕЊЕ БОЖАНСТВЕНЕ ЛИТУРГИЈЕ

ТУМАЧЕЊЕ БОЖАНСТВЕНЕ ЛИТУРГИЈЕ

ТУМАЧЕЊЕ БОЖАНСТВЕНЕ ЛИТУРГИЈЕ

СВЕТО УЗНОШЕЊЕ (АНАФОРА) – КАНОН ЕВХАРИСТИЈЕ

За све… ми благодаримо Теби

Свештеник се моли [Служебник: почињући свето Узношење] Достојно је и праведно Теби певати, Тебе благосиљати, Тебе хвалити, Теби благодарити, Теби се клањати на свакоме месту владавине твоје, јер си Ти Бог неисказан, непојмљив, невидљив, непостижан, Који увек јеси, на исти начин јеси, Ти и Јединородни твој Син, и Дух твој Свети. Ти си нас из небића привео у биће, а када смо отпали подигао си нас опет, и ниси одустао да све чиниш док нас ниси узвео на небо, и даровао нам Царство твоје будуће. За све то ми благодаримо Теби, и Јединородноме Сину твом, и Духу твоме Светоме: за сва знана и незнана, видљива и невидљива доброчинства, која су нам учињена. Благодаримо Ти и за ову службу коју си изволео да примиш из наших руку, иако пред Тобом стоје хиљаде Арханђела, и безброј Анђела, Херувими и Серафими, шестокрили, многооки, крилати, који лебде…

Свето Узношење нам открива непрекидну промислитељску љубав Божију према човеку: Ти си нас из небића привео у биће, а када смо отпали uодuiao си нас опет, и ниси одустао да cвe чиниш док нас ниси узвео на небо, и дapoeao нам Царство твоје будуће. Бог је човека прво увео у постојање [битије]. Затим, по свеобухватној замисли божанског домостроја, узвео га у блажено постојање [благобитије]. Напослетку му је даровао своје Царство, то јест вечно блажено постојање [вечно благобитије].
Преподобни Максим Исповедник пише да је Бог свим словесним створењима „прво усадио начин постојања [логос битија] који је уткан у њихову суштину. Као друго, усадио им је начин блаженог постојања [логос благобитија], у складу са њиховом добром вољом… А као треће, по својој превеликој доброти подарио им је начин вечног постојања [логос вечног благобитија] по благодати.“[1]
Човекова заједница са Творцем јесте то јединствено вечно блажено постојање. Она је човеково обожење и улазак у Царство небеско.
Свето Узношење открива управо ту усходну путању љубави Божије према Његовој врхунској творевини.

* * *

Бог је створио свет и човека подстакнут својом љубављу, „јер је божанску благост и доброту требало излити и разлити“ (Свети Григорије Богослов[2]). Створио је човека и сместио га поред Себе, да Га славослови. А када је човек због греха отпао, поново га је подигао и узвео на небеса.
Христос је постао човек и „није престао да чини све и да претрпи све… док није узнео свог противника и непријатеља (то јест човека) до самога Бога и учинио га Његовим пријатељем… Христос је на чудесан начин примио одабрани принос (првину) од човекове природе и узвео је на дар Владики Богу. И збило се оно што се збива на пољима са пожњевеним класјем: Тамо, када се почне са жетвом, начини се мали сноп и принесе се Богу, па тај мали принос донесе благослов Божији на цело поље. То исто је учинио и Христос: Оним једним телом и првином (које је примио) донео је благослов целом људском роду… Принео је, дакле, Оцу првину наше природе. И толико се задивио Отац том дару – како због великог достојанства онога ко је принео принос, тако и због беспрекорности приноса – да га је примио у Своје наручје, поставио га поред Себе и рекао му: ‘Седи с моје десне стране’. Коме је Бог рекао сeдu мени с десне стране (Пс. 109, l)? Ономе који је некада од Њега чуо: прах [си], и у прах ћеш се вратити (i.Мој. з, 19)… Замисли само како се ниско налазио човек иколико високо се узнео. Није могао пасти ниже од тога, нити се пак могао узнети више но што га је узвео Христос!“ (Свети Јован Златоуст[3]).
Благодаримо Богу за све што знамо и што не знамо, за све Његове видљиве и невидљиве дарове. За промисао Његов у сваком часу нашега живота: „Благодарим Ти и клањам Ти се, Свесвети Царе, што си се Ти, пре но што сам се родио, једини бесмртни, једини свемогући, једини благи и човекољубиви, сишао са Твоје свете висине на земљу и ваплотио се и родио се од свете Дјеве, како би ме пресаздао и оживотворио и како би ме ослободио прародитељског греха и како би припремио моје узношење на небеса. Потом, пошто сам се родио и мало порастао, Ти си ме освештао пресаздањем светог Крштења и украсио ме благодаћу Светога Духа твојега и дао ми сјајног анђела чувара… Али све те дарове којима си ме обдарио… нисам довољно ценио, него сам поново самога себе, бедник, бацио у блато и упрљао бестидним помислима и делима. И пошто сам се поново стрмоглавио у блатњави јарак, пао сам међу умне разбојнике, који су се онде крили… И ако бих се ја, онако поробљен од њих, обрадовао поставши безосећајан, Ти, међутим, Владико, чиси могао да поднесеш да ме гледаш да се понашам тако… него си се смиловао на мене и пружио своју пречисту руку мени“ (Свети Симеон Нови Богослов[4])
Благодаримо Богу за све. Благодаримо Му и за саму божанствену Литургију коју од нас прима. Могао је Бог одредити да божанствену Литургију достојно служе пречисте анђелске Силе. Он, међутим, ипак удостојава нас, људе, да савршавамо тај свети чин и прима Принос из наших нечистих руку.
Благодаримо Богу и за божанствену Евхаристију. А након Евхаристије Он на нас излива још више благодати, будући да „благодарење ставља благодарног човека у средиште пажње онога који благодарење прима, па га тај још више дарива него раније“ (Авва Исак Сиријски[5]). И благословени ланац бива се дужи: благодат – благодарење – благодат… Осећамо поплаву благодати: „Јер човек захвалан своме Творцу постаје сасуд благости Божије и оруђе Његовог славословља“[6] Благодаримо и прослављамо безброј пута пресвето Име Његово.


НАПОМЕНЕ:

  1. О разним нејасноћама у делима светог Дионисија и светог Григорија, 154, PG 91,1392A.
  2. Бeceдa 38, 9, PG 36, 320C.
  3. На Вазнесење Господње 23, PG 50, 4456.
  4. Евхаристијска беседа 2, SC 113, 330-34.
  5. Подвижничка слова, Слово 30, грчко издање, стр. 126.
  6. Свети Иринеј, Против јереси 4,11, 2, SC 100, 501.

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *